Скадар на Бојани:
|
Краљ Вукашин Мрњавчевић, фреска из манастира Псаче
|
Легенда о зидању скадра
Краљ Вукашин био је лукава срца, те је своју дворкињу убио на правди бога. Да би покајао тај свој смртни и неопрошћени грех, јави му се на сну старац, Божји посланик, па му рекне: "Вукашине, Вукашине, твој је грех неопрошћен, зато на ономе месту, где си убио на правди Бога своју дворкињу, подигни град . Ако то не урадиш, проклет ћеш бити од Бога, да ће из тебе трава проклијати ". Када Вукашин устаде, покаје се, и брзо скупи хиљаду неимара, да зида град на оном месту, где му је старац казао. Пошто Вукашин скупи неимаре поведе их на место где ће зидати град. Када дође тамо, а на ономе месту забоден штап, одакле ће град започети. Неимари стадоше зидати.
|
Док су неимари зидали град, Вукашин се шетао испред града. Наиђе туда пустињак, пун божанства. Како је Вукашин свакога мрзео, тако је и на побожног пустињака мрко погледао својим лукавим очима. Пустињаку је то било врло тешко, јер му није ништа криво учинио, па му рече: "Вукашине, знај, нећеш га лако сазидати!" Пустињак оде, а Вукашин остане цео дан шетајући испред града.
Када су мајстори пола града сазидали, нису могли даље, јер је био мрак, те оставе за сутрадан. Када дођу сутрадан, град оборен. Када то види Вукашин, зачуди се, али опет рекне неимарима да поново зидају. Неимари почну зидати још већи и дебљи град. Док су неимари зидали, Вукашин се шетао испред града. У том наиђе девојка, носећи суд пун воде. Милостива девојка, видећи Вукашина уморна и знојава, пружи му суд, да се умије хладном водом, али се зачуди, када је Вукашин мрко погледа, па му рече: "Вукашине, знај, нећеш га лако сазидати!" И девојка оде својим путем. Вукашин се и даље шетао испред града. Када је половина била готова, неимари оду и оставе рад за сутра. Када сутрадан дођоше - али град оборен. Зачуди се Вукашин, а још више неимари, који почну опет зидати два пута дебљи него пре и тако велики и силан да му есап нема.
|
Док су зидали, Вукашин се шетао испред града. У том наиђе отуда једна баба, којој је била колибица близу града, па поче Вукашину: "Вукашине, зидаш ли то град? Срећно ти било!" Баба се зачуди зашто Вукашин на њу мрко погледа, и зашто потеже мач да је убије. На то му баба рекне: "Вукашине, знај, нећеш га лако сазидати!" - Па оде у своју колибицу, а Вукашин се и даље шетао цео дан. Када су неимари сазидали град, Вукашин се врло обрадује, али када освану дан, сав град беше у рушевинама. Вукашин опет сакупи још више неимара и мајстора, али што они у дан сазидају, то сутра не осване.
Једне ноћи јави се Вукашину онај старац на сну, па му рекне: "Вукашине, несрећниче! Иди оној баби, што јој је колибица крај града, па се криомице привуци и слушај ста ће она говорити!" Када Вукашин ујутру устане, нареди да град поново зидају, а он се прикрије код колибе оне бабе. У по ноћи дође баби вила, па викне: "Бако, неће Вукашин овај град лако сазидати. Почео га је зидати на несрећном месту, куда води анатемњачки пут. Зато му град не може остати, док не преплива реку Бојану!"
Вукашин то чује, па сутрадан усуди се запливати у реку Бојану, коју молећи се богу преплива са великим страхом. Сазидани град опет се сутрадан обори. Вукашин се опет прикрије уз колибу, и слушао је шта ће још бити. У по ноћи дође баби вила, па рекне: "Вукашин неће сале сазидати град, док не седне у чамац и језеро са краја на крај не преплива." Вукашин сутрадан опет сазида град, а узме чамац, седне и отисне се низ језеро. Много је страха претрпео, али молећи се богу и светом Николи, преброди језеро и дође на суво.
Али и те ноћи град се сав сруши. Вукашин га опет сазида, а ноћу прикрије се код бабине колибе. Опет у по ноћи дође баби вила и казе: "Вукашин неће сазидати град, док год не узида у град матер убијене дворкиње. Само тако ће му град остати!" Вукашин када то чу, ожалости се, али када не може друга бити, нареди слугама, те му на силу доведу мајку дворкињину и неимари је живу сазидају у град. Кад су град сазидали, викне жена из зида: "Браћо, ако за Бога знате доведите ми кћер и сина, да их несрећна мати последњи пут задоји!" Неимари је послушаше, доведу јој кћер и сина и она их задоји, па се у исти мах скамени, а само стане млеко, које још капље низ градски бедем. Деца јој од туге свисну. Када је град био готов, викне вила: "Вукашине, Вукашине! Ниси кадар сазидати Скадар!" И оста му име: Скадар, а река Бојана прозва се стога, што је крв дворкињина текла низ град и забојила реку у црвено. Пре тога текао је туда поток, али Бог нареди, вода надође и назва се Бојана. Тако оста и дан данас: "Скадар на Бојани".
Једне ноћи јави се Вукашину онај старац на сну, па му рекне: "Вукашине, несрећниче! Иди оној баби, што јој је колибица крај града, па се криомице привуци и слушај ста ће она говорити!" Када Вукашин ујутру устане, нареди да град поново зидају, а он се прикрије код колибе оне бабе. У по ноћи дође баби вила, па викне: "Бако, неће Вукашин овај град лако сазидати. Почео га је зидати на несрећном месту, куда води анатемњачки пут. Зато му град не може остати, док не преплива реку Бојану!"
Вукашин то чује, па сутрадан усуди се запливати у реку Бојану, коју молећи се богу преплива са великим страхом. Сазидани град опет се сутрадан обори. Вукашин се опет прикрије уз колибу, и слушао је шта ће још бити. У по ноћи дође баби вила, па рекне: "Вукашин неће сале сазидати град, док не седне у чамац и језеро са краја на крај не преплива." Вукашин сутрадан опет сазида град, а узме чамац, седне и отисне се низ језеро. Много је страха претрпео, али молећи се богу и светом Николи, преброди језеро и дође на суво.
Али и те ноћи град се сав сруши. Вукашин га опет сазида, а ноћу прикрије се код бабине колибе. Опет у по ноћи дође баби вила и казе: "Вукашин неће сазидати град, док год не узида у град матер убијене дворкиње. Само тако ће му град остати!" Вукашин када то чу, ожалости се, али када не може друга бити, нареди слугама, те му на силу доведу мајку дворкињину и неимари је живу сазидају у град. Кад су град сазидали, викне жена из зида: "Браћо, ако за Бога знате доведите ми кћер и сина, да их несрећна мати последњи пут задоји!" Неимари је послушаше, доведу јој кћер и сина и она их задоји, па се у исти мах скамени, а само стане млеко, које још капље низ градски бедем. Деца јој од туге свисну. Када је град био готов, викне вила: "Вукашине, Вукашине! Ниси кадар сазидати Скадар!" И оста му име: Скадар, а река Бојана прозва се стога, што је крв дворкињина текла низ град и забојила реку у црвено. Пре тога текао је туда поток, али Бог нареди, вода надође и назва се Бојана. Тако оста и дан данас: "Скадар на Бојани".
Србска књижевност.pdf |
Е - КЊИГА