ТРАГОВИ СРБА У ДАНАШЊОЈ ГРЧКОЈ
Ево шта је 1821. године (пред устанак) један француски лингвиста рекао о становницима Спарте [1] (на Пелопонезу [2] у Грчкој [3]):
(енг.) „From their manners, their features, and the names of many of the neighboring places, I should be tempted to regard them as proceeding from Sclavonian blood: many travellers pretend, however, to have discovered in these barbarous hordes traces of a Spartan origin.“ (срб.) "По њиховим манирима, и њихових карактеристикама, као и именима многих околних места, могао бих сматрати да су настављачиу Славјанске крви: многи су путници, међутим, открили у овим варварским хордама трагове Спартанског порекла." Peter Edmund Laurent (1796-1837): „Recollections of a classical tour through various parts of Greece, Turkey, and Italy: made in the years 1818 & 1819“ (London: G. and W. B. Whittaker, 1821, стр. 182.)
Пелопонез је пуних двеста осамнаест година (од 587. до 805. године) био под славенском влашћу, а насељавала су га сербска племена Језераца и Милинга. Покоравање сербских племена на тлу данашње Грчке и њихова поступна хеленизација почели су пред крај 8. века, да би се завршила у 20. веку, а најзначајнији фактори у хеленизацији били су црква, са грчким богослужбеним језиком, одсуство јачих славенских држава или племенских савеза и удаљеност од других Славена у Европи. Милинзи су били сербско племе, које је насељавало грчко полуострово Пелопонез због добрих пољопривредних услова, најкасније од од 6. века, претежно планинске венце данашњег Тајгетоса[4] некадашње постојбина пелепонеских Милинга, на западним странама архипелага. У њиховом суседству је живело сербско племе Језераца. Милинзи подижу устанак 805. године, на Пелопонезу против романске власти. Том приликом је остварен први историјски евидентиран контакт неких Славена и Арабљана[5] (на Хемском полуострву), када је у помоћ устаницима дошла арабљанска флота (исто непријатељ Романе), која је напала романску луку Патрас[6], али напад се, као и цео устанак завршио неуспехом. Пелепонески Серби су и након пораза одбијали да прихвате византијско хришћанство, па је међу Милинзима било раширено богумилско учење, о чему сведочи помињање цркве Милинга на Сабору у Сен Феликсу[7] 1167. године. Сабор у Сен Феликсу је одржан 1167. године у дворцу „Felix de Caraman“ и на њему се одлучивало о територијалном разграничењу катарских цркви. Сабору, који представља значајну тачку у развоју европског хетеродоксног хришћанства, присуствују бројни представници катарских заједница Лангдока, Ломбардије, Француске и Каталоније, а њиме председава отац Никита, богумилски поглавар Константинополиса. Никита, као припадник Драговићког реда, том приликом заређује катарске старешине, врши consolamentum (духовно крштење) и потврђује земаљска седишта присутних катарских старешина (имена су дата на француском језику): Robert d'Espernon, старешина Француске (данашње северне Француске) Sicard Cellarier, старешина Албе Mark, старешина Ломбардије (данашње Италије) Bernard Raymond, старешина Тулуза Gerald Mercier, старешина Каркасона Raymond de Casals, старешина Ажана Никита је такође посаветовао Сабор да се, попут седам цркава Азије, не мешају једни другима у независност, јер то не чине ни богумилске општине и то ни катарске општине не смеју чинити. У документима Сабора се помиње пет првобитних цркви истока, које служе као узор француским црквама (имена су дата на латинском језику): Ecclesia Romana (Романска црква у Константинопоису) Ecclesia Dragovitia (Драговићка црква) Ecclesia Melenguia (црква сербског племена Милинги на Пелепонезу) Ecclesia Bulgaria (Бугарска црква) Ecclesia Dalmatiae (црква Далмације). Теодорос Вризакис (уље на платну)
Грчки рат за независност, познат и као Грчка револуција, 1821. (детаљ: заклетва у цркви) Референце :
