Сербско/римско царство и сербско/римски цареви Аутор: Крсто Крцун Драговић
Дали сте чули за прекрајање историје и дали мислите да се то дешава само задњих стотину година? Срби већ вековима уче погрешну историју коју су променили претци од данашњих прекрајача историје. Већ се одавно припрема документација и историја која се вековима скрива, а о којој се тек последњих година само шапуће. Сведоци смо крађе и исправљања историје задњих 50 година, а можете ли замислити шта се дешавало пре? Римско царство се никада није звало римско царство, него је оно било српско царство којем су владали Срби вековима. Римско царство је само уобичајени и измисљени назив за прекројену српску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века пре Христа, затирући тиме све што је српско. Царевина се потом није могла спасити и трећи век познат је као век кризе, када је само чудо спасило "римско царство" од пропасти. Прилике су делимично сређене, али пропаст само одложена за два века. У том нестабилном периоду смењује се велики број царева, који владају врло кратко, ретко дуже од неколико година. Под Константином Великим, поново бива успостављено Српско Царство, а не Византија илити Источно Римско Царство. Од првог "римског цара" рођеног на нашим просторима, па све до пропасти римског царства, укупно је 16 српских императора рођено на територији садашње Србије, док су сви остали рођени на територију тадашњег царства и пореклом Срби.
Трајан Деције (Trajan Decius)249 – 251 Деције Трајан је рођен у селу Будалија (данашњи Мартинци) у околини Сирмијума (Сремска Митровица). Имао је блиставу војничку каријеру и од стране српске војске је постављен на престо након што је у бици код Вероне победио тадашњег цара Филипа Арабљанина. Иако је био успешан војсковођа, протива варвара није имао пуно среће. Трајан је први римски цар који је убијен у некој бици и то против Гота. Упамћен је као велики прогонитељ хричћана. Хостилијан (Gaius Valens Hostilianus Messius Quintus Augustus)251 Гај Валенс Хостилијан Месије Квинт (умро 251. године), био је српски цар те године. Време његовог рођења није познато, али се претпоставља да је то било после 230. године. Хостилијан се са својим двором у новембру 251. године налазио у Виминацијуму, и тада је био заражен кугом. Хостилијан је умро од те болести. Био је први цар у четрдесет година који је умро природном смрћу.
Клаудије II Готски (Claudius II Gothicus) 268 – 270 Клаудије II Готски владао је само две године. Остао је упамћен по томе што је 14. фебруара 269. године наредио убиство одсецањем главе, хришћанског монаха св. Валентина. Св, Валентин се у католичкој цркви слави као дан заљубљених. Српска Православна црква га слави 30. јуна, али га не доводи у везу са заљубљенима. Клаудије II Готски је умро од куге 270. године. Аурелијан (Aurelian) 270 – 275 Луције Домиције Аурелијан рођен септембра 214. године на малом сеоском имању у околини Сирмијума, у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије. Изненада умро 275. године код Константинопоља у часу када је планирао да поново освоји Месопотомију.
Проб (Probus) 276 – 282 Наследник Аурелија је рођен такође у околини Сирмиума. За Проба се везује почетак производње вина у Србији, јер је за време његове владавине на овим просторима први пут засађена квалитетна винова лоза и то на Фрушкој Гори, где се и данас налази једно од најважнијих виногорја у Србији. За више информација погледајте вински пут. Владао је од 276 до 282 године. Максимиљан Херкулије (Maximianus Herculius) 285 – 305, 310 Још један у низу императора рођених у оклини Сирмиума. За разлику од својих претходника који су владали највише по неколико година, Херкулије се на престолу задржао пуних 20. година. Са престола се повукао сам 305. године, а иза њега је остала палата Фелиx Ромулиана код Зајечара.
Констанције Хлор (Constantius Chlorus) 293 – 306 Гај Флавије Валерије Констанције био је цар Западног Римског царства. Отац је Константина Великог и родоначелник династије која је владала царством до 363. године. Рођен је у Дарданији која се прузала од Књазевца до Велеса. Дарданце су старобалкански народ за које се верује да су били оснивачи Троје и њихови савезници. Такође, верује се да су били веома добри и сурови ратници. Највећу моћ достигли су током III-II века пре н. е.
Галерије (Galerius) 293 – 311 Галерије је рођен на територији Дакије која је приближно обухватала данашњу Румунију и део Војводине. Дакија је представљала опаснос за Римљане јер су за разлику од других варварских племена били прилично јединствени. То је нарочито постало опасно за време И века када је цар Децебал ујединио сва дачанска племена и створио моћну државу. Ради инвазије на Дакију, цар Трајан подигао је мост на Дунаву (Трајанов мост). Дакија је после тешких ратова освојена, али су се два века касније због сталних упада варвара, Римљани повукли преко из Дакије јер је природну границу на Дунаву била много лакше бранити. Да би варварима онемогућили прелаз Дунава, том приликом срушили су Трајанов мост.
Максимин Даја (Maximinus Daia) 305 – 313 Максимин Даја или Гај Валерије Галерије Максимин (рођен новембра 270. године, умро лета 313. године) био је римски цар, познат под својим надимком Даја, којег је понео из сељачког детињства. Он је био рођен на истоку данашње Србије (Шаркамену код Неготина), на истоку провинције Горња Мезија. Иако је пре њега донет едикт о толеранцији хришћана, наставио је са њиховим прогоном. У свом родном месту подигао је палату и то је једна од само 4 царске палате ван Рима. Умро је 313. године.
Флавије Север (Flavius Severus) 305 – 307 Флавије Валерије Север (умро септембра 307. године) био је цар Западног римског царства. Сматра се да је рођен негде у околини Наиса. Флавије Валерије Север је био војник из неке од балканских провинција пре него што је његов пријатељ Галерије затражио да га Максимијан именује за цезара, заправо савладара западног дела Римског царства. Тако је он од 305. године био млађи сувладар Констанција Хлора на Западу. Када је Констанције Хлор умро 306. године, Флавија Валерија Севера је сам Галерије именовао за августа на Западу.
Константин Велики (Constantine I the Great) 306 – 337 Иако највећи од свих римских царева рођених на територији Србије, о месту рођења цара Константина постоји само један сачуван запис који каже да је рођен у Наису (данашњи Ниш). Рођен је крајем трећег века у породици будућег цара Констанција Хлора (тада само официра) и мајке скромног порекла. Васпитаван је у духу будућег војника, а хришћанска начела преносила му је мајка Јелена, потпуно предана хришћанској вери. Врло рано добио је титулу августа. Постизао је значајне војне победе, али је његово најважније дело Милански едикт, којим је престао прогон хришћана, а хришћанство постало призната религија. Период мира искористио је за подизање Новог Рима – Константинополиса. Владао је тридесетак година што је ретко који његов претходник успео. Умро је у 64. години и сахрањен у Цркви Светих апостола у Константинополису. Контраверза везана за његов живот је одлука о погубљењу сина 326.године због сумње да је учествовао у завери.
Лициније (Licinus) 307 – 324 Био је римски цар од 307 до 324. године. Био је савладар Константина Великог са којим је потписао Милански едикт али је касније повукао потпис и наставио са прогонима хришћана. Након што је покушао да подигне устанак против Константина, убијен је Солуну. Констанције II (Constantius II) 337 – 361 Флавије Јулије Констанције, на српском познат као Констанције II, (рођен 7. августа, 317. године, умро новембра 361. године) био је римски цар од 337. до 361. године. Констанције је био средњи од тројице синова Константина Великог и његове друге жене Фаусте. Констанције је рођен у Сирмијуму и добио је титулу цезара од оца. Када је Константин Велики умро 337. године, Костанције II је организовао да се сви потомци његовог деде, Констанција Хлора и Флавије Максимијане Теодоре буду побијени. Констанције се обрачунао са Магненцијем у битки код Мурсе, једне од најкрвавијих бојева у читавој римској историји. Након две године, 353, Магненције је извршио самоубиство, и Констанције је онда решио да се ослободи свог рођака Гала. Ипак, није био кадар да води самостално све послове Царства, нарочито када су била у питању ратови и на Истоку и на Западу, па је 355. године, свог јединог преосталог рођака Јулијана Отпадника уздигао на ранг цезара. Али, војска у Галији, извикала је Јулијана за цара. Дошло је до грађанског рата, а Констанције је умро у близини Тарса 3. новембра 361. од грознице.
Ветранион (Vetranio) 350 За цара се прогласио 350. године. Врло кратко је владао. Ветранион је био искусни војник и официр. Изгледа да је био у положају магистер милитум. Командовао је над трупама у Илирику и Панонији. После смрти Констанса, Ветранион се нашао у Сирмијуму.
Јовијан (Jovian) 363 -364 Флавије Јовијан (Флавиус Иовианус), познатији само као Јовијан, био је римски цар свега осам месеци од 26. јуна 363. до 17. фебруара 364. године. Јовијан је упамћен по неславном миру склопљеним са персијским краљем Шапуром II, али и као једини римски цар рођен у Сингидунуму (данашњем Београду). За цара је изабран грешком.
Грацијан (Flavius Gratianus) 375 – 383 Флавијан Грацијан Август (рођен 8. април 359. године – умро 25. август 383. године), познат као Грацијан, био је цар Западног римског царства од 375. до 383. године. Био је син Валентинијана I из брака са Марином Севером и био је рођен у Сирмијуму у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије. За Грацијаново доба хришћанско „правоверје“ (католичанство/православље) је постало водећа вера у Царству. Под Амброзијевим утицајем, Грацијан је забранио паганске култове у Риму и наредио је да се из римског сената уклони олтар богиње Победе.
Констанције III (Constantius III) 421 Констанције III је још један цар рођен у Наису. Имао је бриљантне војне победе, али је умро после само годину дана проведених на престолу. Његов син Валентинијан III је последњи значајнији владар западног Римског царства.
Деције Трајан
Гај Месије Квинт Трајан Деције (лат. Gaius Messius Quintus Traianus Decius; Сирмијум око 201. - Абрит, 1. јул 251) је био римски цар. Деције Трајан је био први римски цар илирског порекла. Такође је познат као прогонитељ хришћана. Убијен је заједно са сином Херенијем Етрускусом након што им је војска поражена од Гота у бици код Абрита.
Деције Трајан је био прва личност са територије данашње Србије, која се уздигла на римски престо. Рођен је у околиниСирмијума, у селу Будалија (данашњи Мартинци), у провинцији Доњој Панонији, на тлу данашње Србије. Отац му је био официр, а мајка Херенија Етрусцила је старог италског порекла. Иако је био староседелачког порекла, определио се за војну каријеру и због своје храбрости и одлучности напредовао је од нижег официра, до заповедника римске војске. Између 234 - 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године, цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Омиљен међу војницима ушао је у 249. године у грађански рат са функцијом перфекта града Рима. Побеђује Филипа Арбљанина у бици код Вероне и од војске бива избран за цара. У јесен исте године Деције Трајан је стигао у Рим, где је формално постао римски цар. Почео је реформе и унапређиван од државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.
Ратови Деција Трајана
Током своје кратке владавине, Деције Трајан је ратовао против Гота који су прелазили Дунав да би пљачкали по Мезији иТракији. Рат је трајао током 250. и 251. године. Готи су опсели Никопољ, али их је римска војска тада изненадила, па су побегли. Убрзо су поразили Римљане, које је предводио Деције Трајан. Први пут у историји римски цар је побегао пред варварима. Остроготи су онда опсели и освојили Филипопољ. Тада се Гај Јулије Приск прогласио за цара под заштитом Гота. Они су се ипак доста исцрпили приликом опсаде Филипопоља и тако је Деције Трајан могао да пређе у офанзиву. Варвари су се повлачили и до битке је дошло у мочварној области данашње Добруџе, у близини Абрита 1. јула 251. Тада је, на почетку битке Хереније Етрускус, син Деција Трајана био убијен, а убрзо је та судбина задесила и цара. Римљани су били тешко поражени. Деције Трајан је постао тако први римски цар који је био убијен у бици. Убрзо је деификован, заједно са сином.
Прогон хришћана под Децијем Трајаном Тежећи да обнови Рим, традицију и обичаје, 250. године је покренуо први оштар погром хришћана, обзнањујући едикт о својим намерама. Цар је захтевао да епископи Цркве приносе жртве њему лично, што је за хришћане било немогуће.
Деције Трајан у словенској и српској митологији
У митологији Словена је постојао бог Тројан (Трајан), за чије име се верује да је постало од имена римског цара. Историјски извор познат као Откриће Свете Марије божје у паклу из 12. века нам говори да су словенски богови Трајан, Хорз,Велес и Перун били људи, а Апокалипсис апостола, апокриф из 16. века, говори исто тако да су Трајан, Перун, и Хорз били људи, а притом додаје да је Перун живео код Грка, Хорз на Кипру, а Трајан у Риму као цар римски. У Вуковом Речнику је записана једна српска легенда о богу (или демону) Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: "На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке". Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој Кнежевини Србији: "У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан". Такође, у српском народу постоји веровање да најбољи јунаци потичу од демона Тројана, змајева и вила.
Хостилијан
Гај Валенс Хостилијан Месије Квинт (умро 251. године), био је римски цар те године. Време његовог рођења није познато, али се претпоставља да је то било после 230. године. Хостилијан је рођен у породици будућег цара Деција Трајана у Сирмијуму у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије. Мајка му се звла Херенија Купресенија Етрусцила. Хостилијан је био млађи брат цара Херенија Етруска. Када је његов отац дошао на власт, Хостилијан је био поштован као царевић (Caesar), али је непрестано био у сенци старијег брата Херенија, који је третиран као наследник престола. Почетком 251. године, Деције је поставио свог сина Херенија за савладара, а Хостилијан је добио титулу princeps iuventutis, вођа омладине. У рату против готског краља Хиве, који је пустошио Римско царство, Хереније и Деције Трајан су изгубили животе у бици код Абрите. Војска на Дунаву извикала је за цара Требонијана Гала, али у Риму је признао Хостилијану права на царску титулу. Како је Требонијан био успешни војсковођа, проширио се страх да ће доћи до новог грађанског рата. Требонијан Гал је прихватио да усини Хостилијана, како би се избегао сукоб. Природни син Требонијана Гала, Волусијан морао је да се задовољи титулом princeps iuventutis, Хостилијан се са својим двором у новембру 251. године налазио у Виминацијуму, и тада је био заражен кугом. Хостилијан је умро од те болести. Хостилијан је био први цар у четрдесет година који је умро природном смрћу. Цар је постао Требонијан Гал и владао је са својим природним сином Волусијаном.
Клаудије II Готски
Марко Аурелије Клаудије Готски (рођен 10. маја 213. или 214. године - умро јануара 270. године), познат под именомКлаудије II, владао је римским царством мање од две године (од 268. до 270.), али је током овог кратког периода био успешан и вољан владар. Његово порекло није познато, али се убраја у Илирске цареве. Клаудије је вероватно био из околине Сирмијума у Доњој Панонији, или из Дарданије, тада у Горњој Мезији. Клаудије је био командант римске војске која је победила Готе у бици код Ниша септембра 268. године. Одмах затим Клаудије је задобио римски престо. Оптужбе да је тада убио свог претходника Галијена нису никада биле доказане. После доласка на власт, Клаудије је затражио од сената да поштеди живот Галијеновим рођацима и присталицама. Клаудије, као и Максимин Трачанин био је варварског порекла.
Клаудије као цар
У време његовог доласка на власт највећу опасност по Рим представљали су Готи који су нападали Илирик и, нарочито,Панонију. У бици код Ниша Клаудије и његове легије су заокружиле Готе. Заједно са својим командантом коњице, будућим царем,Аурелијаном, Клаудије је задобио хиљаде заробљеника, уништио готску коњицу. Остатак Гота је побегао преко Дунава, и није се десетинама година усуђивао да узмемирава Рим. Док се ово дешавала, друго германско племе, Алемани, прешли су Алпе и напали Италију. Клаудије је промптно напао варваре и поразио их у бици код језера Бенакус, у касну јесен 268. године, неколико месеци после битке код Ниша. Тада се окренуо Галском царству и у неколико битака поново стекао контролу над долином Роне и Шпанијом. Касније је Галско царство било потпуно уништено у доба Аурелијана. Тако је Клаудије II дао велики допринос да се оконча криза III века, која умало није довела до краја Римског царства Ипак, Клаудију није било суђено да дуго влада. Касно 269. године, када је припремао рат против Вандала, који су пљачкали Панонију, пао је као жртва куге и умро је почетком 270. године. Пре него што је умро, именовао је Аурелијаназа свог наследника, иако је његов брат Квинтил закратко владао. Римски сенат је деификовао Клаудија под именом „Божански Клаудије Готски“.
Смрт св. Валентина
Клаудије II Готски је такође познат по томе што је наредио убиство једног хришћанског монаха, касније познатог под именом свети Валентин. То убиство се наводно догодило 14. фебруара, 269. године. Historia Augusta наводи да су Клаудије и Квинтил имали још једног брата под именом Крисп.
Аурелијан
Луције Домиције Аурелијан (лат. Lucius Domitius Aurelianus; рођен септембра 214. године на малом сеоском имању у околини Сирмијума, у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије, умро 275. године код Константинопоља био је римски царизмеђу 270. и 275. године
Успон
Отац му је био сељак закупац имања угледног велепоседника, а мајка свештеница Соколовог култа. Аурелијан је почео да гради успешну каријеру у војсци. Аурелијанов успон почиње након његовог војничког успеха током битке код Ниша 268. године. Ту је Аурелијан предводио римску тешку коњицу која је највише допринела овој великој победи против Гота. Године 268. Аурелијан је учествовао у сузбијању устанка против цара Галијена у Тоскани. Но, чим је овај устанак угушио, Аурелијан је сам подигао буну против Галијена. Када је цар Клаудије II преузео власт, Аурелијан је добио важну војну команду. Када је Клаудије II подлегао болести, престо је преузео његов млађи брат Квинтил. Аурелијан је тада сакупио своје трупе и са Дунава кренуо према Риму. Квинтил је схватио да против Аурелијана нема шансе на победу и извршио је самоубиство.
Владавина
Рат против Германа
Одмах пошто је преузео власт, Аурелијан је био принуђен да настави ратове које је започео Клаудије II. Рат против Гота је настављен, али је тај рат релативно брзо обустављен. Много већу опасност за Царство представљала су племена Вандала и Маркомана која су прелазила Дунав и стизала чак до Италије. Неколико таквих напада је Аурелијан зауставио и непријатеље поразио. Но, Германи су прешли Алпе и опустошили Италију. Аурелијан се надао да ће успети да се обрачуна са нападачима, али у томе није имао успеха. Овај пораз изазвао је устанак у Риму против Аурелијанове владавине. На челу устанка налазио се Фелицисимус, а римски сенат му је пружио подршку. Аурелијан се окренуо војном решењу и на крају је био поражен: око 7000 људи на обе стране је погинуло у сукобима. Но, за то време рат против Германа је кренуо повољно за Аурелијана: варвари су се поделили у мање групе, а Римљани су их онда методично уништавали. Да би спречио будуће варварске нападе на Рим, Аурелијан је решио да опаса град једним заштитним зидом. 271. године почели су радови на овом заштитном зиду.
Поновно успостављање јединства у Царству
Аурелијан је од краја 271. године био ангажован у борби против претендената као што су били Септимије, Урбан и други. Велику опасност је представљала једна жена,Зенобија, која је велики део источних области Царства контролисала. Пре него што се окренуо рату против Зенобије, Аурелијан је решио да се посвети приликама наДунаву: у пролеће 272. године победио је Готе, убивши притом њиховог владара, а затим се одлучио да евакуише прекодунавску провинцију Дакију, коју Царство више није могло бранити. Да би се избегао непријатан утисак пораза после евакуације Дакије, на неким деловима дотадашње Горње Мезије и Доње Мезије су створене провинције Приобална Дакија и Аурелијанова Дакија. Средивши тако прилике на Балкану, цар се окренуо Истоку. Зенобија је проширила своју власт од Египта до Мале Азије. Али, поход против Зенобије, релативно је лако завршен за Аурелијана: Египат се предао без борбе, а у Малој Азији, упркос отпору, успостављена је римска власт. Затим је Аурелијан опсео Палмиру, Зенобијину престоницу. Зенобија је покушала да побегне Парћанима, али су је Римљани ухватили. Након пропасти Зенобијиног устанка, дошло је до устанака у новоосвојеним областима: Аурелијан се са устанцима немилосрдно обрачунавао. Палмира је била тотално уништена. Аурелијан се онда окренуо Галском царству. Током једне битке дошло је до бизарне ситуације. Галски противцар Тетрик I је током битке прешао на Аурелијанову страну, и нешто касније, за награду, добио једну високу римску магистратуру. Тако је Галско царство у јесен 274. године престало да постоји, готово без борбе. Велике победе које је Аурелијан извојевао, наговестиле су крај велике кризе III века која је од краја династије Севера потресала Римско царство.
Привреда и религиозна политика
Тако је Аурелијан успео да уједни Римско царство које је под Квинтилом било на ивици пропасти или разједињења. Стога, Аурелијан је имао могућности да се окрене унутрашњим проблемима, који су у овој епоси кризе III века угрожавали Царство. Увео је посебну врсту новца, познатом под именом Аурелијан. То је био златни новац, захваљујући коме су становници Царства поново стекли поверење у ову монету, раније на рђавом гласу због фалсификовања. Аурелијан је устао и против раширене корупције. И у питањима религије, Аурелијан је био пагански реформатор: био је на страни митраизма, једног култа који је стигао са Истока и који се брзо раширио нарочито међу војницима. Стари римски богови изгубили су свој значај у великој мери.
Аурелијан, персонификација бога Сола, побеђује Зенобију и прославља ORIENS AVG, „царево излазеће сунце“. децембра 274. године прослављали су Римљани по први пут рођендан једног соларног божанства, што је представљало увод у касније успостављену прославу рођендана Исуса Христа, Божић. Сам Аурелијан је био, по паганским схватањима, представник тог соларног божанства на земљи.
Смрт
Аурелијан је изненада умро у часу када је планирао да поново освоји Месопотомију.
Проб
Марко Аурелије Проб (лат. Marcus Aurelius Probus; * рођен 19. августа 232. године у Сирмијуму, умро 282. године, такође у Сирмијуму био је римски цар од 276. до 282. године.
Живот
Проб је рођен и одрастао на сеоском имању недалеко од Сирмијума, у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије, као син једног римског војника. Имао је успешну каријеру у војсци. Побеђује Сармате, за шта га одликује Валеријан. Држи високе војне положаје у време Аурелијана. Био је заповедник војске у Египту када је Аурелијан убијен. Није се одмах експонирао, јер је у међувремену остарели Тацит преузео престо, као неко прелазно решење изабран од Сената. Када је цар Тацит 276. године био убијен, Проб је задобио команду над источним војскама Царства. Проб улази у грађански рат са надмоћнијим Флоријаном и побеђује га. Исте године трупе су га извикале за цара и након смрти Флоријана, Проб је прихваћен за цара и од Сената. Од 277. до 282. године Проб је пет пута био конзул и водио је више ратова. Коначно, поразио је Алемане на горњем Дунаву, а 277. протерао је Франке преко Рајне. 278. прешао је реку Некар и ту је у Швабији поразио Алемане. 279. године Проб се окренуо Истоку Царства и поразио Исавријце, једно пљачкашко племе. Такође је натерао Персијанце на мир. Када је кренуо према Западу 280. године да би спречио ширење једног галскогустанка, који је предводио узурпатор Прокул, у Александрији је Јулије Сатурнин био проглашен за цара. Но, овај покушај узурпације, није кратко дуго трајао, и Проб није морао ни да интервенише, будући да су Јулија Сатурнина убиле сопствне трупе. Према породицама поражених узурпатора Прокула и Боноса Проб се односио са поштовањем. У Риму је Проб завршио изградњу Аурелијановог зида. Када је натерао војнике да у Сирмијума копају канале по врелом летњом дану, раздражени војници су га убили 282. године. Убице су се покајале и сахраниле га са свим почастима, достојно га ожаливши, подигли су му споменик са натписом: "Проб је био добричина, победник свих варварских народа и тирана." Његов брат Домеције као и његови рођаци били су хришћани и епископи у Цариграду. За време Пробове владавине први пут је винова лоза засађена ван Италије и то на брду Главица, на Фрушкој гори, код данашњег села Шуљам у Србији. Почео је узгајање винове лозе и код Смедерева, на Златном Брду, где је зачета и аутохтона сорта грожђа Смедеревка[1]. Такође, дозволио је да се и у Галији, Британији и Шпанији узгаја винова лоза. Дотада је виноградарство било монопол јужних, медитеранских делова Царства.
Максимијан
Марко Аурелије Валерије Максимијан Херкулије (лат. Marcus Aurelius Valerius Maximianus Herculius; рођен око 250. године, умро јула 310. године) био је римски цар, заједно са Диоклецијаном од 1. марта 286. године до 305. године. Рођен је у сиромашној породици у околини Сирмијума, у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије. Максимијан се пробијао у војсци све до 285. године, када га је нови цар Диоклецијан, његов пријатељ, начинио цезаром и владарем западног дела царства. Следеће године Максимијан је постао август, заједно са Диоклецијаном, а 293. када је Диоклецијан увео тетрархију, Констанције Хлор је постао Максимијанов цезар и оженио се његовом ћерком. Током своје владавине, Максимијан је имао неколико пута војне успехе, против Алемана и Бургунда у севернојГерманији, као и против Карпа на Дунаву. Такође, у Максимијаново време се појавио противцар у Британији, Караусије. Диоклецијан и Максимијан су 1. маја 305. заједно одступили са трона. Јасно је да Максимијан то није учинио по сопственој вољи. Галерије и Констанције Хлор постали су нови цареви, који су узели за цезаре Севера II и Максимина Дају. Када је Констанције умро следеће године, Максимијанов син, Максенције добио је западни део царства на управу и именовао је Максимијана за свог августа. Максимијан је у биткама победио Севера и Галерија и привукао на своју страну сина Констанција Хлора, будућег цара Константина Великог, дајући му за жену своју кћи Фаусту. Ипак, 308. Максимијан је подигао устанак против свог сина, кренуо је на Рим, али је био поражен и са Константином је потражио уточиште у Галији. 310. године прогласио се по трећи пут за цара, али се није могао одржати против Константина Великог, који га је приморао да изврши самоубиство.
Биографија
Рођен у Панонији од скромних родитеља, толико се прочуо по својој војној служби да је то Диоклецијана при реализовању свог плана о подели Царства без комадања истог навело да га узме себи за колегу, као некога ко би својим понашањем и способностима могао бити од користи у тренутно нарушеном стању јавних послова. Сходно томе произвео га је прво у цезара, а затим у августа, доделивши при томе почасне називе — њему Херкулије, а себи Јовије. Ови епитети пружали су панегиричарима овог доба обилан материјал за отворено ласкање и невероватне досетке. Даља прича о Максимијану толико је у присној вези са причом његовог патрона и Константина да је готово свака појединост сасвим подробно илустрована у чланцима о Диоклецијану, Константину и Максенцију. Биће стога довољно обратити пажњу на главне чињенице: · Након што га је Диоклецијан убеђивањем, ако не и присиљавањем, натерао да се најневољније одрекне своје власти у Милану 1. маја 305, идуће 306, оберучке је прихватио позив свог сина Максенција. Напустивши свој миран живот у Луканији, поново је био обдарен свим инсигнијама царског положаја. · Пошто је својом срчаношћу и умећем спречио опасности које су запретиле Италији, погубио Севера (307) и одбио Галерија, успоставио је блиску везу са Константином, коме је доделио титулу августа и руку своје кћерке Фаусте. · При повратку у Рим збацио га је Максенције, који се, пошто је изгубио стрпљење да буде под контролом и диктатом свог оца, правио или веровао да је овај осмислио заверу да га обори са власти. · Отишавши, дакле, на Галеријев двор, одан је у просекуцији издајничких интрига, те је морао да потражи прибежиште код зета. Да би скинуо са себе сваку сумњу, још једном је формално одложио пурпур. · Пошто је искористио припремено одсуство свог протектора и издајнички присвојио ризницу депоновану у Арлу, богатим митом успео је да наговори кор војника да га по трећи пут прогласе за августа. · Опкољен у Марсељу и прунђен да се преда, одузета су му сва достојанства, али му је дозвољено да задржи свој живот и слободу (308). · Али, коначно, две године касније, после узалудног настојања да наведе своју кћерку да уништи свог мужа, наложено му је да бира како ће да оконча живот, те се задавио фебруара 310. Читава историја овог бурног периода сведочи о Максимијановим војничким талентима и са једнаком сигурношћу показује да је овај начисто био лишен достојанства ума, да је био потпуно непринципијелан, да је био не само сиров и строг, него и подао и окрутан. Сви извори се слажу да је био потпуно лишен префињености и углађености, а каже се да су његове црте лица и општи изглед били показатељ грубости и окрутности духа унутар њега. Док га је водио Диоклецијанов супериоран геније и командујући интелект, ваљано је обављао свој посао за који је био изабран. У каснијим годинама његовог живота, пак, када је био препуштен да сам доноси одлуке, испољава се тужан призор слабе амбиције, немира, подмуклости и злочина. Максимијан је оженио Еутропију, удовицу сирског порекла, која му је родила двоје деце, цара Максенција и Фаусту, касније супругу Константина Великог. Еутропија је из претходног брака добила ћерку, Флавију Максимијану Теодору, касније супругу Констанција Хлора.
