Сви ми грешимо. И светитељи греше, само много ређе него ми остали. И кад погреше више се од нас труде да те грешке окају. Грешимо као појединци, али и као групе. Греше и народи. Греши и човечанство. Бог не греши.
Грешке имају своје последице. Онај који греши одговоран је за своје грешке. Морамо бити у стању да препознамо своје грехе и грешке, да их исповедимо, да преузмемо одговорност и да се трудимо да их окајемо. Ко не препозна своје грешке не може ни да се покаје. А покајање је једина сила која нас издиже над морем грешака у којима пливамо. И само се с Божјом помоћи у њима не удавимо.
Србима није лако да признају кад нешто погреше. Зато нам иде како нам иде. С поразима би требало да буде лакше. Порази нису нужно последица грешака. Неко једноставно може да буде бољи или јачи од тебе. Порази могу да буду и стратешки избор на дугом путу ка важнојој победи. Срби су опстали тако што су упорно памтили један пораз, који по данашњим критеријумима и није био пораз. А сада, ето, пропадају што не признају поразе који су порази по свим критеријумима.
Да би се победило, мора се понекад и изгубити. Без обзира шта ко мислио о Слободану Милошевићу – срушен је кад није признао пораз. Било је ту много грешака и много пораза који су можда могли да се избегну, али на крају - поражени смо били од силе коју нисмо могли да победимо. И што онда нисмо признали пораз? То би нас учинило јачим. Они који су наследили Милошевића такође нису признали пораз. Из других разлога. Победа над Милошевићем спречила их је да они признају пораз. И тако нас је дуготрајно непризнавање пораза учинило слабијим него што смо икад били.
Ако нисмо поражени, онда чињење по диктату победника проглашавамо својим избором. Па чак и ако је то чињење јасно усмерено против нас самих. Да бисмо избегли самоуништење, потребно нам је обнављање свести о поразу. Затим прикупљање снага и припремање победе. То је тако једноставно. Тешко је сад расплести све у чему смо као народ погрешили. Наравно, и то морамо да установимо - како грешке не бисмо поновили.
Али то што смо изгубили – не значи да нећемо моћи поново да победимо. Насупрот. Само тамо где има пораза може да има и победе. Христов „пораз“ на крсту омогућио је победу над смрћу, свима који су пошли за Њим највећу победу у будућности.
Српски пораз на Косову омогућио је Србима потоње победе. До садашњих пораза.
Време је да сагледамо све димензије нашег пораза. И онда ће нам победа бити могућа. Можда овог пута нећемо морати да чекамо да прођу векови. Али ако не стекнемо јасну, заједничку свест о поразу - никада више нећемо победити. До краја историје.
Да ли ћемо онда уопште умети да учествујемо у коначној победи Царства Божијег на крају историје? Да ли ћемо је препознати или ћемо се ми и наши потомци научити да је избегавају? Заувек.
То је озбиљно и страшно питање. Свети појединци и сви они који желе да буду свети, желе ту крајњу победу, верују у њу и њој посвећују свој живот. Али где би била њихова љубав уз равнодушност према свима онима из свог народа, а онда и из целог човечанства. који ће престати да желе ту најзначајнију, једину стварно значајну победу?
„Спаси, Господе, народ свој, и спаси мене. Ако не спасеш народ, твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати у туђини. Услиши Господе молитву праведника Твојих Саве и Немање за грешни народ и спаси народ, јер је народ Твој, иако је и грешан”, моли се и данас Свети Николај Српски.
Не затварајмо се пре времена у наше мале заштићене љуштуре, уздајући се да ћемо само нечињењем зла заслужити Небеско Царство. Још увек нам предстоји борба. Појединачна и заједничка. Још увек су пред нама и порази и победе.