СВЕТИ НИКОЛАЈ И ЈА (2) (наставак исповести записане на бденију уочи Славе) Аутор: Ђакон Ненад Илић
Имао сам ту част и срећу да правим савремена житија три најзначајније српске црквене личности двадесетог века. О Светом Николају и Ави Јустину снимио сам документарне филмове-житија а пре тих филмова радио сам и на великом мултимедијалном издању о Патријарху Павлу које, нажалост, иако скоро довршено никад није изашло пред публику.
Један частан и добар Србин из Немачке уложио је своју уштеђевину да се направи атрактивно мултимедијално издање о Патријарху Павлу и Србији деведесетих година. Пошто је дуго живео и радио напољу, његова већ западњачка пословна логика није се снашла са тада уобичајеним источњачким очекивањем поклона од стране појединаца у патријаршији, тако да пројекат у који је много уложено и на коме је радило много квалитетних људи никада није ни допро до самог Патријарха на благослов. Наручиоци филма о Светом Николају, сјајни, искрено црквени Срби окупљени око оца Драгана Секулића у црквеној општини Берлин, као група били су заштићенији и организовани за аутономно деловање, па рад на филму о Светом Николају ништа није кочило. И коначно смо тим филмом, Николајевом снагом, успели да пробијемо невидљиву баријеру која је држала црквене садржаје ван савремених медија.
Потом су, инспирисане филмом о Светом Николају, чувена игуманија манастира Ћелије, мати Гликерија, и њене монахиње, покренуле снимање филма о Ави Јустину, који тад још није био канонизован. Пратећи животе три велике црквене личности упознавао сам их, упоређивао их. Једино сам са Патријархом Павлом могао уживо да разговарам, не поводом пројекта о њему, него касније, пошто је пројекат већ угашен. Поштовао сам га и данас га поштујем, његова инспиративна појава на српској јавној сцени допринела је мом обраћењу у веру, али комуникација са њим нажалост била је углавном одређена неким спољним утицајима на њега, обележена расправама и неразумевањем. Ипак, ту и тамо стизали смо и да насамо озбиљно попричамо о неким црквеним и теолошким темама, што је успутна привилигија коју сам имао. Често сам, снимајући филм о Николају, идући његовим траговима кроз Србију, Црну Гору, Македонију, па све до Лондона, помишљао како би то било да сам се задесио у Николајево време? Да сам га упознао и „иза кулиса“ као што сам упознао рецимо патријарха Павла? Шта ако би се испоставило да он као и многи други велики људи уме у комуникацији да буде непријатан или превише строг у проценама? Како би он гледао на мене грешног обраћеника? Шта бих ја мислио о њему као савременику? Да ли би осим огромног поштовања опстала и љубав коју сам према њему почео да осећам?
Рођен сам годину дана после његовог упокојења, тако да није било ни теоријске шансе да се сретнемо. Рецимо, да сам као млад био верујући, могао сам као гимназијалац и после као студент архитектуре па режије, да посетим Аву Јустина у Ћелијама где је у изолацији живео и примао посете. Али, као што рекох у то време нисам практично знао ни за Цркву, а камоли за неки манастир Ћелије поред Ваљева и архимандрита Јустина Поповића. Тако сам и сусрет са Преподобним Јустином могао само да замишљам седећи за његовим радним столом, прелиставајући његове рукописе, додирујући предмете у његовој радној соби, слушајући сведочења оних који су га познавали. Идући Николајевим траговима некако сам ипак успео да му се приближим више него другој двојици. Да осетим скоро неку врсту сродности. Рекао бих - не зато што сам целивао његове мошти, користио његову писаћу машину, пробао његове наочари, његов штап, фрулу, премештао његове одежде, созерцавао у соби у којој је боравио кад је долазио у Лелић, већ зато што су његове живе речи у мени будиле тако дубоке емоције и спознаје о Богу, људима и самом себи какве није будио нико други кога познајем. Не знам тачно кад и како, али је Николај постао мој прави духовни отац. Одговарао је и још увек ми одговара и на питања која ја не успевам честито ни да срочим. Са приличном извесношћу могу да кажем да сам му се приближио не толико због начина на који сам га тражио већ због тога што ми је он сам отворио пут.
