NATIONAL GEOGRAPHIC,1908.g.
ОБЕ ЗЕМЉЕ СУ НАСЕЉЕНЕ СРБИМА, словенским племеном које се ту настанило око 650.г., на позив цара Ираклија (ово је опште прихваћена теза са којом се не слаже већина аутора прим.аутора сајта), који је за њих имао план да буду нешто као грудобран против Авара. У периоду од XII до XIV века (аутор мисли на владавине краља Милутина и цара Душана, нап. Ур. НГ Ср) краљевство Срба је заузимало и Босну, Албанију, Македонију, Тесалију, део Бугарске и све грчке отоке осим Атике и Пелопонеза. Кад су Турци освојили земљу, група Срба се повукла у планине сада познате као Црна Гора. На тим планинским врховима, који варирају 2500-8000 стопа (1стопа = 0,3048 м, нап.ур.НГ Ср), они су се успешно бранили од сталних напада моћних отоманских султана.
Прва репортажа у National Geographic-u о Србији и Црној Гори је публикована 1908.године, у новембарском броју. Србско издање овог часописа у свом првом броју (новембар 2006.г.) доноси ову репортажу у оригиналу.
Србија је, приближно, величине Вермонта и Новог хемпшир заједно (до Балканских ратова Србија се простирала на приближно 54.000 км2, нап. ур.НГ Ср), док је Црна Гора величине три Роуд Ајленда (приблизно 13.000 км2, нап. Ур. НГ Ср ). Малена Црна Гора може да се поноси тиме што никад није била освојена од Турака.
Србија је прикладно названа, тј.прекрштена у "Рај за сиромахе", иако током нашег пута са краја на крај те земље нисмо срели ни једног јединог просјака, док је пољопривредних радника било скоро исто као и малих фармера у Енглеској. Али Срби имају лепши назив за њихову родну земљу "Башта Балкана", која је, несумњиво, најсликовитија и најплоднија од свих балканских земаља. Даље, како са равних, мочварних обала Дунава залазите у унутрашњост земље, обрадиве површине постају богатије а крајолик све лепши, иако Србија није, као Босна, земља конфора и безбедности. Овде морате да се борите са неравним, понекад и опасним теренима, далеко од железничких шина, док неки од сеоских путева ноћу нису потпуно сигурни.
"Србија је пољопривредни елдорадо, и ако необразовани сељак сада може живети по старомодним методама, онда, шта се не би могло постићи капиталом и машинеријом? Сумњам да сада постоје парни плугови дуж целе земље, ипак, срео сам најмање шест земљорадника у Крагујевцу којима је годишњи приход између 300 и 500 фунти. Сваке сезоне има два приноса сена, пшенице и јечма, док кукуруз, овас, конопље и дуван расту као коров! Само узгајањем свиња могу да се зараде милиони, док би узгајање коња и стоке на велико било исто толико уносно. " - Х. де Винт
Физички, Црногорци су међу највећим и најлепшим људима у Европи, а услови њиховог планинског живота у сиромашној земљи развили су карактеристике по којима се они лако разликују од Србијанаца. Ратнички су народ, увек спреман да се подигне на оружје против спољњег освајача и непријатеља, и исто тако спремни су да бране своје домове, што сматрају својим правом. Они, стога, имају репутацију да су узбудљиви, свађалице и насилни, али сваки човек, чак и онај најсиромашнији, има понос и држање џентлмена. Крађа им је непозната, а скоро и да нису чули за пијанство. У скорасњем извештају једног градског званичника писало је да је било само пет људи који су у затвору провели пола године, због сабласне приче на уштрб народног морала. Жене су нашироко цењене. Жена се са сигурношћу може кретати било где у земљи.
Византијски извори о Србима у Дукљи (Зети)
Кнез Стефан Војислав са Дукљанима након победе над Византинцима код Бара 1042. год.
Византијски (Ромејски) аутор Јован Скилица (XI век) пише да је архонт Драча (византијски достојанственик) скупио око 60.000 војника и кренуо на Стефана Војислава, владара Дукље (Зете):
"СРБИ су њима (Византијцима), како се прича, намерно дозволили и допустили да улазе док се он (архонт Драча) није бринуо нити о повратку, нити је остављао довољно јаку стражу по теснацима, док су СРБИ (односи се на Дукљане) заузели и чували теснаце и стрмовит места на путу и чекали на повратак Византијаца... "Даље Скилица пише да су Византијци доживели велики пораз. (Византијски извори за историју народа Југославије, том 3, страна 161, Београд, 1959.).
Скилица пише да "Михаило, Стефанов син (Стефана Војислава) који је после оца постао владар Трибала и Срба, склопи уговор са царем и би уписан међу савезнике и пријатеље Ромеја и би почаствован проспаретским саном."
(н.д., стр.162).
Описујући борбе цара Самуила, са зетским књазом Јованом Владимиром, византијски аутор КЕДРИН, помиње "Трибале и Србе", као народ којим влада Јован Владимир. (Н.д., стр.463). Зетски владар, књаз Јован Владимир, први је Србин кога је Српска православна црква прогласила за свеца.
Католички прелати о припадности србству у XVI у XVII веку становништва на простору на коме је данашња Црна Гора
Марко Јацов је у књизи "Списи тајног ватиканског архива XVI-XVII века", Београд, 1983, објавио извјештаје которских и барских бискупа, као и неколицине католичких мисионара, адресованих на римског папу, у којима су аутентична сведочења о србској Црној Гори и Брдима у XVI и XVII веку.
Которски бискуп, Хијеронимуса Руска, извештава Ватикан, 5.октобра 1592.г .: "У целој бискупији има шест пароха, од којих тројица врше православне обреде, не признају првенство тој Светој столици нити римском Папи, већ купују црквене чинове од РАШАНСКОГ епископа на Цетињу (односи се на цетињског митрополита), погрешан став имају у погледу исходишта Духа Светога , поричу постојање чистилишта, а тај народ прихвата исте оне верске заблуде на које сам ја веома често у својим беседама и опоменама упозоравао да напусте заблуде, да признају истину, и да поштују неприкосновену Римску цркву, као мајку и учитељицу свих цркава ... " Которски бискуп обавештава римску курију 1608.г. "Которски град, некад назван Аскривиум ... под влашћу Венецијанаца ... опкољен са свих страна Турцима и Рашанима, православним шизматицима, и овде-онде заштићени планинама; угледан некада и древан, но сада крајње сиромашан (јер су ужасни Турци тирански узурпирали већи део његове територије) ... "(Наведене дело, стр.26) Которски бискуп пише Ватикану, 5.септембра 1614: "... Број оних који примају Свето Причешће у граду је око 1.600. У утврђењу у Перасту око 1.200. У околним селима живи око 500 Рашана тј. СРБА, а оних који живе на територији бискупије има више од 6.000." (М.Јацов, наведено дело, стр.28).