Извори
· Zosim. ii 7, 8, 10, 11. · Zonar. xii. 31, 32, 33. · Auct. de Mort. Persec. 8, 29, 30. · Paneg. Vet. ii passim, iii 3, 10, 14, vi 9, vii. 14&c. · Vict, de Caes. Epit. 39. 40. · Eutrop. ix 14, 16, x. 1. 2. · Oros. vii. 25, 28.
Констанције I Хлор
Констанције I Хлор (31. март око 250 — 25. јул 306) је био један од тетрарха, цар-савладар на Западу Римског царстваод 293. до 306. Потекао је из Илирика по свему судећи од незнатних родитеља. Посветивши се каријери, Констанције је постао намесник Далмације, а затим и преторијски префект Галије. Могуће је да се вођен амбицијом развео од прве супруге Јелене, ћерке гостионичара и оженио Максимијановом пасторком Теодором. У цезара је уведен 293, а на управу су му поверене Галија и Британија. У ствари, морао је прво да се обрачуна са узурпаторима Караузијем и Алектом који су господарили његовим доменом; за то му је требало три године. Када су 305. абдицирали Диоклецијан и Максимијан, у складу са процедуром Галерију и Констанцију су додељена овлашћења августа. Међутим, убрзо по повлачењу старије двојице показало се да је нарушен склад. Иако млађи,Галерије је изгледа био у предности чим је могао да одреди цезаре. Штавише, Констанцијев син Константин налазио се на његовом двору као талац. Тек је навала варвара у Британији омогућила Констанцију повратак његовог сина, и тако су њих двојица 306. одбили Пикте и Скоте.
Порекло
Спочетка се тврдило да је Констанције син Клаудија Готског,[7] затим да води порекло од истог,[8] а како је под утицајем хришћанства његово нелегитимно порекло наилазило на осуду за нећака,[9] унука по мајци[10] и унука-нећака божанског цара.[11] Овај мит је, међутим, настао тек по његовој смрти у константиновско и постконстантиновско доба. Како наводи Ото Зек (нем. Otto Seeck), чињеница да је његово порекло плод измишљања разноразних писаца указује на то да су Констанцијеви родитељи били незнатни а он сâм скоројевић.[12] Завичај му треба тражити у Илирику.[13][b] Како се чини рођендан мора да му је био 31. марта,[15] али година рођења је, међутим, непозната.
Име
По ступању на власт Констанцијево пуно име гласило је Флавије Валерије Констанције (лат. Flavius Valerius Constantius),[2][a] а друго гентилно име (име рода) је преузео свакако по оснивачу династије Гају Валерију Диоклецијану. Као адоптивни (усвојени) син цара Максимијана, Констанције је и сâм називан Херкулије (лат. Herculius).[3]Каткад му се додаје Диоклецијаново име — Гај (лат. Gaius),[4] а каткад Максмијаново — Марко (лат. Marcus).[5] Надимак Хлор (од грч. χλωρός, зеленкаст, зеленожут) не потиче из његовог времена, него из византијског. Било какав нарочити степен бледила у несагласности је са руменилом које се спомиње у хронолошки ближимЛатинским панегирицим.[6]
Рана каријера
Како стоји код Анонима Валезијана, пре него што је узнапредовао до цезара Констанције је вршио дужност царског телохранитеља, војног трибуна и управника провинције Далмације: „Констанције – унук брата преблагог принцепса божанског Клаудија – прво је био телохранитељ, потом трибун, а након тога намесник Далмације. Заједно са Галеријем начињен је цезарем од стране Диоклецијана. Пошто је, наиме, оставио прву супругу, Хеленом, оженио је Максимијанову кћерку Теодору, са којом је после имао имао шесторо деце, Константинове браће. Али, са првом супругом Хеленом имао је већ сина Константина, који је касније постао свемоћан принцепс“.[9] Вописк га сврстава у Пробове питомце: „Када упоредим принцепса Проба са другим императорима, закључујем да је овај муж у односу на готово све римске вође, који су се истицали као храбри, милостиви, разборити, дивни, био или једнак, или, ако се то из пакосне зависти не оспорава, бољи. Јер, током своје петогодишње владавине водио је толико ратова широм читавог света, и то, истина, сâм, да је чудно како се сукобио у свим тим биткама. Урадио је много тога својим рукама, а обучавао је и најизврсније војсковође. Међу његовим питомцима били су, наиме, Кар,Диоклецијан, Констанције, Асклепиодот, Ханибалијан, Леонид, Кекропије, Пизонијан, Херенијан, Гаудиоз, Урзинијан и остали којима су се наши очеви дивили и од којих су се неки истакли као добри принцепси“.[16] Био је управник Далмације за време Кара,[c] који је, згрожен екстравагантним понашањем свога сина Карина, намеравао да га узме за наследника: „Он [тј. Карин] је имао драго камење на ципелама, користио је само оне копче које су украшене драгим камењем, а много често и такав каиш. Уопште, многи у Илирику су га називали краљем. Никада се није појавио било пред префектима, било пред конзулима. Покварењацима је нудио највише и увек их је звао на гозбе. Више пута је на својој гозби износио стотину либри птица, стотину риба, хиљаду различитих меса. Изливао је велике количине вина. Пливао је у воћу и дињама. И трпезарије и спаваће собе посуо је миланским ружама. Користио је купатила хладна колико и подземне ћелије која је често хладио снегом. Када је једне зиме дошао у место у ком је изворска вода изузетно млака — каква је обично по природи преко зиме — и служио се њоме у базену, кажу да је говорио базенџијима: ‘Спремили сте ми воду за жене’. Ово се чак узима за његову најсјајнију досетку. Његов отац је чуо шта је овај радио, па је викао: ‘Он није мој син’. Најпосле је одлучио да Констанција — који је после учињен за цезара, а тада обављао дужност намесника Далмације — доведе на његово [тј. Кариново] место, јер се тада ниједан муж није чинио бољим, а овога [тј. Карина], уистину, како вели Онезим, да убије“.[18]
Уздизање у цезара
Када је Нумеријанова судбина свима постала јасна, трупе које су се окупиле у Халкедону ради номиновања новог владара једногласно су се изјасниле за заповедника гарде доместика Диокла. Пре него што је могао да сматра свој нови положај сигурним, Диокле је морао да рашчисти рачуне са Каровим сином Карином: „Овај [тј. Карин], када је сазнао да му је гром убио оца, да му је таст уклонио брата, да је Диоклецијан именован за августа, направио је веће грешке и злочине, као да се сад по смрти својих рођених ослободио и одрешио узде одговорности. Ипак, није му недостајала крепкост духа да брани своју власт. Са Диоклецијаном се, наиме, сукобљавао у многим биткама, али је у коначној бици код Маргумапао побеђен“.[19] Из једног другог извора се сазнаје шта је узрок Кариновог пораза: „Али када је Карин стигао у Мезију, одмах се сукобио са Диоклецијаном близу Маргума. Док је ревносно притискао оне које је победио, погинуо је под ударом својих војника, јер је, не обуздавајући се, из похоте дирао многе војничке жене. Њихови мужеви, који су бивали све више непријатељски расположени према свом вођи, ипак су одложили гнев и јед за крај битке“.[20] Тако је уклоњена и задња препрека за Диоклецијанов успон. У тренутку када је Диоклецијан ступио на власт, Царство је са свих страна било погођено силним проблемима. Осећајући се немоћним да се сâм носи са њима, Диоклецијан је решио да узме себи колегу који ће, макар номинално, бити у рангу са њим и помагати му да сноси огроман терет власти. Његов избор је пао на храброг и искусног, премда грубог и неписменог војника Максимијана, кога је у Никомедији 286. уздигао у августа. Удружени владари су усвојили епитете: Диоклетијан — Јовије (лат. Iovius — који потиче од Јупитера), а Максимијан — Херкулије (лат. Herculius — који потиче од Херкула), било из неког сујеверја, или, по објашњењу једног панегиричара, да дају свету до знања да старији поседује већу моћ у односу на млађег. Међутим, убрзо се показало да управљање пространим Царством представља терет не само за једног, него и за двојицу. Сходно томе решили су да сваки изабере свога помоћника. Максимијанов избор је пао на Констанција, а Диоклецијанов на Галерија. Ради успостављања приснијег односа са цезарима Галерије је ожењен Диоклецијановом кћерком Валеријом, а Констанције Максимијановом пасторком или ћкерком Теодором. Максимијан је адоптирао Констанција 1. марта 293. вероватно у Медиолануму и обукао га је у пурпур цезара. У расподели провинција цезарима су допали они делови у којима је изискиван највећи напор и излагање ризику. Констанцију су додељене Британија, Галија и Хиспанија, са седиштем у Тријеру (Трир); Галерију је препуштен Илирик и читаво Подунавље, са седиштем у Сирмијуму(Сремска Митровица); Максимијан је са седиштем у Медиолануму (Милано) управљао Италијом, Африком и Сицилијом заједно са острвима у Тиренском мору; а Диоклецијан је управљао Тракијом, Египтом, Сиријом и Азијом, са седиштем у Никомедији (Измит).
Као цезар
Пред поход на Британију
Констанције је држао конзулат 294, 296, 300, 302, 305. и 306. Као делокруг одређена му је Галија;[21] задатак му је заправо био да врати Британију и извесне делове западне обале Галије, будући да је Караузију успело поћи за руком да се ту осамостали. Убиством умешног Караузија чије место је преузео Алекто, Констанцију је донекле олакшан посао. Одмах по ступању на своју дужност, Констанције је отишао у Галију. Усредсредио се на Гезоријакум (Булоњ), не би ли ову луку, која је тада представљала важну транзитну тачку за Британију, отео узурпатору. То му је и успело пошто је подигао брану којом је непријатељску флоту спречио да пристане овде. Напад на Острво морао је пак да одложи на неко време док се не прибави потребна флота.[22] За то време повео је поход на Франке на ушћу Рајне и преселио већи број њих као колоне на опустошена поља Галије.[23] Почетком 296. завршено је с припремама и прелазак на Острво могао је да почне.[24]
О, безбројних ли тријумфа и многоструке ли победе којом је Британија повраћена, којом је сасвим скршена моћ Франака, којом се осим тога многим племенима затеченим у завери овог недела наметнула нужда да се покоре, којом су напокон мора очишћена до вечног мира!
Pan. Lat. V 17. Пошто је Максимијан преузео на себе одбрану рајнског лимеса,[25] Констанције је сигурних леђа испловио са двема флотама: једном под његовим заповедништвом из Гезоријакума, и другом под његовим префектомАсклепиодотом преко ушћа Секване (Сена). Тиме што је запловио узбурканим морем наводно је, како преноси панегиричар, инспирисао војнике који су пловили дуж Секване да се одлуче на исто: „Јер, кад си Ти [Констанције] на пловидби, ко се не би усудио да се преда ма колико год неповољном мору? По пријему вести о Твојој пловидби, како кажу, сви су једногласно говорили и међусобно се подстицали : ‘Што се двоумимо? Што оклевамо? Управо је одједрио сâм, баш сад одмиче, можда је већ и стигао. Поднесимо све, запловимо таласима. Шта је то чега бисмо се могли бојати? Ми следимо цезара!’“[26] Асклепиодоту је успело да под окриљем густе магле прође незапажено код острва Векте (Вајт), где их је ишчекивала непријатељска флота, и искрца се. Иста магла омела је Констанција с пута. Тек што је приспео на копно, Асклепиодот је већ потукао у бици Алекта; један одред Констанцијеве војске је, међутим, измасакрирао у Лондинијуму (Лондон) чету франачких плаћеника која се спасла из битке и опљачкала град.[27] У знак сећања на ову победу у Триру је искован златни медаљон од десет ауреја који је нађен у Арасу у северној Француској. На аверсу је приказано попрсје Констанција са натписом Fl(avius) Val(erius) Constantius Nobil(is) Caes(ar), а на реверсу опет цезар како на коњу тријумфално ступа пред женом — персонификација Лондонијума — која га клечећи поздравља као „обновитеља вечне светлости“ (redditor lucis aeternae). Из Британије у Галију су одаслате бројне занатлије да обнове полууништене градове.[28]
Победа над Алеманима
Тешко је датирати други поход на Франке у ком је Констанције дубоко продро у њихову територију и поново населио бројне колоне у Галији; и победу над Алеманимакоја је, међутим, започета поразом. Наиме, варвари су неочикавано извршили препад на цезара у земљи Лингонâ и натерали га на повлачење. Констанције је и сâм био рањен, а како од близине непријатеља нису смели отворити капију у град су га пренели ужадима. Но, после само пет часова дошло је појачање захваљујући ком су варвари савладани; 60.000 њих било је убијено. Осим тога, извори обавештавају о још једној победи над варварима код Виндонисе; о заробљавању једне варварске поворке која је преко замрзнуте Рајне приспела на неко острво и затим, шетајући по замрзнутој реци, била одсечена од обе обале.[29] Све ове борбе свакако морају да падају у период 298—305.
Као август
Галерије руши склад
Галеријева главаса бисте од црвеног египатског порфира, нађена 1993. године у Гамзиграду. Након двадесетогодишње владавине која је Римску државу поставила на нове основе, Диоклецијан се 1. маја 305.[30] у присуству војске и народа у близини Никомедије свечано одрекао царске хаљине. Претходно је извршио притисак на Максимијана да уради исто. Из Лактанцијеве изјаве стиче се утисак да је место првог тетрарха требало да преузме Констанције: „Пошто је уклањањем старих [тетрарха] Галерије урадио то што је хтео, већ је сматрао да је господар целог света. Јер, премда је требало да се Констанције именује за првог, он га је презирао зато што је био меке природе и зато што је у погледу физичког здравља био тегобан. Надао се да ће овај ускоро да умре; ако и не би умро, чинило се лаким да се лиши, било невољно [било добровољно]. Јер, шта му је чинити, ако га тројица натерају да се одрекне империјума?“[31] Промена августâ захтевала је и избор нових цезара. Њих је изабрао Галерије потврдивши тиме одлучујућу улогу.[32] „Онај [тј. Галерије] који је, дакле, преузео највишу моћ, обратио је пажњу на свет који му се изложио у намери да га узнемирава. Наиме, пошто је савладао Персијанце, код којих је овај обред, овај обичај да се осуђују својим краљевима на ропство и да краљеви располажу својим народом као са робљем, безбожан човек је хтео да на римски свет навуче овај обичај, који је у време оне победе без стида хвалио. A пошто то није могао отворено да наложи, радио је тако што је људима грабио слободу. Особито је одузимао достојанства. Мучио је не само декурионе, него, штавише, и прваке грађанства, изврсне и врло савршене мужеве и то баш у ситним и цивилним парницама.[d] Ако се чинило да су вредни смрти, стајали су им крстови; ако не, окови су им били спремни.[e] У гинекеј су одвучене мајке, оне које су у слободи рођене, као и племените.[f] Ако је неко требало да се бије, четири коца, на које никада ниједан роб није навикао да буде рашчеречен, стајала су забодена у обору... Имао је медведе који су му врло наликовали по дивљаштву и величини, које је одабирао све време своје власти; кад год је хтео да се наслади, захтевао је да се неки од ових, које је прозивао поименце, доведе. Њима су бацани људи не да их сасвим поједу, него да им се напију крви; кад би им растргли зглобове, смејао се врло слатко, а никада није обедовао без призора људске крви“.[33] Галеријеву одлучујућу улогу потврђује и чињеница да се на његовом двору као талац налазио млади Константин.[34] Још као дечака отац га је морао послати на Диоклецијанов двор у Никомедији да се учи војничким и државничким пословима. Као војник Константин се истакао храброшћу у походима које су предузимали Диоклецијан и Галерије и стекао наклоност источних трупа — многи војници су били отворено незадовољни што је Константин заобиђен при избору цезарâ: „Дакле, овај Константин, кога је врло проста мајка Хелена родила и одгојила у граду Наисусу (тај град је он касније великодушно одликовао), који је био слабије упућен у књижевност, био је талац код Диоклецијана и Херкулија под којима је храбро служио у Азији. Након оставке Диоклецијана и Херкулија, Констанције га је тражио натраг од Галерија, али га је Галерије излагао пред многим опасностима. Наиме, још као млади коњаник служећи против Сармата, ухватио је и вукао за косу срчаног варварина и дотерао га пред ноге императора Галерија. Галерије га је онда послао да иде кроз мочвару. Зашавши у њу на свом коњу, прокрчио пут до преосталих Сармата, међу којима је посекао већину, и однео Галерију победу“.[35] Међутим, како је срочио Чарлс Матсон Одал (енгл. Charles Matson Odahl), Констанцијева родитељска брига и тежња самог Константина, касније названог Велики, да наследи оца осујетиће ускоро Галеријеве планове за царском доминацијом.[36] Мермерна глава Констанцијевог сина Константина из Метрополитенског музеја уметности.
Константин бежи оцу
Констанције није могао да остане скрштених руку пред чињеницом да му је син у опасности. Није прошло много пре него што је интервенисао у намери да га спаси. Галерије је, како наводи Лактанције, упркос претходном противљењу, ипак пристао да га врати оцу: „Јер, будући да је у више махова био замољен, није могао још дуго да одбија. Како је дан већ узмицао, дао је оном (Константину) печат и наредио му да се спреми сутра ујутру на пут по примању наређења, намеравајући или да га неком згодом задржи, или да разашље писма како би га Север ухватио. Онај [тј. Константин], увидевши то, пожурио је да изађе. Док је император почивао након обеда, он је утекао и отео по многим ноћиштима све државне коње. Сутрадан је император, пошто је хотимице преспавао све до подне, наложио да се он (Константин) позове. Рекли су му да је отишао одмах после обеда. Стао је да рже и љути се. Тражио је државне коње не би ли га насилу одвукао натраг. Рекли су му да је државна пошта опељешена. Једва је суздржао сузе. Онај се, међутим, кретао невероватном брзином и стигао до већ клонулог оца, који му је поверио војнике и предао власт у руке“.[37]Мање-више иста прича може се наћи код Анонима Валезијана: „Онда га је Галерије вратио оцу. Да би избегао Севера, осакатио је коње док је пролазио Италијом и прешао је Алпе у великој журби. Код Бононије, коју су Гали раније звали Гезоријакум, стигао је до оца, Констанција. Међутим, после победе над Пиктима у Еборакуму му је умро отац, Констанције, а са сагласношћу свих војника Константин је изабран за цезара“.[38]
Поход на Скоте и Пикте и смрт
Констанције је ишао са сином преко у Британију где је извојевао још једну победу над Пиктима и Скотима по којој је усвојио назив императора по други пут. Но, одавно већ болестан,[39] преминуо је у Ебуракуму (Јорк) 25. јула 306.[40] Ако је веровати Јулијану, Констанцијево тело је донесено у Галију да би тамо (вероватно у Триру) било сахрањено.[41]
Лични живот
Прва посведочена чињеница из Констанцијевог живота јесте ступање у дивљи брак[42] са гостионичарком Јеленом,[43] која му је у Наисусу[44] родила сина Константина. До женидбе са Теодором[45] није дошло тек по уздизању Констанција у цезара, него најкасније почетком 289;[46] родила му је шесторо деце: синове Далмација, Јулија Констанција и Ханибалијана, и ћерке Флавију Јулију Констанцију,Анастасију и Еутропију.[47] Ваља обратити пажњу на имена појединих. Еутропијино име узето је највероватније по Теодориној мајци; исто тако Ханибалијаново име сугерише на Теодориног биолошког оца Афранија Ханибалијана (конзул из 292); Анастасијино име је изведено пак од грч. ἀνάστασις (васкрснуће) и има хришћански призвук.
Судбина је хтела да и Констанцијев син Константин преко брака са Фаустом, Максимијановом кћерком, оствари везу са бившим тетрархом: „Јер, штавише, нема сумње да Ти он [тј. Максимијан — прим. прев.], који Те је још онда (и то пре него што си могао да то тражиш) себи за зета на своју руку одредио, заиста не би рано дао то свето место божанске моћи. Ово се, наиме, како чујем, приказује у Аквилејској палати на слици која је постављена наочиглед гостију. На њој девојка — која је већ вредна дивљења због божанске лепоте, али још увек недорасла својој тежини — држи и уз то пружа Теби, Константине, тада још дечаку, шлем који сија од злата и драгог камења и који се истиче по лепо развијеним крилима,[g] тако да Те свадбени дар учини лепшим, за шта икакви украси одела једва могу да јемче“.[49] Да је веридба између Константина и Фаусте склопљена годинама раније не сведочи само овај пасаж из Латинских панегирика, него иЈулијан (or. I 7. D) који каже да су је удесили још Констанције и Максимијан. Ово се чини прихватљивим. Да успостављање везе путем брака између цезарâ и августâ није само одлика прве тетрархије, види се по томе што је Галерије удао своју ћерку Валерију Максимилију за Максенција.[50]
Божански Констанције
Панегиричар који обавештава о женидби цара Константина са Фаустом (307) узгред спомиње и Констанција кога назива божанским: „О, божански Констанције за време власти си био срећан, а сад си још више, јер ти — кога је сâмо Сунце прихватило да вози на небо у готово видљивим кочијама, док је у заласку поново стремело за скорим изласком — заиста чујеш и видиш ово [тј. свадбу — прим. прев.].“[51][h]Назарије, такође један од панегиричара, тврди да су се уочи Константиновог похода на Италију (312) у Галији појавиле небеске војске под вођством божанског Констанција: „Прича се у свој Галији да су виђене војске које су разгласиле да су послате божанском вољом. И премда се небеске ствари пред људским очима обично не виде — јер она чиста и бестелесна супстанција фине природе надиграва груб и мрачан смртни поглед — ипак су Твоји помоћници онда подносили да се виде и чују. Када су посведочили твоју заслугу, побегли су од заразе смртног погледа. Али, да ли Ти је речено какве су били појаве? колико су им тела крепка? колико су им велики удови? колико им је ватрена воља? Блистајући штитови горели су им од нечег непознатог, а сјај небеског оружја севао је страшно. Дошли су, наиме, такви да се мислило да су Твоји. Овако су они сâми између себе разговарали, ово су они говорили онима који су их слушали: ‘Ми тражимо Константина, ми му идемо у помоћ’. Чак и оно што је божанског порекла допушта себи да се хвали, а вала и таштина не представља изузетак код небеских ствари. Ови који су пали са неба, ови који су са божанском вољом послати, хвалили су се, јер су Теби служили. Верујем да их је водио Твој отац, Констанције. Он Ти је оставио земаљске победе које су веће од њега сâмога. А сада је, као бог, руководио божанским походима“.[53][i]
Христијанофрон[j]
Да је Констанције био одан хришћанском Богу, како стоји у наводном Константиновом саопштењу које је забележио Еузебије из Цезареје,[55] упитно је. Истини за вољу, његово држање за време погрома хришћана чини се да је било толерантно. И он је, додуше, рушио цркве у свом делу Царства, али није примењивао смртне казне на верницима.[56] Тако је бар Галија остала поштеђена највећих ужаса прогона. Констанцијева благост и презање од прекомерног убирања дажбина наилазили су на сваку похвалу, а недуго после његове смрти давали су повода за изузетно особене анегдоте.[57] Једну од њих преноси пагански историчар Еутропије: „Извранредан муж и то изврсне љубазности, који је, ни најмање не тежећи користи фиска, марио за богатство провинцијалаца и приватних лица, и говорио: ‘Боље је да јавни иметак буде код приватних лица, него да се остави под једном бравом’. A покућство му је било толико скромно да су му о празнике, ако би требало да угости више пријатеља него обично, прострли трпезарије сребрнином измољеном од куће до куће од приватних лица. Овај је био не само љубазан, него, штавише, врло поштован код Гала, особито зато што су они под његовом влашћу умакли Диоклецијановој сумњивој разборитости и Максимијановој крволочној пренагљености. Умро је у Британији у Еборакуму у тринаестој години владавине, а премештен је и међу богове“.[58] Један је од тројице царева којима је посвећен консекрациони новац са натписом „починак за изванредне заслуге“ (requies optimorum meritorum).[59]
Напомене
1. У случају Dessau 650a где стоји Гај Фабије Констанције (лат. Gaius Fabius Constantius), вероватно се ради о неупућености оних који су подигли извесни натпис. 2. Будући да Виктор у Илирик убраја завичаје тетрарха, тј. Далмацију, Панонију, Дакију, као и Мезију,[14] Констанцијево родно место могло се налазити у било којој од ових провинција. 3. На то указује и натпис (CIL III pp. 1623 no. 9860) пронађен наводно код Гламоча: IVOEX ///// AIVSAILA}- VIOVAIFPIOCONS IAVIIO ///// PPDELM FIVISIVIEPSALV IAIASEISIPIDO VEVSESOEIEPM IVAVII Транскрибовано то гласи: Judex datus a Flavio Valerio Constantio (viro clarissimo?) P(residi) P(rovinciae) Delm(atie) finis inter Salviatas et Stridonenses determinavit, а у преводу на српски: Судија ког је доделио Флавије Валерије Констанције врло угледан муж намесник провинције Далмације одредио је, границе између Салвијата и Стридоњана. У погледу аутентичности овог натписа, доста се расправљало. Данас је пак, општеприхваћен став да је реч о кривотворењу начињеном крајем 19. века.[17] 4. Овде Лактанције користи термине и наслове за положаје из царског периода: decuriones (већници у муниципијама и колонијама); primores (истакнути високи градски функционери); egregii и perfectissimi viri (достојанственици коњаничког сталежа) 5. То су у ствари били гвоздени прстенови око глежњева које су носили они који су били осуђени на рад у јавном интересу. 6. Реч гиникеј (γυναικείος) се првобитно односила на женске одаје у хеленској кући. Овде је употребљена у контексту институције налик харему коју је увео цар као део приватне својине (res privata); ту су жене ткале и бојадисале. 7. Одлични примери таквог шлема јесу парадни шлемови из Беркасова који су пронађени 1955. и који се данас чувају у Музеју Војводине у Новом Саду (Инв. АА 153-154).[48] 8. Успињање на небо у Сунчевим кочијама је један од начина представљања апотеозе (уздизање умрлог јунака или великог човека до божанства) неког цара. Како истиче Сабин Макормак (енгл. Sabine MacCormack), овде се Констанцијева консекрација (освећивање) ограђује, пак, од икаквог уплива са стране (било Сената, било Константина). Она се није одиграла у Риму, 9. као што је то био обичај, „него у удаљеном делу Царства, ван домашаја пуког погледа“.[52] 10. Овде Констанције замењује самог Христа у улози предводника небеске војске. Речи „iam divus“ (сходно контексту „сада као бог“) не индицирају да је Констанције бог, него да је мртав и да га захвална држава (Сенат) званично поштује што је био добар владар.[54] 11. Теофан овако назива Констанција. У преводу са грч. χριστιανόφρων значи „онај који је од хришћанских начела“.
