Фасцинација сербством - Србија као вечна инспирација
Јохан Волфганг Гете - Хасанагиница
KLAGGESANG VON DER EDLEN FRAUEN DES ASAN-AGA MORELAKISCH J. W. GOETHE, 1775 Највећи песник немачког рода Јохан Волфганг Гете толико је ценио и волео сербску народну поезију да је течно научио сербски језик не би ли више уживао у њој...толико је ценио и волео сербску народну поезију да је течно научио сербски језик не би ли више уживао у њој... Његови преводи сербских песама на немачки значајно су утицали и охрабрили неколико композитора да компонују музику базирану на сербским народним песмама. Да поменемо само Јоханеса Брамса, Левеа (Loewe) и Јозефа Wолфрама. Постоји податак да је Брамс компоновао чувену "Успаванку" Wiegenlied: Op. 49, No. 4 (published in 1868) на основу сербске мелодије. Најпопуларнији Гетеов превод је сербска песма „Хасан-агиница” И то је уједно први (бриљантни) превод сербске баладе , којим је Гете упознао западно европски свет са богатством и лепотом сербског језика и сербске културе... KLAGGESANG VON DER EDLEN FRAUEN DES ASAN-AGA MORELAKISCH
J. W. GOETHE, 1775 Хасанагиница (уколико желите да прочитате песму, можете отворити сваку слику у већој резолуцији једноставним кликом миша на њу)
Јохан Волфганг Гете
Јохан Волфганг фон Гете (нем. Johann Wolfgang von Goethe; Франкфурт на Мајни, 28. август 1749 — Вајмар, 22. март 1832) био је немачки писац, политичар, песник, научник и филозоф, а током 10 година и председник области Вајмар. Гете је био једна од најзначајнијих личности немачке књижевности и европског неокласицизма и романтизма крајем 18. и почетком 19. века. Аутор „Фауста“ и „Теорије боја“ ширио је свој утицај широм Европе, а током наредног века његова дела била су инспирација за многе музичке и драмске комаде. Живот
Гете је рођен у Франкфурту на Мајни у Немачкој. Његов отац био је важна и поштована личност, и лично је надгледао образовање свог сина у почетку. Гете је студирао право на универзитету у Лајпцигу 1765, затим 1770. на универзитету у Штрасбургу, уз права похађа и ботанику, хемију, анатомију итд. У Штрасбургу упознаје Хердера, који се већ прославио критичким списима. Под његовим утицајем, Гете почиње да се интересује за поезију народног предања и за немачку националну прошлост. Убрзо се уклапа у покрет Штурм унд дранг. Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и књижевни часопис „Гец фон Берлихинген“. Одлази 1772. године, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о самоубиству његовог познаника Јерузалема, и догађај када му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман „Јади младог Вертера“ издаје 1774. године, и он му доноси светску славу, док је иза себе имао драму „Гец фон Берлихинген“, познату, али не у толикој мери. Исте године се вери са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази заувек из родног града. На позив Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, отишао је 1775. у Вајмар где је обављао низ политичких послова. На послетку је постао војводин главни саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788. путовао је Италијом и управљао војводским позориштем Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове „Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату против Француске што се веома одразило на његову личност. У наредном периоду склопио је пријатељство са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. Иако је имао вереницу, оженио се Кристијаном Вулпиус 1806. године. Од 1794. године посветио се искључиво писању, и након низа непревазиђених дела, године 1832. преминуо је у Вајмару.. Рад Његово најзначајније дело била је трагедија „Гец фон Берлихинген“ (Götz von Berlichingen, (1773), написана пре одласка у Вајмар, уједно је и прво дело које га је прославило. Затим је уследио роман „Јади младог Вертера“ које му је донело енормно велику популарност. У периоду док се дружио са Фридрихом Шилером довршио је „Године учења Вилхелма Мајстера“ и прелепу песму „Херман и Доротеа“ (у овом епу, поводом револуције, против које је био, слави породицу, свакодневни рад и мир), као и „Римске елегије“. У периоду Од Шилерове до своје смрти, написао је „Фауста“, „Избор по сродности“, своју псеудо-аутобиографију „Из мог живота:чињенице и фикција“, описао је путовање по Италији, објавио је доста научних радова и серију расправа о немачкој уметности. Његова дела имала су огроман утицај на књижевност и уметност чим су се појавила. Као допуна раду у књижевности, Гете је дао значајан допринос научном раду. У биологији, дао је теорију услова за метаморфозу биљака, по којој све биљке настају од листова. Такође је познат по свом открићу средишње виличне кости код људи.