Католички мисионар Доменико Бубић, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере (чувену инквизицију), у Риму, 1628 .:
"... Црна Гора је део краљевине Србије. Има 50.000 становника. Највећи део је србског обреда под надлежношћу ПЕЋКОГ ПАТРИЈАРХА и митрополита цетињског ..." (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в. 261, ф. 358, 363 р.). Католички мисионар Леонардис извештава, 1638.г., Свету конгрегацију да у Црној Гори постоје 72 кнежевине, које су "све старословенског СРБСКОГ обреда" ... (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.157, ф. ВИ р. , КСИ р.). Исти мисионар јавља 1642, да је био на Цетињу и каже да "тамошњи народ и црква славе светог Уроша, КРАЉА СРПСКОГА". (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, В.60, ф.502 р., 460 р.) Католички мисионар, Ђовани Пасквали, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере 1643: "... У Црној Гори живе СРБИ шизматици и јеретици. Има их око 7.000 душа". (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.261, ф. 185 р.) Которски бискуп Ф. КРУТЕ, извештава Римску курију, 1. марта 1692 .: "... А будући да се о празницима већина ... СРБА, како називају отпаднике од католичке уније, скупљају у овом граду, опомињемо свештенике да им предоче стање вјечне осуде у коју долазе као чланови отпадничке цркве, уколико не признају Папу као врховног поглавара, и уколико не исповедају праву римокатоличку веру, и да их пристојно и љубазно, како приличи, саветују да се у проповедању вере држе прописа које је за источњаке издао едикт Пресвијетли Господар нас Урбан VIII. Дa се нарочито пре свега побрину да се то сигурно спроведе код СРПСКИХ СВЕШТЕНИКА и калуђера ... "(М.Јацов, наведено дело). Которски бискуп извештава Римску курију, 21.октобра 1688: "... Јуче је дочао к мени Висарион, бискуп са Цетиња, у Црној Гори, СРПСКОГ ОБРЕДА, и донео ми затворено писмо ПЕЋКОГА ПАТРИЈАРХА, топло се препоручујући да га доставим у Рим како би сигурно доспиело у руке Ваше Светлости; како ми је поменути бискуп рекао, патријарх жели да живе побожно ... " Барски надбискуп извештава Римску курију, 27.фебруара 1684 .: "... Међу становницима града Бара, добар део су они који су насилно потурчени. У граду и у селима под световном влашћу има око 800 Турака, 700 католика, а остали су СРБИ православци. У Црној Гори, Куцима, Хотима, Кастриот, Горњој и Доњој Зети, има 10.000 душа СРБА православаца, међу којима нема ни једног католика, а има око 2.000 Турака и насилно потурчених, који се споља представљају као невјерници, као неки у Бару, а међу собом тврде да су хришћани. " (М.Јацов, Списи тајног ватиканског архива, стр.4.) Которски бискуп извештава римску курију, 1.марта 1692 .: "... СРБСКИ, односно православни обред уочљив је у овим крајевима, па чак и у граду имају цркву Св.Луке Јеванђелисте за локално становништво; Нечувене скандали избијају због крајње непросвешћености свештенства које води душе ових људи - до те мере, да се поред празноверица јавља и продаја звања, ту прљаву трговину примењује чак и за служење литургије за болесне тј. још наплаћују, ту су и погрешна учења, па их због свега тога, нарочито зато што јавно исповедају непријатељство према католицима, сви зову шизматицима ... "( М.Јацов, наведено дело, стр.156.) Которски бискуп извештава Римску курију, 25.марта 1695.г., о ситуацији у његовој бискупији: "... Осим речених 14 села има јос 3, наиме, Љуштица, Кртоле и Љесевићи, који чине око 1.500 душа, од којих су 1.200 православни Рашани који имају парохе ту рођене, који само утолико познају правилник што врше обреде према правилима које је издао папа Климент VIII; остали пак су католици ... "(М.Јацов, наведено дело, стр.10.) У извештају КОТОРСКОГ БИСКУПА, 10.фебруара 1702.г., упућеном Римској курији, каже се: "... Откад нејако носим своје тешко бреме, у овој суровој земљи, што напором, средствима и упорношћу, што показујући се љубазним према суседном СРПСКОМ бискупу са Цетиња, под кога потпада цео свет тога обреда у нашој околини, успео сам да не изгубим ни једног, као што су то чинили у прошлости. Али како све више залазим у ове послове, тако видим све веће опасности, јер има две године, од када је промењен бискуп. Заменио га је Црногорац, познат као насилник, распусник и жестоки непријатељ католицизма: у његовом управљању виде се веома лоши поступци, а он сваке године редовно посјећује свој народ, па том приликом и моју бискупију, што мени веома смета. " (М.Јацов, наведено дело, стр.152). Тај "насилник" је главом митрополити Данило Петровић Његош. КОТОРСКИ БИСКУП извјештава Римску курију, 6.јануара 1741, о стању на територији своје бискупије: "... Друга општина која се зове Прчањ има 708 католика и 153 СРБА шизматика. Трећа општина Доброта има 719 католика и 18 СРБА шизматика. На северу, 3000 корака од Пераста лежи Рисан у једној ували коју чини Рисански залив, по коме је Рисан и добио име. Некад славан град, али су бурна времена учинила своје, дјелимично услед земљотреса разрушен је или потонуо у море; сада животари као општина, углавном групе варвара, коју чине 850 покварених СРБА шизматика, међу којима живи једна једина породица католика од 14 чланова ... " (М.Јацков, наведено дело, стр. 175). Ј. АНТОНИУС, КОТОРСКИ БИСКУП, пише Римској курији 6.јануара 1747: "... И СРПСКИ шизамтици који живе у граду (Котору), као што већ рекох, имају цркву, а краси је име Светог Јеванђелисте Луке. Она је некада била у власништву Латина, али када су одлуком Пресвјетлог Господара 1684. године, СРБИ престрашени ратовима пребегли у град (раније су, наиме, живјели по равницама), ова црква им је већ била уступљена, наравно само док не престане рат... Ослањао се пре свега на те разлоге да се изопачење не повреди углед који је католички бискуп дао православној цркви и да се СРПСКИ шизматици, ослобођени ове привидне потчињености коју очигледно тешко подносе, не избезобразе у граду... СРПСКИ пароси бирани су како у граду, тако и у бискупији, од стране шизматичког епископа са Цетиња... Становништво целе бискупије броји око 14.150 душа. Дели се на оне који су се уздигли до римокатолика, њих 6.620 и 7.630 СРБА који следе шизматичке и православне погрешке. Међу католицима, како у граду тако и у бискупији, служба се врши на латинском, само се Посланица и Јеванђеље тумаче на ИЛИРСКОМ... шизматици православну литургију држе на СРПСКОМ наречју..." (М.Јацков, наведено дело, стр 278. и 289). ХРВАТИ И СЛОВЕНЦИ О ПРИПАДНОСТИ ЦРНОГОРАЦА СРБСКОМ НАРОДУ
Повратак црногорске чете из битке
Словенац ЈЕРНЕЈ КОПИТАР пише, 12.јануара 1830.г., Вуку Караџићу: наводи да "учи добро" српски језик и да ће "ускоро писати СРПСКОМ митрополиту на Цетињу". (Др. Петар Поповић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Београд, 1951).
