БОРБА ЗА ОПСТАНАК (у времену "добронамерног поробљавања и милосрдног геноцида") Аутор: Ђакон Ненад Илић
Оно у чему се сада налазимо у основи је последица економског и социјалног програмирања покренутог у Америци после Другог светског рата. Америчка елита прво је повела рат против сопственог народа да би, кад су се за то стекли услови (пре свега развој рачунарске технологије), кренула у освајање света „нечујним оружјима“ економије.
Тај скривени рат временом су препознали многи интелектуалци, али могућност да они утичу на алармирање јавности у самој Америци, а затим у земљама под чвршћом или слабијом контролом нове Империје, систематски је ограничавана контролом медија, разарањем образовних система и одржањем растројства јавности систематским наметањем тема и догађаја без суштинске важности.
Одржање све сложеније економске машинерије чији је замајац похлепа, како оних који имају много, тако и оних који немају, засновано је на узимању „кредита од будућности“, а успешност све видљивијих политичара се мери добијањем на времену – одлагањем последица малигно растуће експлоатације природних ресурса и радне снаге, док систем не пређе на нову резервну стратегију.
Хладна анализа полазних основа, средстава и циљева контроле економије довела је владаре Империје до једноставних закључака који се неупућенима могу учинити циничним. У свету је превише похлепе и превише похлепних. Пошто типичан представник широке публике „природно“ није склон самоограничавању и одрицању као ни истинској бризи за оне међу којима живи, законитости започетог развоја нужно воде или ка све већим ратовима чија последица би била коначно уништење живота на земљи или преузимању светске контроле уз помоћ „нечујних оружја“ економије, а кроз добронамерно поробљавање и милосрдни ограничени геноцид. Друга опција ипак изгледа боље. И тако су истраживања и пракса у контролисању прво америчке а затим и светске економије довели до коришћења економије на начин сличан навођењу диригованих пројектила на мету.
Широка јавност несклона изграђивању поверења у ближњег и личном, менталном и духовном развоју - зато човечанствосве више личи на хорде варвара које убрзано расту као чиреви на „плавој планети“. Недовољан труд да науче економске законитости онемогућава их да схвате зашто не могу да избегну неконтролисане ратове, а њихово религиозно или самозадовољно одбијање да се на прави начин суоче са реалним овоземаљским проблемима чини их, логично, неспособним да те проблеме реше. То остаје као задатак за ону неколицину која заиста жели да мисли и опстане као наспособнија за опстанак – да реше проблеме за себе и за оно мало оних којима је заиста стало.
Једно од основних средстава контроле економских токова је као и кад се ради о механици, електроници – коришћење појачивача. Основни форма појачивача у економији је реклама. А рекламе су основ постојања и развоја медија...
Ово је основа онога што се налази у документу-упутству„Нечујна оружја за тихи рат“ који је случајно изашао у јавност средином осамдесетих година. У самом документу могу се пронаћи разлози зашто он није у свету изазвао општу узбуну. На основу овог документа Ноам Чомски је и издвојио својих чувених „Десет стратегија манипулације људима“ које круже интернетом. Хируршки прецизно откривање ових стратегија власти над умовима и срцима данашњих људи, нажалост не представљају довољну сензацију да би изазвале иоле организован отпор. Углавном само помажу појединцима да досегну одређени степен задовољства због допуне свог знање о глобалистичкој пошасти, издвајања из већине неупућених. Преусмеравање пажње јавности са озбиљних проблема, стварање проблема и затим понуда решења тих истих проблема, стратегија препарирања јавности да постепено прихвати неприхватљиве одлуке („кување жабе“ почиње од хладне воде која се постепено греје тако да жаба не схвати шта се дешава и искочи из лонца), одлагање неприхватљивих одлука све док се јавност не привикне, обраћање јавности дечијим језиком како не би била активирана озбиљност и одговорност људи, злоупотреба емоција у циљу замагљивања разумног просуђивања, држање јавности у незнању и задовољности просечним и баналним (пре свега кварењем образовања и злоупотребом медија), стварање код појединца осећања личног неуспеха и кривице и тамо где су неуспеси последица болести система, злоупотреба науке да се код човека створи осећај да сам себе мање познаје него што га познаје систем (10 стратегија) – све то тражи одговор, отпор, саботажу, противотров.
Зашто још увек нема озбиљне масовне реакције на поробљавање и геноцид који америчко-светска елита континуирано и несметано спроводи? Можда се одговор крије баш у циничним али прецизним констатацијама из „Нечујних оружја за тихи рат“ - да су људи у огромној већини несклони изграђивању поверења у ближњег и личном духовном и менталном развоју. Зато не могу ни да се организују ни да усмере своју активност.
Отпор владајућем систему у коме су чак и наомраженији локални властодршци тек нешто боље пласирани робови Империје више не може бити само роптање оних који знају нешто више од других. Ослободилачки устанак могу да покрену само групе иоле свесних и одговорних које ће се убрзаним методом доквалификовати за одговорну прелазну елиту. Њихова спремност да чим буду у прилици покрену неопходне промене за озбиљно и дуготрајно школовање стабилне елите (која ће тек имати шансу да изгради алтернативни систем) као и спремности да се што пре стратешки повежу са осталим потенцијалним или активним језгрима отпора - одредиће домете побуне. Да би се оформиле групе оних који ће доћи до личног и заједничког умећа како се изграђује „поверење у ближње“ и креће на пут „духовног развоја“ (што је и по циничним владарима света једина основа отпора), у нашем случају неопходно је ослонити се на знања која се чувају у ризници православне духовности и традиције, затим на препознавање мреже илузија којом нас систем држи у немоћи и пасивности, као и што је неопходно стећи способности да се та знања појединачно и групно практично примењују и шире.
С обзиром да су и култура и образовни систем у туђој власти, неопходно је покренути тренинге прелазне елите у виду приватних курсева, „вечерњих школа“, „радионица“ - назовимо то како хоћемо, али сви знамо шта је потребно постићи. Искуство говори да се за тако нешто може наћи довољан број и учитеља и тренера и бораца.
За почетак морамо постати свесни да нам је овакво организовање за достојанствен живот, али сад већ и за голи опстанак – неопходно. А оно што мора да се уради - можда и може да се уради. Ако је у овом народу остало имало вере, наде и љубави.