Референце
1. Р. Радић, Константин Велики. Надмоћ хришћанства, Београд 2010, стр. 80. 2. Dessau 630. 637. 639. 640—643. 648—652.}- и др. 3. Dessau 634. H. Cohen, Médailles Impériales VII², Paris 1888, pp. 88, 306. уп. -{Pan. Lat. VI 2. 4. Dessau 649. 650a. 5. Dessau 637. 6. Pan. Lat. V 19. 7. Pan. Lat. VII 2. 8. Pan. Lat. VIII 2. 4. Euseb. hist. eccl. X 8, 4; Vit. Const. I 50. Iulian. or. I 6. D. II 51 C; Caes. 313 D. Hist. Aug. Elag. 2, 4. 35, 2; Gall. 7, 1. 14, 3; Tyrann. 31, 6; Claud. 1ff.; Aurel. 44, 4. 9. Anon. Vales. 1, 1. 10. Eutrop. XII 22. Zonar. XII 31 pp. 640 D. 11. Hist. Aug. Claud. 13, 2. 12. O. Seeck, „Constantius I“, in: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, Band IV/1, Stuttgart 1900, S. 1040-1043. 13. Vict. Caes. 39, 26. 14. H. Gračanin, „Illyricum of the 2nd and 3rd Centuries AD in the Works of Latin and Greek Historians“, u: Illyrica antiqua. Ob honorem Duje Rendić-Miočević, Zagreb 2005, pp. 289. 15. CIL I² pp. 301. 16. Hist. Aug. Prob. 22, 3. 17. -{S. Mesihović, Antiqvi Homines Bosnae, Sarajevo 2011, pp. 478. 18. Hist. Aug. Car. 17, 6. 19. Hist. Aug. Car. 18, 1—2. 20. Aur. Vict. Caes. 39, 11. 21. Iulian. or. II 51 D. 22. Pan. Lat. V 6. 7. VII 5. 23. Pan. Lat. V 7—9. 21. VII 5. 24. Eutrop. IX 22, 2. 25. Pan. Lat. V 13. 26. Pan. Lat. V 14. 27. Pan. Lat. V 13—20. VII 5. IX 25. Vict. Caes. 39, 42. Eutrop. IX 22, 2. Zonar. XII 31 pp. 641 A. 28. Pan. Lat. V 21. 29. Pan. Lat. VII 6. Eutrop. IX 23. 30. O. Seeck, „Eine Denkmünze auf die Abdankung Maximians“, Zeitschrift für Numismatik12 (1885), S. 125. 31. Lact. de mort. pers. 20, 1-2. 32. Lact. de mort. pers. 18, 8. Anon. Vales. 4, 9. 33. Lact. de mort. pers. 21, 1—6. 34. Lact. de mort. pers. 24, 3. Vict. Caes. 40, 2. Epit. de Caes 41, 2. Anon. Vales. 2, 2. Zonar. XII 33 pp. 654 A. Zosim. II 8, 3. Euseb. vit. Const. I 19. 35. Anon. Val. Origo 2, 1 36. Ch. M. Odahl, Constantine and the Constantine and the Christian Empire, London-New York 2004, pp. 66. 37. Lact. de mort. pers. 24, 5—8. 38. Anon. Val. Origo 2, 4 39. Lact. de mort. pers. 20, 1. 40. Pan. Lat. VII 7. Anon. Vales. 2, 4. Eutrop. X 1, 3. 2, 2. Vict. Caes. 40, 4. Zonar. XII 33 pp. 644 D. Euseb. hist. eccl. VIII 13, 12. 41. Iulian. epist. ad Athen. 287 A. 42. Zosim. III 8, 2. 9, 1. Zonar. XIII 1 pp. 1 A. Hieron. chron. 2322. 43. Ambros. de obit. Theod. 42 = Migne L. 16, 1399. Anon. Vales. 2, 2. Zosim III 8, 2. 9, 2. 44. Firm. Mat. math. I 10, 16. Anon. Vales. 2, 2. Steph. Byz. s. Ναϊσσός 45. Cohen, Médailles impériales VII², pp. 98. 46. Pan. Lat. VI 7. 14. Anon. Vales. 1, 1. Eutrop. IX 22. Vict. Caes. 39, 24. Epit. de Caes. 39, 2. Zonar. XII 31. XIII 1 pp. 640 D. 1 A. 47. Eutrop. IX 22. Pan. Lat. VI 7, 2. 14, 4-6. Anon. Vales. 2, 2. Hier. chron. 291 s.a. 291. Zonar. XII 1. XIII 1. 48. J. den Boeft, J. W. Drijvers, D. den Hengst, H. C. Teitler, Philological and Historical Commentary on Ammianus Marcellinus XXVII, Leiden 2009, pp. 245. 49. Pan. Lat. VII 6. 50. C. E. V. Nixon, B. S. Rodgers, In Praise of Later Roman Emperors. The Panegyrici latini, Berkeley, CA, 1994, pp. 198. n. 18. 51. Pan. Lat VII (VI) 14. 52. Nixon & Rodgers 1994, pp. 209. n. 50. 53. Pan. Lat. IV (X) 14. 54. Nixon & Rodgers 1994, pp. 359. n. 63. 55. Euseb. vit. Const. II 49. 56. Lact. de mort. pers. 15, 7. Euseb. hist. eccl. VIII 13, 13; append. 4; vit. Const. I 13. 57. Euseb. vit. Const. i 13ff. Liban. epit. Iul. I 524; de Const. et Const. III 277. Eutrop. X 1, 2. 58. Eutrop. X 1, 2. 59. P. M. Bruun, The Roman Imperial Coinage VII, London 1966, pp. 180, 252, 310, 394, 429, 502. Парадни шлем из Беркасова који је пронађен 1955. и који се данас чува у Музеју Војводине у Новом Саду Парадни шлем из Беркасова који је пронађен 1955. и који се данас чува у Музеју Војводине у Новом Саду Парадни шлем из Беркасова који је пронађен 1955. и који се данас чувају у Музеју Војводине у Новом Саду
Галерије
Галерије (лат. Galerius; * рођен око 250. године, умро 311. у Сердици) је под пуним именом Гај Галерије Валерије Максимијан (лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus) био римски цар од 305. до своје смрти, 311. године. ПоредДиоклецијана, био је један од римских тетрарха.
Живот
Напредовање до царског положаја Галерије је био илирског порекла и потицао је из околине Сердике. Рођен је око 250. године, и започео је своју војну каријеру под Аурелијаном, а служио је и под Пробом. Истакао се као способан војник и добијао је највише почасти. 1. марта 293. године, Диоклецијан је, успоставивши систем тетрархије, за свог савладара на Истоку, са титулом цезаризабрао Галерија. Галерије је тада напустио своју прву жену и оженио се Валеријом, Диколецијановом кћерком. 294. Галерије је ратовао у Египту и 295. код Ктесифона се борио против Сасанида. 297-298. године Галерије је победиоперсијског краља Нарзеса, због чега је подигао своју тријумфалну капију у Солуну. После Диоклецијановог повлачења,305. године, Галерије је дошао на његово место са титулом августа. За свог цезара изабрао је Максимина Дају. У међувремену, Констанције Хлор је постао август на Западу. Галерије се, ослањајући се на Севера II, надао да ће после смрти Констанција Хлора завладати самостално читавим Царством. До тога није дошло, будући да је то спречио син Констанција Хлора, Константин Велики. Галерије је покушао да поврати своје позиције инвазијом Италије 307. године, када је напао Максенција. Али, овим ништа није постигао. Онда је уздигао свог пријатељаЛицинија до положаја августа. Коначно, одуставши од великих планова повукао се у свој град Феликс Ромулијана, данашњи Гамзиград код Зајечара, саграђен у част његове мајке Ромуле, и посветио се потпуно приватном животу.
Галерије и хришћани
Галерије је важио, нарочито код Лакстанције, за једног од највећих прогонитеља хришћана. Галерије је прогањао хришћане још док је Диоклецијан владао, а касније је, као август, само наставио са том политиком. Последње едикте о прогону хришћана издао је управо Галерије, почевши од 303. године. 30. априла 311. године. Мало пре његове смрти, Галерије је ипак издао један едикт о толеранцији према хришћанима, вероватно под утицајем тешке болести која га је споро убијала. Највероватније се радило о некој врсти канцера. Тако је хришћанство постало дозвољена религија, док год није угрожавало успостављени поредак.
Познат је под својим надимком Даја, којег је понео из сељачког детињства. Он је био рођен на истоку данашње Србије, на истоку провинције Горња Мезија. Његов ујак је био цар Галерије.
Максимин Даја је сачуван у рђавој успомени међу хришћанима, зато што је наставио са прогонима иако је Галерије већ био објавио едикт о толеранцији.
Север II
Флавије Валерије Север (умро септембра 307. године) био је римски цар. Флавије Валерије Север је био војник из неке од балканских провинција пре него што је његов пријатељ Галеријезатражио да га Максимијан именује за цезар, заправо савладара западног дела Римског царства. Тако је он од 305. године био млађи савладар Констанција Хлора на Западу. Када је Констанције Хлор умро 306. године, Флавија Валерија Севера је сам Галерије именовао за августа на Западу. Када је Максенције, син бившег цара Максимијана, подигао устанак у Риму, Галерије је послао Флавија Валерија Севера да угуши ову побуну. Али, Флавијев напад на Рим није успео и он се морао повући у Равену. Максимијан је убрзо уверио Флавија Валерија Севера да абдицира и да се преда. Када је сам Галерије напао Италију 307. да заустави Максенција и његовог оца, Максенције је издајнички убио Флавија Валерија Севера недалеко од Рима.
Биографија
Након што су се Диоклецијан и Максимијан одрекли власти, за августе су били изабрани Галерије и Констанције Хлор. Да би се одржала схема Царства, постало је неоходно да се именују нови цезари. Право именовања допуштено је Галерију, који је изабрао сопствене две креатуре, посвећене, како је он веровао, његовим интересима, Максимина Дазу и Севера. Овог последњег, непознатог илирског пустолова, о коме се ништа није знало осим да је раскалашнан, али веран присталица свог патрона, Херкулије је 1. маја 305. у Милану лично обдарио инсигнијама новог достојанства. Добио је власт над Италијом, вероватно Африком и Горњом Панонијом. Али чим је стигла вест да је Констанције Хлор умро у Јорку јула 306, Галерије је одмах прогласио Севера за августа. Ускоро му је наложено да смири немире које је побудила Максенцијева узурпација. Појединости о овом катастрофалном походу, Северовом напредовању до престонице, дезертерства његових војника, његовом исхитреном повлачењу и предаји Херкулију у Равени под најсвечанијим обећањима да ће бити под великом протекцијом изнесене су у чланку о Максимијану. Међутим, укрос свим обећањима које је дао победник, савладани владар је као ратни заробљеник спроведен у непосредну близину и задржан у заробљеништву у месту Три гостионице (лат. Tres Tavernae) на Апијевом друму, где је, када је обавештен да може да бира како ће да сконча живот, пресекао себи вене. Сахрањен је у Галијеновој гробници 307.
Извори · Panegr. Vet. i. v. · Auct. De Mart. Persec. 18, 19, 20, 25, 26 · Victor, de Caes. 40 · Epit. 40 · Eutrop. x. 2 · Excerpta Valesian. 5—10 · Zosim. ii. 8, 10
Лициније
Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године. Лициније је био сељачког порекла. Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом. Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом.Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.
Марта 313. Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов зет,Константин Велики, имао врховну власт на Западу. Лициније се 316. ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије. Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен уСолун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.
Констанције II
Флавије Јулије Констанције, на српском познат као Констанције II, (рођен 7. августа, 317. године, умро новембра 361. године) био је римски цар од 337. до 361. године. Констанције је био средњи од тројице синова Константина Великог и његове друге жене Фаусте. Констанције је рођен у Сирмијуму и добио је титулу цезара од оца. Када је Константин Велики умро 337. године, Костанције II је организовао да се сви потомци његовог деде, Констанција Хлора и Флавије Максимијане Теодоре буду побијени. После тог масакра једини потомци Константина Великог остали су, поред самог Констанција II, његов старији брат Константин II, његов млађи брат Констанс и два рођака Гал и Јулијан Отпадник. Тројица браће су поделила Римско царство међу собом, што је уосталом била и жеља њиховог оца. Константин II добио је Британију, Галију и Хиспанију, Констанс је владао Италијом, Африком и Илириком, а Констанције је добио читав Исток. Када је Константин II умро 340. године, у покушају да Констанса истера из Италије, управо је Констанс постао самостални владар читавог Запада Царства. Дошло је до нове поделе 350. године, када је Констанс погинуо у битки са трупама лојалним против-цару Магненцију. Све до овог часа, Констанције је био заузет рату са Сасанидима, и сада је био принуђен да прихвати помоћ свог рођака Галуса због рата на Истоку, како би се сам могао обрачунати за узурпатором.
Констанције се обрачунао са Магненцијем у битки код Мурсе, једне од најкрвавијих бојева у читавој римској историји. Након две године, 353, Магненције је извршио самоубиство, и Констанције је онда решио да се ослободи свог рођака Гала. Ипак, није био кадар да води самостално све послове Царства, нарочито када су била у питању ратови и на Истоку и на Западу, па је 355. године, свог јединог преосталог рођака Јулијана Отпадника уздигао на ранг цезара. Али, војска у Галији, извикала је Јулијана за цара. Дошло је до грађанског рата, а Констанције је умро у близини Тарса 3. новембра 361. од грознице. Тако је Јулијан Отпадник постао једини владар читавог Царства. Констанције је водио послове хришћанске цркве. Често је стајао на страну аријанаца, па је чак сазвао аријански сабор уРавени 359. године. Констанције се женио три пута, а његова постхумно рођена кћи касније се удала за цара Грацијана.
Рођење (место и датум)
Место рођења се не може сазнати из извора, али се може прихватити да је рођен у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица), јер је његов отац имао тамо двор.[1] Као дан његовог рођења у Филокаловим фастима (лат. Fasti Philocali) се наводи 7. август, а на 317. као годину његовог рођења упућује Еутропије својим наводом из Кратке историје Рима: „[...] умро је ... у тридесет осмој години владавине и четрдесет и петој години живота“ (10.15.2: obiit ... anno imperii octavo et tricesimo, aetatis quinto et quadragesimo).[2][3] Сократ Схоластик је, међутим, тај Еутропијев навод схватио тако као да је цар имао 45 година када је умро. Исто тако, с друге стране, писац „Кратког прегледа историје царева“ (лат. Epitome de Caesaribus) наводи да је цар „преминуо у четрдесет и четвртој години живота и тридесет и деветој години владавине“ (42.17: „interiit anno aevi quarto et quadragesimo, imperii nono atque tricesimo“), јер је у извору који је користио пронашао да је имао 44 године када је умро.
Легитимност
Нема сумње да је био законит син.[4] На натпису са миљоказа из Сремске Митровице се наводи као „син божанског Константина, најбољег и највећег цара, унук божанских [царева] Максимијана и Констанција, праунук божанског [цара] Клаудија“.[a] Јулијан изрично тврди да му је мајка била „ћерка једног цара, жена другог, сестратрећег и мајка не једног него више царева“, тј. Фауста, Максимијанова кћи. Описује је у најсветлијим бојама: имала је физичку лепоту и племенит карактер какав се ретко виђао.[1] Јулијанове наводе потврђује Зонара, који каже да је Константин са Фаустом имао тројицу синова: Константина II, Констанција II и Констанса I.[5] ЈединоЗосим доводи у питање Констанцијев легитимитет, тврдећи да тројицу Константинових синова из другог брака није родила Фауста, него једна друга жена коју је Константин касније оптужио за прељубу и погубио. Међутим, на његово сведочанство бацају сенку савремени извори и недостатак кредибилитета, па га стога треба одбацити.[6]
Васпитање и образовање
Што се тиче Констанцијевог васпитања, нема много конкретних података. Песник Аузоније помиње свог савременика рођака ретора Арборија као тутора једног цезара у Константинопољу: „Ту си, богат и на гласу као цезаров учитељ, умро, оставивши за собом, о Магно, своје родитеље“.[7] Младић кога је Арборије као цезара подучавао одужио се свом учитељу вративши његове остатке у место његовог порекла: „Благодарећи побожности узвишеног цара, тело ти је враћено у завичај и положено у породичну гробницу“.[8] Не може се са сигурношћу одредити који је Константинов син у питању, али највероватније је да је то био или Констанс I или Констанције II, будући да је Константин II после победе над Лицинијем проводио највише времена на Западу.[9][10] Два основна извора за васпитање и образовање Константинових синова за владарско-државнички позив су Либанијев педесет и девети говор и Еузебијево „Житије блаженог цара Константина“. Први извор, настао дуго времена после смрти Константина II (340) односи се конкретно само на Констанција II и Консанса, али захваљујући његовом општем карактеру корисно је и за стварање слике о васпитању Константина II. Еузебије је своју биографију написао негде између смрти старог државника и његовог најстаријег сина. Попут Либанија, и он пази да случајно не спомене Константинове синовце после трагедије из 337, баш као што се после 326. правио као да Крисп никада није постојао. Иако оба извора изостављају неке појединости, опет могу да послуже као користан водич кроз васпитање младих цезара.[10] Либаније је мишљења да су цезари добили двоструко васпитање, односно да су оспособљени и за вођење Царства и у говорничкој вештини. Владарско образовање превасходно су добили од оца. Константин се постарао да му синови постану вични војници, а усадио им је и смисао за праведност.[11] Либаније додаје да су младићи, када су постали цезари, добили дворове и војске сличне његовим, једино су по титули у односу на оца били нижи.[12] Према Либанију, Константин их је у почетку држао у својој близини да би им могао притећи у помоћ уколико нешто крене наопако. Кад су доказали своју способност, послани су на границе где су могли да се упознају са стварним проблемима управе.[13] Еузебијев приказ образовања пре допуњује Либанијев говор, него што му противречи. Еузебије, који је писао после покоља 337. и пре смрти Константина II изузима синовце Константина I из разматрања, али зато говори о свој тројици браће. Наглашава наименовање хришћана за њихове учитеље и администраторе и слаже се са Либанијем да је сваки добио двор и војне снаге. Према Еузебију, добили су и саветнике, али су касније следили само очеве инструкције. Премда ни Либаније ни Еузебије не улазе у конкретне појединости, општи утисак им је тачан. Сасвим је за очекивати да се Константин постара да му синови добију најбоље државничко образовање и већу самосталност у управи кад сазру.[14]
Државничка и војна каријера до 337.
Пре него што је уздигнут на царски положај Констанцију је даван мали публицитет. Од савремених извора први га помиње Назарије у свом панегирику који је одржао у Риму у част Константина и његових синова 1. марта 321. Иако се првенствено бавио Константиновим и Крисповим делима, ретору није промакло да спомене Констанција II и Констанса I којима је тада било свега пар година. Није могао да их изостави, јер то с његове стране не би било политички коректно. Исто тако, није могао ни да оде у другу крајност и да им да истакнуто место, јер Константин још није био одлучио их уздигне на царски положај. Мајстор за деликатне ситуације, пронашао је решење:[15] „Рим, господар толиких богатстава, која, истина, дели са целим светом, осим тога црпи и плод велике наде коју полаже у веома племените цезаре (Константина II и Криспа) и њихову браћу (Констанса и Констанција), чија имена већ славимо, иако им своје заклетве за сада одлажемо“.[b] Тек после победе над Лицинијем, Константин је одлучио да на царски положај уздигне једног од својих синова. Тако је Констанција прогласио за цезара 8. новембра 324. Поводом тога је у оптицај пуштен новац са представом Констанција у друштву са оцем и двојицом старије браће.[17] За тадашње прилике старосна доб од седам година није била ни у ком случају препрека за некога да буде именован за цезара. Напротив, Константин II је свега пар дана по свом рођењу именован за цезара. Констанцијево именовање за цезара значило је у ствари само то да је био одређен да једнога дана постане август. Именовање за цезара у неку руку одговара одређивању наследника од стране цара у средњем веку.[18] Констанције је носио и звање конзула 326, 339, 346, 352, 353, 354, 356, 357. и 360. Своју петогодишњицу (лат. quinquennalia) мора да је прославио крајем четврте године (328), пошто је тридесетогодишњицу (лат. triennalia) славио крајем 29. године (353), наиме, како је тада био обичај, месец дана, од шестога дана пре октобарских ида (лат. a. d. VI id. Oct.) до шестог дана пре новембарских ида (лат. a. d. VI id. Nov.). Године 332. као петнаестогодишњак је морао да заступа свог старијег брата Константина II у Галији док је овај ратовао на Дунаву. Када му се брат вратио упућен је на Исток. Око 335 вратио се у Константинопољ на тридесетогодишњи јубилеј свог оца и венчао тамо са ћерком свог стрица Јулија Констанције. Мора да је заповедао у једном рату на Дунаву, пошто је себи ускоро после тога придодао наслов „победник над Сарматима“ (лат. Sarmaticus). Око 336. Персијанци су поново почели да узнемиравају Месопотамију својим упадима, па је Констанције послан против њих на Исток, док се сам Константин Велики припремао за поход. Тада се у Константинопољу појавило једно персијско посланство да упути извињење. Чини се да је добило неодређен одговор, што је за последицу имало то да Персијанци наредне две године остану мирни. Међутим, Константин није прекинуо са наоружавањем и баш кад се спремао да крене у поход у Никомедији га сустигла смрт 22. маја 337.
336. На вест о очевој болести Констанције II му је одмах похитао, али га је затекао мртвог. Једно друго посланство, које су војне старешине послале свој тројици синова да им саопште очеву смрт, срело га на путу. Констанције II је спровео тело у Константинопољ и приредио тамо погреб.[19] Константин Велики је већ за време свог живота према Диоклецијановом примеру поделио Царство на четири управне области, које је предао цезарима на управу. Према истој расподели требало је да њима владају и као августи. Сваки од тројице синова добио је четири дијецезе. Константин II је добио Бритинију, Шпанију и обе Галије, Констанције II Египат, Оријент, Азију и Понт, Констанс Африку, Панонију и обе Италије. Константиновом сестрићу Далмацију додељене су Дакија, Македонија и Тракија. Најзад, за другог сестрића Ханибалијана Константин је створио краљевство на источним границама Царства, које вероватно требало да се повећа освајањем области под влашћу Персијанаца.[20] Међутим, после смрти Константина Великог војници су се определили за младог цезара. Страхујући да би Константинови синовци (Далмације и Ханибалијан) могли бити узрок унутрашњим немирима, били су спремни да признају само ауторитет Константинових синова. О томе су писменим путем обавестили и остале војске и свуда наишли на сагласност. Иступање војске, било да је оно претходно било уговорено између војника с једне стране и Константинових синова с друге стране или не, одговарала је Констанцију који је, како се чини, био решен да делује у складу са истим погледима. Констанције је отпустио префекта преторија Истока (лат. praefectus praetorio Orientis) Аблабија, који је у последње време утицао на политику његовог оца, и окружио се новим људима. Ширене су гласине да су Константина отровала браћа. Нарасло узбуђење нашло је одушка у смакнућу готово свих сродника царске куће. Констанције, за кога елиминација савладара није била непожељна, више ју је толерисао, него што ју је подстицао. Браћа од стрица, дечаци Гал и Јулијан, имали су да му захвале на свом спасењу. Међутим, готово сви каснији извори га сматају одговорним за тај покољ. Наводно је сам до самртног часа осећао кајање због тога, а своју безденост и неуспех у рату против Персијанаца приписивао Божјој казни. То му, међутим, није сметало да присталице убијених прогања велеиздајничким процесима, а читав низ достојанственика, међу којима и Аблабија и патриција Оптата, погуби. Уз то је конфисковао имовину настрадалих сродника.[21]
337. Дана 9. септембра 337. Константин II, Констанције II и Констанс I су узели титулу августа.[22]
338. Констанције II се, како се чини, почетком 338. године налазио у Константинопољу, где је проводио време у процесима и егзекуцијама. Константин II, Констанције II и Констанс I су се у лето исте године састали наводно у Панонији, тачније у Мезији, али у сваком случају близу панонске границе, јер се из извора види да је Констанције II у јуну био у Виминацијуму. Како би се постигао неки мир после силних правосудних убистава, спаљене су анонимне денунцијације, што је у читавом Царству објављено путем едикта. Затим је свим епископима, који су због црквених размирица прогнани крајем владавине Константина Великог, одобрен повратак у своје дијецезе. Међутим, пре свега се требало договорити око нове поделе Царства, пошто су три дијецезе (Дакија, Македонија и Тракија) после Далмацијевог убиства постале упражњене. Констанције II се одрекао сваког проширења своје области. Можда је веровао да ће тиме што неће тражити користи од злочина да умири своју савест. Уз то, пошто се новостечене земље нису могле добро повезати са галским делом Царства, старија браћа су се сложили да их препусте најмлађем. Међутим, Константин II је извукао корист из неке врсте старатељства над петнаестогодишњим Констансом, тако да је имао контролу и над његовим делом Царства, због чега Констанције II био у губитку. Међутим, Констанције је морао да се у журби врати на Исток, где је у међувремену избио дуго очекивани рат са Персијанцима. Из Кападокије је прешао у Сирију. Дана 11. октобра био је у Антиохији. Потом је отишао у Емесу и ушао у преговоре са арапским племенима. Успео је да их покрене на пљачкање персијских области.[23] Током Констанцијевог одсуства ствари су се на Истоку веома погоршале. Римска војска је била бунтовна и недисциплинована. У Јерменији је на власт дошла проперсијска странка, која је са својим највернијим присталицама прогнала јерменског краља и приредила пљачкашке походе на римску пограничну област. Персијанци су под вођством краља Шапура упали у Месопотамију, опустошили земљу и 63 дана опседали Низибу. Међутим, град се одржао и принудио непријатеља да се врати кући необављена посла.[24] Својим доласком Констанције је васпоставио дисциплину међу војницима. Током зиме, коју је провео у Антиохији, организвао је врбовке, увежбавао регруте и образовао гомилу оклопних коњаника, чија опрема је била створена по узору на персијску. Током свог боравка на Дунаву, регрутовао је готске помоћне трупе, које су га пратиле на Истоку. Како би се покрили трошкови око опреме, повишен је ванредни порез.[24] Већ у ово време почели су црквени немири, који ће подривати Царство током читаве Констанцијеве владавине. Аријанци су се држали свог убеђења да је син потчињен оцу, али ово виђење нису сматрали битном саставницом хришћанског веровања чије признање је нужно за постизање блаженства. Коначно су одустали од свих покушаја да своје учење уздигну у ранг догме. Штавише, да не би цепали јединство цркве, сапотписали су никејско вјерују. Једино су захтевали да се признају за чланове васељенске цркве без обзира на њихово другачије виђење. Међутим, и овом скромном захтеву противили су се усијане главе православља, јер су у деградацији Христа видели неопростиво клеветање. Константин Велики је у почетку покушао да утиче на епископе овог правца да пусте аријанце у своју заједницу. Међутим, пошто његове озбиљне претње нису уродиле плодом, они који нису хтели да се повинију морали су ићи у прогонство (Атанасије из Александрије, Павле из Константинопоља, Маркел из Аникре, Асклеп из Газе и Лукије из Хадријанопоља). На Западу је готово цело свештенство делило погледе непокорних епископа. Занимање за спорно питање је било тако мало да већина епископа није ни знала како гласи никејско вјерују. Под утицајем своје православне околине овом мишљењу су се приклонили и западни цареви Константин II и Констанс, који су о приликама на Истоку веома мало знали. Смрт старог цара дала је свим изгнаницима нову наду. Павле из Константинопоља је сместа похитао из Понта, где му је било одређено пребивалиште, у Трир, чији епископ Максимин га је прихватио у своју заједницу и издејствовао код Константина II дозволу за његов повратак. Атанасије се већ крајем 337, дакле пре него што му је дозвољено да се врати из изгнанства, усудио да једним од уобичајених писама које је слао у Египат одреди дан Ускрса за 338. На саветовању у Виминацијуму Константин II је испословао да се осуђени епископи скупа смеју вратити из изгнанства. Вративши се из изгнанства као самоуверени победници, дали су одушка својој озлојеђености према противницима. Неки су толико далеко отишли у томе да су унишавали олтаре, које су аријанци посветили, или бацали хостије псима. Немира, који су доводили до убистава и палежа, било је у већини градова, где су изгнаници били поново постављени. Констанције II је сматрао својом дужношћу да посредује овде. Чим је дошао из Виминацијума у Антиохију преко Константинопоља, уклонио је овде епископа Павла. Међутим, вероватно га није и формално сменио и позвао Евсевија из Никомедије на његово место. За тако нешто је био потребан синодски суд, а он није имао времена да га одмах сазове. Међутим, он није ни журио са његовим сазивањем, јер је још исте требало да се састане веома значајан скуп црквених глава. Мада се састајао у другу сврху, могао је да послужи и као суд. Наиме, пре десет година Константин је започео изградњу једне велике цркве у Антиохији. Она је сада била завршена, а предстојало јој је још само освећење. Под вођством Евсевија из Никомедије, који је вероватно хтео да га тамо посвете за епископа константинопољског, нашло се 97 епископа из свих крајева Истока. Прво богослужење у новој цркви обављено је вероватно на Констансове квинквеналије на Божић 338. И Константин Велики је започео своје виценалије важним црквеним скупом (никејским сабором). Приликом повратка у Александрију Атанасије је имао две аудијенције код цара. Прва је била у Виминацијуму, а друга у кападокијској Цезареји. На њима се умерено изјаснио о својим противницима. Међутим, успут је у градовима, у чије духовне поглаваре је сумњао да нагињу аријанству, постављао противепископе. Док се још налазио на путу у Сирији, у Александрији су избиле борбе између присталица различитих праваца, који су приморали египатског префекта да интервенише прогонима и погубљењима. Изгледа да су се немири обновили и после његовог доласка у град (23. новембра 338). Наиме, Константин Велики је од прихода од натуралних пореза за издржавање хришћанских удовица и сирочади у Александрији одредио одређене количине жита. Чини се да их Атанасије ускратио расколницима, који су за време његовог одсуства примали. У сваком случају, против Атанасија је од стране његових противника поднета тужба да хоће да искористи жито у своју корист, а Констанције му је због тога писмено упутио строги укор. Није се још усуђивао да га уклони са места, вероватно из страха од реакције своје браће. Међутим, антиохијски синод је саставио против њега тужбу коју је адресирао је на цареве. Послао ју је, како се чини, преко једног посланства у Трир Константину II. Како би се и расколницима дао поглавар који би представљао њихове интересе Атанасију, за епископа им је у Александрији постављен бивши презвитер Пист, чије освећење је обавио Секунд из Пентапоља, Аријев стари друг. Јулију, епископу Рима, синод у Антиохији је послао једно писмо, које је требало да доставе презвитер Макарије и ђакони Мартирије и Исихија. У писму је било наглашено да је Атанасија рашчинио синод у Тиру и да му је само царски декрет дозволио да се врати у Александрију. Набројани су Атанасијеви стари и нови греси, а Јулије опоменут да не цепа јединство цркве. Посланицима је стављено у задатак да протумаче папи писмо и тако га приволе да ступи са аријанским противепископом Пистом у заједницу. Ове одлуке мора да су донесене већ крајем 338, јер је Атанасије изгледа почетком следеће године био обавештен о новом нападу евсевијеваца.