Хрватски историчар, Фрањо Рачки, у своме дјелу "Борба Јужних Словена за државну неовисност у XI веку", 1973.г., уз остало, пише: Године 1028, "СРПСКЕ земље биле су под влашћу домаћих жупана и кнезова... Такве жупаније или кнежевине са самоуправом беху Србија, Захумље, Требиње и Зета или Дукља, свака од њих под сопственим кнезом или кадшто уједињене... СРБСКИ покрет (против Византије), потече и сада из Зете, где је државна самосвест СРБСКОГА НАРОДА најбуднија остала. Овде је и сада владала она породица којој је св. Владимир некоћ припадао, а на Кнежевској столици седео му братучед, коме је по избору домаћем било име Добрислав, по страном Стјепан, иначе Војислав ... " Рацки наводи, по Георгију Гедренису, грчки извор о рату између Византинаца и Војислава, 6.октобра 1042: "Поведе војску у кланце (византијски војсковођа), стрмим кршем раздеране и тако уске, да ни два коњаника не могаху упоредице ићи. СРБЉИ хотимице узмицаху и пустише га уљести, доћим он нити се за повратак бринуо, нити је довољном стражом оне кланце посео ... Али СРБЉИ поседоше кланце и продолице и чекаху на повратак његов ... "
О зетком владару Михаилу, Рацки каже:
"Тако је велики жупан Михаља УЈЕДИНИО СРБСКЕ ЗЕМЉЕ, а сада је могао помишљати на ослобођење саплеменика својих испод грчке власти." Словеначки славист, ФРАНЦ МИКЛОШИЋ, у свом делу "СРБСКА ДИНАСТИЈА ЦРНОЈЕВИЋА" (1886), на немачком језику, описује улогу Црнојевића у одбрани последње слободне СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, ЗЕТЕ, од турских завојевача. Хрватски бискуп, ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР, пише, септембра 1887, Јовану Сундечићу, секретару књаза Николе. Каже да је добио "прекрасни лист" од књаза Николе " "... Ја сам му опширно одговорио. Нијесам ја никад о Кнезу и његовој славној породици двоумио, него ми се причинило да има у сваком двору, па и у мому, тако и на цетињском, ласкаваца и пузаваца, којима је завидно, што се владика сокачки добро пази са књазом, ДИКОМ и ПОНОСОМ СРБСТВА. У томе обзиру зло се уређује Гласник црногорски, а он би имао бити УЗОР Србства и Југославенства; а шта бива? " Затим Штросмајер критикује што је "Глас Црногорца" писао да је штокавски дијалект - СРПСКИ дијалект. Хрватски политичар, ФРАНО СУПИЛО, пише у чланку "Здрава политика" у листу "Нова мисао", 1901, о страним идејама у хрватским земљама. Прва и друга су германска и мађарска. "Трећа, напокон, идеја, која би се хтјела раширити преко хрватских земаља, јест СРПСКА, и ко долази у додир са СРПСКИМ елеменстом, било домаћим, било оним из Србије и ЦРНЕ ГОРЕ, томе не треба доказивати ову тврдњу ... СРПСКА ИДЕЈА има на свом путу, додуше, тај пех што је преслаба и што се сама не може скалупити у једно јединство, јер ту се боре о првенству две династије, Обреновић - србијанска и Петровић - црногроска ... " "Наши СРБИ", наслов је Супиловог чланка у "Новом листу" (1900), у коме, поред осталог пише: "... Православно-клерикални елеменат има више изгледа на успех, јер он своје српство темељи само на вјерском фанатизму. Али и он има само негативан програм: рушење Хрватске. У позитивном, ма био он и платонистички, несложнији него икад пре: коме да симпатизира? Србији или ЦРНОЈ ГОРИ? Обреновићима или Петровићима-Његушима? Ова СРБСКА династичка БОРБА одражује се и на Србима по хрватским земљама. Било је доба кад су наши Срби из мржње на Милана гледали на ЦЕТИЊЕ. Женидба краља Александра, додуше, није одушевила Србе, али их је још мање усхитила женидба црногорског Књажевића Данила (Немицом), ради разлога српству познатим ... између ових двију струја воде се данас пригушене али симптоматичне препирке: ко је СРПСКИ ПОЈЕМОНТ? Око кога се има груписати СРПСТВО "... "
СТЈЕПАН РАДИЋ, у чланку "Хрвати и Срби" (1909), уз остало, пише:
"... Ето нам ту, најпре, колевка старе српске државе и у неку руку географског чвора свих српских земаља, ето нам Старе Србије са Косовом. Ту данас Србин није сигуран ни на своме иметку, ни својој глави, ни части своје жене, ни животу своје деце: па зато отуда бјеже главом без обзира, ако је такве среће да има камо побјећи, јер ни Србија ни Црна Гора не могу да приме на свом територију толико турских поданика ... " У чланку "Хоћемо у југословенском јединству своју хрватску државу" (1918), Стјепан Радић каже: "... Дапаче, ни онда кад би СРБИ у Краљевини Србији и у КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ изјавили да они кане обадвије те краљевине избрисати и да желе са свим ОСТАЛИМ СРБИМА, с нама Хрватима и са Словенцима, створити једну јединствену државу, без икаквих унутрашњих граница , ни онда не бисмо ми Хрвати избрисали своје хрватске државе... " (" Политички списи "Стјепан Радић, Загреб, 1971) Словенкиња, ДР ТЕРЕЗИНА ЈЕМКОВА, у путописном тексту "У Црној Гори", објављеном у листу "Словенски народ" (Љубљана, 1897) - говори о ЊЕГОШУ као "НАЈВЕЋЕМ СРПСКОМ ПЈЕСНИКУ". Пише да ју је занимало да ли је Мажуранићев спев "Смрт Смаил-аге Ченгића" "продро у широке СЛОЈЕВЕ СРПСКЕ". Каже да је чула о Смаил-агиним злочинима "и од кочијаша". "Свуда сам примјећивала, да је народ веома паметан, ДА ДОБРО ЗНАДЕ СВОЈУ СРПСКУ ПРОШЛОСТ, па му и литература није непозната ... Књаз НИКОЛА је и душом и телом СРБИН - Црногорац ... Књаз Никола је прави следбеник св.Петра I и светог Саве, просветитеља СРПСКОГ НАРОДА ... Он је (књаз Никола) ВЕЛИКИ СРПСКИ ПЈЕСНИК ... "За пјесму књаза Николе "Онамо 'намо" вели: "То је ПРАВА ХИМНА СРПСКА" ("Луца", јул-август 1879). ДР ФРАНЦ ИЛЕШИЋ, председник, и МИЛАН ПРИГЕЉ, секретар Матице словенске (словеначке), послали су, 13.новембра 1913, писмо Одбору за прославу стогодишњице рођења Владике Рада: 'Матица словенска', као представница културних настојања словеначког народа, придружује се ... частиоцима јасне успомене великог пјесника 'Горског вијенца', Петра II Петровића. Филозофија СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ донела је са собом, да се стогодишњица дубокоумног философа - пјесника може славити у време, кад је чезнућем његово постало истином - у доба великих победа и нове слободе СРПСКОГ НАРОДА. Као што је словеначки народ у дубини срца пратио радост и жалост сјајних и тешких ратних догађаја, тако се ево тиме воли сјећати и културне славе СРПСКОГ НАРОДА. Желећи да се култура и СРПСКОГ и словеначког народа што више споје, те би наши културни радници били у онако тесним везама, као сто су били Петар II Петровић и син словеначке земље Станко Враз, издала је Матица словенска г. 1909, превод "Горског венца "." ( "Записи", март 1937).