Гете је сматрао своју теорију боја, својим најзначајнијим доприносом науци и уопште својим најзначајнијим делом. Он је тврдио да боје нису само феномен на физичком нивоу већ да боје зависе од светла и начина на које оно пада на предмете, односно да су оне ствар индивидуалне перцепције. Био је изузетно поносан на свој рад и једном приликом је рекао: „То што сам ја једина особа у овом веку која има прави увид у науку боја, је зато што сам ја поносан на то и то је оно што ми даје осећај да сам многе надмашио“. У разговорима са Екерманом, Гете потврђује да није волео Просветитељство, јер је био више човек срца него разума. Романтичари су му страни, јер је у основи био реалиста. Од свих својих савременика највише цени Бајрона, управо зато што му се чинило да Бајрон више припада класици него романтици. Највише цени класичну поезију и уметност - у романтизму види нешто нездраво, неорганско. Гетеов духовни развој се најбоље огледа у лирици. Од побожних песама испирисаних Клопштоком, преко анакреотских песама инспирисаних Виландом, до Хердеровог утицаја када извор песничког заноса постаје природа, у којој Гете види оличење стваралачке склободе и елементарне снаге („Добродошлица и растанак“). Гете је постао спинозиста: бог је у природи, у природи постоје два елемента - сила и материја, а сила је бог; зато треба волети сву природну силу. Касније се ово филозофско схватање нијансира, и Гете као песнички мотив узима грчке богове као персонификацију природних сила, и буни се против њих („Прометеј“). Ова поезија је уједно патетична, пуна борбе и заноса. У то време Гетеа заокупља идеја великих људи: Цезара, Фауста, Прометеја, Мухамеда - симбол генија који води човечанство. У овој фази (Штурм унд дранг) јављају се слободни ритмови, стихови сваки другом броју слогова, да би се скоро могли писати у прози. У Вајмару престаје бунтовништво и јавља се смирени Гете, песник хармоније који у природи види материнску силу човечансва. Природа више није језовита, пуна непријатељских, демонских сила, него је проткана хармонијом и редом, а божанске силе су наклоњене човеку („Путникова ноћна песма“, „Певање духова над водама“). Што више Гетеова поезија постаје мисаона, то се више креће око идеје хуманитета („Божанско“). Чежња за југом, за Италијом, огледа се у делу „Мињон“. После Италије његова поезија постаје чулна колико и мисаона. Гете је још од покрета Штурм унд дранг писао баладе, а усавршио се у такмичењу са Шилером. Док Шилер редовно полази од етичке идеје, Гете је слободнији у концепцији. За Шилера (кантовац) балада је замисао за драму, док се код Гетеа (спинозиста) пре осећа деловање природних сила, које су јаче од човека и разум не може да их објасни и дефинише. Преглед најзначајнијих дела Јади младог Вертера Јади младог Вертера је прво Гетеово дело које га је прославило, а настало је 1774. године. Реч је о дубокој личној исповести. Фабула је једноставна, а лепота појединих сцена произлази из њихове веште композиције. У роману се ради о пасивном, сентименталном незадовољству осећајног, али преосетљивог јунака свог доба, који бежи од света, али не може да избегне окове које му намеће друштво. Он се онда потпуно окреће од људи и тоне у природу. То није само љубавни роман - писма (по узору на Ричардсона[тражи се извор од 04. 2014.]) су уједно и јунакове исовести о доживљавању живота уопште, о заносима и тескобама његовог психичког света. Живот о којем Вертер машта је у оштрој супротности са стварношћу која га окружује. Осећа се огорчење због назадних конвенција друштва које коче слободан развитак јединке и људске душе. Ово је један од најзначајних Гетеових љубавних романа у светској књижевности. Величина овог дела се огледа у томе што је то осећајна и лирска сетна исповест најтајнијих душевних расположења и најинтимнијег душевног бола. За тако нешто се пре тога није ни знало, а касније ће се испоставити, неће се ни после тога чути. Гете је на исто тако неупоредив начин писац успео да у опис једне љубавне трегедије сажме све велике проблеме свог времена у борби за развој личности. Године учења Вилхелма Мајстера Дело Године учења Вилхелма Мајстера је настало 1796. године. Вилхелм Мајстер је као јунак посебна варијација Вертера, али овај роман је уједно и остварење једног естетског програма. Гете пише веома концизно, са великим богатством израза, али интензивно непосредно приповедање се све више оптерећује дидактиком: сав занос за позориште је само заблуда. Избор према сличности У овом роману захтева одрицање од свега што је чулно, па чак и грех почињен једино у мислима доводи до катастрофе. Роман је експеримент, психо-хемијски покушај. Путовања Вилхелма Мајстера Роман Путовања Вилхелма Мајстера је написао 1821. године, четврт века после првог дела. Поднаслов овог романа гласи Они који се одричу. Главни део романа посвећен је утопији васпитања која је оцртана као Педагошка провинција. Иако говори о дисциплини и синтези, роман је крајње слободан по композицији: лабаво нанизани делови, новеле и приповетке већ објављиване или намењене за друге збирке, максиме и рефлексије, као и понека песма. Библиографија