339 Како би се супротставио одлуци Антиохијаца, Атанасије је сместа сазвао скуп египатских епископа у Александрији на ком се скупило преко осамдесет учесника. У једном циркулару свим епископима хришћанства, овај синод је оповргавао оптужбу. Атанасије је послао посланство презвитера Јулију и источним царевима. На обе стране су имали успеха. Када су противнички посланици у Риму сазнали за долазак александријских презвитера, најистакнутији међу њима отпутовао је још исте вечери назад у Антиохију да поднесе извештај и добије нове инструкције. Преостали су се упустили у дискусију са презвитерима. Међутим, када су у томе извукли краћи крај, дозволили су да се занесу до непромишљености. Јулије је затражио дозволу за сазивање једног синода у Риму, који би требало да коначно преусуди. Позвао је и Атанасија да присуствује и послао му је акте сабора у Тиру како би могао да спреми своју одбрану. У Антиохију су била послата двојица римских презвитера, Хелпидије и Филоксен, са писмом адресираним на Евсевија из Константинопоља којим су вођа противничке странке и његове присталице позвани у Рим. У међувремену је Атанасијева судбина већ била одлучена. Пошто је постављање аријанског противепископа Писта наишло на силан отпор и пошто се противило начелу нецепања цркве, синод је одлучио да га препусти случају. Међутим, одлучио је и да збаци Атанасија а за александријског епископа посвети новог епископа, под којим би се све секте ујединиле. Изабран је Евсевије из Едесе, а кад је овај то одбио, Григорије из Кападокије. Вероватно су истовремено из својих дијецеза протерани и други, претежно православни епископи. Синод је преко окружнице саопштио ово свим хришћанским црквама и негирао да је прихватио Аријево учење. Вероватно су то и доказали и тако избегли да дођу у супротност са битним садржајем хришћанског веровања. У знак тога додано је кратко вјерују, које је избегавало кључне речи зараћених странака и тако и једнима и другима пружало могућност да се обједине у њему. Убрзо након тога откривено је вјерују, које је својеручно написао антиохијски презвитер Лукијан, који је био Аријев и Евсевијев учитељ и који је касније умро мученичком смрћу. Пошто је ово вјерују било исто тако нејасно као оно које је донео синод у Антиохији, синод је га је приложио уз своје и такође послао, не би ли на тај начин ауторитетом чудотворног свеца подупруо своје вјерују. Ускоро се у Александрији на Григоријев захтев појавио бивши презвитер Карпон, један од настаријих и највернијих Аријевих присталица, како би тамо преузео вођство над аријанском заједницом. Затим је Филагрије, префект Египта, дао се да један едикт, којим је службено проглашено Атанасијево уклањање и Григоријев избор. Присталице епископа окупили су се у цркви. Међутим, на префектов захтев цркву светог Кирина напале су непријатељске народне масе. Спремао се напад и на цркву светог Теона , у којој се налазио Атанасије. Међутим, Атанасије се спасио 19. марта 339. тајним бекством. Четири дана касније Григорије је ушао у град под заштитом војске и безобзирним насиљем дочепао се власти. Огорчење је било толико велико да су Атанасијеве присталице запалиле цркву светог Дионисија. После бекства Атанасије је путовао, како би од епископа што више градова измолио потврдна писма. Наоружан њима похитао је на позив Јулија у Рим, где је био примљен у заједницу католичке цркве и где је остао до састанка синода годину дана и шест месеци. И западни цареви прихватили су Атанасијево оправдање. Вероватно би изнудили од Констанција његов повратак, да није у то време избио између њих сукоб, који ће ускоро довести до грађанског рата. У таквим околностима Константин II није био у могућности да врши било какав утицај на црквене прилике на Истоку. Ни Констанс није могао подузети ништа против Констанција, тим пре што је настојао да га придобије за савезника против најстаријег брата. Како би постигао то, уступио му је у то време трачку дијецезу. То је за последицу имало да Константинопољ постане друга царска престоница. На ову новину нису без утицаја била ни црквена превирања. Константин Велики је хтео да подигне велики град, који је требало да овековечи и прослави његово име за сва времена. Међутим, није му падало на памет да га изједначи са Римом. Штавише, јасно је наглашавао подређеност Константинопоља престоници Царства. Истина, није му дао ред декуриона (лат. ordo decurionum), како су се звала градска већа обичних градова, него сенат (лат. senatus). Међутим, овај је изрично назначаван каосенат другог реда (лат. senatus secundi ordinis), а његови чланови нису као римски сенатори добијали титулу пресветлог мужа (лат. vir clarissimus), него само светлог мужа (лат. vir clarus). И Константинопољ је био изузет од провинцијске управе и потчињен специјалном царском чиновнику. Међутим, док се овај у Риму звао градски префект (лат. praefectus urbi), овде је морао да се задовољи са нижим чином и титулом проконзула (лат. proconsulus). За време Констанција II ово ће бити другачије. Године 359. и Константинопољ је добио свог градског префекта. Међутим, већ 339. кује се серија тзв. празничних новчића [c], који би требало да приказују пересонификацију Константинопоља (у седећем положају на трону) као господарицу и који очигледно славе њено уздизање у другу престоницу. Отприлике у исто време појављују се на другим новчићима ликови Рима и Константинопоља како једнако седе један поред другог. Разлог за то није лежао само у царевој сујети, који је хтео да у свом делу Царства има престоницу. Римски епископ је управо тада тражио судску надлежност над источним свештенством окупљеним у Антиохији. После пријема који је припремио Атанасију, тешко да је могло бити сумње каква ће бити пресуда. Међутим, првенство, које је себи дао, заснивало се пре свега на значају које је седиште његове епископије имало у држави. Вођа Антиохијаца, Евсевије из Константинопоља, вероватно је намеравао да се супротстави римском епископу тиме што би цара наговорио да изједначи свој град са Римом и тако отклони подређеност константинопољског епископа. Међутим, ова мера могла да се спроведе тек крајем 339, када се Констанције вратио са свог првог похода на Персијанце. Констанције је на Персијанце изгледа кренуо у пролеће 339. Међутим, средином марта је био још у Антиохији, будући да је Григорије, када је 23. марта улазио у Александрију, долазио директно из цареве околине. Констанције је повео војску прво на Јерменију, поставио тамо краља и преостале изгнанике поново на своје положаје, похватао челнике супротне странке и интернирао их на територију Римског царства. Затим је кренуо на персијску границу, али тамо није наишао на непријатеља, који би му се супротставио, па се вратио назад у Антиохију. Овај поход који је прошао без неког нарочитог учинка требало је да буде примеран за цео даљи ток дугогодишњег рата. Персијанци су почетком пролећа редовно упадали у Месопотамију, пљачкали земљу и опседали утврђења. Констанције, већином заузет црквеним превирањима у Антиохији, појавио се тек у лето с оне стране Еуфрата. Наступао је опрезно и побринуо се пре свега за то да не претрпи никакав пораз. Сујеверан, какав је био, живео је у сталном страху да ће за убиство својих стричева и братића бити кажњен ратним неуспехом. Мада је углавном водио са собом на походе неког тобожњег свеца да би му помогао молитвама, имао је ужасан страх од Персијанаца и пренео га на своје војнике. Тек кад би се непријатељ повукао, он би кренуо за њим. Тада не би наилазио ни на какав отпор, јер персијска војска се обично после сваког похода распуштала. Констанције је на обали Тигра подигао кастеле, па неколико пута прелазио несметано реку и пустошио непријатељску земљу. Једном приликом је успео да освоји један персијски град и његово становништво насели у Тракији као колоне. Месопотамија је тешко претрпела од непријатељских пљачки, али су зато војни губици били су веома мали. Цар се скоро сваког лета излазио на бојиште, али су се у његовом присуству у току овог дугогодишњег рата догодиле свега две веће битке. Његове војсковође су, истина, водиле седам битака, али је остала забележена само једна значајна победа. Уопште узев, рат се вукао, али ниједна страна није успела да стекне надмоћ. За римске провинције пак био је погубнији, него за Персијанце. И поред тога, цару је он повод да установи персијске игре (лат. ludi Persici), које су прослављане од 13. до 17. маја.
340. Синод у Антиохији, који је још увек био окупљен, држао је посланике римског епископа до јануара и онда их пустио, предавши им једно у писмо, у ком је писало да Синод не може да пошаље у Рим своје учеснике, јер је рок прекратак а због рата са Персијом њихово присуство на Истоку је потребно. Папи је понуђен избор: да ли жели заједницу са Атанасијем и Маркелином из Анкире или са Антиохијцима, тј. запрећено му је искључењем из црквене заједнице. Уопште гледано, цело писмо је био написано у иритантном тону. У међувремену је у Риму поред Маркелина стигао велики број изгнаних епископа са Истока. затражили су помоћ од Јулија. Овај је крајем јесени или у зиму 340. окупио у Риму преко 50 епископа који су за неважеће прогласили збацивање Атанасија и оних који су доживели исту судбину као он. Већина египатских свештеника је хтела да иде у Рим, али их је у томе спречио Григорије. Нови александријски епископ је покушавао силом да изнуди од Атанасијевих присталица да буду у заједници са њим. Ометао је њихове приватне састанке, против непокорних свештеника практиковао затвор, изгнанство и затворске казне, једном Атанасијевом рођаку ускратио је чак покоп, вероватно зато што је одбијена његова духовна помоћ у том послу. Није се дао преобратити ни поред опомена високопоштованог испосника Антонија. У исто време, синод у Антиохији је у писму, које је упутио Јилију, уверавао да у Александрији од Атанасијевог изгнанства влада дубоки мир. Цар је и ове године водио један поход у Месопотамију, приликом ког се 12. августа нашао у Едеси. Вративши се у Антиохију, уредио је 9. септембра путем једног закона односе у новој престоници, довео му по угледу на Рим преторе и одредио му терете и обавезе.
341. Констанс, који је прошле године Константиновом смрћу задобио његов део Царства и сада имао знатну премоћ у односу на Констанција, почео је да је доказује мешајући се у црквене прилике на Истоку. И он је прихватио тврдњу да су Антиохијци скривени аријанци и хуљитељи Христа (грч. χριστoμάχoι) и да су вршили притисак на Атанасија и његове другове само због њиховог правоверја. Стога је у једном писму упућеном Констанцију позвао синод у Атниохији, који је и даље заседао, на одговорност за смењивање епископа. Синод му је послао једно посланство да му преда „вјерују“. Нашло га је у Галији, где је управо тада водио рат против Франака. Садржај тог „вјерују“ је сличан садржају претходног, али је приметна тенденција његовог усклађивања са садржајем никејског „вјерују“, не би ли тиме придобио цара. И овог пута је изостављена реч „једносуштни“ (грч. ὁμooύσιoς) и тако аријанцима омогућено да и даље важе за правоверне чланове црквене заједнице. На крају је синод донео још 25 канона, који су првенствено били намењени да подупру Григорија у његовој борби против православних секташа и оправдају Атанасијево смењивање. Процес доношења црквених закона окончан је вероватно тек после смрти Евсевија из Константинопоља. Наиме, 21. канон обнавља одлуку сабора у Никеји да епископ не сме да пређе из своје дијецезе у другу, због чега би Евсевије био осуђен а његово држање престоничке епископије, на коју су га Никомедијци недавно уздигли, проглашено за неважеће. У сваком случају, и из осталих сведочанстава је јасно да је умро, и то још пре него што је до њега стигла одлука римског синода, тј. првих месеци 341. Његова је смрт праћена застрашујућим земљотресом који је трајао током читаве године и погодио градове на Истоку а нарочито Антиохију. Ускоро потом чини се да се синод у Антиохији распустио после трогодишњег заседања. Када је вест о Евсевијевој смрти доспела у Константинопољ, народ је поново увео у своју цркву претходног епископа Павла, који се вероватно вратио рачунајући на одлуку римског синода. Међутим, челници Евсевијеве странке окупили су се у Константинопољу, вероватно док су били на путу кући из Антиохије и изабрали тамо Мекедонија за противепископа. Између његових и Павлових присталица често је долазило до уличних борби, које су коштале много живота. Ово је јављено цару, који је после уобичајеног летњег похода поново боравио у Антиохији и управо смерао да пошаље у Тракију заповедника коњице Хермогена да преузме врховну команду над подунавским трупама. Овоме је још наређено да у проласку кроз Константинопољ војном силом обнови мир и истера Павла из града.
342. Када се Хермоген спремао да изврши ово, избила је побуна. Народ је запалио кућу заповедника коњице, убио га и вукао му тело кроз улице. Рањени проконзул Александар био је принуђен да побегне у Хераклеју. Чим је ова вест усред зиме доспела у Антиохију, Констанције је сместа, у највећој журби, похитао у Константинопољ, где је вест о његовом доласку у међувремену довела народ памети. Плачући и преклињући за опроштај хитао му је у сусрет. И стварно, казнио га је само тиме што му је преполовио дневну испоруку египатског жита коју је одредио Константин Велики (80.000 модија). Крваве пресуде нису изрицане, али је Павле вероватно протеран у Сингару у Месопотамији одакле му је тек касније било дозвољено да се пресели у Емесу. Потом се Констанције вратио у Антиохију исто тако великом брзином каквом је дошао. Ту је био већ 31. марта. Боравио је овде у најмању руку до 11. маја да би лето вероватно поново провео на походу на Персију.
343. Цар је 18. фебруара био Антиохији, 27. јуна и 4. јула у Јерапољу, одакле је вероватно пошао на свој годишњи поход. На крају истог мора да је стекао неки успех, јер су источни епископи за време сабора у Сердици примили вест о победи. У лето је Атанасије позван из Милана, где је тада боравио, у Галију, у Констансову резиденцију. Тамо се нашао са Осијем из Кордове да би са њим путовао у Сердику Чини се сабор овде одржавао крајем године и трајао до марта 344, јер су посланици које је исти послао у Антиохију да обавесте Констанција о својим одлукама стигао у време Ускрса (15. априла).
344. Осије из Кордове, познати исповедник, био је, као на сабору у Никеји, и у Сердици стварни вођа скупа. Предложио је највише канона, међу потписима синодалних писама његово име стоји увек на првом месту и поред Протогена из Сердике — који је, чини се, председавао, јер се у његовом граду састајао синод — највише оптуживан од противника. Укупно се састало око 170 епископа из оба дела Царства, од којих је приближно 90 (већином из западних провинција) стало на Атанасијеву страну, дакле једна прилично тесна већина. Пошто су се неки неодлучни вероватно још могли придобити, 80 источних епископа, који су заступали гледиште антиохијског синода и у духу истог касније формулисали своје „вјерују“, није било у нимало неповољном положају; једино их је питање форме навело да од самог почетка одустају од борбе. Већ на путу су се окупили у Филипопољу и одатле упутили једно писмо у Сердику, у ком су тражили да се Атанасије и његови следбеници на основу пресуде из Тира и Антиохије у међувремену третирају као изопштени. Сходно томе, требало је да, док Синод не донесе другу одлуку, буду лишени положаја и гласа и искључени из заједнице окупљених епископа. Иако им је захтев одбијен, дошли су у Сердику, али су изјавили да не могу да буду у црквеној заједници са изопштенима и зато одбили да ступе у цркву у којој су се окупили западни епископи. Сви су пребивали у истој кући, како би одржали личну подршку, а са другим сабором су комуницирали само као заједница. Само двојица епископа из њиховог круга, Макарије и Астерије, прешли су у противничку странку и учествовали на седници. Вође сабора су поновили тражили од источних епископима да им се прикључе. Пошто су добили негативан одговор, сабор је екскомуницирао вође источних епископа и прогласио Атанасија и његове следбеника за невине, о чему су епископи целог хришћанства обавештени окружницом, а заједнице изопштених епископа свака понаособ посебним писмима. И источни епископи су издали тада једну окружницу, у којој су са своје стране изопштили вође сабора. Међутим, од западних епископа, који су до тада заузимали водеће место у борби против Атанасија, Урзације из Сингидунума и Валенс из Мурсе, само се последњи усудио да стави свој потпис. Касније су из страха од Констанса отишли у Рим да се оправдају тамо код папе Јулија и упуте писмени опозив како њему тако и Атанасију. Подстакнути ослобађајућом пресудом синода више изопштених епископа је покушало да сместа поновно запоседне своје епископије. Атанасије је био довољно опрезан па се повукао на Констансову област, где је у Наисусу 15. априла прославио Ускрс. Лука се вратио у Хадријанопољ, а Павле у Константипољ. Међутим, пошто је Лука изневерио источне епископе, када су на свом повратку из Сердике пролазили кроз његов град, Констанције га је ускоро потом оковао у ланце и послао у изгнанство, а више његових следбеника је погубљено. Са Павлом се поступало блаже из бојазни од беса грађана Константинопоља. Префект Филип га је кришом извео из града и послао у Солун, у Констансову област. Међутим, када је на место изгнаног епископа под војном пратњом довео Македонија, избила је побуна, у којој је наводно настрадало 3.150 људи. Павле је убзро избегао из Солуна цару Констансу, како би од овога добио свој опозив. За Александрију и друге градове издата је наредба да се луке и пристаништа чувају како би се изгнаним свештеницима онемогућио повратак, а чиновницима је наређено да погубе оне који се задесе у њиховом граду. Међутим, у међувремену се већ спремио преокрет. Двојица епископа, које је Сабор у Сердици послао као посланике цару у Антиохију, тражили су да се тамошњи епископ Стефан осумњичи за дружење са једном јавном проститутком (априла 344). Интрига је међутим откривена, а подстрекачи су изведени пред лице правде. Десет месеци пре смрти Григорија, тј. августа 344, Синод је изопштио Стефана а на његово место је изабрао Леонтије. Прљаве махинације овог човека, који је припадао вођама источне странке, промениле су царево расположење, поготово што је и Констанс писмено инсистирао на томе да се искрено прими одлука Синода. Поједини изгнани Александринци су добили дозволу за повратак, а у Египат је послан декрет да се зауставе прогони против Атанасијевих присталица. Да би споразум Истока и Запада изнова функционисао, Синод, који је судио Стефану, израдио је поново једно вјерују, које је познато под именом μακρόστιχος (макростих), и послао га епископима Италије; међутим, пошто је реч ὁμooύσιoς и овај пут била избегнута, није имао успеха. Исте године је од једног земљотреса настрадала је Неоцезареја на Понту.
345. Земљотрес у мору је у потпуности уништио Драч, а Рим и више градова у Кампањи поплавио. Код Селеукије је за потребе Антиохије изграђена једна лука, због које је морао да се кроз једно брдо пробије пролаз. Атанасије је позван на Констансов двор у Аквилеју прославио тамо Ускрс 7. априла. Под његовим личним утицајем западни цар се сад енергично заложио за њега и друге изгнане епископе. Писао је Констанцију једно писмо, у којем је тражио опозив, у првом реду Атанасијев и Павлов, а у случају одбијања претио ратом. Констанције је поново окупио један синод и поднео му писмо; пошто су се источни епископи сами били мишљења да Атанасије није вредан избијања грађанског рата, попустио је и цар, што му је олакшано тиме што је 21. јуна Григорије умро а епископска столица у Александрији тиме остала празна. Међутим, сукоб браће је трајао до краја године а на почетку следеће се чинило да још није у потпуности превазиђен. Јер када је цар, како би изразио свој помирљив став, именовао себе и Констанса конзулима за следећу годину, то на Западу није било признато.
346. Ова година звала се из горе наведеног разлога у источним фастима: Constantio IV et Constante III AA. conss., а на Истоку: post consulatum Amantii et Albini. Неслога царева, која је дошла до изражаја и у различитим називима године, подстакла је и Персијанце на један енергичан напад. Шапур је упао у Месопотамију и по други пут опсео Нисибис, али је после три месеца морао да се повуче не постигавши ништа. Град је вероватно избавила Констанцијева војска, пошто се из извора може видети да је био у Едеси, тј. на великом путу, који је водио у Нисибис. У међувремену је Констанс враћао положаје изгнаним свештеницима. Павла су по његовој наредби испратила двојица епископа његовог дела Царства у Константинопољ, где се његов противник Македоније у наредном периоду ослањао на приватну литургију. У Анкири је приликом враћања Маркела, а уклањања Василија, који је у међувремену био на челу епископије, дошло до нереда. Мирније је прошао повратак Луке у Адријанопољу и Асклепе у Гази.
347. Цар је изгледа 11. маја био у Хијерапољу на путу за Месопотамију. Овај поход је довео до примирја са Персијанцима, који су га, међутим, већ следеће године прекршили. У међувремену су се користили њиме делом да регрутују суседне народе, делом да их склоне на склапање савеза или купе њихову подршку.
Заузет на Истоку, Констанције није могао да обрати пажњу на Запад. Био је приморан да ћутке посматра грађански рат који се водио међу његовом браћом, у ком је Константин убијен код Аквилеје а Констанс задобио читав Константинов удео у подели Царства 340. Констанса су 350. убили војници Магненција који се обукао у пурпур и признат за цара у Британији, Галији и Шпанији; у исто време, Ветраниона, заповедника легија простране провинције Илирик, трупе су принудиле да крене Магненцијевим примером, па се и он обукао у пурпур. Дошло је, дакле, време да Констанције својим мачем докаже да нико сем синова великог Константина не сме да влада над Римом. На челу своје војске наступао је са персијске границе ка западу. Код Хераклеје у Тракији сачекали су га Магненцијеви посланици. Предложили су му да призна њиховог господара за цара и учврсти савез са њим путем бракова 1) Констанција са Магненцијевом ћерком и 2) Магненција са Константином најстаријом Констанцијевом сестром; претили су му ратом уколико одбије ове предлоге. Констанције је надмено одбио њихове предлоге и отпустио их. Пославши једнога натраг Магненцију, наредио је да се остали затамниче као заступници побуњеника. Његово понашање према Ветраниону нагињало је ка измирењу; али док му је обећао да ће га признати за цара-савладара ако му се придружи против Магненција, потајно је смишљао издају. Поткупивши или убедивши главне Ветранионове војне старешине да напусте свог вођу ако би то одговарало његовим, Констанцијевим, плановима, напредовао је према Сердици где се сусрео са Ветранинионом. Обојица су се налазили на челу својих војски. Ветранионова је, међутим, била далеко јача. Да је Ветранион, честити ветеран, — који је, додуше, могао да одбије наређење, али који исто тако није био створен за рафиниранију перфидност — деловао у духу свог противника, могао би да га ухвати усред свог логора. Исход је био много другачији. На пољани је био подигнут трибинал на ком су се двојица царева појавила пред својим војницима који су изгледа били дошли на пољану како би присуствовали церемонији којом је требало да се царству подаре двојица законитих поглавара. Констанције се најпре обратио наоружаној гомили. Вешто се базирајући на „легитимном“ мишљењу да је син великог Константина достојан да влада сам, изненада је наишао на громогласни аплауз како својих тако и Ветранионових војника, који су било спонтано или у складу са налозима својих старешина исказали да се неће повиновати ниједном другом цару до Констанцију. Ветранион је одмах сагледао ситуацију: скинуо је са себе дијадему, клекнуо пред Констанцијем и признао га за свог господара и признао своју кривицу. И Констанције је једнако мудро поступио: подигао га је са земље, загрлио га, и, како је овај презрео престо, доделио му пензију и дозволио му да остатак живота проведе у Прузи (351). Наименовавши свог рођака Гала за цезара и главнокомандујућег војске против Персије, Констанције је потом окренуо своју оштрицу против Магненција. Код Мурсе, данашњег Осијека, града на реци Драви у Хрватској, Магненције је поражен (28. септембра 351) у крвавој бици у којој је Констанције испољио више побожности него храбрости, али цвет обеју војски је погинуо. Освајање Илирика и Италије било је плод те победе, а Магненције је одбегао у Галију. Тамо је био нападнут од војске истока предвођене Констанцијем, а на западу од још једне војске, која је, покоривши Африку и Шпанију, прешла Пиринеје и продрла у Галију. После још једног потпуног пораза на Селеучкој гори у Косијским Алпима и побуне водећих галских градова, Магненције, до крајности ослабљен, завршио је живот, а његов брат Децентије пошао је његовим примером (353). Констанције је на тај начин постао господар читавог западног дела Царства. Осветио је убиство свога брата Констанса и суровим мерама успоставио власт. Ни криви ни невини нису поштеђени његове срџбе.