Словенац ДРАГУТИН ГУСТИНЧИЋ, члан КПЈ, пише, уз остало 1923:
"... Ако Црногорци траже данас своју републику или аутономију (огромна већина Црногораца није тражила ни једно, ни друго -Б.Ј.), ми је морамо прихватити у свој програм и озбиљно радити за њу, И АКО СУ ОНИ ПО ЈЕЗИКУ И ПО КРВИ, чистији СРБИ ОД СВИХ ОСТАЛИХ СРБА ... "(Латинка Перовић, Дебата о националном питању у НРПЈ 1923, Београд, 1974). Словеначки историчар АНТОН МЕЛИК, пише у својој "Историји Срба, Хрвата и Словенаца" (1924), између осталог: "Два политичка средишта су била у XI веку НА СРПСКОМ ЗЕМЉИШТУ. ПРВО ЈЕ БИЛА ДУКЉА, којом је владала породица Стефана Војислава; под њеном влашћу се налазило, такође, и Требиње и Захумље. ДУКЉА је имала, усред сретних бојева с Византијом у XI веку , вођство МЕЂУ СРПСКИМ ЗЕМЉАМА." После краља Бодина, "ДУКЉА је изгубила првенство међу СРПСКИМ ДРЖАВАМА", па су се српске земље спојиле у јединствену државу, под Стефаном Немањом. Ђурађ Црнојевић је основао "у својој престоници Цетињу ПРВУ СРПСКУ штампарију". Хрватски историчар, ДРАГУТИН ШИЛЕР, у својој "Историји Хрвата, Срба и Словенаца" (1925), уз остало пише: "После смрти Часлављеве, настане међу Србима поново раздор, па онда Грци покоре СВЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ. ДИЖЕ СРПСКИ ВЕЛИКАШ ВОЈИСЛАВ, У ЗЕТИ, устанак против Грка (1040). У тим бојевима показали су СРБИ необично јунаштво. Кад је Војислав очистио СРПСКЕ ЗЕМЉЕ од Грка, придружише му се многи жупани и оснива велику државу ... " Хрватски историчар, ДР ФЕРДО ШИШИЋ, у својој књизи "Љетопис попа Дукљанина" (1928), поред осталог пише: "Посље смрти цара Василија II (1025), успела је византијска царевина све дубље падати, док најзад рђаво владање цара Михаила IV Пафлагонца ... не изазва огорчен устанак. Први се дигну СРБИ под Стефаном Војиславом, а потом Бугари под Стефаном Дељаном. Али, док је бугарски устанак брзо савладан, СРПСКИ jе, најзад, свршио са успехом. СТЕФАН ВОЈИСЛАВ ослободи византијске власти своју земљу (Дукљу, Травунију и Захумље) и основа НЕЗАВИСНУ СРПСКУ ДРЖАВУ (1043). " Хрват ВЛАДИМИР МАЧЕК, шеф ХСС-а (Хрватске сељачке странке), упутио је преко подгоричке "Зете", 7. јануара 1940, телеграм, у коме је честитао божићне празнике "ЦЕЛОМ СРПСКОМ НАРОДУ, А ПОНАОСОБ ЦРНОГОРЦИМА". Хрват ЈОСИП БРОЗ ТИТО, секретар ЦК КПЈ, написао је у чланку "Национално питање у Југославији у светлости Народноослободилачке борбе", у органу ЦК КПЈ "Пролетер", децембра 1942. год., Уз остало: "... Морамо овдје подвући чињеницу да се у редовима наше Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас налазе у огромној ВЕЋИНИ СРБИ, уместо да буде обрнуто. Баш српски (србијански Б.Јов.), Црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле сатављене ИСКЉУЧИВО ОД СРБА, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља народа." (Последње две изјаве су двосмислене и иако говоре истину, сматрам да су смишљено формулисане управо тако да прва издваја црногорце из србског корпуса, а друга је више политичка у жељи да код Срба подстакне лажни понос у циљу борбе против антикомунистички настројених Срба. Прим.Уредника.) ЕВРОПЉАНИ О ЦРНОГОРЦИМА КАО НАЈСРБСКИЈИМ СРБИМА
Час мачевања - Паја Јовановић
Руска ЦАРИЦА ЈЕЛИСАВЕТА I,
упутила је, 8.маја 1754.г. грамату "благородној и часној господи СРПСКЕ земље у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, губернатора, војводама, кнежевима и капетанима монтенегринскога народа ..." (Политички и културни односи са југословенским земљама у XVIII в., Москва, 1984, стр.199). Руска ЦАРИЦА КАТАРИНА се обраћа 1766, "племенитој и часној господи СРПСКИХ земаља у Македонији, Албанији, Црној Гори и приморским странама ..." (Ј.Ренах, Срнија и Црна Гора, Париз, 1876) У писму ГРОФА ДЕ КАТАНЕА о Шћепану Малом, датираном, 6.јануара 1769, у Венецији, стоји: "... Он (Шћепан Мали) је веома знао да том народу више одговара слобода него потчињеност. Осим тога када се отпор могао пружати било коме са одважним, поносним и тврдоглавим духом, увек жељним да оживи СТАРУ СРБСКУ ЦАРЕВИНУ... Народ који је познат у свету, али који од најлошијег човјека може направити краља ... " (Оригинал на француском језику налази се у централном државном архиву старих докумената, Москва, ф.149, ех.-78,1.105-114). (Са овим би се сложио и у примеру мафијаша Ђукановића, мада га бегом чине Албанци, "Хрвати", "Бошњаци" и "Црногорци" са неким Брђанима, приморцима, Бокељима ...) У пројекту грамате (одговора) руског ЦАРА ПАВЛА, од 30.априла 1798, у вези са поздравом црногорских и брдских главара, каже се: "...Благородној и часној господи гувернадурима, војводама, кнежевима, сердарима црногорске и брдске словеноСРПСКЕ области, а такође и другим духовним и световним службеницима, наша царска милост и воља. Добили смо ваше писмо упућено нама, с поздравима од цијеле црногорске и брдско словеноСРПСКЕ заједнице, поводом мог крунисања и устоличавању на прародитељски царски престо..." (Архив спољних послова Русије, Односи Русије са Црном Гором, д.29,1.117-118).
Фото галерија: Устав, закон, пасош...
Которски провидура (шеф млетачке власти), МАРКО КВЕРИНА, у извештају, из 1752, уз остало каже:
"...Истовјетност СРПСКЕ вере која је раширена у Боки, држи вјернике привржене владици (на Цетињу), а противне католичкој римској вјери, која је све више стјешњена на уском подручју Котора и нешто мало око Херцег Новог". (Глигор Станојевиц, Митрополити Василије Петровиц и његово доба, 1978, Београд). У грамати РУСКОГ ЦАРА ПАВЛА, од 30.априла 1798, стоји, поред осталог: "... Благородним и часним старјешинама, кнезовима и војводама СРПСКИМ, и свој осталој господи духовнога и свјетовнога чина ...Никшићанима, Требјешанима, Куцима, Пиперима, Пивљанима, Дробњацима, Граховљанима, Бањанима, Ровчанима, Горњо и Доњо-Морачанима, Бјелопавлићима и осталима наша императорска милост и благовољење ... " ( "Записи", јун 1940, Цетиње). У монографији о Шћепану Малом (на италијанском језику без загубљеног почетка и краја) која се чува у Задарском архиву, а коју је написао непознати аутор, свакако савременик Шћепанов и добар познавалац тадашњих прилика у Црној Гори, каже се и ово: "... А потом под управом његовом или неког другог војног старјешине могла би да послужи његова моћна војска православних СРБА, подржана од стране венецијанске војске у одлучном рату против Турака, пошто је било неизводљиво да се његова војска споји са руском, јер би им Турци препречила пут ... " (Др Растислав Петровић, Шћепан Мали, Београд, 1995). Руски КОНЗУЛ у Далмацији, АНТОН ПАЛАДОКЛИС, извештава: "Колико ми је познато, и по обавјештењу херцеговачких делегата, приспелих овде, становници између Црне Горе и Херцеговине, настањени по планинама и њиховим подножјима, који су захваљујући географском положају и храброшћу сачували своју независност од Порте, јесу словеноСРПСКИ народ и који се дели на 15 нахија, округа или заједница и то су: на брдима или планинама: 1. Дрекаловићи 2. Васојевићи 3. Братонозићи 4. Пипери 5. Бјелопавлићи 6. Пјесвићи на подножјима планина: 7. Ровци 8. Морача - Доња 9. Морача - Горња 10. Дробњаци 11. Пива 12. Језера 13. Церквица 14. Бањани 15. Грахово. У којих има још шест манастира, крстом означених. Свака заједница има око 1500-3000 домова, који су више или мање удаљене између себе, и има осам или девет старешина, тј. једног војводу, а неки и сердаре, три или четири кнеза или судије ... " (Архив спољних послова Русије, Односи са Црном Гором, д.24, 1.83-88). Турски географ, ХАДЗИ ХАЛИФА, из XVII века, пише да у Подгорици живе СРБИ и Албанци. (Историја Црне Горе, књига трећа, Титоград, 1975).
