изантијски (ромејски) цар и хроничар, Јован Кантакузин је записао: „У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев брат... тежио је за читавом влашћу над Трибалима... и краљев син Урош заратио је на стрица... И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу) помагали... а други су помагали стрицу Симеону...”Ове речи најбоље осликавају почетак пропасти србске империје након Душанове смрти, у којој су ромејски цареви сада видели своју нову прилику, али заборавили су на ђавола са истока којем су сами отворили врата.
И док су србски великаши водили међусобне борбе за власт, Ромеја заокупљена дворским интригама безуспешно тражила савезнике, а цркве расправљале о ''квасном и безквасном хлебу'', Османлије су полако али сигурно напредовале.
Маричка битка
ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад”, турска војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила србски логор. Општи напад је започео пре зоре и изазвао панику међу неприпремљеним србским војницима. Иако је Турака било мање него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна. Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку... и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали... када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио...” Старац Исаија пише: „Веома велико мноштво - једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше”.
Након погибије Краља Вукашина (Краљ Срба и Ромеја) и његовог брата Деспота Угљеше Мрњавчевића (Господара србских земаља, Грчке и Поморја), престо наслеђује Вукашинов син Марко, познатији у народу као Краљевић Марко. Ипак његова владавина се свела од територије некад силног царства на истоку и југу, до управљања западном Македонијом. А убрзо је прихватио турско вазалство.
Нестанак србске империје
амо 18 година након Маричке битке Срби су се поново сударили са Османлијама на Косову пољу. Србска војска на челу са србским кнезом Лазаром је овог пута била спремна и однела је победу (детаљно о овоме у некој од наредних тема), али је некада велико србско царство исцрпљено непрекидним сукобима коначно посустало. 1459. године Србија губи своју државност, бива избачена из свих европских токова, а потом и формално нестаје са мапе. Ипак за разлику од осталих поробљених народа тога времена, србски народ се није мирио са овим губитком већ је, с времена на време, рађао даровите личности које су умеле да поведу слободарске покрете, више или мање успешне. Уз то, утеху у тешким временима која су наступила доласком Турака народ је налазио у препричавању разних пророчанстава која су најављивала скоро ослобођење. Међу тим пророчанствима честа су била она која су ослобођење везивала за посебно харизматичну личност из народа која би требало да се појави у скорије време и својим деловањем донесе толико жељену слободу.
Појавиће се тако и један ратник о којем историја још не може да каже коначну реч. Реч је о Јовану Ненаду, самозваном србском цару који је своје деловање почео 1526. године, на простору Баната, Бачке и дела Срема, вешто користећи предања која су кружила међу народом, што за стицање омиљености, што за застрашивање противника. На руку му је ишло то што се о његовом пореклу није знало ништа, а умео је да искористи и необичан физички изглед.
ЦАР ЈОВАН НЕНАД
осле угарске катастрофе на Мохачу (1526. у којој је погинуо угарско-чешки краљ Људевит Јагеловић), османски владар Сулејман поставио је ''угарског'' великаша Јована Запољу да влада побеђена земљом. За себе је султан оставио само Срем који је директно анектирао. Међутим, у борбу за угарски трон укључује се Људевитов шурак Фердинанд Хабзгург. Управо се дешавало оно што је султан Сулејман и замислио - ратови између хришћанских владара. И Јовану Запољи, као и Фердинанду је очајнички требала помоћ.
Појављује се Јован Ненад, мистериозни човек који је за себе тврдио да је дошао да ослободи Србе. Био је необичног изгледа, тамног тена и изазивао је страхопоштовање код многих. Од десне слепочнице па све до стопала се протезала, као прст широка, црна линија - необични знак којим је још више привлачио пажњу. Због свих тих обележја називан је и "Црни човек". Нико није знао ко је и одакле је дошао. Он сам је тврдио да је потомак ромејских и србских владара. Неки савременици су га сматрали изданком србских деспота, а други човеком ниског рода.Непријатељи су о њему говорили да је био коњушар код Јована Запоље. Својим понашањем је подгревао разне приче и потврђивао предсказања. По описима савременика радило се о изузетно поноситом, храбром и способном човеку. Такође је био веома скроман и никада није себи дозволио обест или раскалашност. Необичан физички изглед, тајновито порекло те разна народна веровања били су идеална основа на којој се градило једно ново предање. Јован је истицао да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. Ово је оставило доста простора за разне теорије о његовом пореклу, недоказиве али и необориве.