[1] Грч. Σπάρτη. [2] Грч. Πελοπόννησος. [3] Грч. Ελλάδα. [4] Грч: Ταΰγετος. [5] Араб. عرب. [6] Грч. Πατραι. [7] Фр. Saint-Félix-Lauragais. Извор (назив књиге) : „Recollections of a classical tour through various parts of Greece, Turkey, and Italy: made in the years 1818 & 1819“ Аутор : Француз Peter Edmund Laurent (1796-1837), лингвиста Издавач : G. and W. B. Whittaker Место штампања : London (United Kingdom of Great Britain and Ireland: 1801-1922) Година издања књиге : 1821 Језик : енглески Писмо : латиница *** Крсто Крцун Драговић
Књига под називом Речи словенског порекла на Пелопонезу (осим топонима) је рад Димитроса Г. Петаласа. Уредник издања је др Мирко Томасовић, директор Института, а као рецензент потписује се протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, директор Високе школе - Академије Српске Православне Цркве при којој је основан Институт за истраживање и очување културног наслеђа. Преводилац са грчког језика био је С. Јакшић. Аутор књиге Димитрос Г. Петалас је професор средњовековне упоредне књижевности започео је свој на истраживању етимологије речи у грчком језику које воде порекло из словенског језика потакнут својом дедовином у селу Врбици у Грчкој.
Речи које је сакупио су речи које мештани ових крајева употребљавају у свакодневном говору, посебно из области пољопривреде. Значај ове збирке речи је у томе што се ове речи полако губе услед све веће технократизације сеоског становништва у Грчкој, а посебном под утицајем телевизије. Временом је аутор своје истраживање проширио на све општине Пелопонеза. Користећи многобројне и врло значајне речнике аутор је успео да прикупи на хиљаде речи: именица, придева, глагола, имена, речи несигурног порекла и топонима, којих нема у непревазиђеном делу Max Vasmera, Die Slaven in Griechenland, Zentralantiquariat der Deutschen Demokratischen Republik, Lepzig, 1970.
Детаљна стара мапа Мореје
Као што видимо у горњем делу мапе, цела покрајина носи назив Ливадиа.
(погледајте књигу 1. и књигу 2.) *** Спарту су делила два словенска племена: Језерити и Милинзи, у време кад је Атина била село са старим замком. У време Турака, (бар до 18.века) постоје Језерци, који се помињу као колонија. Да је и на она три рукава полуострва Халкидики било Словена, то се види из очигледних словенских имена места као што су Изворос (данас службено Стратоники близу Аристотелове Стагире) и Лонгос (стари облик за луг). У ова два имена додат је грчки обични дочетак - ос на словенску реч. Ту ћемо појаву опажати код свих имена словенскога порекла у старој Јелади. Један Ромејски докуменат помиње, по први пут, овде и Бугаре. У крају Волоса, има и данас доста евидентних словенских имена места. Тако у непосредној близини града имамо назив брда Горица и назив села Макриница на Пелион (данас летовалиште), а у близини морске обале на подножју Пелиона с источне стране насеље Загора. На Бистрици је била и прва балканска Србија коју помиње Цар Константин у облику Серблиа. То је наш номинатив плурала Србљи раширен са грчким суфиксом -иа који служи за извођење имена земаља. Плуралом народног имена Словени зову уопште земље. Ова прва балканска Србија настала је, према причању цара Константина, пацифистичким начином за доба цара Ираклија (610-641). Према томе је то једна од првих словенских племенских креација на Балкану. Данас се ово место у новојелинском говору зове Сервиа и нема више ни трага словенском становништву у њему. Вероватно је међутим да су Турци још у 15. веку овде затекли Словене. Турци зову наиме ово место Серфиџе, што је на турску обраћен словенски облик Србица, а не новојелински Сервиа. Српских места било је и даље на југу у старој Јелади. У Аркадији имамо Sérvu, код Коринта Сервианика, у Месенија Сервота и код Спарте Сервика. Становници малих Славинија које су се образовале на Тајгету, око Монемвасије и на југу Месеније били су покорени