Немац ЛЕОПОЛД Ранком, у својој "Српској револуцији" говорећи о Карађорђевом ратовању, 1809, каже:
"... Са овим је било повезано и оно што је Карађорђе почео на југу. Да би у неку руку одвојио Босну од осталог Царства и могао онда да је напада са више страна, изгледало му је најпожељније да успостави везу са најслободнијим сународницима Црногорцима... Тако су се дизали босански хришћани, како је устанак Црногораца оправдавао наде у велике успехе, како су се око Дробњака дигли Херцеговци (преци данашњих Црногораца у северној Црној Гори, БЈ), наступио је тренутак кад се могло очекивати повезивање читавог хришћанског СТАНОВНИШТВА СРПСКОГ ПЛЕМЕНА. .. " Француз Л.Ц. ВИЈАЛА ДЕ СОМИЈЕР у свом делу "Историјско и политичко путовање у Црну Гору" (1820), каже да се у Црној Гори исповеда православни шизматички обред хришћанске религије "или боље рећи то је грчки обред у СРПСКОЈ варијанти, који се много разликује од оног грчке цркве, од које ипак произилази." Говорећи о напорима црногорских митрополита да осигурају јавну безбедност у земљи, служећи се при том позивањем на црквене догме, Сомијер каже да "СРБИН придаје велики значај молитвама". Аустријски генерал ВЕЛДЕН, пише у листу "Бечко модерно време" (1831), о својим утисцима о Црногорцима. Посматрао их је са брега код Котора, док су силазили у град: "... По камењу чујемо оним свима СРБИМА својственим тужећим гласом изведене народне пјесме, али од људи једва се где који на врху стене као тачка мален угледати дадне, док увеличавајући стаклом не виђесмо, да је караван људи, који су, са стене на стену, скакајући, пут свој даље у долину Скаљара узели. Сад и ми... морамо на пазар хитати да долазеће Црногорце изблиза видимо ... " ( "Записи", јануар 1938). Француз П. ДАРИ, у својој "Историји Републике Венеције" (Париз, 1821), у поглављу о периоду Шћепана Малог каже, уз остало: "... Ова мистериозна личност окупила је око себе 12.000 људи у својој војсци. Његови телохранитељи су ничице падали пред њим. Говорио је да намерава да ВАСКРСНЕ СРПСКО ЦАРСТВО. Подједнако је пљачкао и Турке и Венецијанце..." Француз СПИРИЈАН РОБЕР, професор словенских књижевности у Француском колеџу, у Паризу, објавио је, 1844, књигу "Словени у Турској", у којој, поред осталог пише: "... Црна Гора има у себи снагу која стално нараста; међутим, ако најзад жели да на себе скрене пажњу Европе, не сме даље да остане по страни. Њена граница је удаљена непун дан хода од границе Србије. ДВИЈЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ пружајући једна другој руку, моћи ће да осигурају поштовање споља, и да моралним угледом унутар Турске утичу на Босну и Херцеговину да им се придруже..." Црна Гора је "већ више од једног века независна држава, наизглед врло слаба, али у ствари је непобједива, благодарећи симпатијама више милиона српске раје КОЈИМА УВЕК СЛУЖИ ЗА АЗИЛ. Херојске борбе, чије је била стално поприште, одушевљавале су читав народ (Српски - БЈ) који непокорен, и ако побијеђен и раскомадан, верује да ће доћи час његовог ослобођења..." Енглески писац и дипломата, Ендрју Арчибалд Петоне, био је у Црној Гори 1846. У својој књизи, објављеној у Лондону, 1849, уз остало, каже: "...Црна Гора не припада Далмацији, већ је независна република најватренијих горштака, који су увек успевали да пркосе Портиној сили с неосвојивог тла своје земље, које се налази изнад Боке Которске и Скадарског Језера. Иако по географском положају припада Албанији, исто као и Котор, њен ЈЕЗИК, НАРОДНОСТ и ВЈЕРА, поред друкчије скорашње историје, ИСТИ СУ КАО У СРБИЈИ. По КРВИ, ЈЕЗИКУ И ВЈЕРИ истовјетно СА СРБИЈОМ, Црна Гора је била феуд злосретног Царства, чије сам феудално уређење већ описао у своме делу о тој земљи и чија груба величанственост није одражавала ни префињеност нити поквареност царства у опадању. Све до данас србијански јунаци су остали и црногорски. Кад им говорите о храбрости ДУШАНА Силног, њихове груди се надимају од НАЦИОНАЛНОГ ПОНОСА и војничког заноса, а говорите ли им о несрећи и врлинама ЛАЗАРА, последњег њиховог владара, њихове ОЧИ ПУНЕ СЕ СУЗАМА..."
Енглески научник и путописац, Гарднер Вилкинсон, у својој књизи "Далмација и Црна Гора" (Лондон, 1848), износи утиске о Црној Гори, у којој је био 1844:
"...А сада, пошто је Владика (Петар II) учинио крај њиховом ранијем неограниченом пљачкању, они који долазе у ред сиромашних, у тој сиромашној земљи, приморани су да траже животна средства и склониште у плоднијим областима. НАЈВИШЕ ОДЛАЗЕ У СРБИЈУ, која се може назвати МАЈКОМ ЦРНЕ ГОРЕ... Њихово осећање привржености СРБИЈИ изгледа никада није избледело. Тако се, када се Карађорђе са успехом супроставио Портиној сили, много Црногораца ставило под његову заставу, а у једној песми која је спјевана тим поводом, покојни Владика ( Петар I), истиче њихову спремност да помогну намеру српских хероја да истерају Турке из Босне и Херцеговине..." У манастиру Острог, вилкинс је слусао гуслара: "Поред тога што је задовољена моја радозналост, био сам задовољан што ми се пружила прилика да будем сведок потресног ефекта који стварају ове пјесме. Теме се односе на борбу с непријатељем, на узалудне наде Турака да потчине његову земљу и на славне победе које су над њима задобили они и хероји из Србије ... " Француз Анри делар, секретар књаза Данила 1856-1859, објавио је, 1862, у Паризу, брошуру "Црна Гора", у којој, поред осталог, каже: "...Нахије се деле на 43 племена. Имају 600 села, 15.000 кућа и 120.000 становника, све славоСРПСКЕ НАРОДНОСТИ и православне вере... Око малог СРПСКОГ НАРОДА у Црној Гори, који је једини од свију бранио своју веру и независност, здружиле су се кроз петовјековну борбу, симпатије и наде свију Срба у Турској који су очували хришћанство. Црногорци су тако постали њихов морални вођ и у томе је њихова снага и значај... СРПСКИ НАРОД, иако подељен, СВЈЕСТАН ЈЕ СЕБЕ и осјећа се као цјелина, преко својих великих људи. Дивљење и заједничка љубав су везе ових одвојених огранака ЈЕДНОГ ИСТОГ НАРОДА. Иван Црнојевић, митрополит Данило, митрополит Петар I, Карађорђе и Милош Обреновић су први синови заједничке отаџбине, којој Запад ништа није дао, јер се мало бринуо за њихове борбе. Они су остали ИСКЉУЧИВО СРБИ које је свако у читавој ВЕЛИКОЈ СРПСКИ НАЦИЈИ и схватао и присвајао. СЈЕЋАЊЕ НА ма кога од ЊИХ БУДИ СРПСКУ НАРОДНУ ДУШУ ... " Немац Лудвиг Аугуст Франкл, преводилац српске народних песама, пише 1857: "...Покојни се Владика (Петар II), још више него претеча му, трудио, да упитомим свој народ, а ту му је крај жеље његове добро дошло било знатно образовање. Знао је Владика уз свој МАТЕРЊИ СРПСКИ ЈЕЗИК, и руски, француски и италијански. Пјеснички његов дар, уз поклон Бранка Радичевића и Милице Стојадиновић, најзнатнији је у свој модерној књизевности, писаној СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ. његов говорнички дар, а на то Црногорци много држе као и на јунаштво и љеполикост, умио је задобити и умирити, а богме и распалити и одушевити, ако је требало ... " ( "Записи", фебруар 1939) У новосадском словачком часопису "Словенка" (мај 1860), ЕМИЛ ЦАКРА пише поводом погибије књаза Данила: "...Тужно СРПСТВО, твоје се једно крило опет одломило. Јадна рајо, новородивше се од скора сунце Слободе заиђе ти за облаке. А ви Брда, јуначка гнезда, тек од данас црна постајета, јер из вас соко попи очи и оцу и мајци. Тугуј СРПСТВО, јадај рајо, одломите се Брда, не бил вашој тузи олакшање учинили... СРПСТВО тужи за идолом, раја јада за избавитељем, а Црна брда за својим великим владаром. Бој на Грахову бјеше дуга, која сину, која се указа, која раздрага још стиштене Србе у Турској ... Тај упознавалац СРПСТВА са Европом бјеше књаз Данило ... " ( "Записи", фебруар 1939). Француз ФРАНСОА Ленорман, који је боравио у Црној Гори 1865, објавио је превод на француски црногорске народне пјесме о Боју на Граховцу: "...Сваки од витезова се одједном потсјећа Косовске трагедије и СЛАВЕ АНТИЧКЕ СРБИЈЕ ...Хеј, СРБИ, ваше мајке ће имати због чега да се веселе и горде..." Ленорман пише: "... Косовска битка је заиста сталан предмет меланхоличне поезије за СРБЕ, ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ... Уз јуначке песме налазе се и љубавне. КАО И ОСТАЛИ СРБИ, ЦРНОГОРЦИ их имају доста и пјевају их исто тако често као и оне које прослављају отаџбину..."