Појавио се ''ниоткуда'', одмах након Мохачке битке, на челу једне мање чете Срба. За кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну привремену независну државу. На врхунцу моћи, Јован Ненад се крунисао за србског цара. За престоницу је изабрао град Суботицу, феуд племића Валентина Терека који ће постати Јованов најжешћи противник.
У међувремену му се прикључило по неким изворима 15.000, а по неким чак 30.000 Срба, што је у сваком случају била бројна војска и захтевала је много средстава за одржавање, па су поред пљачкања Турака страдали и мађарски племићи. Затим се приступило организацији двора и управног апарата по узору на остале европске силе. За свог палатина (што би данас рекли извршног председника владе и финансија) поставио је Суботу Врлића, дипломатију су му водили Јован Долић из Ирига и Фабијан Литерат, фрањевац из Илока, а за главног капетана својих чета је именовао Челника Радослава. Имао је и своју личну гарду од шест стотина момака једнако одевених и једнако наоружаних. Јован је имао план да, после ослобађања Бачке и Баната, у потпуности истера Турке и из Срема одакле би продро у Србију и тако донео слободу и сународницима у матичној земљи. Ипак, за извршавање овог плана недостајала су ратна средства, пре свега топови.
ЦАР ЈОВАН НЕНАД (1492 - 1527); Fekete Iván или Fekete Jován, Fekete Ember, Cserni Jován, Csernajevics Iván, Црни човек, Joanni Char Nenada, Зли Рац, цар Иван, Јован Црнојевић, Црни Јован ***
И Јован Запоља и Фердинанд Хабзбург су желели за себе тако моћног савезника. Испрва је Јован Ненад пристао уз ердељског војводу, али мађарски племићи са Валентином Тереком на челу, чија је имања по Бачкој присвојио, удаљише Запољу од њега. Ту прилику је искористио Фердинанд који је Јовану Ненаду понудио много више и признавао му сва имања која је некад поседовао Стефан Лазаревић, ословљавао га са „иллустрис“, титулом која је у то време следовала само принчевима из царске куће и династима. Кажу да је Запоља заплакао кад је чуо да је Јован Ненад пришао Фердинанду и одлучио се да га уништи по сваку цену.
Прву Запољину војску, под вођством Владислава Чакија, поразио је Цар Јован почетком априла, а у покољу погину и сам Чаки. И другу војску краља Запоље, која је бројала 12.000 војника под вођством ердељског војводе Петра Перињија, победио је Цар Јован крајем априла код Селеша (Селешка битка) на Тиси, а Перињи се с муком спасао. Трећа војска, целокупна снага Ердеља и горње Угарске, под вођством Перињија и бискупа Цибака, однесе, крајем јуна, на Седфалском пољу победу над царевим четама. У крвавом покољу паде око 8.000 Срба. Цар Јован Ненад се повукао и у року од месец дана попунио своје чете. У прилог му је ишло и то што је у међувремену Запољу са севера напао Фердинанд са својом војском. С новим полетом, Јован Ненад је кренуо у сусрет савезнику. Уз пут је напао и поново освојио Сегедин који су запоселе Цибакове и Перењијеве снаге.
СМРТ ЦРНОГ ЧОВЕКА
еки извори тврде да је Јована Ненада позвао Јован Запоља на састанак у Сегедин где је из заседе убијен. Неки опет тврде, да је убијен у ''маленој битки'' код Торњоша, недалеко од Сенте. Најверодостојније делује прича да је у покушају да се пробије у сусрет савезнику, приликом освајања Сегедина упао у заседу. Погођен је пушчаним зрном у груди, а атентатору је по некима изворима било име Урбан, по некима Арпад, а неки опет тврде да се звао Себастијан Вид.