Романи Јади младог Вартера (1774) Путовања Вилхелма Мајстера (1821) Године учења Вилхелма Мајстера (1796) Избор према сличности Драме Гете је био веома плодан на пољу драма. Написао их је преко стотину. Гец од Берлихингена (1773) - прва немачка драма са националним мотивом, оригинална по форми, пуна животне етике и историјске реалности. Ифигенија на Тауриди Егмонт (1788) Торквато Тасо (1789) Фауст, први део (1808) Фауст, други део (1832) Песме Прометеј 1 Краљ вилењака Римске елегије (1795) Рајнеке Фукс (Reineke Fuchs) Године учења чаробњаштва Херман и Доротеја (1797) Научна дела Метаморфоза биљака (1790) Теорија боја (1810) Путовање Италијом Посмртна посла Гетеови разговори Јоханес Брамс - Das Mädchen (Serbisch. Siegfrie...
Када је у Бечу 1815. године објављена књига Вука Караџића Народна србска пјеснарица, интересовање за сербску народну поезију, захваљујући преводима и ангажовању Гетеа, Јакоба Грима и других, пре свега немачких литерата и преводилаца, појавило се код многих европских песника и композитора. Песници су, попут Меримеа, на пример, писали своју поезију у духу сербске народне лирике, док је облик стиха, познат као сербски трохеј, Гетеовом Коринтском невестом, инаугурисан и касније раширен у немачкој поезији. И композитори су у сербској народној поезији налазили своју инспирацију. Више од 20 композитора углавном из Немачке и Русије, али и из Чешке, Пољске, Швајцарске и Шведске компоновали су преко 80 соло песама и хорова на стихове сербске поезије, а међу тим композиторима били су Брамс, Чајковски, Дворжак, Јаначек, Сук, Регер и Антон Рубинштајн. Посебно је, у том смислу, значајан рад Јоханеса Брамса, који се сербској поезији обраћао током десет година (1874-1884), па су, као плод овог интересовања, настале су четири соло песме, једна песма за вокални квартет и клавир и два мешовита хора. У њима је покушао да оствари извесну словенску звучну атмосферу коришћењем форме мазурке или смењивањем парног и непарног метра, што представља изузетак у целокупној уметничкој музици тога времена. Једна од (негде пишу седам, негде осам) Брамсових композиција на сербске теме је: Das Mädchen, op. 93a Nr. 2- за хор a capella из циклуса од 6 песама . http://www.klassika.info/Komponisten.../index.html#CD http://books.google.com/books?id=BeO...dchen-&f=false Брамсов пријатељ и чувени баритон, Георг Хеншел, у свом композиторском опусу, који обухвата 3 опере, гудачке квартете, хорове и соло песме, читав један опус посветио је сербској народној поезији. То је циклус Serbisches Liederspiel (Сербска песмарица), оп. 32, који се састоји од десет песама, компонованих као соло песме, дуети и квартети, и који су распоређени у одређену драматуршку целину. Циклус је својевремено уживао велику популарност међу интерпретаторима и публиком. Под Брамсовим утицајем било је и стваралаштво Едуарда Бема, некада успешног и награђиваног композитора, диригента и директора конзерваторијума у Берлину. Ипак, сетно расположење његове соло песме, минијатурне драмске сцене, Росе ду ам Борне, означене као Сербска (Serbisch), из опуса 17, због изразито декламаторне вокалне деонице више подсећа на један други узор, на композитора Хуга Волфа, Бемовог вршњака. (I) Библиографски подаци Brahms als Liedkomponist Наслов : Brahms als Liedkomponist: Studien zum Verhältnis von Text und Vertonung Аутор : Peter Jost Уредник : Peter Jost Издање : илустровано Издавач : Franz Steiner Verlag, 1992 ISBN : 3515057668, 9783515057660 Дужина : 235 страница (II) Извор и назив дела Das Mädchen Allgemeine Angaben zum Werk: Titel: Das Mädchen Entstehungszeit: 1883 Besetzung: 4-stimmiger (SATB) Chor a cappella Erstdruck: Berlin: N. Simrock, 1884 Opus: op. 93a Nr. 2: Lieder und Romanzen für vierstimmigen gemischten Chor von Johannes Brahms - N. 2 Das Mädchen McCorkle Opus 93a Nr. 2: SECHS LIEDER UND ROMANZEN für vierstimmigen Chor a cappella - Nr. 2 Das Mädchen (Serbisch. Siegfrie... (III) Извор и назив дела Serbisches Liederspiel = (Servian romances) : op. 32 : eine Reihe altserb. Volkslieder ; nach d. Talvj'schen Uebers. für 1 u. mehrere Singstimmen (Sopran, Alt, Tenor u. Bass) mit Begl. d. Pianoforte Author: George Henschel Publisher: Berlin : Simrock Јоханес Брамс
Јоханес Брамс (нем. Johannes Brahms; Хамбург, 7. мај 1833 — Беч, 3. април 1897) је био њемачки композитор. Један је од представника касног романтизма, био је врстан пијаниста и плодан композитор.