Француз А. УБИСИНИ, у својој књизи "Срби у Турској" (1865), уз остало вели:
"... Једини, СРБИ Књажевине Србије и ЦРНЕ ГОРЕ стварно су независни од Турске; остали су везани јос увек једним везом вазалности која сваким даном слаби. Живе један живот њима својствен, и нама изгледају као језгро будуће словенске краљевине ... Ми смо раунали у Европској Турској ОКО ДВА И ПОЛ МИЛИОНА СРБА Хрисшћана, који формирају једну КОМПАКТНУ ГРУПУ између БАЛКАНА, ЈАДРАНА, САВЕ И ДУНАВА. (У фусноти: 'СЕМ АЛБАНСКИХ ПЛЕМЕНА око Пећи и Призрена, пенетрираних'.) У срцу ове групе, на југозападном крају СРПСКА ЗЕМЉЕ, ЦРНА ГОРА заузаима посебну позицију... Повећавање стално, мада не брзо, становништва, произашло је великим делом имиграцијом Срба из суседних турских провинција... Будућност Црне Горе: неопходност једне интимне уније са Србијом; нема никако места на Балканском полуострву ЗА ДВИЈЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ, не више него за две грчке државе или две румунске државе. " Цитирајући ријечи књаза Данила упућене књазу Александру Карађорђевићу да ће са поносом бити гардиста пред двором "УЈЕДИЊЕНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ", аутор вели: "Нека ове пророчке ријечи црногорског принца остану уграђене у души СВИХ СРБА ПОЛУОТОКА, и тријумф њихове ствари није под сумњом..." Енглез В. ДЕНТОН био је у Црној Гори, 1865. У лондонском часопису "Добре ријечи" (за фебруар и септембар 1866), објавио је своје утиске: "...Књажевина ову зове Западне Европа, по млетачке дијалект, МОНТЕНЕГРО, ТУРЦИ КАРАДАГ, а на ЈЕЗИКУ СРПСКИ знаци Црна Гора, које име, мисли се, датира од времена, кад су црногорска брда сва шумом и листом била покривена, изгледала као црна. Има и друго којешта што се нагађа зашто се Црна Гора тако зове, но ово што рекох, биће најприличније. У читавом СРПСКОМ НАРОДУ ЦРНА ГОРА СЕ СМАТРА КАО КОЛЕВКА ТЕ РАСЕ... Као што је језик ове брдске кнежевине ОНАЈ ИСТИ, с малим неким разликама у дијалекту, који се говори и у целој Србији, и који је језик толико милиона народа у Србији, Далмацији, Славонији и Угарској, то штампарије у Београду, Загребу, Пешти и Трсту подмирују Црној Гори готово све потребе у књигама. Књиге, које се штампају на Цетињу, премда у маленом броју, ипак су лепо израђене. То су већином мале ЗБИРКЕ СРПСКИХ ПЕСАМА, 'Цетињски календар' ... " О сусрету са књазом Николом, Дентон приповиједа: "... Ту бијаше и мати Књазева, озбиљна госпођа црногорска, мирна и величанствена у своме понашању...СРПСКА РАСА доиста је врло ЗНАМЕНИТА са свог једноставног понашања и са свога самопријегора..." О великом војводи Мирку, Дентон прича: "Видјевши цркву и школу одем да походим војводу Мирка, оца садашњег књаза, лијепи идеал црногорског јунаштва ... Но, Мирко не умије само вјешто командовати и водити војску, него он има још и леп пјеснички дар: његове ПЈЕСМЕ И БАЛАДЕ врло су ПОПУЛАРНЕ КОД СРБА, не само КОД ОНИХ У ЦРНОЈ ГОРИ, НО И КОД СРБА У СРБИЈИ, ДАЛМАЦИЈИ И БОСНИ ... " Француз Ф. ЛЕНОРМАНТ, у својој књизи "Турци и Црногорци" (1866), описујући садржај песама, које је слушао од гуслара, уз остало, каже: "...Он такође потсјећа на старе успомене СРПСКЕ НАЦИЈЕ, на њену величину... на трагични Косовски бој, у којем је ово славно Царство поклекло, под ударом султана Мурата. Косовска битка је, у ствари, један непрестани садржај меланхоличне поезије за СРБЕ ЦРНЕ ГОРЕ, КАО И ОНЕ ИЗ СРБИЈЕ... " Аутор препричава црногорску народну песму, у којој се говори о Цуприлићевом походу на Црну Гору, да би осветио 50.000 изгинулих Турака у "шумама и кланицама СРПСКИМ". На крају аутор пише: "... Кроз неколико година, кад њихови губици буду комплетно надокнађени, ми ћемо чути... поново о њиховим ратничким подвизима ... који ће завршити потпуним реваншом за пораз на Косову и поновним уједињењем СРПСКОГ НАРОДА..." Руски научник Јастребов пише књазу Николи, 14.јуна 1866: "Имам част послати Вам књигу 'Обичаји и пјесме турских Срба' коју сам ових дана у Петрограду штампао. КАО СРБИНУ и поету, Вашем величанству мило ће бити да сам ове пјесме прикупио онамо куда срце и ум сваког честитог СРБИНА, А НАРОЧИТО Вашег Величанства вуче природна тежња..." ( "Записи", август 1937). Француз ЗУРИЈАН ДЕ ЛА ГРАВИЈЕР пише, у својој књизи "Станица Леванта" (1876): "... ЦРНОГОРЦИ СУ СРПСКО ПЛЕМЕ. Једва раздвојене уским појасом земље Србија и Црна Гора биле су некад делови једне државе..."