Занимљив детаљ: пошто сам у филму, без неке посебне намере, већ просто зато што сам био једини у филмској екипи у мантији, за неке везивне кадрове „позајмљивао“ Николају своје руке и ноге, силуету, у Љубостињи сам дошао у прилику да обучем једну његову стару мантију. Нисам се усудио. Некако сам то осетио као превелику слободу. Нешто, недолично, што не заслужујем, што излази из оквира служења Владики, које сам чинио са све више љубави. И више од тога - некако смо за време снимања постали свесни да Николај путује са нама, да је ту. Било је потпуно недолично да у његовом присуству без његове изричите дозволе обучем његову мантију. Макар да је само због снимања, због додатног квалитета, уверљивости оног што радимо.
Захваљујући брижном и топлом старању берлинске цркве и искреном труду филмске екипе, филм о Светом Николају је испао добро. Премијера у Сава центру у Београду пред пуном салом била је незабораван доживљај, као и премијера у Берлину, у једној од биоскопских сала у којима се одржава и чувени Берлински филмски фестивал. Без велике помпе, вероватно да се не би превише провоцирао доминантни део интелектуалне јавности, филм се појавио и на телевизији. Касније и у нешто продуженој верзији као мини-серија. Берлинска црква је умножила ДВД са филмом у десетинама хиљада примерака, превели смо текст чак на шест језика, касније се филм појавио у неколико верзија и на јутјубу. Успели смо да додамо нешто Николајевој мисији и због тога смо сви били истински радосни и испуњени. Неки тврде да је филм помогао и да напади на Николаја прилично утихну. У сваком случају да филм није успео – тријумф Николајевих противника био би велики и видљив.
И ту још увек није крај мојих „професионалних контаката“ са Николајем. Издавач Новица Павличић у оквиру репрезентативне едиције „Слава“ о најпознатијим светитељима који се славе у српској цркви, наручио је књигу о Светом Николају. И та књига, после перипетија због „ширине мог приступа хришћанству“ са једним владиком под чијим је благословом у том тренутку едиција излазила, додала је још нешто важно мојој служби светом владики. Све у свему, иако нисам био иницијатор ни једног, али баш ни једног од тих радова испада да сам о Светом Николају Српском са сарадницима урадио: један дугометражни документарни филм, једну документарну серију, две позоришне представе, једну илустровану књигу. И опет – ни ту није крај.
Пре две године, суочен са понављаним питањем групе младих људи зашто не снимимо играни филм о Светом Сави, ступио сам у контакт са људима из берлинске цркве са којима ме је Николај трајно и дубоко повезао. Закључили смо да нас управо Николај обавезује да направимо велику филмску посвету заједничком духовном претку. Основана је и фондација која треба да прикупљањем потребних средстава покрене филм, а затим се даље бави српском православном и националном културом. Хтели смо да она носи баш име Светог Николаја, али су одређене околности, уз глупе административне грешке неких од људи са којима смо сарађивали у процесу оснивања, довеле до промене имена у име које ће покрити и смисао дело и наслеђа Светог Саве али и Светог Николаја „највећег Србина после Светог Саве“, човека који нам је помогао да задржимо могућност континуитета. Који нас је начвршће поново повезао са Светим Савом. Тако је настала „Фондација Наслеђе Отаца“ и почео је рад на филму ОТАЦ. Занимљиво је како смо сви који смо у томе учествовали осетили да нас је Свети Николај упутио на исправан пут, како треба да проширимо угао гледања на то шта смо започели. Слава фондације је – наравно Свети Николај Српски, од ове године слави га као свог светитеља и заштитника Епархија средњоевропска, а пријатељи из Берлина га прослављају већ годинама.
После свега, није необично да смо пре десетак година моја жена Анастасија и ја преузели да осим наслеђене породичне славе – Светог Алимпија Столпника, међу првим српским породицама, славимо као породичну Крсну славу и Светог Николаја Српског. Ђакон Ненад Илић