Још једном је огромним опсегом Римског царства владала личност једног владара. По начину владања, у јавном и приватном животу, Констанције је све више и више подсећао на азијског типа монарха: евнуси су доминирали на двору, тајанствена убиства диктирана љубомором и сумњом, почињавана су по налогу цара кад год га је правда ниподоштавала или била исувише слаба да га подржи у његовим замислима.. Једна од жртава његове пакости био је његов рођак, цезар Гал. Крив за нехај, непослушност и окрутност у управи источним делом Царства, заслужио је казну. Његова кривица је постала тим већа што је дао да се убију царски опуномоћеници, Домицијан, префект преторија Истока и Монције, квестор двор, који су послани у његову резиденцију, Антиохију, да извиде његово понашање, али се и сами — иако је у складу са инструкцијама које су добили требало да га заведу љубазним наговарањима и интригама — понашали најнеразборитије надмено, претећи и пркосећи Галу. На комаде их је растргла руља коју је покренуо Гал, који је после таквог грозног чина, како је изгледало, могао једино путем побуне да се спасе цареве озлојеђености. Али обмањен новим обећањима луковог Констанција, отишао је да се види са њим у Милано. Ухапшен је код Петовиона (Птуј) у Панонији и послан у Пулу на Истри где је декапитован у тамници (354). Ухапшен је и Јулијан, Галов брат, али пошто је провео око годину дана у затвору и егзилу, помилован је на интервенцију његове заштитнице, царице Еузебије, и новембра 355. постављен за цезара и именован за главокомандујућег у Галији, која је трпела последице побуне Силвана, који је присвојио пурпур, али био заведен од стране Урзицина који га је убио у цркви Св. Северина у Келну септембра 355. Опонашајући самог Октавијана Августа, Констанције је наредио да се велики обелиск који је стајао испред храма Сунца у Хелиопољупренесе у Рим, где је уздигнут наВеликом цирку. Пошто се срушио, постављен је по налогу папеСикста V испред двери цркве Св. Јована Латеранског и данас је познат као Латерански обелиск. Године 357. Констанције је посетио Рим где је прославио незаслужен тријумф. Из Рима Констанције је отишао у Илирик, где су његове војсковође извршиле успешан поход на Кваде и Сармате. Одатле се 359. вратио у Азију да се сусретне са војскама Шапура, који је још једном напао Месопотамију и заузео Амиду, данашњи Дијарбакир, и мање тврђаве Сингару и Безабду. Пре него што се Шапур појавио на бојном пољу, Галију су напали Алемани и Франци, али њихова моћ скршена је трогодишњим походом Јулијана, који је заробиоХнодомарија, краља Алемана. Не само ратним подвизима, већ и врсном управом, којом је задобио срца житеља, Јулијан је побудио Констанцијеву љубомору. Сходно томе, у Галију су стигла наређења да тамо стациониране легије ступе у одбрану Истока. Изговор за такву наредбу био је тај да је Галија мирна, да тамо није више потребна велика војска, али стваран мотив је био страх да би Јулијан могао да нагрди његову популарност и присвоји пурпур.
Опонашајући самог Октавијана Августа, Констанције је наредио да се велики обелиск који је стајао испред храма Сунца у Хелиопољупренесе у Рим, где је уздигнут наВеликом цирку. Пошто се срушио, постављен је по налогу папеСикста V испред двери цркве Св. Јована Латеранског и данас је познат као Латерански обелиск. Уместо да спречи такав инцидент, непромишљено наређење само га је проузроковало. Војска је одбила да иде, а Јулијан, постројивши је ипак за покрет, изненада је проглашн за цара од стране исте (360). Каже се да су Јулијанове изјаве о невиности погрешно протумачене; његови посланици сусрели су се са Констанцијем у Цезареји, али их је овај љутито отпустио. Са већим делом своје војске Констанције је наступао ка Западу. Царство је било на ивици да буде узрдрмано ужасним грађанским ратом када је изненадна Констанцијева смрт у Мопсокрени код Тарса у Киликији 3. новембра 361. спречила ту несрећу и учинила Јулијана јединим господарем Царства. Из брака са Максимом Фаустином оставио је једну ћерку која је касније удата за цара Грацијана.
Напомене 1. ILS 732 = CIL III 3705: „divi Constantini optimi maximique principis (filius) divorum Maximiani et Constanti nepos, divi Claudi pronepos“. 2. Панегирик 4 (Назарије), 36, 1: „Tantorum Roma compos bonorum, quae quidem ei sunt cum toto orbe communia, haurit insuper ingentis spei fructum, quam propositam sibi ex Caesaribus nobilissimis habet eorumque fratribus. Quorum iam nomina ipsa veneramur, etsi vota nostra interim proferuntur“[16] 3. „Festmünzen“ је кованица немачких нумизматичара која дословно значи „празнични новчићи
· Mommsen, Theodor (1893). Inscriptiones Latinae Antiquissimae. Berlin. · Nixon, C. E. V.; Rodgers, B. S. (1994). In Praise of Later Roman Emperors: The Panegyrici Latini. Berkeley: University of California Press. · Ausonius, Decimus Magnus (1919). Ausonius, with an English Translation. I. trans. Hugh G. Evelyn White. Cambridge, MA and London. · Lieu, Samuel N. C.; Montserrat, Dominic (1996). From Constantine to Julian: Pagan and Byzantine Views: A Source History. London and New York.
Литература
· Bleckmann, Bruno (1997). „Constantius II“. Der Neue Pauly. 3. Stuttgart. pp. 145–146. · Wilson, Edward George (1977). Studies in the lives of the sons of Constantine (Ph.D. thesis). University of British Columbia. · Миливојевић, Урош (2008). „Пороци цара Констанса I у историјама 4. века“. Зборник радова Византилошког института 45: 27-36. · Blum, W (1969). „Die Jugend des Constantius II. bis zu seinem Regierungsantritt. Eine chronologische Unteruchung“. Classica et Medievalia 30: 389-402. · Guthrie, Patrick (1966). „The Execution of Crispus“. Phoenix 20: 325-331. · Booth, A. D. (1978). „Notes on Ausonius' Professores“. Phoenix 32: 235-249. · Seeck, Otto (1900). „Constantius 4“. Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. IV/1. Stuttgart. pp. 1044–1094.
Ветранион
Ветранион (лат. Vetranio; понекад се погрешно наводи као Vetriano) је био искусни војник и официр. Изгледа да је био у положају magister militum. Командовао је над трупама у Илирику и Панонији. После смрти Констанса, Ветранион се нашао у Сирмијуму. Сестра цара Констанција II, августа Константина (кћи Константина Великог), затражила од њега да се прогласи за цара. То је овај и учинио у Сирмијуму, 1. марта 350. године. Константина је затражила да се Ветранион прогласи за цара, зато што је Констанцијевог брата Констанса убио Магненције, па је сматрала да је Ветранион може заштитити.
Ветранион
Констанције је у први час изгледа прихватио Ветраниона за цара, дошло је чак до званичног сусрета у Наису (данас Ниш), али је касније, у децембру 350. године, одустао од те политике. Ветраниону је поштеђен живот и као обични грађанин је живео у Малој Азији, примавши издржавање од државе. Изгледа да је извршио самоубиство око 360. године. Ковања са Ветранионовим ликом су релативно драгоцена и могу се наћи на простору Србије. Главна ковница била је у Сисцији. Амијан Марцелин представља Ветраниона као необразованог војника и наивну марионету.
Јовијан
Флавије Јовијан (лат. Flavius Iovianus), познатији само као Јовијан, био је римски цар свега осам месеци од 26. јунa363. до 17. фебруара 364. године. Јовијан је упамћен по неславном миру склопљеним са персијским краљем Шапуром II, али и као једини римски цар рођен у Сингидунуму (данашњем Београду).
Успон и проглашење за цара
Јовијан је 331. године у Сингидунуму и о његовој каријери пре ступања на трон не знамо много. Знамо да је његов отац Варонијан био "incola agri Singidonensis" и да је остварио запажену каријеру у војсци и догурао до места заповедника легије Јовијана (Iovianii-названи тако по Диоклецијановом когномену Iovius) и елитног гардијског одреда доместика (comes domesticorum). Очев успон је највероватније помогао и војничку каријеру сина, који по Амијану био скромно образован. И Јовијан је постао члан доместика и знамо да је пред крај живота Констанција II био у царевој пратњи. Када је Констанције изненада умро у Мопсуестији у Киликији новембра 361., Јовијану је поверен задатак да отпрати кола са покојником у Константинопољ. Јовијан је затим и сам постао заповедник гарде и пратио је Јулијана у злосрећном персијском походу у лето 363. године. Међутим, Јулијан је тешко рањен у једној борби са Персијанцима и умро је 26. јуна363. године у близини града Маранге, нешто северније од Ктесифона.
Јовијан на аверсу сребрног новчића искованог око 363. године. Портрет наглашава цареву корпулентност коју помињу и наративни извори. На реверсу је натпис у част петогодишњице владавине, иако је Јовијан у ствари владао само осам месеци. Натпис на реверсу требало је да буде добар предзнак; Римска војска се налазила дубоко у персијској територији, резерве хране већ су биле ниске, а непријатељски војници су их стално узнемиравали са околних брегова. По сведоку догађаја Амијану Марцелину сви присутни војни заповедници су се сакупили како би изабрали новог цара, али се одмах појавила подела међу официрима из Констанцијеве источне и Јулијанове галске војске. Престо је прво понуђен паганину Салутију, преторијанском префекту Истока, који је почаст одбио због својих поодмаклих година и слабог здравља. Док су официри распаљивали нову расправу, неколицина војника извикала је за новог цара Јовијана и оденули га у царски пурпурни плашт. Узвик у част новог цара „Јовијан август!" прихваћен је и од остатка војске, додуше грешком. Војници су помислили да се наздравља опорављеном ЈУЛијану, а не новоизабраном ЈОВијану. Када су увидели грешку, неки од војника су се ражалостили због Јулијанове смрти, али је Јовијан ипак безпоговорно прихваћен за цара у војним круговима.
Повлачење и неславни мир
Јовијанов избор за цара, више него неочекиван, спроведен је захваљујући популарности његовог оца међу обичним војницима, а још више потребом да нови цар преузме команду и извуче војску из тешког положаја. У међувремену, захваљујући римским дезертерима, Шапур II је сазнао за дешавања у непријатељском табору и наредио нови напад. Персијски удар, предвођен ратним слоновима, Римљани су одбили и кренули у повлачење левом обалом реке Тигар. Бунтовним војницима, који су очекивали да после преласка реке ускоро уследи римска граница, Јовијан је преко воље дозволио да у току ноћи покушају да пређу набујали Тигар и ликвидирају персијску стражу на другој обали реке. Подухват је успео и разјарена и полугладна римска војска је наставила марш кући. Са једне стране, Римљани су побеђивали у свакој отвореној борби, а са друге, били су без залиха и Персијанци су их стално гонили, тако да је Шапур решио да предложи Јовијану мировни споразум. Предлог је подразумевао тешке услове по римску страну: препуштање Персији пет провинција на левој обали Тигра, које је Галерије као Диоклецијанов цезар задобио 299., као и два важна погранична града: Нисибиса и Синагре. Поред тога, Рим је морао да напусти савез својим верним савезником јерменским краљем Аршаком и не меша се у будуће сукобе Јерменије и њеног далеко моћнијег суседа Персије. Споразум је склопљен на 30 година, а Аршака је Шапур убрзо затим заробио и након ослепљивања протерао. Јовијан и Шапур су разменили угледне таоце и након тога је римска војска наставила повлачење у све већем нереду. Војници су се хранили месом товарних животиња и након тога одбацивали пртљаг и оружје, све док пред њих није стигао војни заповедник Месопотамије Касијан са свежим намерницама. Подухват, који јеГригорије Назијански доцније упоредио са Походом десет хиљада, најзад је окончан уз велике жртве.
Изненадни крај
У војсци која се придружила Јовијановој главнини, био је и Прокопије, Јулијанов рођак. У јавности се од раније преносила прича да је Јулијан још раније одредио Прокопија за свог наследника. Страх од Прокопијевих претензија на престо био је, по Амијану Марцелину један од главних узрока да Јовијан склопи неповољни мир са Персијанцима. Покушавајући да што пре учврсти своју власт, Јовијан је послао низ поверљивих људи да преузму важне положаје у војсци на западу царства и прошире повољнију верзију догађаја од реалне. У Сирмијуму је живео његов таст, Лициније, кога је именовао магистром коњице, и задужио га да иде у остале провинције и спречи евентуалне побуне. Међутим, гласине о неповољном исходу преговора већ су стигле у Низибис и цар се утаборио ван града одбијајући да га посети и суочи се са гневним становништвом. Најчвршћа тврђава Истока мирно је предата Персијанцима. Јовијан је наредио да римски војници у року од три дана испразне град и натерају његово становништво да се пресели на територију под контролом Царства. Јовијан је затим отишао у Антиохију, а потом је и поред неповољних зимских услова, наставио пут преко Мале Азије даље на запад. У Тијани у Кападокији стигла му је вест да је група побуњених војника у Ремију (данашњи Ремс) побила његове изасланике. Са друге стране, преостале галске легије су мирно прихватиле власт новог цара. Јовијан је затим у Анкири (данашња Анкара) 1. јануара 364. примио конзулат, а свог једногодишњег сина, Варонијана Млађег, узео је за колегу. Са обзиром на младост свог сина, Јовијанов потез може се чинити преурањен и помало сметен. Међутим, власт новог цара није била општеприхваћена у целом Царству, ваљало је покушати са развијањем династичког култа чим пре и поред објективних околности. По Амијану, бројни неповољни предзнаци пратили су Јовијана још од Антиохије, нпр мали Варонијан је непрекидно плакао током церемоније доделе конзулата. По царевом доласку у Антиохију, из предворја царске палате необјашњиво је нестала тучана кугла из руке статуе Галерија Максимијана. Греде у згради сената почеле су језиво да пуцкетају а на небу се усред дана појавила комета. Већ прве ноћи у Дадастани, граду на граници Галатије и Битиније, Јовијан је умро 17. фебруара 364. године. У зору је нађен мртав у свом кревету. Узроци смрти остали су предмет нагађања савременика. Претпостављало се да се угушио од испарења из свеже окречених зидова или димом од лошег угља који је ложен у пећи царске одаје. Владао је свега 236 дана.
Верска политика
По историчару цркве Сократу Схоластику, који је писао у првој половини 5. века, Јовијан је својевремено одбио Јулијаново наређење да принесе жртву паганским боговима и радије је изабрао напуштање службе. Тек када је Јулијан кренуо у Персију, Јовијан је поново примљен у војску. Познији хришћански аутори (Созомен, Јован Малала, Јован Зонара...) пишу да је Јовијан је као услов прихватања царског трона затражио од присутних војника и сенатора да се изјасне као хришћани. Иако су ове анегдоте свакако апокрифне, оне добро приказује раскид са Јулијановим покушајем обнове паганства. Јовијан је био следбеник православља, за разлику од аријанских симпатија Констанција II и, касније, Валенса (364—378). Већ 27. септембра 363. године нови август је примио уз све почасти вођу православних Атанасија Александријског кога је све до Антиохије задржао у својој пратњи. Јовијан је додуше забранио неке паганске ритуале, али је задржао начелну политику верске толеранције не улазећи у сукобе са разним источњачким хришћанским сектама. Донације православној хришћанској цркви, које је Јулијан укинуо, Јовијан је обновио, а на његовом новцу се поново појављује христограм. Јовијана је после краћег интерегнума наследио Валентинијан I 25. фебруара 364. године. Иако је Царство већим делом и даље било паганско, показало се да је хришћанство стекло снажно упориште у римској војној аристократији која је током 4. века одлучивала о избору цара. Међутим, као уступак традицијама Царства, Јовијан је, по историчару Еутропију, проглашен за паганског бога после смрти. Краткотрајна Јовијанова владавина остала је упамћена захваљујући мировном споразуму са Персијанцима који је био принуђен да склопи. Неки извори тај споразум називају срамним, други неповољним али неопходним у датом тренутку. Његова обазривост у погледу могућности Прокопијеве узурпације није била без основа пошто се Прокопије прогласио за цара 28. септембра 365. у Константинопољу, али је убрзо побеђен од стране Валенса. О Јовијановим државничким способностима тешко је било шта рећи. Амијан је забележио неколико његових личних особина: висок стас, због кога су му приликом проглашења једва нашли довољно велики царски плашт, достојанствено држање и пажљивост у избору достојанственика. Међутим, био је склон и уживању у храни, пићу и женама. Амијан закључује да би те мане можда исправио да је имао прилике дуже да влада.
Грацијан
Флавијан Грацијан Август (Flavius Gratianus, * 8. април 359. године - † 25. август 383. године), познат као Грацијан, био је цар Западног римског царства од 375. до 383. године. Био је син Валентинијана И из брака са Марином Севером и био је рођен у Сирмијуму у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.
Рана владавина
4. августа 367. године од оца је добио титулу августа. После Валентинијанове смрти, 17. новембра 375. године, војска из Паноније је прогласила за цара Валентинијановог младог сина, Валентинијана II из брака са . Грацијан је стао уз овај избор војске; за себе је задржао неке провинције на западу, а помогао да се младом полубрату преда Италија, Илирик и Африка. Но, убрзо се показало да је ова подела само номинална и да стварна власт лежи у Грацијановим рукама. Источно римско царство било је под влашћу Грацијановог ујака Валенса. 378. Грацијан је поразио неке Алемане, а те исте године Валенс је погинуо у битки код Хадријанопоља.
Грацијан привремено уједињеје царство
Грацијан је тако добио управу и над Источним Царством, али је Грацијан, свестан да не може ефикасно управљати, предао власт над источним делом Теодосију И 19. јануара 379. године. Заједничким снагама Теодосије и Грацијан су успели да поразе варваре на Балкану до 382. године.
Грацијан губи популарност
Неколико година Грацијан је тако управљао читавим Царством, али је временом губио утицај, одајући се разним уживањима. Тако су људи из његовог окружења, нарочито милански бискуп Амброзије, остварили велики утицај на управљање државом.
Међу своје телохранитеље Грацијан је уврстио и Алане. Поред тога појављивао се у јавним приликама обучен као скитски ратник. То је изазвало отпор према цару у восјци. Римски војсковођа Магнус Максимус повео је устанак у Британији и напао је Галију са великом војском. Грацијан се тада налазио у Лутецији, па је морао брзо да побегне у Лугдунум. Ту је био издан и био је предат својим противницима. Одмах је убијен, 25. августа, 383. године.
Црква у Грацијаново време
У Грацијаново доба хришћанско "правоверје" (католичанство/православље) је постало водећа вера у Царству. Под Амброзијевим утицајем, Грацијан је забранио паганске култове у Риму. Сам више није носио обележја врховног свештеника (pontifex maximus) римског паганског култа (што је чак и Константин Велики чинио), а наредио је да се из римског сената уклони олтар богиње Победе. У сукобу са присталицама Аријевог учења Грацијан се у почетку није истицао, али је касније, под Амброзијевим утицајем, нарочито након објављивања његове полемичке расправе де фиде против присталица Арија и донатиста, стао на страну православља и забранио овим јеретицима божију службу.
Констанције III
Флавије Констанције (? — 2. септембар 421), или Констанције III је био римски војсковођа и на крају римски цар. Током друге деценије петог века је већ неформално држао власт, а 421. је за кратко постао савладар Хонорија, цараЗападног римског царства. Констанције на солиду. Реверс приказује Констанција као војсковођу који држи кип богиње Викторије у једној руци, а вокни стег у другој. Поред тога, десном ногом гази пораженог непријатеља. Наводно је Констанције решио да због тога зарати са Истоком, али пре него што је ишта могао да уради, изненада је умро 2. септембра исте године. Констанције је са Галом Плацидијом имао двоје деце: будућег цара Валентинијана III и Јусту Грату Хонорију.Констанцијев успех у оквиру царске породице, дао је наду и другим војним командантима на Западу да ће и сами моћи постати цареви. Али, то је само успело Петронију Максиму (владао је додуше још краће од Констанција), док су заслужни варварски команданти били неуспешни у томе (Аеције и Рицимер). Констанције је рођен у Наису, данашњем Нишу. Био је војник од каријере. Као magister militum под Хоноријем, успешно је бранио Западно римско царство. Нарочито се истакао у гушењу побуне узурпатора Константина. За те заслуге добио је титулу патриција и стицао све више утицаја над неспособним Хоноријем. Године 417. се оженио Хоноријевом полу-сестром Галом Плацидијом, а 8. фебруара 421. постао је Хоноријев савладар — но у ствари он је владао читавим Западом.Источно-римски цар Теодосије II није желео да призна Констанцијево именовање за савладара.
Константин Велики
Константин Велики (лат. Constantinus Magnus; 27. фебруара око 272,[a] Наис — 22. маја 337, Никомедија), био је римски цар (324—337) познат по томе што је донео две судбоносне одлуке које су промениле ток европске историје. С једне стране, стао на крај персекуцији хришћана, па чак и прешао на њихову веру, обезбедивши хришћанству завидан положај водеће монотеистичке религије (који има и данас); с друге стране основао је град раван Риму — Константинопољ, осигуравши тако опстанак Царства на Истоку дуго после пада Рима и западних провинција у 5. веку.[1] Његов живот је предмет великог интересовања не само школованих историчара, теолога, археолога, историчара уметности, него и разних аматера. За то постоји више разлога. У првом реду, као и у свакој доброј прича и у Константиновој има нешто што импонује свима: борба за власт, војни подухвати на пространој географској позорници, успешно пребродавање свих тешкоћа на путу ка вечној слави, скандали, убиства, верски спорови и апсорбујући културни контекст. За историчаре ништа мање важна јесте и чињеница да извори задају муке пружајући довољно за подстицање апетита за истраживање ове личности и његовог времена, али не и толико да би се на основу њих могло одговорити на сва питања.[1]
Глава колосалне статуе цара Константина, подигнута у Риму у част победе над Максенцијем (после 312. год)
Извори за Константина
Константин је био владар великог историјског значаја, али и контроверзна личност.[2] Колебање у вези са његовом репутацијом је одраз природе старих извора који се односе на његову владавину.[3] Они су обилати и подробни, али је на њих снажан утицај извршила званична пропаганда те епохе,[4] па ствари често сагледавају једнострано.[5] па ствари често сагледавају једнострано.[5] Нису сачувани никакви било историјски било биографски списи на тему Константиновог живота и владавине.[6]Најближа замена томе јесте „Живот блаженог цара Константина“ (грч. Εἰς τόν βίον τοῦ μακαρίου Κωνσταντίνου τοῦ βασιλέω) Евсевија Цезарејског, која представља мешавину еулогије и хагиографије.[7] Писана између 335. и око 339,[8] она велича Константинов морал и верске врлине.[9] Биографија ствара позитивну, али и дискутабилну слику о Константину,[10] а савремени историчари често су доводили њену веродостојност у питање.[11] Најцеловитији приказ Константиновог световног живота даје латински спис „Порекло цара Константина“ (лат. Origo Constantini imperatoris) анононимног аутора.[12] Овај спис, за који се не зна тачно када је написан,[13] у средиште пажње ставља војне и политичке догађаје, а запоставља културна и верска питања.[14] Лактанцијев хришћански политички памфлет о Диоклецијановој владавини и тетрархији О смрти прогонитељâ или, што је ближе духу српског језика, „О томе како су скончали прогонитељи“ (лат. De mortibus persecutorum) пружа вредне али тенденциозне појединости о Константиновим претходницима и његовом раном животу.[15]Црквене историје Сократа, Созомена, Теодорита говоре о црквеним размирицама из времена Константинове касније владавине.[16] Пишући у време Теодосија II (408–50), дакле читав један век после Константина, црквени историчари су својом недовољном упућеношћу, извртањем чињеница и намерном неразумљивошћу само чинили догађаје и теологију Константиновог доба најесаним.[17] Опстали су и савремени списи православног хришћанина Атанасија и црквена историја аријанца Филосторгија, мада ни ови писци нису били ништа мање пристрасни.[18] Паганин Зосим из 5. века приказује Константина у врло негативном светлу. Он другачије објашњава Константиново преобраћење у хришћанство. На ту одлуку није га навео сан који је уснио уочи битке на Милвијском мосту, него жеља за изналажењем опроштаја за своје злочине и грехе, док је подизањем Константинопоља заправо хтео да се склони од мржње Римљана. Овакво Зосимово приказивање Константина изазвало је јаке реакције код хришћанских писаца, традиционално нерасположених према паганима. Међу њима, нарочито се нашао увређен Евагрије, правни саветник епископа Григорија из Антиохије. У погледу временског периода који обрађује његова црквена историја (од сабора у Ефесу 431. до владавине цара Маврикија крајем 6. века) уопште се не подудара са Зосимовом историјом. Међутим, када говори о Анастасијевом укидању пореза на имовину (498), Евагрије истиче да је Константин тај који га је увео, што је можда сазнао из Зосимове историје. После тога, Евагрије прелази на дискредитовање свог могућег извора. Наиме, Зосим тврди да су Константинове новине, укључујући његово прихватање хришћанства и запостављање паганских култова, довели Рим до слабљења. Евагрије се не слаже са тим, тврдећи да је хришћанска вера заправо допринела побољшању положаја истог.[19] Епитоме Аурелија Виктора (лат. De Caesaribus), Евтропија (лат. Breviarium), Феста (лат. Breviarium) и анонимног писца Прегледа историје царева (лат. Epitome de Caesaribus) нуде сажет приказ политичких и војних догађаја Рима. Мада нехришћанског призвука, оне сликају Константина у повољном светлу, али прескачу Константинову верску политику. [20] Збирка панегирика из позног 3. и раног 4. века под називом Латински панегирици (лат. Panegyrici Latini) пружа драгоцене вести о политици и идеологији епохе тетрархије и Константиновом раном животу. [21] Савремена архитектонска постигнућа, попут Константиновог славолука у Риму и палата уГамзиграду и Кордоби,[22] епиграфски споменици и новац из ове епохе допуњују писане изворе.[23]
Младост
Флавије Валерије Константин, како му је у почетку било име, пореклом је био из Наиса (данас Ниш). Мишљење да је рођен у Британији вешто је оповргнуо Шепфлин у расправи „Константин Велики није био Британац“ (лат. Constantinus Magnus non fuit Britannus) која се налази у његовим „Историјским и критичким студијама“ (лат. Commentationes historicae et criticae). Што се тиче постојбине Константина Великог било је разних и опречних мишљења. Неки су веровали да је овај цар и обновитељ хришћанства рођен у Битинији, други у Дакији, трећи у Галији, а највише их је веровало да је рођен у Британији. Наиме, Нићифор Калист бележи да је Дрепанум, град код Никомедијског залива у Битинији коме је касније име промењено у „Јеленин град“, место Константиновог рођења; око тога он плете дугу причу, која није далеко од измишљотине. На ту грешку га је можда навео Прокопије, који, у складу са мишљењем других, прича да је Јелена тамо рођена, а да је Константин управно овде одгојен. Лако је могло да се помеша место одгоја са местом рођења. Константину многи приписују британско порекло, а нарочито Баронио, Кемден и Ашер; заправо, готово сви новији писци историје Енглеске, као и неки средњовековни. Заиста, заступници енглеског краља на саборима у Констанцу и Базелу тврдили су да је овај цар дошао на свет у Јорку када су повели спор са посланицима краљева Француске и Кастиље око првенства. Изневши на овај начин мишљења најпросвећенијих људи, мислимо да ништа од овога не почива на довољно јаким аргументима и не колебамо се да наведемо да је Константин рођен у дакијском граду Наису (кога други зову Наисон или Несум). Као извори за ову тврдњу наводе се Стефан Византинац и Константин Порфирогенит који то експлицитно наводе, а исто тако и анонимни али стари писац ‘Константинових подвига’, у Валезијевим изводима, код кога китњасто пише: ‘Константин, кога је родила и одгојила врло проста мајка Јелена у граду Наису, који је касније великодушно улепшао...’ И Кедрин се слаже са тим, будући да спомиње да је Константин ‘рођен у околини дакијског града’... Баронио налази нарочит аргуменат за британско порекло Константина Великог код анонимног галског оратора, који је на веома угледном скупу, када се прослављало венчање Константина и Фаусте ћерке Максимија Херкулија, ово рекао за оца, Констанција, и његовог сина, Константина: ‘Твој отац је ослободио Британију од ропске потчињености, а ти си је учио славном јер си почео одавде’ (Pater tuus liberavit Britannias servitute, tu etiam nobiles illic oriendo fecisti). Међутим, овде није реч почетку у смислу рођења, него о цезарском достојанству које му је први пут додељено, то јест, не о правом рођењу, него о рођењу власти. Наиме, у Британији је Константин изабран за цезара или за наследника свог оца, судећи по другом сведоку оратору Еуменију, који каже: „О срећно и сада од свих земаља блаженијо Британијо, јер прва си угледала Константина као цезара...“ Ако је Константин Велики ипак био британског порекла, онда пречасни Беда, поуздан писац из 7. века, изгледа намерно изоставља да је то био, барем у својој ‘Црквеној историји’. На оном месту где је то требало да каже, он је, по Еутропију, само написао да је „у Британији произведен у цара“ (creatum in Britannia) ... Константин Велики је према томе био или Дачанин или Дарданац, а не Британац или Битињанин. И заиста, Требелије Полион јасно сведочи да му је деда са очеве стране, Еутропије, био Дарданац. Штавише, Кедрин и други тврде да је и Јелена Константинова мајка била Дарданка. Стога нити је била Британка, кћерка краља Коела, нити, како би Нићифор волео да је била, Битињанка, нити како тврди Мазен, Тревирјанка. Ако је веровати епископу Амврозију, била је гостионичарка (stabularia), а ако је веровати Валезијевом Анониму, била је врло проста жена (vilissima), али се веома прославила захваљујући свом великом сину као и својим врлинама. На свет је дошао 27. фебруара, али не зна се тачно које године. Извори се међусобно не слажу у томе колико је имао година у часу смрти.[b] У литератури година рођења креће се између 270. и 288. Отац му је био Флавије Констанције. Пореклом је био из Дарданије.[24][25][26] Констанције је био трпељив и вичан политици.[27][28] Константин је са њим вероватно провео мало времена.[29] Констанције је био официр у римској војсци и припадник Аурелијанове телесне страже. Напредовао је кроз редове да би од цара Диоклецијана 284. или 285. добио на управу Далмацију.[24][25][26] Константинова мајка звала се Јелена. Била је то жена ниског друштвеног положаја, пореклом из Битиније.[30] Амвросије је зове „крчмарицом“ (лат. stabularia). Веровало се, наиме, да је рођена од оца који је држао хан за госте. Каже да ју је Констанције упознао као такву. Но, она није била било каква „крчмарица“. Она је била „добра крмчарица којој је био добро познат онај крчмар који је рањенику исцелио ране које су му нанели друмски разбојници“.[c][31]Не зна се тачно да ли је била са Констанцијем у законитом браку, или му је била само конкубина.[24][32][33][34][35][36] Диоклецијан је јула 285. прогласио свог саборца Максимијана, такође пореклом из Илирика, за свог савладара. Обојица царева ће имати свој двор, своја војна и управна овлашћења, а сваки ће владати са својим преторијанским префектом као првим замеником.[37][38][39][40] Максимијан је владао Западом, а средиште му је било у Милану или Триру, док је Диоклецијан владао на Истоку са средиштем у Никомедији. Деоба је била само прагматичне природе: у званичном панегирику Царство је сматрано недељивим,[41][42][43] а обојица царева могли су да се крећу слободно широм Царства.[42][43] Максимијан је 288. поставио Констанција на место преторијанског префекта, а на управу му је дао Галију. Констанције је оставио Јелену да би се оженио Максимијановом поћерком Теодором 288. или 289.[24][44][34][45][36]
“
Блажен би Константин од такве мати, која је за свог царствујушчег сина потражила помоћ у виду божанске милости,[d] како би јој у биткама био сигуран и како јој се не би бојао опасности.