Француз Жулијано де ла гравиер писе, у својој књизи "Станица Леванта" (1876):
"... ЦРНОГОРЦИ СУ СРПСКО ПЛЕМЕ. Једва раздвојене уским појасом земље Србија и Црна Гора биле су некад делови једне државе. Држава Душана Силног простирала се од обала Јадрана до граница Тракије и од обала Дунава и све до границе Грчке. И поред свих најезда Мађара, и навала Бугара, Срби су били господари Босне, Албаније и Македоније, кад ђеновски бродови искрцаше Муратову војску у Европу: нападнута од ових нових непријатеља, војска кнеза Лазара би готово уништена на Косову Пољу, 15.јуна 1389. Битка Косовска остала је за сав народ српски велика корота, па ипак сам тај пораз није могао бацити у ропство један народ... Лишени сваког приступа мору и одвојени турском територијом од осталог света, становници Црне Горе - ДА ЈЕ НАЗОВЕМО СРПСКИМ ИМЕНОМ, без сумње се не би спасили од пропасти да нису имали ослонца на Млетачку републику. Династија Петровић дугује свој уплив, управо своју легитимност, једном великом владици (Петру I), који је педесет година управљао Црном Гором и који је, пошто је до ногу потукао Курсама Кара-Махмутову војску, имао част да се бори са Французима у време кад је царска војска освајала илирске провинције..." Аутор Црну Гору назива "херојским збјегом СРПСКИ НАРОДА." Француз Луј Лежерн, пише у својој књизи "Јужни Словени" (1869), о Немањићима, Косовском боју, Карађорђу... "... Уосталом, чак после Косова" - каже Лежерно - "СРПСКА РАСА је знала наћи у Црној Гори неосовојиву тврђаву: она је тамо, у току векова, чувала клицање њене будуће независности." У књизи "Србија и Црна Гора" (1876), Француз З.РЕНАХ, пише, уз остало: "...Шта је СРПСКИ НАРОД? Политички, он обухвата само милион ЉУДИ КОЈИ ЖИВЕ независно, у двема књажевинама, Србији и ЦРНОЈ ГОРИ..." Писац процењује укупан број Срба у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини - на два милиона. "Даље од граница (Србије)" пише Ренах "простиру се друге земље, ПОТПУНО СРПСКЕ ПО РАСИ И ИСТОРИЈИ: то је Срем са Банатом, то је Босна и Херцеговина, ТО ЈЕ ЦРНА ГОРА, то је Стара Србија са бојним пољем Косовом... " Француз ШАРЛ ИЛИЈАРТ, у својој књизи "Јадранска обала и Црна Гора" (1878), вели: "... После Косовског боја веза је прекинута (између Србије и Црне Горе), банови, војводе и принчеви из Зете, нијесу се покорили, и ОВАЈ МАЛИ ОГРАНАК СРПСКОГ СТАБЛА представљао је независност расе, одбацујући вазалност султану... То је вјечити разлог славе Црне Горе ". Цетиње је "РУКА И МАЧ СРПСТВА". Говорећи о односима између књаза Николе и народа, Илијарт пише: "... Те исте вечери Њ.В. лично нам рече да се један сељак са Ријеке (Црнојевића), није плашио да покрене тешко питање покоља у Подгорици (покољ су извршили Турци над подгоричким Србима), и са, рјечитошћу својственој СРБИМА у целини, а посебно Црногорцима, изнео му је осјећања која је тај масакр изазвао. Он је имао поверења у свога владара, и није сумњао да је и његово срце крварило исто као и срца његових поданика, али употребљавајући народне афоризма, пословице и изреке, заједничке СВИМ СРБИМА, потсјетио га је да док дипломатија засиједа "вук овце једе". Илијарт пише да књаз Никола "никад не одбија аудијенцију и сваки СРБИН из Књажевине, ма како бедан био, може му се увек обратити, да изнесе свој проблем, и да се брани." Илијарт сматра да се, "може ... рећи, уз вођење рачуна о свим пропорцијама", да су Бојем на Граховцу "СРБИ...осветили Косово". Енглески државник В.Ј.ГЛЕДСТОН, рекао је, 1877: "... Она, Црна Гора, која се кроз четири стољећа налазила у средини великих таласа опасности, а провела у њему живот пун чара, та Црна Гора, можемо слободно рећи, неће умрети ... Додајем, они, Црногорци, не допустише ни сјенци турске титуле да порасте до праве употребе, тражећи свој део ваздуха и плодна земљишта, као и слободан пролаз ка суву и мору богоданом. Једно је друго питање, сад, да ли ће се њихова браћа, ИЗ ДРУГИХ СРПСКИХ ПОКРАЈИНА, са њима у каквој већој мери политички ујединити, те каквим федеративним или инкорпоративним савезом, језгро, ако не и форму, СТАРЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ наново оживјети ... " ( "Записи", септембар 1930) Француз З. МАТОН, пише у својој књизи "Црна Гора" (1871): "...Црна Гора је једна војна неосвојива позиција, која доминира Далмацијом, Херцеговином и целим севером Албаније: то је СПОЉНИ БЕДЕМ СРПСКИХ НАРОДА... Сваки Црногорац, КАО И ОСТАЛИ СРБИ, уживајући своју независност, наставља да буде одан интересима свих... ЈЕДИНИ СТРАНЦИ који живе у значајнијим групама СУ ЦИГАНИ... Они су одржани по страни и немају право да се орођавају са СРБИМА..." По Матону, Црна Гора је "прибјежиште СРБА". Он каже да Црногорци и Херцеговци "само сањају о поновној успостави бившег СРПСКОГ ЦАРСТВА и Велике Војводине СВЕТОГ САВЕ." Црногорци су сачували живо, у њиховим "срцима успомену на СРПСКО ЦАРСТВО чији је део била Црна Гора. Старци причају деци о Косовском боју, који се одиграо 15.јуна 1389..." Њемац ДР Берхарда Шварц, у својој књизи "Црна Гора" (1883), уз остало, каже: "...Почећемо, као што се само по себи разуме, са спољним, тачније са типом. Тај је, као што је разумљиво, углавном јужнословенске СРПСКЕ РАСЕ и који се разликује од типа осталих Словена, који живе северније и источније, нарочито оштрије развијеним профилом, тамнијом бојом коже и косе, и виткијим, дужим стасом. Али није потребно ни спомињати, да се овај ОПШТИ СРПСКИ ТИП морао одржати нарочито чист, усљед дуге изолације Црногораца, условљен географским положајем и сталном спремношћу на рат са заклетим непријатељем... Што се прве ношње (мушке) тиче, то вам показује још друге одличне особине. Она је пре свега НАЦИОНАЛНО симболички, и то ОД КАПЕ ДО ЧАРАПА. Капа на глави са својим црно-црвеним-златним бојама везеним сунцем на излазу, које сија над владаревом иницијалима (Х.I што значи Никола Први) и које је супротност турском полумесецу, оличава, слично као што је то с обзиром на наш народ чинила стара њемачка тробојка, жалост, борбу, и наду СРПСКЕ НАЦИЈЕ... Остала одећа приказује старосрпску тробојку на тај начин сто је ОГРТАЧ-ПРСЛУК ЦРВЕНЕ скерлетне БОЈЕ, ПАНТАЛОНЕ ПЛАВЕ, А ЧАРАПЕ БЕЛЕ..." За Петра I, Шварц пише да је био "један од највећих црногорских владара, нека врста васкрслог старосрпског ЦАРА и још је сада за сваког Црногорца предмет највишег поштовања..." У "Писмима о Јадрану и Црној Гори", објављеним у Паризу 1844, уз остало, каже се: "...У овој провинцији (Цетиње је главно место Књажевине) место Његуши је основано од једне колоније СРБА који су држали у Херцеговини планину Његош" (то је сада у никшићком крају Б.Ј.) У тексту се препричава народна пјесма о женидби Максима Црнојевића: Иван Црнојевић је позвао у сватове "младе људе из села, планине и са обале", с тим да буду "у што лепшим оделима њихових племена, како би се Латини дивили величанствености Срба..."
У Конкордату између Црне Горе и Ватикана, из августа 1886, у члану 12, уз остало, каже се: да ће црногорска влада, у споразуму са архиепископом барским бирати кандидате који ће се школовати у Риму за католичке свештенике у Црној Гори, "ти младићи биће обавезни да у Риму УЧЕ СРПСКИ ЈЕЗИК".