Животни пут Рођен је у Хамбургу, гдје му је отац био контрабасиста. Родитељи су намјеравали да створе од младог Јоханеса правог оркестарског музичара, те он почиње код свог оца да учи виолину, виолончело и хорну. Каријеру је ипак започео као пијанистички виртуоз, што је због скупоће инструмента, веома разочарало Брамсове родитеље. Роберт Шуман му је, упознавши га 1853. године, посљедње године прије него што је душевна болест коначно узела маха, помогао да се афирмише као композитор, представивши га музичкој јавности и заузимајући се за објављивање његових дјела. Полази од класичног и барокног насљеђа, али је његов музички израз у основи романтичарски. Своје зрело животно и стваралачко раздобље, провео је у Бечу, гдје су настала сва његова ремек-дјела, а његовим залагањем је стваралаштво Јохана Штрауса II, седамдесетих година деветнаестог века, стекло пуно признање аустријске и свјетске јавности. У Брамсовом опусу налазе се све главне инструменталне и вокалне врсте, изузевши опере. Често се инспирисао народном музиком, а нарочито се истакнуо на подручју камерне музике и соло пјесама. Четири симфоније, два клавирска концерта, Рапсодија за алт, виолински концерт у D-dur - у, дворски концерт за виолину и виолончело у A-mol - у, Њемачки реквијем, и бројне соло пјесме само су дио најважнијег Брамсовог опуса, уз камерна дјела те црквена дјела којима је заокружио богато стваралаштво. Као пијаниста имао је бројне турнеје са виолинистом Ремини - Хофманом Брамсово стваралаштво 1. Концерт за клавир и оркестар, опус 15 2. Концерт за клавир и оркестар, опус 83 Виолински концерт, опус 77 Концерт за виолину, виолончело и оркестар, опус 102 Њемачки реквијем, опус 45 Рапсодија за алт, опус 53 Мађарске игре Соната за клавир и виолончело у е-молу, опус 38 Брамсове симфоније Симфонијско стваралаштво Јоханеса Брамса настаје у вријеме када су Берлиоз, Брукнер и Вагнер, већ веома проширили симфонијски оркестар. Али, Брамс као досљедни настављач старе музичке традиције, ослоњене на барокне мајсторе и Бетовена, није користио оркестарски апарат већи од оног који је Бетовен користио у својој Деветој симфонији (са максимумом пет хорни). Због тога Брамсова симфонијска палета, када се упореди са набујалом звучном раскоши симфонијских оркестара наведених композитора његовог доба, бројчано врло надмоћних, дјелује поприлично сиво и скромно. Али, инвентивност Брамсових музичких идеја које ипак прате музичка кретања његовог доба, на завидној је висини, а сам Брамс их вјешто комбинује са традиционалним облицима наслијеђеним од великих претходника (Баха и Бетовена на пример). Често ни скерцо трећи став, код Брамса нема прави облик тродијелног комада, већ је често слободно разрађен, попут неке кратке фантазије. Једино у Четвртој симфонији, јавља се прави скерцо. Брамс је компоновао сљедеће четири симфоније: Симфонија бр. 1, опус 68 (1854 - 1876) Симфонија бр. 2, опус 73 (1878) Симфонија бр. 3, опус 90 (1883) Симфонија бр. 4, опус 98 (1885) Аутор текста: Крсто Крцун Драговић
|
Србија 11.08.2015.
|