”
Амвросије, Посмртно слово цару Теодосију 41 Диоклецијан је поново извршио поделу Царства 293, овај пут доводећи на власт двојицу цезара (млађе цареве). Сваки ће бити потчињен свом одговарајућем августу (старијем цару), али ће имати врховну власт на додељеним земљама. Тај систем касније ће добити име тетрархија. Прва особа коју је Диоклецијан именовао на тај положај био је Констанције, а друга Галијере. Према Лактанцију, Галерије је био суров, животиња од човека. Мада је имао заједничко са римским нобилитетом (многобоштво), његовим припадницима он је био стран, полуварварин.[48][28] Констанције је 1. марта произведен у цезара и послан у Галију да се бори против побуњеника Караузија и Алекта.[49][50][44][51][52][53] Иако је тетрархија имала мериократски призвук, задржала је остатке наследних повластица,[54][55] а Константин је постао главни кандидат за будућег цезара чим је његов отац дошао до положаја. Константин је отишао на Диоклецијанов двор, где је живео као претпостављени наследник свог оца.[24][25][56]
На Истоку
Константин је добио формално образовање на Диоклецијановом двору, где је учио латински, грчки и филозофију.[57] Културна средина у Никомедији била је отворена, флуидна и социјално мобилна, а Константин је могао да се дружи како са многобошцима тако и са хришћанима. Можда је присуствовао предавањима латинског оратора Лактанција.[58] Будући да Диоклецијан није имао потпуно поверење у Констанција (заправо, међу тетрасима није било потпуног поверења) Константин je држан на Диоклецијановом двору као нека врста таоца, као залог за очево добро понашање. Без обзира на то, Константин је био угледан дворјанин: у име Диоклецијана и Галерија војевао је у Азији, а био је у саставу разних трибуната; водио је походе против варвара на Дунаву 296, ратовао против Персијанаца у Сирији (297) под Диоклецијановим заповедништвом, а у Месопотамији под Галеријевим (298—299) (Константин, Говор збору светих, 16.2) [59] До краја 305. постао је трибун првог реда (лат. tribunus ordinis primi).[60] До пролећа 303. вратио се у Никомедију са источног бојишта, да буде сведок Диоклецијановог Великог прогона, последњег и најсуровијег прогона хришћана у Римском царству (Константин, Говор збору светих, 25).[61] Током четрдесетогодишњег периода који је уследио по објављивању Галијеновог едикта о толеранцији хришћанска црква је расла и развијала се. Диоклецијан годинама није ништа предузимао да спречи ширење хришћанства, али је испољавао приврженост ка традиционалној римској религији. Као дубоко побожан цар забрањивао је инцестоидне бракове и друге радње које би могле да увреде бесмртне богове чиме би се Царство неминовно изложило опасности да изгуби божанску заштиту. Подстицао је своје поданике на оданост државној религији, настојећи да их међусобно повеже и заштити од штетних утицаја. Но, авај, Јевреји, хришћани и припадници осталих монотеистичких и полумонотеистичких секти инсистирали су на потпуној једнообразности у вери и снажно се опирали овој Диоклецијановој тежњи. . Једна од таквих секти била је манихејска, чији поклоници су исповедали веру у којој је нагласак стављан на вечити сукоб добра и зла. Диоклецијан је издао идикт против њених поклоника за време рата са Персијом, сматрајући да је њихова искључивост и непријатељско расположење према римским боговима довољан доказ за то да она представља подривачки и шкодан утицај који допире из суседне Персије, вековног римског такмаца на Истоку. После манихејства, дошао је ред и на хришћанство. Диоклецијан је изледа и у хришћанима видео заведене поклонике истрајне и подмукле безбожности, али их више десетина година није дирао. Нема поузданих доказа који иду у прилог тврдњи да су му жена и ћерка, Приска и Валерија, била потајне хришћанке и да су га као такве држале на повоцу. Хришћанска црква захтевала је послушност и верност од својих поклоника и практично функционисала као држава у држави. Огорчени римски званичници нису могли да приволе ову бучну мањину да се уздржи од непромишљених изјава да је традиционална римска религија лажна и идолопоклоничка. Дакле, шта је онда спречавало Диоклецијана на повлачење овог потеза? Свакако да то није био његов кукавичлук. Као и остали тетрарси, Диоклецијан је такође потицао из Илирика, земље опробаних ратника. Мада је и он као и остали био мало духовно просветљен, живот на селу и војсци неретко пропраћен тешкоћама створио је и од њега доброг слугу јавној ствари. Уз то, чињеница да је из редова обичних војника узнапредовао до дукса Мезије (Зонара, Изводи из историје 12.31) довољна је да побије тврдњу да је „у свакој опасности био плашљив и малодушан“.(Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 9.5–6) Сматра се да је овако нешто могло да прелије чашу.[62] Колико је страшан овај знак [крста] демонима, знаће онај ко види колико далеко од тела која су запосели беже демони заклети Христом. Јер, као што је Он, када је живео међу људима, речју својом терао све демоне, а људима враћао разум који би им под њиховим злим утицајима био или одузет или поманхитао, тако сад његови следбеници именом свог Господина и знаком његове патње терају од људи исте те нечисте духове. Ово није тешко доказати. Ако је неко коме је чело означено [крстом] присутан када се приносе жртве боговима, нема шансе да жртве уроде плодом, нити пророк, упитан за одговор, може да га дâ. Злим краљевима ово је често био главни повод за спровођење њихове „правде“. Наиме, неке слуге наше вере, које су биле уз своје господаре када су ови приносили жртве, ставили су на своја чела тај знак и тако им отерали богове, све са намером да им онемогуће да на основу утроба жртава читају будућност . Схвативши то, харуспици, подстицани од истих демона којима су служили, тужили су непосвећене људе да су имали удела у обреду, довевши своје владаре до беса, па су се ови силовито обрушили[e] на храм Божији и окаљали себе правим светогрђем, које су као прогонитељи искупили најтежим казнама.На инсистирање Галерија, ревносног поборника традиционалне религије, Диоклецијан је 299. прочистио војску и државну службу од свих оних који су одбили да принесу жртву боговима. Диоклецијан се овај пут уздржао од објављивања ванредног стања, али је пет година доцније опет дошао у искушење да једном за свагда стане на путу подмуклом утицају.[64] Крајем 302. Диоклецијан и Галерије послали су гласника у Аполоново пророчиште у Дидими да пита шта чинити са хришћанима (Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 10.6–11)[65] Константин је могао да се повуче са двора када се вратио гласник а Диоклецијан прихватио захтеве свог двора за свеопштим прогоном (Евсевије, Живот блаженог цара Константина 2.49–52).[66] – Лактанције, Божанске поуке 4.27 Истеривање демона из дечака. Илуминација из Молитвеника Војводе од Берија. На Галеријев подстрек, Диоклецијан је 303. године започео Велики прогон, последњи и најсуровији прогон хришћана у Римском царству. Цркве и списи су уништавани, хришћани лишавани службених положаја, а свештеници тамничени.[67] Важно је подвући да је само први од четири едикта (указа) против хришћана објављен у западном делу царства и да су Максимијан и цезар Констанције морали да га примене. Колико су у томе били ревносни остаје друго питање. Констанције је бар гајио симпатије према хришћанима и по речима хришћанског оратора Лактанција „да не би изгледало да се не слаже са наредбама својих претпостављених, Констанције је наложио да се руше цркве, односно зидови који могу да се обнове, а прави храм Божији, што су људи, оставио је неоштећен“ (Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 15.7). Мало је вероватно да је Константин играо некакву улогу у овом прогону.[68] У својим каснијим списима покушавао је да представи себе као противника Диоклецијанових крволочних едиката против Божијих обожавалаца (Константин, Говор збору светих, 25)[69] али ништа не указује на то да им се у то време успешно супротстављао.[70]Мада му ниједан савременик хришћанин није замерио на пасивном држању током прогона, до краја живота је остао одговоран за вођење такве политике.[71] Услед изнурујуће болести коју је навукао зиме 304/5, Диоклецијан је 1. маја 305. објавио да се повлачи са власти.[72] Истовремено, у Милану је Максимијан урадио исто. Лактанције тврди да је Галерије навео изнуреног Диоклецијана на повлачење и приморао га да за наследнике прихвати Галеријеве савезнике. Према Лактанцију, гомила која је слушала Диоклецијанов опроштајни говор, до задњог тренутка је веровала да ће Диоклецијан да изабере Константина и Максимијановог сина Максенција (Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 19.2–6).[73] То се, међутим, није десило. Констанције и Галерије су уздигнути у августе, док су Север и Максимин именовани за њихове цезаре. Константин и Максенције били су заобиђени.[74]
“
Када је као млади коњаник ратовао против Сармата, дотерао је пред ноге цара Галерија срчаног варварина, кога је заробио шчепавши га за косу. Затим му је Галерије наредио да иде у мочвару. Зашавши у њу на свом коњу, прокрчио је себи пут до преосталих Сармата и, побивши већину њих, однео Галерију победу.
”
Валезијев Аноним, Порекло цара Константина 2.1 Неки извори преносе да је Галерије одлучивао о Константиновом животу месецима после Диоклецијанове абдикације. Одредио је Константина да предводи коњицу у напад кроз мочваре на средњем току Дунава. Навео га је на дуел са лавом. Покушавао је да га убије у лововима и ратовима. Константин је сваки пут излазио као победник: лав је у борби прошао горе, него Константин; Константин се из Подунавља вратио у Никомедију, довевши са собом сараматског заробљеника кога је спровео све до Галеријих стопала (Константиново порекло 4; О томе како су скончали прогонитељи 24.3–9; Праксагора (фрагмент) 1.2; Аурелије Виктор, Епитома о цезарима 41.2; Зосим 2.8.3; Евсевије, Живот блаженог цара Константина 1.21).[75]Није сигурно у коликој мери се овим причама може веровати.[76]
На Западу
Константин је увидео каква му опасност следи ако остане на Галеријевом двору, на ком је држан као прави талац. Његова каријера зависила је од очеве интервенције. Констанције је брзо реаговао.[77] Крајем пролећа или почетком лета 305. Констанције је затражио да му се син пусти, изговарајући се да му је потребан због похода на Британију. После дуге ноћи пијанчења, Галерије је дао пристанак на тај захтев. Константинова каснија пропаганда тврдила је како је он ноћу побегао са двора, пре него што је Галерије могао да се предомисли. Јахао је велико брзином од станице до станице, остављајући за собом осакаћене коње како би успорио потеру.[78][79][76][80][81][82][83][84] Док се Галерије није пробудио идућег јутра, Константин је већ био далеко да ми могао бити ухваћен.[80]Константин се придружио своме оцу у Бононији (Булоњ сир Мер) пре лета 305.[78][79][76][81][82][83][84] Одатле су прешли у Братанију, а затим су отишли у Еборакум, где се налазило велико војно упориште. Константин је могао да проведе годину дана у северној Британији на страни свог оца, водећи походе против Пикта северно од Хадријановог зида (у лето и јесен).[85][86][87][82] Попут Септмија Севера, Констанције је вероватно у свом походу доспео далеко на север, не постигавши никакав велики успех.[88][89] Озбиљно се разболео током своје владавине, а умро је 25. јула 306. у Еборакуму. Пре него што је умро, јавно је подржао Константиново уздизање на положај пуноправног августа. Алемански краљ Крок, кога је Констанције узео у своју службу, прогласио је Константина за августа, за њим су пошли војници верни успомени на Констанција. Галија и Британије су брзо прихватиле Константинову власт,[90][91][92][93] док је Иберија, која је била у домену његовог оца мање од годину дана, одбила то да учини.[91] Константин је обавестио Галерија о Констанцијевој смрти и да је он сад извикан за августа. Заједно са обавештењем, послао му је свој портрет обучен у царске одоре.[94][95][96] Портрет је био покривен ловоровим листом.[91][97] Захтевао је да га призна за наследника свог оца, а одговорност за своје незаконито успињање на власт пребацивао је на војску, тврдећи да га је приморала на тај чин.[98] Галерија је ова порука разбеснела; замало није запалио портрет. Саветници су га умирили, уверавајући га да ће отворено одбијање значити сигуран рат.[94][95][96][99] Галерије је био принуђен на компромисно решење: доделио је Константину титулу цезара, а не августа која је допала Северу.[100][101][91][97][96] Желећи да јасно стави до знања да је озаконио Константинов положај, послао му је царске пурпурне хаљине.[96]Константин је прихватио то решење, знајући да ће то отклонити сумње што се тиче лигитимности његовог положаја.[100]
Прве године власти
Константинов удео у Царству чиниле су Британија, Галија и Шпанија. Дакле, налазио се на челу једне од највећих римских војски, стационирне дуж Рајнског лимеса.[102] По свом унапређењу у цара, Константин је остао у Британији и осигурао своју власт у северозападним римским дијецезама. Привео је крају обнову војних упоришта започету још за живота његовог оца и наложио поправку путева у тој провинцији.[103] Ускоро је отишао у Трир у Галији, средиште северозападног дела Римског царства.[104] Чувши да је Константин извикан за цара, Франци су током 306/7. зиме прешли доњу Рајну и напали Галију.[97][105] Константин их је приморао на повлачење преко Рајне и заробио двојицу њихових краљева, Аскарика и Мерогеза, који су заједно са својим војницима бачени дивљим зверима из трирског амфитеатра на прослави царевог доласка са бојишта (лат. adventus).[100][101][106][107][108]
Константин је започео велико проширење Трира. Торњевима и утврђеним капијама ојачао је зид који опасава град, а започео је изградњу комплекса палате у северистичном делу. Наложио је да се јужно од своје палате изгради велика сала за званичне пријеме и обимног царског купалишта. Константин је финансирао изградњу многих грађевинских пројеката широм Галије током свог царевања на Западу, нарочито у Отену и Арлу.[109][110] Према Лактанцију, Константин је следио свог оца, држећи се политике толеранције у односу на хришћанство. Мада још није био хришћанин, вероватно је ценио да је то разумнија политика од отвореног погрома,[111][112][113] као и да ће га то разликовати од великог прогонитеља, Галерија.[114] Повукао је све мере против хришћана и вратио им њихова права и имовину.[115]
Константин је започео велико проширење Трира. Торњевима и утврђеним капијама ојачао је зид који опасава град, а започео је изградњу комплекса палате у северистичном делу. Наложио је да се јужно од своје палате изгради велика сала за званичне пријеме и обимног царског купалишта. Константин је финансирао изградњу многих грађевинских пројеката широм Галије током свог царевања на Западу, нарочито у Отену и Арлу.[109][110] Према Лактанцију, Константин је следио свог оца, држећи се политике толеранције у односу на хришћанство. Мада још није био хришћанин, вероватно је ценио да је то разумнија политика од отвореног погрома,[111][112][113] као и да ће га то разликовати од великог прогонитеља, Галерија.[114] Повукао је све мере против хришћана и вратио им њихова права и имовину.[115] Константин се у почетној фази свог пропагандног рада ослањао на углед свог покојног оца, зато што му је још у великој мери недостајало искуства у вођењу државничких послова, а и зато што његов положај није био беспрекорно легитиман: први у низу Константинових панегиричара у подједнакој мери хвале Констанцијева и Константинова постигнућа.[116] Константинов смисао за војне послове и грађевински подухвати дали су ускоро панегиричарима прилику повољно коментаришу сличности између оца и сина.[117] Новац, скулптурна уметност и говорништо из ове Константинове епохе такође су испољавали нову склоност за презирањем варвара преко лимеса. После Константинове победе над Алеманима, у оптицај се појавила емисија новца са представом поробљених Алемана који преклињу за милост. Саосећања за непријатеља било је мало. За то се нашло оправдање: Краљеве Франачке, који су у одсуству твог оца прекршили мир, ниси оклевао да казниш најгорим мукама, а ни најмање те није био страх од вечите мржње и непомирљиве срџбе овог народа. Јер, што да цар који може да стоји иза онога што је урадио из оправдане строгости сматра то икаквим злоделом?... Нека те душмани мрзе колико год им драго, само нека презају од тебе! Јер, то је право чојство: да те не воле, а да при томе седе с миром! – Латински панегиирци 6(7).10. Оратор овде одбацује сваку помисао на то да Константиново строго поступање према заробљеним варварима није у реду, позивајући се на некакво мерило правде које очигледно иде у прилог Римљанима: варвари су сами дали повода за такво окрутно разрачунавање са њима, тако да за осећања типа срџба (лат. ira) и мржња (лат.odium) — која су можда типична за њих — у овом случају — из римске перспективе гледано — нема места. Међутим, како истиче Милер-Ретигова, право оправдање лежи у позицији моћи владара, који и сутра може да стоји иза својих дела и њихових последица.[118]
Максенцијева побуна
Пошто је Константин признат за цезара, његов портрет је према обијачу изложен у Риму. Како вели Зосим, Максенције није могао да трпи призор успеха „сина блуднице“. Сматрао је да није у реду што он као син великог цара седи кући беспослен, док очево наслеђе уживају скоројевићи. Стога је 28. октобра 306. узео титулу цара. Галерије је одбио да га призна, али није успео да га детронизује, па је против њега послао Севера. Међутим, овог је напустила војска, која се претходно налазила под заповедништвом Максимијана.Заробљен је и затамничен. Максимијана, кога је синовљева побуна поново увукла у активну политику, отишао је у Галију да поразговара са Константином (крајем 307). Понудио му је руку своје ћерке Фаусте и уздигао га у положај августа, а заузврат је тражио да Константин потврди стари породични савез између Максимијана и Констанција и подржи Максенцијеву ствар у Италији. Константин је прихватио ту понуду и венчао се са Фаустом у Триру (крајем лета 307). Судбина је хтела да се Флавијевцима и Херкулијевцима поново укрсте путеви: Нема сумње да ти он [тј. Максимијан], који те је још онда, и то пре него што си могао да то тражиш, себи за зета на своју руку одредио, заиста не би рано дао то свето место божанске моћи. Ово се, наиме, како чујем, приказује у Аквилејској палати на слици која је постављена наочиглед гостију. На њој девојка која је већ вредна дивљења због божанске лепоте, али још увек недорасла својој тежини — држи и притом пружа теби, Константине, тада још дечаку, шлем који сија од злата и драгог камења и који се истиче лепо развијеним крилима, тако да те свадбени дар учини лепшим, за шта икакви украси одела једва могу да јемче. – Латински панегирици 7.6
Константин је симболично подржао Максенција, политички га признавши. Међутим, остао је по страни у сукобу око Италије. Током пролећа и лета 307, отишао је из Галије у Британију како би избегао било какло учешће у догађајима у Италији; уместо да војно подржи Максенција, послао је своју војску на германска племена дуж Рајне. Године 308. похарао је територију Бруктера и направио мост преко Рајне у Келну. Године 310. ишао је у поход на северну Рајну и борио се против Франака. А кад не би водио походе, обилазио би земљу пропагирајући своје доброчинство и подржавајући економију и уметност. Уздржавање од учешћа у рату повећало је његову популарност међу народом, ојачало његову упоришну тачку на Западу. Максимијан се вратио у Рим у зиму 307/8, али се убрзо разишао са својим сином. После неуспешног покушаја да почетком 308. присвоји за себе Максенцијеву титулу, Максимијан се вратио Константиновом двору. Дана 11. новембра 308. Галерије је сазвао опште већање у Карнунтуму како би стабилизовао прилике у западним провинцијама. Од присутних били су Диоклецијан, који се на кратко вратио из мировања, Галерије и Максимијан. Максимијан је принуђен да поново абдицира, а Константин је поново деградиран на цезара. Лициније, један од Галеријев старих садругова из војске, постављен је за августа западног дела Царства. Нови систем није био дугог века: Константин је одбио да прихвати деградацију и наставио је да се назива августом на новцу, и поред тога што су га остали чланови тетрархије звали цезаром. Максимијан Даја је био исфрустриран што га је заобишло унапређење, док је новајлија Лициније уздигнут на положај августа, па је захтевао од Галерија да га унапреди. Галерије је понудио обојици Максимину и Константиму да их зове „августовим синовима“, али ниједан од обојице није прихватио нову титулу. До пролећа 310. ословљавао их као августе.
Максимијанова побуна
Године 310. развлашћени и власти жељан Максимијан устао је против Константина, док је овај водио поход против Франака. Објавио је да је Константин мртав и узео царски пурпур. И поред обећања да ће наградити свакога ко га призна за цара, већина Константинове војске остала је одана своме владару, а Максимијан је убрзо приморан да оде. Чувши за ову побуну, Константин је прекинуо свој поход на Франке и повео своју војску до Рајне. У Кабилунуму је укрцао војску на чамце како би се преко споријих вода Соне пребацила у брзе воде Роне. Искрцао се у Лугдунуму. Маскимијан је избегао у Масилију, који је могао боље одолети опсади од Арла. Међутим, одани грађани отворили су стражња врата Константину. Максимијан је заробљен и укорен за своја недела. Константин га је помиловао, али га је снажно подстицао на самоубиство, што је овај и учинио јула 310, обесивши се. Мада је до оца и њега дошло до разилажења, Максенцију то сад, после очеве смрти, није сметало да се представи у другом светлу, као одан син. Почео је да кује новац са ликом свог деификованог оца, прокламујући жељу да освети његову смрт. Константин је у почетку представио самоубиство као трагичан породични случај. Међутим, до 311. ширио је другу верзију. Наиме, после помиловања, Максимијан је планирао да Константина убије на спавању. Фауста је дознала за ово и упозорила Константина, који је поставио евнуха на своје место у кревету. Максимијан је лишен слободе када је убио евнуха и понуђено му је решење — да се убије, што је он прихватио. Уз пропагандни рад, Константин је осудио Максимијана на заборав (лат. damnatio memoriae), што је имало за резлтат уништавање свих натписа који су се односили на њега и уклањање сваког јавног дела са његовим ликом.Промена Константиновог имиџа после Максимијанове смрти постала је нужна. Константин није више могао да се ослања на своју везу са старим царем Максимијаном: требало је наћи нов извор легитимности свог положаја. У говору одржаном у Галији 25. јула 310, анонимни оратор открива раније непознату династичку везу са Клаудијем II, царем из 3. века познатим по савлађивању Гота и враћању реда у држави. Одступајући од тетрахистичких узора, оратор у свом говору наглашава Константиново наслеђено право на власт, а не принципе царске једнакости. Нова идеологија изражена овим говором бацила је Галерија и Максимијана у засенак, а Константиново право на власт истакла у први. Заиста, оратор истиче порекло, искључујући све остале чиниоце.Оратор се у говору такође удаљава од тетрахистичке верске идеологије са фокусом на сестринске династије (Јовијанску и Херкулијанску). Уместо тога, оратор објављује да је Константин имао божанску визију Аполона и Победе који су га обдарили ловоровим венцима за здравље, као и дугом владавином. Константин је видео и препознао себе „у обличју онога коме су божанске песме песникâ прорекле да му је суђена власт над читавим светом“.[119] Шта је писац хтео рећи овим? Преовлађује мишљење да је Константин себе препознао у младом, згодном, ведром доносиоцу спаса, владару света, Аполону,[120][121] чији долазак је предсказао велики песник Вергилије. Латински Српски Ultima Cumaei venit iam carminis aetas; Сад долази последње доба по Кумљанки; Magnus ab integro saeclorum nascitur ordo. Изнова се рађа велики низ векова (=нови миленијум), iam redit et Virgo, redeunt Saturnia regna, Сад се враћа и Девица, враћа се и Сатурново краљевство, iam nova progenies caelo demittitur alto. Сад се са високог неба спушта ново поколење, tu modo nascenti puero, quo ferrea primum, Детету које се управо рађа, а са којим се прекида жељезни desinet ac toto surget gens aurea mundo, и започиње златни нараштај у читавом свету, casta fave Lucina; tuus iam regnat Apollo ти, чедна Луцино — помагај! Твој Аполон сада влада. Роџерсова, пак, у једном лепо аргументованом чланку[121] сугерише да се у особи којој су богови прорекли светску власт заправо скрива Октавијан Август. Константин је, дакле, нови Август, који испуњава старо пророчанство о доласку Златног доба.[122] Упоредо са овом променом у домену говорништва, слична промена што се верског аспекта тиче зажапа се и на Константиновом новцу. На почетку Константинове владавине Марс је приказиван на његовом новцу као патрон. Од 310. па на даље Марса замењује Непобедиво Сунце, божанство које је обично поистовећивано са Аполоном. Мало је разлога да се верује овим измишљотинама, али њихово објављивање ојачало је Константинове претензије на власт и повећало његову популарност међу житељима Галије.
Грађански рат
Рат против Максенција
У међувремену (за terminus ante quem узима се средина 311) Галерије се толико разболео да није више могао активно да суделује у царској политици. Лактанције и Евсесије су потанко и опширно описали симптоме његове болести који су трајали више од годину дана. А када га је на крају савладала болест, како каже Лактанције: „...био је принуђен да призна Бога“. С времена на време, додаје исти, када би га бол изнова притиснуо, „вриштао би из свег гласа да ће поново васпоставити храм Божији и да ће се искупити за недело“.[123] И заиста, надомак своје смрти Галерије је издао едикт (указ) у корист хришћана (30. априла 311). Међутим, објављивањем овог указа, Галерије није добио жељени опроштај. За њега је већ било прекасно. Каже се да га је болест толико истрошила да је „умро отворене и труле утробе“.[124][125] Са његовом смрћу нестало и оно мало што је остало од тетрархије. Његове територије су поделили Лициније и Максимин Даја између себе, Лициније балканске, Максимин малоазијске.
