МАРА ЂОРЂЕВИЋ МАЛАГУРСКИ (одломак из књиге)
Кад наши Буњевци хоће да постану Хрвати, они престану да диване својом милозвучном буњевачком икавштином и почну диванити-српском ијекавштином! На пример: не кажу липо дите, било млико, лива рука, ди си био, него лијепо дијете, бијело млијеко, гдје си био и.т.д. И мисле, незналице, да су се тиме похрватили!
Златна простота: Говорити српски, а мислити да је то хрватски, и да су се баш ти ме похрватили!Јер, т.зв. штокавско-ијекавски дијалекат није хрватски како наше незналице и пркос-Хрвати мисле, него чист српски дијалекат. Дви трећине српскога народа говори тим дијалектом, (бијели снијег, лијева рука, лијепо дијете, гдје, овдје, ондје), а само једна трећина говори т.зв.штокавско екавским дијалектом (бели снег, лева рука, лепо дете, где, овде, онде и.т.д). Што значи да око 6 милиона Срба говори штокавско ијекавским, наречјем, док само око 2.000.000 Срба говоре штокавско екавским. Црна Гора, Бока Которска, Далмација, Лика, Босна и Херцеговина, Санџак и чила Западна Србија говоре ијеквштином, а само Војводина, источна Србија, и јужна Србија екавштином. Међутим, прави хрватски, говорно народни језик није штокавско-ијекавски, него чакавски и кајкавско-екавски (рич што изговарају ча и кај, а старословенско јат изговарају као е. На пример: не кажу: шта си казао, него ча си казал; не зашто си узео него за кај си зел?,али не кажу гдје, овдје, ондје, него: где, овде, онде, и.т.д.) Чакавском екавштином и нешто чајкавском ијекавштином, као и кајкавском екавштином од вајкада је говорио онај дио нашег словенског народа, који се од увик сматрао и стварно био прави и коренити хрватски народ (Северно приморје, одн. део Далмације са острвима и Загребачка област). Ко не вирује нека оде у Загреб, нека ступи у разговор ма са којим сељаком па ће чути и увирити се. Има и католика у западним крајевима наче државе који говоре штокавском ијекавштином, али њих има нешто прико шест стотина хиљада према шест милиона Срба, који говоре тим дијалектом! Према томе, штокавска ијекавштина (лијепо, бијело, ријека, сијено, снијег, гдје, овдје, ондје, и.т.д. није хрватски него српски говорни дијалекат. Е, а има нешто што буни наше незналице и пркос-Хрвате, ради којих ово и пишемо, у братској жељи да их нечим поучимо, те да се више не брукају и не буду више баш толико смишни (говорити српски, а мислити да је то хрватски, па и још да су се баш тиме похрватили!). Иако дви трећине Срба говоре ијекавски (дијете, млијеко, ријека, овдје, ондје), ипак је за српски књижевни језик примљена екавштина (дете, млеко, река, овде, онде). Примљена је екавштина, иако је највећи српски и југословенски филолог Вук Караџић предлагао (и сам писао) да се ијекавски дијалекат прими за српски књижевни језик, баш због тога што највећи дио Срба тим дијалектом говори. А како се то десило? Тако што се српска књижевност и српско новинарство почетком и средином деветнајестог вика снажно развили у Српској Војводини, са Новим Садом на челу, а посли у Београду и Србији. Како су прилике у Војводини, и Београду биле повољније за развој књижевности, науке и новинарства, него у западним крајевима српским то су се ове у Војводини и Србији снажно и развиле, тако да су Нови Сад и Београд наметнули свој говорни и књижевни језик целокупном српском народу (мада се у западним крајевима наше државе и сада понегде, а нарочито у новинарству, подржава и ијекавшина као српски књижевни језик). У Србије је екавштина потпуно победила као књижевни језик, мада сељаци и простији свит у Западној Србији и сада говоре ијекавштином. Али када и Србијански сељак хоће да говори господски, онда и он говори екавски, т.ј. не каже дијете, ријека, бријег, гдје, овдје, ондје, како он то на селу говори, него река, брег, снег, где, овде, онде, и.т.д. како то господа српска говоре. И онда можете мислити, како смишан изгледа по ники наш буњевачки паор, или по ника наша господична или милостива, када, стидећи се своје дивне икавштине (липо, бриг, сниг, овди), почну да говоре ијекавштином, којок у Србији само још сељак и прост свит дивани! Али, још није све! Ако Србији нису послушали велоког Србина Вука Караџића да ијекавштину приме за свој књижевни језик, послушали су га Хрвати, тако да је четрдесетих година прошлога вика примљена српска ијекавштина за хрватски књижевни језик! И данас, све књижевне и научне књиге као и новине у Хрватској не пишу се хрватском кајкавском екавштином, него чистом српском штокавском ијекавштином! (гдје, овдје, млијеко, бијело, и.т.д.). Еј, наша весела браћо, буњевачко-хрватска! Много су вас излагали за ови двадесет година некажњеног вршљања, али вас никада нису тако направили смишнима, као кад су вам у никли у главу да ћете постати Хрвати, ако будете говорили српски!