од Ромеје половином 10. века. Године 940. подвргла су се ромејској власти цара Романа, два словенска племена из ових Склавинија. Оба носе чисто словенска имена - дакако у грчком облику: Езерити и Милинга. (Пројекат Растко) *** Језерити и Милинзи су једина два позната имена словенских племена са Пелопонеза. Када је стратег Пелопонеза Теоктист са великом војском кренуо да гуши устанак Пелопонеских Словена против византијске власти (негде 839-842), успео је да ''покори и савлада све Словене (...) изузевши једино језеро и Милинга ... Они се населе по пристранцима планине као на тешко приступачном месту.'' Када су касније ипак покорени, пристали су да држави плаћају порез, али је та њихова лојалност изгледа била непоуздана чак и наредних стотинак година; за време владавине Романа I Лакапина (920-944) тачно неутврђене године, у Цариград је стигао извештај стратега Пелопонеза да су се ''Милинзи и Језерити одметнули и да се не покоравају стратегу, нити слушају царску заповест, већ су као самостални и самоуправни, нити примају архонта од стране стратега, нити пристају да под њим служе као војници, нити пристају да извршују икакву другу јавну службу.'' Гушење побуне трајало је од марта до новембра и за последицу је имало да је Милинзима наметнуто плаћање десетоструко увећаних дажбина, а Језеритима - двоструко, у односу на дажбине пре одметања. Чисто словенска племенска организација на Пелопонезу потпуно је уништена у великом византијском војном походу 847. године. После тога, још су само Језерити и Милинзи у брдовитим крајевима на самом југу сачували своје кнезове, али су били под надзором коринтског стратега. Последња њихова већа побуна везује се за време владавине Романа I Лакапина (920-944). Из средњевековног насеља „Дроболица“ или „Дорбоглица“, нарасла је устаничка, незванична престоница Грчке, основане 1829.године. Данас је то Триполица (троград). На 45 км од главног "аркадијског" града Дроболице (данас Триполице) налази се село Стемница, које сматрају најлепшим аркадијском селом.
Поред бројних топонима, има још по нешто... Британика, издање 1911, чланак о Грчкој: да у Аркадију (центар Мореје) је још остало понешто словенских обичаја и традиција код сељака ( In addition to the placenames the only remaining traces of the Slav immigration are the Slavonic type of features, which occasionally recurs, especially among the Arcadian peasants, and a few customs and traditions). Такође, невезано донекле, управо су у Аркадији најлепши Грци/Гркиње (The best physical types of the race are found in Arcadia, in the Aegean Islands and in Crete). У књизи The Latins in the Levant аутор, William Miller помиње мистериозне Лаконе из Аркадије. ЕНГ: In the decade of 1830 the Austrian historian J.P.Fallmerayer formulated a theory on the Originality of the Modern Greeks. To make a long story short, according to his theory Modern Greeks were not the descendants of Ancient Greeks but they were Slavs! One of his strongest arguments was that the villages of Peloponnese were having slavonic or turkish names. СРБ: У деценији 1830. Аустријски историчар Ј.П.Фалмерајер формулисао је теорију о оригиналности модерних Грка. Да скратим причу, према његовој теорији савремени Грци нису били потомци древних Грка, јер су Словени! Један од његових најјачих аргумената је да села Пелопонезу имају словенска или турска имена. Када су ради учвршћивања власти над Македословенима=Србима потом створене и три нове теме – Македонија, Солунска и Струмска тема (Стримон), византијска (ромејска) власт је у овим темама плански насељавала несловене: Грке, колонисте из Сирије (у Тракији) и око 14 хиљада покрштених Турака (између доњег Вардара и Дојрана). Текст из књиге Долазак Словена на Медитеран.
Листе промењених топонима у Грчкој:
(Наставиће се...) Прикупио и уредио: Стефан СРБСКИ |
27.07.2015.
|