Уклањање Максимијана 310. довело је до затезања односа између Константина и Максенција. Максенције се стао припремао за рат. Утврдио је северну Италију и учврстио подршку међу хришћанском заједницом, тако што јој је одобрио избор новог римског епископа. Па ипак, његова владавина била је несигурна. Почетна подршка истопила се као последица повећаних пореских стопа и депримиране трговине; избиле су побуне у Риму и Картагини, а Домиције Александар је на кратко успео да узурпира његову власт у Африци. До 312, Максенције је био једва подношен, чак и међу италским хришћанима. У лето 311. Максенције је прикупио снаге против Константина, док је Лициније био презаузет својим проблемима на Истоку. Објавио је рат Константину, заклевши се да ће се осветити очевој убици. Како би спречио Максенција да са Лицинијем формира савез уперен против њега, Константин је преко зиме 311/312 склопио са Лицинијем савез и понудио му руку своје сестре. Максенције је сматрао да је Константиновим споразумом са Лицинијем нанета увреда његовој власти. У одговор на то, Константин је послао своје посланике у Рим, понудивши Максенцију политичко признање у замену за војну подршку. Према Евсевију, путовање кроз Царство постало је немогуће, а свуда је било присутно гомилање војне силе. Није било места где људи нису сваког дана очекивали почетак непријатељстава.
Константинови саветници и војсковође одвраћали су Константина од превентивног напада на Максенција; чак су се и његови гатари противили томе, тврдећи да жртве нису дале повољне предзнаке. Са духом који је оставио снажан утисак на његове следбенике и надахнуо неке вером у његово надприродно вођство, Константин се оглушио на све ове савете. Почетком пролећа 312, Константин је прешао Котијске Алпе са 1/4 своје војске, силом која је бројала око 40.000 људи. Први град на који је војска наишла био је Сегузиј. Тај тврд град му је затворио врата. Константин је наредио својим људима да запале врата и успну се на зидове. Град је заузет брзо. Константин је наредио војницима да га не пљачкају и затим је прешао са њом у северну Италију. Константин је, дакле, био је сигуран у то да ће извојевати победу, чак и без божанске помоћи, што се на крају показало тачним: из сваке битке његови људи излазили су као победници. Прва битка коју славе панегиричари одиграла се код данашњег Торина. Наиме, на западном прилазу тог града, Константин је наишао на изазов: Какав је то кажу био призор — вели усхићено панегиричар — колико је само био страшан за гледање, колико узнемиравајући! Коњи и људи обмотани жељезним покривачем! У војсци их зову „пећничарима“.[f] Људи су одозго били покривени [панциром], а коњима се напрсник спуштао низ прси и висећи им све до колена штитио их тако од рањавања, а да им при томе није сметао у покрету... Обучени су за следеће: када би ударили на непријатељски поредак, одржавали би ток напада, а будући да су заштићени од рана шта год би им се нашло на путу они би то просто прегазили. – Латински панегирици 4(10).22–23 Међутим, по речима панегиричара, Константина „није уплашило то што је оружје чинило оволико мноштво два пута страшнијим, нити то што је бројчана предност давала војсци на снази“. Штавише, додаје исти, ни његове војнике није хватала паника; напротив, како панегиричар поносно истиче: „Ово разметање [непријатеља] оружјем и војском покривеном железом... распламсало је њихове непобедиве духове, јер царев војник надахнут примером свог цара плануо је свим срцем када је наишао на непријатеља ком је доликовало да изгуби“.[g] Премда се пред њим налазила импозантна сила, Константин је прихватио изазов. Како није могао да рачуна на успех у директном сукобу са таквом војском, прибегао је ратном лукавству. О томе извештава један од панегиричара. Но, тебе, премудри царе, који си се разумео у све ратне методе, помогла је досетљивост: „Најпаметније је изиграти оне којима је веома тешко одолети“. Развукавши свој бојни ред, навео си непријатеља на неопозив напад. Затим си их пропустио са намером да их насамариш,[h] повратио борбени ред и окружио их. Пробијање им није било од никакве користи, пошто су им се с пута уклонили твоји војници, које од тврдог железа нису могли гонити, јер им оно није дозвољавало да промене правац. Наши су их салетели тољагама са тешким железним квргама. Шибајући њима непријатеља отпорног на ране, изнуривали су га. Нарочито би од ударца по глави падали ошамућени. Затим би се стрмоглавили са седла, проклизнули низ њега, клатили се на њему напола мртви или умирући држали се за њега, лежали у збрци покланих коња, који би их необуздани од бола, када би им се нашло какво рањиво место, избацивали посвуда. Пошто су сви до једног побијени, а твоји остали нетакнути, људе је престао страх од њиховог оружја, а пажњу им је сад заокупила твоја изванредна победа, јер су они који су сматрани за нерањиве погинули, а да ти нису нанели никакве штете. – Латински панегирици 4(10).24 Дакле, Константинови војници успели су да савладају Максенцијеве тешке „пећничаре“, тако што су их пропустили у своје редове, а затим их без милости изударали буздованима. Торино је одбио да пружи уточиште растуреним Максенцијевим снагама, отворивши их место тога Константину. Други градови северноиталијанске низије послали су Константину своја посланства да му честитају на победи. Константин је затим пошао на Милан, где је дочекан отвореним вратима и усхићеним весељем. Константин је одморио војску у Милану, па је средином лета 312. кренуо на Брешу. Брешка војска је лако распршена, а Константин је брзо прешао на Верону, где је таборила велика Максенцијева сила. Руриције Помпејан, заповедник веронских снага и Максенцијев преторијански префект био је у јаком одбрамбеном положају, пошто је град са три стране био окружен реком Адиђом. Константин је послао мале снаге северно од града, настојећи да пређе реку непримећено. Руриције је послао велики одред да се супростави Константиновим експедиционим снагама, али је поражен. Константинове снаге успешно су окружиле град и започеле његову опасаду. Руриције је успео да избегне Константину и врати се са већом силом. Константин је одбио да дигне опасаду и послао је само мале снаге. У очајничком сукобу који је уследио, Руриције је убијен, а његова војска уништена. Верона се убрзо потом предала, а за њом и Аквилеја, Муцина и Равена. Пут ка Риму је сад лежао отворен пред Константином. Максенције се препремио за опсаду. Још је имао преторијанску гарду под својом контролом, био добро снабдевен афричким житом и окружен са свих страна наизглед несавладивим Аурелијевим зидовима. Наредио је да се пресеку сви мостови преко Тибра, наводно по савету богова, а остатак централне Италије оставио је незаштићен; Константин је обезбедио подршку те регије без потешкоћа. Константин је полако напредовао Фламинијевим друмом, омогућивши да Максенцијева слабост увуче режим истог у још већи хаос. Максенцијева подршка наставила је да слаби: на тркама кочија 27. октобра гомила је отворено вређала Максенција, узвикујући да је Константин непобедив. Како више није био сигуран да ће из опсаде изаћи као победник, изградио је привремени мост од чамаца преко Тибра. На шестогодишњицу своје владавине, 28. октобра 312, обратио се за савет чуварима Сибилинских књига. Чувари су прорекли да ће истога дана непријатељ Римљана да умре. Максенције је пошао на север да заподене битку са Константином.
Лактанцијева верзија
Према Лактанцијевој верзији, Константин је ноћи уочи битке имао визију у сну у којој му је саопштено „да штитове своје војске обележи небеским знаком Божијим и тако пође у битку“. Константин је поступио како му је речено и на штитовима својих војника „означио Христа“ искошеним словом Χ чији је један горњи крак заобљен у облику слова Ρ (transversa X littera, summo capite circumflexo, Christum in scutis notat). Старији научници нису могли да дочарају себи Лактанцијев опис небеског знака, али ситуација се мења шездесетих година 20. века када је прихваћено да су већ почетком 3. века речи σταυρός (крст) и σταυρόω (распети на крст) скраћиване знаком који је описао Лактанције.[127][128][129]Овај знак, тзв. ставрограм ( ), кога сачињавају две графеме τ = т(ау) и ρ = р(о), треба да се разликује од далеко познатијег христограма ( ), који означава самог Христа.[127][130] У нехришћанском контексту коришћен је као лигатура у речима τρόπος (начин), τριακάς (тридесет), па чак и у властитој именици Τροκονδας (мушко име). Јавља се и на новцу краља Иродаиз треће године његове владавине.[128] Лактанцијево сведочанство више пута је наилазило на одбацивање, а разлог је био тај што је Константин, како наводи Евсевије, користио христограм.[127] Лактанције је оптуживан да је направио грешку, а било је чак предлога да се из текста избаци опис ставрограма са образложењем да је реч о интеролацији или глоси.[131] Њихове критике су биле донекле оправдане. Треба имати у виду да је Лактанцијев текст познат само на основу једног рукописа и да је претрпео кварење. Услед те чињенице, неки научници су изразили сумњу да је и овај пасаж претрпео кварење.[132] По Константиновом биографу епископу Евсевију, цар му је лично и под заклетвом неколико година касније испричао читав догађај. По Евсевијевој причи, цар се молио богу кога је поштовао и његов отац и наредног дана на небу, изнад сунца, Константин и његова војска су угледали светлосни крст са натписом „овим побеђуј“ (τουτο νικα). Цар није био сигуран у значење визије док га у сну није посетио Христ и препоручио му да направи војни стег у облику знака виђеног на небу и искористи га у бици.
Евсевијева верзија
Сутрадан, Константин је наредио да се искује војни стег (лат. labarum) са венцем на врху у коме се налазила спојена грчка слова Х и Р у виду Христовог монограма. Након тога, цар је одлучио да следи бога који му се указао и окупио је око себе хришћанске свештенике од којих је затражио да га упуте у Христову веру. Константин није био ни први, ни последњи римски владар који је пре одлучујућег догађаја тражио и добио конкретну помоћ неке више силе. Новина је била у томе што је Константинова визија из 312, имала јаку хришћанску црту. Могуће је да је један, данас уобичајни природни феномен нпр. соларни хало, протумачен као небески знак повољан за Константинов поход. Било како било, не можемо улазити у рационалистичко сецирање Константинових мотива. Почетак 4. века био је доба када се чврсто веровало, и са паганске и са хришћанске стране, да небеске силе готово свакодневно утичу на људске судбине.
Назаријева верзија
Док Лактанције и Евсевије, природно, говоре о догађајима са хришћанског угла, оратор Назарије не осећа себе обавезним да победу из 312. изричито припише хришћанском Богу.[133] Мада тачна верска припадност овог монотеистички настројеног аутора остаје под знаком питања, мало тога указује на његово хришћанство, а пуно тога на његово паганство: његове нејасне формулације док говори о неодређеном божанству указују и на то да Константин до времена када је говор држан (321) није грубо наметао „свог“ бога, него је у односу на паганску елиту практиковао политику толеранције.[134][135] Назарије износи своју верзију како је почео рат са Максенцијем. Наиме, он тврди да је Константину понестало стрпљења у којем иначе није оскудевао. Његов господар је на све могуће начине покушао да се нагоди са Максенцијем. Својим нападом на Италију он је само бранио себе од туђег насртаја. Заправо, за то није била одговорна његова воља, него нека виша, божанска сила, која га је подупрла, пославши му са неба војску предвођену божанским Констанцијем.[136] Према Веберовом мишљењу, назаријев приказ божанске интервенције на Милвијском мосту је врло импресиван, а у пластичности надмашује чак и Лактанцијев приказ.[134] Прича се по целој Галији о томе како су виђене војске које су преносиле вест да их је послала божанска воља. И премда се небеске ствари обично не појављују пред људским очима — јер она чиста и бестелесна супстанца нежне природе измиче помућеном и помраченом чулу вида — твоји помоћници су ипак допустили људима да их виде и чују. Чим су посведочили твоју заслугу, нестали су из видокруга смртникâ. Али, какве су кажу били појаве, колико су им тела била крепка, колико су им удови били велики, колико им је воља била ватрена? Блистајући штитови горели су им од нечег непознатог, а сјај небеског оружја пламтео је страшно. Појавили су, наиме, у таквом виду да се помислило да се ради о твојима. Овако је изгледао њихов говор, ово су они говорили онима који су их слушали: ‘Ми тражимо Константина, ми му идемо у помоћ’. Заиста, чак и оно што је божанско допушта себи хвалисање, а иста тежња обузима и небеске ствари. Ови који су пали са неба, ови које је божанска воља послала, хвалили су се, јер су теби служили. Верујем да их је предводио Твој отац, Констанције, који ти је оставио да оствариш веће земаљске победе од оних које је за живота свога он постигао, а који је сада као „божански“ водио божанске походе. – Латински панегирици 4(10).14 Не може се установити да ли је ова прича настала из Назаријеве маште, када је исти био позван да напише свој говор, нити да ли се темељи на некој другој причи која је временски много ближа бици на Милвијском мосту. Код Назарија нема никаквог помена о Константиновој визији у сну о којој говори Лактанције, нити о небеској визији, мада су обе приче вероватно кружиле неко време пре него што их је Евсевије записао у царевој биографији.[133] Истина, Назаријева прича није прва те врсте, али за њу се макар зна (ако је веровати њеном записивачу на реч) да је кружила међу читавом једном популацијом (конкретно, у овом случају, галском): In ore denique est omnium Galliarum exercitus visos, qui se divinatus missos prae se ferebant (14.1). Тај део мора да је написан као одговор на приче у којима је хришћанском Богу приписивана пресудна улога у походу на Италију.[136] И паганска уметност другачије гледа на победу. У Музеју новца (хол. Geldmuseum) у Утрехту налази се камеја од сардоникса на којој је приказан Константин са својом другом женом Фаустом како се вози двоколицама које вуку два кентаура. У њима се налази и дечачић, могуће Крисп, кога је (вероватно пре 300) родила Минервина, Константинова прва супруга.[133] Битка код Милвијског моста Крајем октобра 312. Константин је Фламинејевим путем стигао надомак Рима. Улогорио се на Малборгету код Прима Порте, где се и данас налази остаци Константиновог споменика подигнутог поводом овог догађаја.
Очекивало се да ће Максенције остати међу римским бедемима и одолети опсади. Уосталом, ова стратегија показала се успешном приликом Северове, а затим и Галеријеве инвазије. У склопу припрема за опсаду Максенције је обезбедио и велике залихе хране. Неочекивано, одлучио се на другачији потез и изашао на бојно поље да одмери снаге са Константином. Древни извори приписују његову одлуку или божанској интервенцији или његовом сујеверју. Такође истичу да је дан на који је пала битка био исти дан када је Максенције дошао на власт (28. октобар), што је углавном тумачено као добро знамење. Какво је било расположење у граду? Лактанције наводи и да је становништво током циркусних игара јавно ставило до знања да је уз Константина, али не може се са сигурношћу рећи колико је овај податак поуздан. Максенције је одлучио да дâ битку испред Милвијског моста, каменог моста преко ког иде Фламинијев пут за Рим. За Максенција је овај мост био од пресудне важности. Да би Константина држао даље од Рима морао је да га одржи под својом контролом. Сенат је изгледа био спреман да се приклони било коме ко би држао град под својом контролом. Извори се међусобно не слажу какав је био мост који је имао централну улогу у бици. Према Зосимовој причи, Максенције је преко Тибра изградио мост, који није у потпуности повезивао две обале, него је био подељен на два дела који су на средини реке били повезани железним клиновима (πως ἀλλήλοις περόναις σιδηραῖς). Мост је у крајњој нужди могао да се пресече напола уклањањем тих клинова. Максенције је наредио својим механичарима (μηχανοποιοῖς) да их поваде чим угледају да је Константинова војска ступила на спојно место (τῇ ζεύξει τῆς γεφύρας ἐφεστῶτα). Крајња намера му је била да подави непријатеља у водама Тибра.[137] Идућег дана дошло је до судара двеју војски из којег је Константинова војска изашла као победник. Максенције је своје војнике тако распоредио да им се Тибар налазио готово непосредно иза леђа. То се показало кобним. Тим распоредом лишио их је потребног простора за регруписање у случају да буду принуђени на узмицање. Већ показан као добар војсковођа, Константин је прво послао коњицу на Максенцијеву коњицу, разбишви је. Затим је на сцену ступила Константинова пешадија. Већина Максенцијевих војника борила се храбро, али их је непријатељска навала приморала на узмицање према Тибру. Максенције се одлучио на повлачење са намером да се непријатељу поново супростави у самом Риму. Али, на располагању се налазио само један пут, а он је водио преко моста. Константинова војска нанела је тешке губитке противничкој војсци која се налазила у повлачењу. Најзад, привремени мост преко ког је бежало мноштво људи је попустио под теретом. Они који су се затекли на северној обали Тибра допали су или заробљеништва или мача. Међу њима налазила се и Максенцијева преторијанска гарда, која се изгледа упорно опирала. И Максенције се нашао међу мртвима. Појединости у вези са Максенцијевим крајем поприлично су нејасне. Према једној верзији, Максенције је на мосту запао у гужву у којој је изгубио равнотежу и стропоштао се у реку. Премда другој, однела га је вода док је узалудно покушавао да на коњу пређе на другу страну како би избегао потеру. Анонимни аутор Прегледа историје царева комбинује обе верзије тврдећи да су Максенције и његов коњ склизнули у воду док су покушавали да ступе на мост од чамаца. Из приказа Аурелија Виктора стиче се утисак да је Максенције сам себи ископао јаму и у њу упао: „Максенције, који је из дана у дан бивао све окрутнији, коначно је, уз велике напоре, стигао из Рима у Црвене стене, на око 9 миља од Рима; пошто се после страховитог пораза своје војске дао у бег ка Риму, приликом преласка Тибра ухватио се у замку, коју је за непријатеља поставио код Милвијског моста, [и тако скончао свој живот] шесте године своје тираније“. Лактанције јасно показује да је мост од чамаца срушен пре Максенцијевог повлачења: „Мост је срушен иза његових (Максенцијевих) леђа. Када је ово виђено, битка се још више распламсала. У Божијим рукама налазили су се сви конци догађаја. Максенцијеви војници бивају заплашени. Он сâм даје се у бег ка срушеном мосту. Но, преплављен мноштвом бива срушен право у Тибар“.[138] Орозије и Созомен помињу да је Максенције убијен, а Евтропије и његов преводилац Пеаније сасвим узгредно говоре о Максенцијевој смрти. Од свих осталих извора који говоре о Максенцијевој смрти, почев од Евсевија кога користе и остали, најкитњастији је Праксагора из Атине. Евсевије упоређује Максенцијево бежање и смрт са потером египатског краља за Мојсијем прекоЦрвеног мора. Епископ цезарејски са усхићењем цитира Другу књигу Мојсијеву и Псалме у свом приказу овог догађаја. Међутим, ова паралела није баш тачна. Познато је да је египатски краљ био тај који је гонио, а Мојсије онај који је био гоњен. Уз то, поставља се питање шта се тачно срушило: понтонски мост или камени мост? Заснивајући свој аргумент на скулптурама са Константиновог славолука, Барнс је изгледа фино решио и ово питање: он тврди да је Милвијски мост срушен пре битке, а да је мост који се заправо срушио под Максенцијем био састављен од чамаца.
У Риму
Константин је ушао у Рим 29. октобра. Приредио је велику церемонију поводом свог доласка (лат. adventus) и био дочекан уз опште весеље. Максенцијево беживотно тело извађено је из Тибра и декапитовано је. Одрубљена глава парадирана је римским улицама како би је сви могли видети. У сачуваним изворима није нигде забележено да ли је Константин приликом ове церемоније посетио Јупитеров храм у знак захвалности, као што су то вековима радили његови претходници. Неки су чак претпоставили да је Константин намерно одбио да принесе жртву паганском богу због свог недавног преласка у хришћанство.
Такво мишљење је, разуме се, наишло на критике. С друге стране, није искључено ни да је принео жртву.[139][140] Међутим, зна се да је указао част сенаторској курији посетивши је. Сенату је обећао повраћај древних привилегија и зајемчио му улогу у новој управи. Дакле, дао је до знања да се неће светити Максенцијевим присталицама. Заузврат, Сенат је га је почаствовао титулом „првог међу једнакима“, што је значило да ће његово име бити уношено на прво место у свим службеним исправама. Уз то, извикао га је за „највећег августа“. Константин је објављеним указима вратио грађанима изгубљену имовину, позвао натраг политичке изгнанике и пустио на слободу затамничене Максенцијеве противнике. Уследила је замашна пропагандна кампања, током које је Максенцијев лик систематски уклањан са свих јавних места. Максенције је описиван као тиранин, којем је супротстављан идеализован лик „ослободиоца“, Константина. У својим каснијим радовима Евсевије је најбољи на овом пољу Константинове пропаганде. Максенцијеви укази проглашени су за наважеће, а почасти које је Максенције доделио водећим сенаторима поништене су. Константин је такође предузео нулирање Максенцијевог утицаја на урбани пејзаж. Све грађевине које је изградио Максенције посвећене су Константину, укључујући и Ромулов храм и Максенцијеву базилику. Насред базилике подигнута је камена статуа Константина како држи лабарум у руци. Ако је прихватити Алфелдијево читање, натпис на тој статуи гласи овако: „Hoc salutari signo ... senatui populoque Romano et urbi Romae iugo tyrannicae dominationis ereptae pristinam libertatem splendoremque reddidi“, тј. „Овим спасоносним знаком ... избавио сам од јарма тираније Рим, Сенат и римски народ и повратио им негдашњу слободу и углед“.[141] Константин се није ограничио само на присвајање Максенцијевих споменика, него је покушао и да умањи допринос свог претходника на пољу грађевинарства градњом својих монументалних здања. Својим грађевинским прегалаштвом ступио је у ред царева градитеља. Попут својих претходника тетрарха, и он је усредсредио пажњу на јавно-атрактивна места за забаву и разоноду. Строго говорећи, Константинов допринос везан за Велики цирк није представљао потпуно нов грађевински подухват. Аурелије вели да га је Константин „дивно улепшао“ (excultus mirifice). Под улепшавањем Цирка Аурелије можда мисли на украшавање тзв. спине (тј. средишњег, унутрашњег зида у облику елипсе око ког су такмичари морали седам пута оптрчати). Панегиричар, пак, извештава да је Константин изградио и узвишен портик (степениште) и стубове који блистају од злата (sublimis portico), што можда указује на повећање капацитета места за седење.[142][143] Максенцијеве најдоследније присталице у војсци су неутрализоване када је преторијанска гарда и царска коњичка гарда (лат. equites singulares) распуштена. Њихови надгробни споменици су ископани и искоришћени за изградњу базилике на Лабикановом путу. Дана 9. новембра 312, свега две недеље након Константиновог заузећа Рима, некадашње одлучено је да се седиште царске коњичке гарде претвори у Латеранску базилику. Друга партска легија уклоњена је из Албе, а остаци Максенцијеве војске су послани на рајнски лимес.
Edictum Mediolanense — мит или стварност?
Фебруара 313. Константин се у Милану састао са Лицинијем, ком је дао руку своје полусестре Констанције. Овде је и постигнута сагласност између двојице царева у погледу верских питања. Званично је прокламована пуна верска слобода. Хришћанима је овај споразум добро дошао, пошто им је тиме озакоњена вера и обећано обештећење за имовину одузету током Диоклецијановог погрома. Да ли било икаквог Миланског едикта, или не, дискутабилно је. Документ који Лициније износи у свом делу није у едикт, него Лицинијево писмо управницима источних провинцима које је тек био освојио победом над Максмином исте године. Ушавши у Никомедију, Лициније је вратио услугу Богу, уз чију помоћ је победио. На дан јунских ида, у време Константиновог и свог трећег конзулата, наредио је намеснику да објави писмо које му је дао о васпостављању цркве следеће садржине: „Када смо се ми цареви, Константин и Лициније, срећно нашли у[i] Милану и узели под разматрање све што се тиче јавне добробити и безбедности, поред осталих ствари за које нам се чинило да ће бити од користи многим људима ценили смо да свему томе треба претпоставити оно што се тицало богопоштовања да бисмо и хришћанима и свима осталима дали самовласност[j] у исповедању вере која им је по вољи“. – Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 48
Рат против Лицинија
Састанак двојице царева у Милану је прекинула је вест да је Максимин прешао Босфор и угрозио Лицинијеве поседе у Европи. Након што је поразио Максимина код Једрена 30. априла 313. Лициније овладао Малом Азијом, Сиријом, Палестином, римском Месопотамијом и Египтом. Одмах по уласку У Никомедију обуставио је прогон хришћана и наложио да се црква и појединци обештете из царске ризнице. Најзад, наредио је погубљење чланова породица некадашњих царева. Сада су све везе са тетрархијом покидане и Царство је припало двојици амбициозних владар: Запад Константину, Исток Лицинију. Константин је у међувремену почео да ради интензивније на уређивању прилика унутар цркве. Нарочито се интересовао за прилике у цркви у Африци где се као последица Великог прогона појавио расцеп на православне и донатисте. Константин се одмах ставио на страну православне странке и сазвао је у Арелату (данашњем Арлу) скуп свих епископа са територија којима је владао. Уз помоћ државних власти, 33 епископа су се окупили 1. августа 314. године у Арлу на првом црквеном сабору под царским патронатом. Сабор је осудио Доната због праксе поновног крштења оних који су време Великог прогона поклели, али када су донатисти су одбили овакво решење Константин се тада обратио сабору „Посланицом православним епископима“ (Epistula Constantini ad Episcopos Catholicos). У говору Константин је себе назвао Христовим слугом (famulus) који, по питању донатизма, чека Христов суд, а суд окупљеног свештенства једнак је Христовом суду. Посланица показује да је цар већ тада располагао довољним знањем о новој вери да би се обратио ученим епископима. Донатистички расцеп није залечен и Константин је крајем 316, и поред званично проглашене верске толеранције, наредио репресивне мере против донатиста. Опозвао их је тек 321. сматрајући да ће јеретицима Бог исправније судити.
У међувремену, Констанција је Лицинију родила сина, Лицинијана. Показало се да и Лициније има крупне планове који су се косили са Константиновим и избио је Bellum Cibalense. Након тешке битке код Цибале (данашњи Винковци) 8. октобра 316. год Константин је натерао Лицинија да му препусти све своје европске поседе сем Тракије. Мир је учвршћен у Сердики 1. марта 317. где је Константин прогласио за цезаре своје синове Криспа и Константина II и сестрића Лицинија Млађег. Привидна слога између два августа одржала се до 321. када се цареви нису могли сложити око избора конзула. Поред тога, Лициније је постао агресиван према хришћанима који су се већ јасно одредили као Константинове присталице. Након што је Константин 323. гонећи Сармате упао на Лицинијеве територије почела су непријатељства. са сином интерниран у Солун. Ипак, Константин је почетком 325. наредио погубљење Лицинија и малог сестрића. Лициније је прво поражен код Једрена 3. јула 324., а затим и код Хрисопоља у Малој Азији 18. септембра. На Констанцијине молбе Константин се заклео да ће поштедети Лицинија који је је са сином интерниран у Солун. Ипак, Константин је почетком 325. наредио погубљење Лицинија и малог сестрића.
После победе над Лицинијем 324. Константин по узору на хеленистичке монархе почиње да носи дијадему. Дијадема од тада постаје обавезан део царских инсигнија и временом прераста у круну.
Никејски сабор и оснивање Константинопоља Као и у Африци, тако је и црква на Истоку била подељена око бројних питања из области теологије, дисциплине и организације. Константин се и овај пут појавио као посредник и сазвао је Први васељенски сабор у Никеји. На почетку заседања обратио се сабору апелујући на слогу. Сабор, чија нам акта нису сачувана, осудио је учење Арија из Александрије и прихватио симбол вере који је наглашавао једносушност Оца и Сина. Сабор је закључен 25. јула 325. али јединство цркве није постигнуто, па је цар од 327. почео да тражи рехабилитацију првака аријанске струје. У томе се сукобио са моћним епископом и теологом Атанасијем Александријским, вођом православних на Истоку, кога је на крају протерао у Трир 335. Примећује се да последњих година владавине у црквеним сукобима Константин није играо енергичнију улогу. У погледу паганства цар је сада имао много одређенији став. На Истоку царства, где су хришћани били бројни, паганство је постало толерисана вера и Константин је донео неколико спорадичних антипаганских мера (нпр. забранио је подизање нових култних статуа). Слично тетрарсима, чије је резиденције попут Трира и Сирмија и сам користио, Константин је на месту древног Византа почео да подиже своју нову резиденцију.