БУЊЕВЦИ И ''РАЦКИ ЈЕЗИК''
Као што је бар нама Суботичанима познато Буњевци и Србљи диване истим језиком, са том разликом, што ми старословенско јат изговарамо и, а Србљи е (мада у Босни има и православних Срба који кажу дите, писма, млико, мисто дете, песма млеко).
Тај језик су Мађари, што ми Суботичани такође најбоље знамо, називали рацки језик. Зашто? Зато што су Србе називали Раци (од Расиани, што значи становници старе српске државе Рашке, Расије), па су тако називали и српски језик-рацки језик. Наши стари Буњевци, кадгод би хтили рећи, ко су и којим језиком диване, увик су одговарали: Ми смо Буњевци и диванимо Рацки! То јест: Ми смо једно југословенско племе, које се зове Буњевци и које говори истим језиком, којим и Срби. Тек од Боже Шарчевића и браће Кујунџића почело је улазити у обичај да се каже: Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки (мисто рацки). Наш народ и сада каже: Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки или рацки, али нико и никад на салашима, тамо гди туђ рачун, лаж, туђа пропаганда и наш инат или необавештеност нису стигли, није и неће рећи: Ми смо Хрвати и диванимо хрватски! То је божија истина, а све друго је лаж и туђ рачун!
ПОКАТОЛИЧЕНИ СРБИ
Као што је познато велики број суботичких православних Срба у прошлости је на разне начине приведен у католичку виру.
У Фрањевачком самостану у Суботицу налази се рукопис из вримена прија 1743.год., а који у оригиналу гласи:
»Inde erat quod partis alterius populus, ab origine sua et introductione has in oras Schismaticus, qui altera fere vice populum Romano Catholicum superabat, videns populi nostri has pulchras devotiones, Patrum has zelosas instructiones, sponte trahebatur, ac convolabat ad amplectendam nostram RCatholicam fidem: quorum nunc etiam plurimae domus extant«.
(В.латински запис у др.Јован Ердељановић:О Пореклу Буњеваца, Београд,1930.стр.315.)
Ово, када се приведе на буњевачки, значи: Због тога други дио народа, по свом пориклу и по довођењу у ове крајеве православне вире (Шизматичке), који је скоро двапута био бројнији од римокатоличког народа, када је видио ове липе побожности нашега свита и овако ревносне поуке фратара, био је вучен жељом и пристајао да прими нашу римо-католичку виру: од њих постоје и данас многобројни домови. Дакле, ево доказа исписаног руком наших фратара ондашњих савременика и очевидаца: А) да се са нашим народом католичке вире доселио и наш народ православне вире; Б) да је нашега народа православне вире тада било два пута више него свију ондашњих католика у Суботици; В) да је тај народ посли приведен у католичку виру (из разлога који се горе спомиње,или других), Д) да је од њих и онда, када је горњи запис написан, било многобројних домова. О овоме има и других доказа, а и сам бискуп Антуновић указује на овај факт (В.Разправа,стр.98.). Али и сви други докази остају сувишни поред горњег записа!
Извор: svarog.blog.rs
|
|