Група војника односи тешко рањеног цара у село Торњош и смешта га у кућу једног угарског сељака. Док је Јован Ненад лежао у постељи, сељак се искрао и дојавио Валентину Тереку ову важну вест. Наравно, овај није губио време па је убрзо, на челу три стотине коњаника, хитао ка поменутом селу. Малобројна стража се разбежала оставивши свог „полуживог господара”. Када је Терек стигао и видео га на самрти питао га је да ли би могао још да поживи, али Црни човек није одговарао. Одмах на кревету му је, како пише поп Ђурађ Сремац, Терек одсекао главу и у једној бакарној здели послао је краљу Запољи. Заузврат је добио 1000 дуката. Јован Запоља је наредио да зазвоне црквена звона и да се одрже службе у знак захвалности, сматрајући смрт угарског непријатеља Божијим даром. Главу је изложио на будимској тврђави са лицем окренутим Бечу (због Фердинанда). После недељу дана је бацио у Дунав...
''ТВОЈА МИСАО ЈЕ ПОБЕДИЛА''
самопрозваном цару Јовану Ненаду се данас скоро ништа не говори као ни о србским деспотима Војводине пре њега. Нико не помиње ни банатски устанак 1594. године који је био један од највећих србских устанака против турака, угушен у крви. Након њега је велики број Срба заувек напустио Војводину због страха од турске одмазде, а касније асимилован широм Угарске. Можда претерујем ако кажем да се с намером избегава било каква прича о историји србске Војводине.
И ако је било кратког века, ''Србско Царство'' на територији Паноније је захватало целу Бачку, Банат до Темишвара, као и северни део Срема. Нажалост, његова идеја о ширењу устанка на територију Србије није заживела. Србско племство се држало по страни и није желело да се упушта у авантуру са самопрокламовани царем. Чинило им се да је боље да сачувају какву такву материјалну сигурност...
Србска Војводина је своју опредељеност јасно испољавала, кад год и где год је могла, кроз читав 17, 18, 19. и 20. век, и под грофом и деспотом Ђорђем Бранковићем, патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, у свим Народним Саборима. Војводина је будно чувала србску државну идеју. У томе је значај цара Јована Ненада и његова бесмртност. Град Суботица данас носи име Ненадовог војводе Суботе Врлића, а Цару Јовану Ненаду се одужила спомеником на коме су уклесане речи ''ТВОЈА МИСАО ЈЕ ПОБЕДИЛА''.
Споменик је откривен 27. Новембра 1927. Постамент је урађен од венчачног камена а фигуре од карарског мермера. Прослава је почела ноћ раније, великом бакљадом у граду, војном музиком и свечаном представом у Позоришту. Ујутро су музику на улицама наставили ватрогасци а мноштво грађана је у 08:45 дочекало дворски воз и високог госта Кнеза Павла. Дочекали су га велики жупан, градоначелник и бискуп Љ. Будановић. Кнез је пољубио у руку бискупа а након тога му је једна девојчива предала букет цвећа. На четворопрегу су се одвезли најпре у православну цркву а затим у катедралу св. Терезије. Након свечане скупштине у Градској кући, у присуству неколико министара, председника парламента, градских власти, уметника Палавичинија и грађана, откривен је споменик. Положени су венци а Мијо Мандић је одржао говор о Јовану Ненаду Суботичком, о његовој борби и страдању, упоредивши га са римским Царем Диоклецианова, Наполеоном и Лајош кошути, који су исто тако потекли из нижег сталежа "... али су ипак својим знањем, вештином, јунаштвом дошли на површину, на видик светске борбе, те су дуже или мање управљали судбином дотичног племена, народа или државе. "
Након тога, Кнез Павле, велики љубитељ уметности и колекционар, отишао је на изложбу слика војвођанских уметника, разговарајући све време, скоро сат времена са сликаром Савом Рајковићем, код кога се интересовао о радовима и животним приликама војвођанских сликара. Са изложбе су сви отишли на банкет.
Град је откупио и гипсане фигуре за случај да споменик буде оштећен. То се и десило 1941. године а помоћу гипсаних модела, обновљен је 1991. године.
Од декапитације до обнове, фигуре су лежале у жбуњу дворишта Рајхл палате.