Константинопољ
На темељима ранијег града Византион, настала је византијска престоница Нови Рим, убрзо назван Константинов град(Константинопољ), који је инаугурисан 11. мајa 330. године. По својој величини, грандиозности и богатству, Константинопољ је требало да представља ривала Вечном граду - Риму. Као нови центар царске власти Константинов град ће то убрзо постати, али ће престоница у правом смислу речи постати у време Констанција II. Назив Константинопољ или Константинополис (грчки: Κωνσταντινούπολις, латиничним: Kōnstantinoupolis, латински назив: Constantinopolis) што значи Константинов град. Осим овог назива, у Византији се често град ословљавао као „Краљица градова“ (Βασιλίς τῶν πόλεων), а у колоквијалном говору обично се користио само назив "Град" (старогрчки: ἡ Πόλις, латиничним: hē Polis, грчки: η Πόλη, i Poli). У источним и јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се користио и још се користи назив Цариград. Константинопољ је остао престоница Источног римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453. године. У Константинопољу (данашњем Истанбулу) се налазило и налази доста цркава, а међу њима и Цариградска Велика црква (комплекс од три цркве), од којих је најпознатија и највећа Црква Аја Софија. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне Цркве.
Константинове последње године Константин је већ 317. и званично истакао претензије да наслеђивање престола обезбеди својим синовима. У том циљу плански је држао по страни своју полубраћу, синове Констанција Хлора и Теодоре. У Сердики је 317., прогласио за цезаре синове Криспа и Константина II, најстаријег сина из брака са Фаустом.
Фауста му је родила још два сина: Констанција II (цезар од 324) и Констанса I(333). Међутим, Константинове последње године загорчала је породична трагедија чији нам узроци нису познати: 326. по очевом наређењу погубљен је цезар Крисп, већ проверени војсковођа, и Константинова супруга Фауста. Константин је пред крај живота разделио територије озмеђу својих синова, али је задржао врховни ауторитет. Константин II је добио на управу Галију, Британију и Шпанију, Констанције II је послат у Антиохију, Констанс I у Милано, одакле је управљао Италијом и Панонијом, а царев синовац цезар (од 335) Далмације је из Ниша надзирао границу на Дунаву. Константин је преминуо у близини Никомедије 22. маја 337. године на самом почетку планираног похода на Сасанидску Персију. Иако је намеравао де се крсти у реци Јордану, на самрти је, у складу са тадашњим обичајима, примио крштење из руку Евсевија Никомедијског, једног од аријанских првака. Констанције је затим пренео очево тело у Константинопољ где је свечано сахрањено у унапред припремљену гробницу у цркви св. Апостола. Константинов саркофаг похрањен је између 12 празних чиме је истакнута царева улога тринаестог апостола. Наравно, у царству чија је христијанизација тек започета, Константин је и званично деификован и уврштен међу паганске богове. Његова три сина су уклонили своје рођаке и остале такмаце и 9. септембра 337. године су се прогласили за августе. Српска православна црква слави га 21. маја по црквеном, а 3. јуна по грегоријанском календару.
После Константина
Мада су му дуго времена после његове смрти хришћански историчари наденули почасну титулу „Великог“ (Μέγας), Константин је ту титулу објективно гледано заслужио само на основу војних постигнућа и победа. Поред тога што је поново ујединио Царство под једним царем, Константин је остварио велике победе над варварима: 306–308 над Францима и Алеманима, 313–314. још једном над Францима, 332. над Готима и 334. над Сарматима. До 336. Константин је повратио велики део давно изгубљене провинције Дакије, коју је Аурелијан, приморан на то, напустио 271. Уочи смтри планирао је поход на Персију како би зауставио пљачкање источних провинција.[146] У културној сфери, Константин је допринео да обријано лице поново постане тренд. Ту моду практиковали су римски цареви од Августа до Трајана, а Сципион Африкански ју је први увео међу Римљане. Са изузетком Јулијана Филозофа, ова нова римска мода трајала је до Фокине владавине.
Византијско царство је у Константину видело свог оснивача, а Свето Римско царство уврштавало га је у личности од великог угледа у својој традицији. У каснијем Византијском царству, за цара би била велика част ако би га поздрављали као „новог Константина“. Десеторица царева, укључујући последњег, носили су његово име. Монументалне облике из Константинове ехопе користио је и Карло Велики на свом двору како би указао на то да је он Константинов наследник и да му је једнак. Константин је стекао митску улогу ратника који се бори против незнабожаца. Мотив романског коњаника, односно фигуре на коњу са држањем победоносног римског цара постала је визуелна метафора у вајарству које велича локалне мецене. Само Константиново име уживало је популарност у западној Француској у 11. и 12. веку. Већина источнохришћанских цркава сматра Константина за свеца (Άγιος Κωνσταντίνος), а у византијској цркви звали су га равноапостолским царем (Ισαπόστολος Κωνσταντίνος). У једном српском родослову пише: „Константин цар бист муж благонаравијем[k] кротак, тих, љубе благочастије,[l] пособе роду христјанскому“.[147] Нишки аеродром је добио назив по Константину Великом у част његовог рођења у Наису.
Константин у историографији
За свог живота и живота својих синова Константин је приказиван као оличење врлине. Пагански писци, попут Праксагоре из Атине иЛибанија обасипали су га похвалама. Међутим, када је и његов последњи син умро 361, његов синовац и зет Јулијан Филозоф, који је дошао на власт, написао је сатиру „Симпозијум или сатурналија“, у којој је оцрнио Константина, назвавши га инфериорним у односу на велике паганске цареве и преданом раскоши и похлепи. Додуше, Јулијан упоређује Константина са великанима античког света: Александром Великим, Јулијем Цезаром, Октавијаном Августом, Трајаном и Марком Аурелијем, али у негативном контексту. После Јулијана Евнапије је започео историографску традицију, коју је Зосим је настивио, а у којој је Константин оптуживан што је повлађивањем хришћанима ослабио Царство.[148] Када је у средњем веку католичка црква постала доминанта, историчари из њеног окриља представљали су Константина као идеалног владаоца, као мерило на основу ког се сваки краљ и цар дао мерити.[149][150] Поновно откриће извора ненаклоњених Константину у доба ренесансе имало је за последицу то да се живот и дело овог владара поново подвргну преиспитивању. Тако је немачки хуманиста Јохан Левенклау, који је открио Зосимове списе, превео их на латински и објавио 1576, у предговору истима тврди да је слика коју Зосима даје о Константину вернија од оне коју дају Евсевије и црквени историчари, те је стога осудио Константина као тиранина. Кардинал Чезаре Баронио, поборник контрареформације, критиковао је Зосима и давао предност Евсевијевим наводима о Константиновој епоси. Његово дело „Константинов живот“ (1588) представља Константина као модел хришћанског владара. Настојећи да помири две екстремне научне струје, Едвард Гибон у свом делу „Опадање и пропаст римског царста“ (енгл. The History of the Decline and Fall of the Roman Empire) износи слику о Константину сачињену на темељу међусобно различитих казивања Евсевија и Зосима. Упоредо са његовим приказом опадања Царства, Гибон приказује Константина као племенитог ратног хероја кога је искварило хришћанство и који се под старе дане претворио у правог источњачког деспота. Модерна тумачења Константинове улоге у историји почињу са делом Јакоба Буркхарта „Доба Константина Великог“. Буркхартов Константин је превртљиви секулариста, политичар који манипулише свим странкама како би обезбедио своју власт. Пишући тридесетих година 20. века, Анри Грегоар се држао Буркхарта у оцењивању Константинове личности. По Грегоару, Константин је развио интерес за хришћанство тек пошто се уверио у његову политичку корисност. Грегоар је сумњао у аутентичност Евесивијеве биографије и изнео је претпоставку да је приче о Константиновој визији и преобраћењу у хришћанство додао тзв. Псеудо-Евсевије. Ото Зек у својој „Историји пропасти античког света“ (нем. Geschichte des Untergangs der antiken Welt) и Андре Пигањол у свом „Цару Константину“ (фр. L'empereur Constantin) супротстављају се овој историографској традицији. Зек представља Константина као искреног ратног хероја, чија неодређеност је производ његове наивне непостојаности. Пигањолов Константин је филозофски монотеиста, дете ере верског синкретизма. Слични радови А. Х. М. Џонса и Рамзија Макмалена дају портрете мање визионарског, а више импулсивног Константина. У каснијим приказима више је присутна тежња да се Константин представи као искрени хришћански преобраћеник. Почевши са књигом „Константин Велики и хришћанска црква“ (енгл. Constantine the Great and the Christian Church) Нормана Х. Бејнса којој се прикључила књига „Константиново преобраћење и пагански Рим“ (енгл. Conversion of Constantine and Pagan Rome) мађарског историчара Андраша Алфелдија, развила се историографска традиција у којој је Константин приказиван као предани хришћанин. Утицајна књига „Константин и Евсевије“ (енгл. Constantine and Eusebius) Т. Д. Барнса представља врхунац развоја овог правца. Барнсов Константин је доживео коренито преобраћење, које га је нагнало на лични крсташки поход са циљем да покрштавања Царства. У књизи „Константин и хришћанско царство“ Ч. М. Одала присутан је углавном иста тежња. Упркос Барнсовом раду, и даље су актуелне расправе о јачини и дубини Константиновог верског преобраћења. У књизи „Хришћанство Константина Великог“ (енгл. The Christianity of Constantine the Great) Т. Џ. Елиота, Константин је представљен као предан хришћанин од раног детињства. Слични поглед на Константина запажа се у књизи „Када је наш свет постао хришћански“ (енгл. Quand notre monde est devenu chrétien) Пола Вејна, у којој се не истражују узроци који су мотивисали Константина за хришћанство, него се Константин приказује као верски ревулуционар у улози цара који је страствено веровао да је предодређен да „игра провидоносну улогу у хиљадугодишњој економији спасења човечанства“.Уопште узев, различити аутори узимају засебне теме које их занимају за предмет свог истраживања, сваки из своје перспективе интерпретира доступне изворе, сваки наглашава и оцењује поједине делове у изворима, умањујући притом значај осталих. Резултат тога су, разуме се, разноврсни прикази Константина – неки више, а неки мање веродостојни – у научној литератури.[1]
Константинова даровница
Католици латинског обреда сматрали су неприкладним то што је Константина на самртничкој постељи крстио неправоверни епископ, пошто је то поткопавало ауторитет папства. Стога се појавила легенда да је папа Силвестар излечио паганског цара од лепре. Према тој легенди, Константин је убрзо крштен и започео изградњу цркве у оквиру Латеранске палате. У 8. веку, највероватније за време понтификата Стефана II (752—757), појавила се тзв. Константинова даровница, у којој тек крштени Константин предаје световну власт „над градом Римом и свим провинцијама, местима и општинама у Италији или на Западу“ папи Силвестару (314—335) и његовим наследницима. У развијеном средњем веку, даровница је коришћена и прихватана као легитимна основа папске световне власти, мада ју је цар Отон III прогласио за кривотворину. Најзад, када је Лоренцо Вала, филолог из 15. века, подвргао критици Константинову даровницу лако је утврдио да се латинска термионологија јасно разликује од сачуваних царских закона из 4. века, као и од античког латинског уопште.
Константин у Историји Џефрија од Монмаута
Због своје славе и због тога што је проглашен за цара на подручју римске Британије, каснији Бритонци сматрали су Константина својим краљем. У 12. веку Хенри од Хантингтона додао је податак у својој Енглеској историји (лат. Historia Anglorum) да је Константинова мајка Јелена била Бритонка, кћерка краља Кола од Колчестера.Џефри од Монмаута проширио је ову причу у својој у великој мери базираној на измишљотинама Историји британског краљевства (лат. Historia Regum Britanniae), тј. приказу наводних краљева Британије од њихових тројанских корена до англо-саксонске инвазије. Према Џефрију, Кол је био краљ Бритонаца када је Констанције, који је овде приказан као сенатор, дошао у Британију. Плашећи се Римљана, Кол се покорио римском закону под условом да задржи своје краљевство. Међутим, умро је месец дана касније, а Констанције је преузео власт, оженивши његову ћерку Јелену. Имали су сина Константина, који је наследио оца као краљ Британије пре него што је постао римски цар.Историјски посматрано, ово је крајње невероватно. Јелену је Констанције напустио још пре свог одласка у Британију. Уз то, ниједан ранији извор не спомиње да је Јелена рођена у Британији, а камоли да је била краљева кћи. Извор који је користио Хенри је непознат. Можда је то била изгубљена хагиографија Јелене.
Константин у српским родословима Родослов
Теодора
Констанције
Јулијан Филозоф
Јелена
Константин II
Констанције II
Констанс
Крисп
Јовијан
Констанција
Грацијан
И царствује у њем (тј. у Риму) имаше (цар Константин) бољарина некојего Србина, именом Ликинија. И вдајет ему сестру своју Константију в жену... Константија же сестра Константинова, жена Ликинијева, роди Ликинију сина, емуже власи главе его бише бели, и нарекоше име ему Бела Урош... Цар же Константин видев Ликинијево жесточство и томитељство на христијанех, и почелевајет отсешти главу Ликинију мучитељу. Сија же видев син его Бела Урош и устрашив се, бегајет к тврдеј земли захлмској к западу. И појемљет себе к браку Ану, даштер франачаскаго краља, и роди с њеју два сина, имаже имена нарече првому Техомиљ, втотому Чудомиљ... Техомиљ же појет даштер чешкога краља, и роди с њеју 4 сини добри и храбри и мужаствни, имаже имена сута сија: Завида, Срацимир, Првослав, Стефан Немања...
Напомене
1. Година рођења се разликује од аутора до аутора, али већина савремених историчара тај догађај датира око 272. 2. Аурелије Виктор, О царевима 41.15: 62 године; Преглед историје царева 41.15: 63 године; Евсевије из Цезареје, Живот блаженог цара Константина 4.53: 64 године; Зонара, Изводи из историје 13.4: 65; Јероним, Хроника: 66 3. Алузија на причу о добром Самарићанину. Види Лука 10:34. 4. Амвросије (Посмртно слово цару Теодосију) 41: „divini muneris“. Лат. реч munus значи дар дат некоме из милости, тј. из благонаклоности, из љубави.[46][47] У овом контексу значи божанска милост. 5. Лактанције, Божанске поуке 4.27: „expugnarent Dei templum“ (обрушили се силовито на храм Божији). Израз који Лактанције користи у својим радовима да означи прогон хришћана.[63] 6. Од лат. clibanus, пећница. 7. Панегирик 4 (Назарије), 23, 3: „Hostem, quem vinci deceret“. Чини се да би овде допуна у дативу уз гл. decet (доликује, приличи, пристаје) била природнија, барем ако се гледа из перспективе савремених језика у којима је она честа. У латинском, пак, уз гл. decet датив иде једино ако је глагол изостављен, што потврђује и сам Донат у свом коментаруТеренцију: „Ако су додавали глагол, стари [Римљани] су говорили: ‘nos decet facere’, а ако нису, говорили су: ‘nobis decet’“. 8. Панегирик 4 (Назарије), 24, 2: „Diducta acie inrevocabilem impetum hostis effundis, dein quos ludificandos receperas reductis agminibus includis“ Акидалијева коректура ludificando је прихваћена у оба Тојбнерова издања Латинских панегирика. Слово s било би, разуме се, грешка која се лако проткала ономе ко је писао или преписивао, што није ништа чудно за старе рукописе препуне разноразних грешака које ремете понекад смисао целе реченице. Међутим, изгледа да у овом случају нема потребе за овом исправком, с обзиром на учесталост употребе герундива са значењем партиципа футура пасивног у Латинским панегирицима. Реченична конструкција „quos ludificandos receperas“ (најдословнији превод: „Пропустио си оне које је требало да обманеш“) једнака је по смислу конструкцији „quos ludificaturus receperas“. Герундив са значењем партиципа футура пасивног описује сврху извођења Константиновог маневра описаног глаголом „receperas“.[126] 9. Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 48.2: „Cum ... apud Mediolanum cinvenissemus“. Раширена употреба предлога са локативним значењем (=in итд.) по свему судећи је карактеристика народног језика. Код Плаута се могу нпр. наћи изрази као што су apud aedes, apud portam, apud portum, apud puteum; код Плаута и Теренција је чест изразapud forum у смислу in foro (трг са околином), који је својствен говорном језику; илустрорни пример је и apud villam, који се налази макар једном код Плаута, Теренција, Апулеја, па чак и код Цицерона, који је иначе строго водио рачуна о свом стилу. Врло је учестала примена предлога apud и у неким војним изразима типа apud principia, apud signa, apud arma, а посебно код назива битака (ultima pugna apud Margum). Конкретно, у овом случају најинтересантнија је употреба предлога apud уз називе градова. Јавља се још код Плаута, а после и код Апулеја, Солина, Арнобија, Луцифера Каларитана и многих других, углавном код писаца који су се служили вулгарним језиком, тј. језиком свакодневице. Сам Ноније Марцел, граматичар из 4. века, каже да је употреба apud место in уобичајена грешка (error consuetudinis apud pro in utitur), што ће рећи да није одлика стандардног језика. Имајући у виду све горе наведено, не може а да не изненади чињеница да Тацит овај предлог негде преферира више него иједан други. Користи га не само уз називе градова, него чак и уз називе земаља. В. Анали 1.34: apud Germanias; I 47: apud Pannoniam итд. Мало је вероватно да је реч о некаквом „повлађивању“ говорном језику, или „ослањању“ на језик војске, пошто је Тацитов језик најмање војнички. Пре ће бити, како цени Ејнар Лефстед, да га је на то навео Салустије, кога је Тацит сматрао најсјајнијим римским историчарем (rerum Romanarum florentissimus auctor). И код Салустија предлог apud долази у први план. Он га користи за одређивање близине и правца кретања субјекта објекту: „apud legiones venit“. Упор. Тацит, Анали 2.24: „qui apud Romanos de societate functus est legatione“. Али, и потреба предлога apud са значењем правца кретања (=ad) је одлика вулгаритета, што потврђује већ поменути Донат када говори о говорним грешкама (лат. de solecismo): „apud amicum eo pro ad amicum“. Мора да се Тациту Салустијева употреба предлога apud у значењу правца и места учинила исправном, па ју је он без много либљења прихватио, а можда чак и проширио: изгледа да Салустије није користио предлог apud у значењу предлога in уз називе градова, мада такође треба имати у виду да је велики део његове Историје изгубљен за данашње поколоње, чиме је уједно ограничена могућност доношења било каквог суда. Како онда објаснити предлог apud код Салустија? Не преостаје ништа друго осим да се претпостави да је дошао директно из народног говора. Уосталом, када је реч о Салустијевој стилској спицифичности, и Едуард Велфлин је мишљења да је у већини случајева треба посматрати као плод утицаја језика демоса, а не као архаизам.[144][145] 10. Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 48.2: „liberam potestatem sequendi religionem“: Цареви, дакле, нису, како се обично мисли, прогласили толеранцију, неко самовласност (лат. libera potestas, или грч. αυτεξουσιοτης) у исповедању вере, тј. верску слободу. 11. Израз за морал. Користи се и у Српском грађанском законику. 12. Примена вере у животу или живот по вери.
Референце
1. Bardill (2012), стр. 1. 2. Barnes (1981), стр. 272. 3. Bleckmann 2006, p. 14; Cameron 2005, pp. 90-91; Lenski 2006a, pp. 2-3. 4. Bleckmann 2006, p. 23-25; Cameron 2005; Southern 2001, p. 169. 5. Cameron 2005, p. 90; Southern 2001, p. 169. 6. Bleckmann 2006, p. 23-25; Corcoran 1996, p. 1; Lenski 2006a, p. 2-3. 7. Barnes (1981), стр. 265–68. 8. Drake (1988), стр. 21. 9. Odahl (2004), стр. 3. 10. Lenski 2006b, p. 2-3; Storch 1971, p. 145-55. 11. Barnes 1981, p. 265-71; Cameron 2005, pp. 90-92; Cameron & Hall 1999, pp. 4-6; Elliot 1991, pp. 162-71. 12. Lieu & Montserrat 1996, p. 39; Odahl 2004, p. 3. 13. Bleckmann 2006, p. 26; Lieu 1996, p. 40; Odahl 2004, p. 3. 14. Lieu & Montserrat 1996, p. 40; Odahl 2004, p. 3. 15. Barnes 1981, p. 12-14; Bleckmann 2006, p. 24; Mackay 1999, p. 207; Odahl 2004, pp. 9-10. 16. Barnes 1981, p. 225; Bleckmann 2006, pp. 28-29; Odahl 2004, pp. 4-6. 17. Barnes 1981, p. 225; Bleckmann 2006, pp. 26-29; Odahl 2004, pp. 5-6. 18. Odahl (2004), стр. 6, 10. 19. Dam (2011), стр. 41–42. 20. Warmington 1999, pp. 166-67; Lieu & Montserrat 1996, pp. 2-6; Odahl 2004, pp. 6-7. 21. Bleckmann 2006, p. 24; Odahl 2004, p. 8. 22. Bleckmann 2006, pp. 20-21; Johnson 2006, pp. 288-91; Odahl 2004, pp. 11-12. 23. Bleckmann 2006, pp. 17-21; Odahl 2004, pp. 11-14. 24. Barnes (1981), стр. 3. 25. Lenski (2006b), стр. 59–60. 26. Odahl (2004), стр. 16–17. 27. Латински панегирици 8(5), 9(4); Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 8.7; Евсевије, Живот блаженог цара Константина 1.13.3 28. Barnes (1981), стр. 13, 290. 29. MacMullen (1969), стр. 21. 30. Drijvers (1991), стр. 9, 15–17. 31. Амвросије, Посмртно слово цару Теодосију 42 32. Barnes (1982), стр. 39–40. 33. Elliott (1996), стр. 17. 34. Lenski (2006b), стр. 59, 83. 35. Odahl (2004), стр. 16. 36. Pohlsander (2004), стр. 14. 37. Barnes (1981), стр. 8–14. 38. Corcoran (2006), стр. 41–54. 39. Odahl (2004), стр. 46–50. 40. Treadgold (1997), стр. 14–15. 41. Bowman (2005), стр. 70. 42. Potter (2005), стр. 283. 43. Williams (1997), стр. 49, 65. 44. Elliott (1996), стр. 20. 45. Odahl (2004), стр. 47, 299. 46. Караџић (1852), стр. 375. 47. Daničić (1910), стр. 689. 48. Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 7.1 49. Barnes (1981), стр. 3, 8. 50. Corcoran (2006), стр. 40–41. 51. Odahl (2004), стр. 46–47. 52. Pohlsander (2004), стр. 8–9, 14. 53. Treadgold (1997), стр. 17. 54. Barnes (1981), стр. 8–9. 55. Corcoran (2006), стр. 42–43, 54. 56. Odahl (2004), стр. 56–7. 57. Barnes 1981, pp. 73-74; Lenski 2006b, p. 60; Odahl 2004, pp. 72, 301. 58. Barnes 1981, p. 47, 73-74; Fowden 1988, pp. 175-76. 59. Elliot 1996, pp. 29-30; Lenski 2006b, p. 60; Odahl 2004, pp. 72-73. 60. Elliott 1996, p. 29; Lenski 2006b, p. 61; Odahl 2004, pp. 72-74, 306; Pohlsander 2004, p. 15. 61. Elliott 1996, p. 30; Odahl 2004, p. 73. 62. Cameron (1993), стр. 45. 63. Digester (2004), стр. 57. 64. Barnes (1982), стр. 180. 65. Potter 2005, p. 338; Elliot 1996, pp. 35-36; MacMullen 1969, p. 24; Odahl 2004, p. 67. 66. Barnes 1981, p. 21; Odahl 2004, pp. 67, 73, 304; Potter 2005, p. 338. 67. Barnes 1981, pp. 22-25; MacMullen 1969, pp. 24-30; Odahl 2004, pp. 67-69; Potter 2005, p. 337. 68. MacMullen (1969), стр. 24–30. 69. Odahl (2004), стр. 73. 70. Drake 2006, p. 126; Elliott 1987, pp. 425-26. 71. Drake (2006), стр. 126. 72. Barnes 1981, pp. 25-27; Lenski 2006b, p. 60; Pohlsander 2004, p. 15; Potter 2005. 73. Barnes 1981, p. 26; Potter 2005, p. 342. 74. Lenski 2006b, pp. 60-61; Odahl 2004, pp. 72-74; Pohlsander 2004, p. 15. 75. Lenski 2006b, p. 61; MacMullen 1969, p. 32; Odahl 2004, p. 73. 76. Lenski (2006b), стр. 61. 77. Odahl (2004), стр. 75-76. 78. Barnes (1981), стр. 27. 79. Elliott (1996), стр. 39–40. 80. MacMullen (1969), стр. 32. 81. Odahl (2004), стр. 77. 82. Pohlsander (2004), стр. 15–16. 83. Potter (2005), стр. 344–45. 84. Southern (2001), стр. 169–70, 341. 85. Barnes (1981), стр. 27, 298. 86. Elliott (1996), стр. 39. 87. Odahl (2004), стр. 77-78, 309. 88. Mattingly (2007), стр. 233–34. 89. Southern (2001), стр. 170, 341. 90. Barnes (1981), стр. 27–28. 91. Jones (1978), стр. 59. 92. Lenski (2006b), стр. 61–62. 93. Odahl (2004), стр. 78–79. 94. Barnes (1981), стр. 28–29. 95. Lenski (2006b), стр. 62. 96. Odahl (2004), стр. 79–80. 97. MacMullen (1969), стр. 39. 98. Treadgold (1997), стр. 28. 99. Rees (2002), стр. 160. 100. Barnes (1981), стр. 29. 101. Elliott (1996), стр. 41. 102. Pohlsander (2004), стр. 16–17. 103. Odahl (2004), стр. 80–81. 104. Odahl (2004), стр. 81. 105. Odahl (2004), стр. 81–82. 106. Lenski (2006b), стр. 63. 107. MacMullen (1969), стр. 39–40. 108. Odahl (2004), стр. 81–83. 109. Odahl (2004), стр. 82–83. 110. Gwatkin, Jr. (1933), стр. 3–12. 111. Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 24.9 112. Barnes & 1981 (43–46). 113. Odahl (2004), стр. 85, 310-11. 114. Odahl (2004), стр. 86. 115. Barnes (1981), стр. 28. 116. Rodgers (1989), стр. 236. 117. Rodgers (1989), стр. 238. 118. Müller-Rettig (1990), стр. 155. 119. Латински панегирици 6(7).21.5. 120. Barnes (1981), стр. 36. 121. Nixon & Rodgers (1994), стр. 250. 122. Rodgers (1980), стр. 276. 123. Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 33.11 124. Валезијев Аноним, Порекло цара Константина 3 125. Christensen (1980), стр. 48. 126. Maguinness (1935), стр. 45. 127. Bremmer (2006), стр. 61. 128. Bardill (2012), стр. 162–63. 129. Black (1970), стр. 320. 130. Horsley & Waterhouse (1984), стр. 214–15. 131. Rougé (1978), стр. 19–21. 132. Bardill (2012), стр. 161. 133. Bardill (2012), стр. 170. 134. Weber (2000), стр. 286–85. 135. Jump up↑ Grünewald (1990), стр. 85–86. 136. Nixon & Rodgers (1994), стр. 340–41. 137. Зосим, Нова историја 2.16 138. Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 44.9 139. Curran (1996), стр. 68. 140. Curran (2002), стр. 169–70. 141. Alfoldi (1948), стр. 64. 142. Humphrey (1986), стр. 129. 143. Curran (1996), стр. 83–85. 144. Löfstedt (1911), стр. 252–53. 145. Wölfflin (1876), стр. 146. 146. Pohlsander (2004), стр. 78. 147. Стојановић (1927), стр. 4–15. 148. Barnes (1981), стр. 272–73. 149. Barnes (1981), стр. 273. 150. Odahl (2004), стр. 281. 151. Радић (2005), стр. 74.