Поводом Петстогодишњице Косовског боја, 1889, Петроградско словенско добротворно друштво послало је телеграм књазу Николи, у коме се, поред осталог, каже: "...Само се по себи разуме да у дане тешких историјских успомена, као што је сад успомена на Косовску погибију Срба, срце тражи утехе и охрабрења, а мисао се уставља при објашњењу тога кобнога исхода Косовског боја, који неутјешно оплакује ЦЕЛО СРПСТВО. На Косову Пољу пало је Царство Српско, и ако не још коначно, потресено заиста раније, но, почело је одлучно пропадати тек после Косовскога пораза Срба. Српски је народ изгубио политичку слободу и постао роб дивљих освојитељ..." Италијан ВИКО МАНТЕГАЦА пише у својој књизи "Црна Гора" (1890), уз остало: "...Капа коју носе сви црногорци од првог до последњег, без обзира на њихов положај, у ствари је симбол. Црна ЕШАРПА на капи представља тугу за СРПСКОМ отаџбином, црвена боја темена - крв проливену у вјековним борбама против Турака, а мали исјечак са златним извезеним словима Х.I (Никола Први), симболизује Црну Гору, оне сурове планине, у којима су СРБИ НАШЛИ прибјежиште, када је сав Исток пао под турску ВЛАСТ... Црна Гора је била КОЛЕВКА СРБА на Балканском полуострву, која им је дала славну династију Немањића, постала је, као што рекох, прибјежиште поражених на Косову, врлети, у којима је у тами Средњег века - док је свемоћни полумјесец господарио над овим земљама које је освојио Велики Душан, живјела и јачала СРПСКА ИДЕЈА. Црна Гора је била светионик у који су угњетени упирали своје погледе са надом, јер у доба када од некадашњег Душановог Царства не бијаше остало ни трага, и када су се моћне европске војске и то не увек успјешно бориле у име хришћанства с Турцима, увек је постојао тај планински врх и та висока стена, Црна Гора, са које су се лепршали крст и застава СРПСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ..." Аутор пише о свечаности освештења камена темељца цркве у Никшићу, којом приликом је књаз Никола одржао "један ватрени говор који је, мада новине о томе нијесу извјештавале, имао великог одјека код СВИХ СРБА књажевина, као и код оних који су још под турском влашћу. Говор је завршио молећи светог Василија да потпомогне и учврсти ЈЕДИНСТВО СВИХ СРБА." Петроградски "Хералд" је писао, 1893, о 400-годишњици Ободске штампарије: "Ма колико да звучи парадоксално, ово је јубилеј чисто културног значаја, који нам доказује да су СРБИ и у најтежим данима своје прошлости ишли упоредо са цивилизованим Западом." ( "Зета", 25.Јун 1939, Подгорица).
Истим поводом је енглески државник Гледстон рекао:
"...У ПРВОЈ СРПСКОЈ ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ штампале су се књиге када су у Енглеској штампаре у тамнице бацали и на смрт осуђивали." ( "Зета", 25.Јун 1939) Француз Р.КОКЕЛ, пише у својој књизи "Историја Босне и Црне Горе", уз остало: "...СРБИ су чинили најважнију фракцију досељеника (Словена) у VII веку, и међу земљама које су посјели, усљед слабости царева Истока, фигурирала је и садашња Црна Гора... ЦРНОГОРЦИ ПРИПАДАЈУ, дакле, ВЕЛИКОЈ СРПСКИ РАСИ, као и њихови суседи Босанци и Херцеговци, и они лично се сматрају најбољим СРБИМА. Језик, употреба ћириличног писма, православна вера-исти су: физички тип не разликује се осетно од оног становништва Србије". Рус А.АЛЕКСАНДРОВ пише у "Материјалима и неким изворима за историју Црне Горе" (1897): "...Представником те исконске црногорске слободе и независности јавља се сав народ, груписан у својим самосталним племенима, из којих се састојала Црна Гора тог времена; племена изводе, у највећем броју случајева, свој род од каквог хероја, добјежалог ту ради очувања своје слободе, из поробљених области СРПСТВА." Исти аутор, пише 1896, у чланку "Поводом преласка у католичанство Јелене Црногорске" (при удаји принцезе Јелене, кћерке књаза Николе за италијанског престолонаследника, касније краља); "...С падом независности Србије, после Косовске битке, 15.јуна 1389, православна СРПСКА ЦРКВА у својој колевци ЗЕТИ, претходници данашње Црне Горе, стала је трпети притисак и угњетавање", с једне стране од Турака, а с друге стране усљед лукаве "пропаганде западне цркве". Александров, у истом члану, пише о књазу Данилу "СРПСКИ ГОСПОДАРУ ЦРНЕ ГОРЕ" који је узео титулу књаза и заштитио своју земљу од турских напада". Руски историчар, ПАВЛЕ РОВИНСКИ, пише у свом делу "Црна Гора у прошлости и садашњости" (1897), уз остало: "... До десетог стољећа...било је окончано насељавање тог краја (Зета) СРПСКИМ ПЛЕМЕНИМА. У њих је отпочео политички живот који се у XI веку толико био развио да је дао потстрек ОБЈЕДИЊАВАЊУ СРПСКОГА НАРОДА У ЈЕДНУ ВЕЛИКУ ДРЖАВУ..." Ровински назива дотадашње НАСЕЉАВАЊЕ СРБА У ЗЕТИ "ПРВИМ таласом". "Други талас" сачињавају досељавања "изазвана падом Српског Царства и највише су се одиграла у другој половини XV века, када је изгубила самосталност Босна и Херцеговина и Зета остала јединственим убјежиштем слободног СРПСТВА..." "Уопште, састав становништва Црне Горе своди се на овај главни тип: то су СРБИ јужног говора, који спада у херцеговачко наречје". Ровински је, уз остало, забиљежио, путујући по Црној Гори, бројне чињенице о КУЛТУ СВЕТОГ САВЕ: светитељев име носе многи локалитети, постоје многе легенде о чудотворствима и мудростима Светог Саве. Црногорци су многе природне појаве и своје умијеће везали за Светог Саву. "Многе скаске, које се препричавају у Србији или Босни" - пише Ровински - "препричавају се и у Црној Гори; то се исто односи и на ... пословице и пјесме. У Црној Гори се пјева о Цару Душану, о Марку Краљевићу, о котарским сердарима, о војевању Карађорђа, о Ђорђу Кастриоту (Ровински тврди да Скендер-бег "има исти значај за арбанашки и српски народ" па га и пјесма српска опева заједно са српским јунацима, и шта више држи га за Србина)... То се исто може рећи и за лирске...пјесме". За Дробњаке и Пивљана Ровински каже да их сматрају "представницима најчистијег СРПСКОГА ТИПА". Француз ШАРЛ ЛОАЗО, у својој књизи "Словенски Балкан и Аустријска криза" (1898), каже: "...СРБИ, који исповедају готово сви грчку православну веру, и улазе у овом погледу у широки круг Православне цркве, успели су да оснују двије независне државе: Краљевину Србију и књажевину ЦРНУ ГОРУ. Број СРБА досеже сљедеће цифре: - Краљевина Србија - 2.127.144 - Књ. ЦРНА ГОРА - 250.000 - Краљ. Мађарска - 678.747 - Хрватска и Славонија - 567.443 - Далмација - 87.000 - Отоманско Царство - 992.300 (ова задња цифра, коју је 1889, саопштио Гопчевић, редукована је за 3/4 од стране бугарских статистичара)." Лоазо пише да "СРБИН ма где се налазио, у средњој Мађарској, у Банату, Славонији, Далмацији, у Босни као и у Старој Србији или Македонији, духовно се везује за ЦЕНТАР НАЦИЈЕ, БИЛО У ЦЕТИЊУ, било у Београду. Београд и ЦЕТИЊЕ, не представљају, на крају, двије различите концепције, још мање, ривалске на ПЛАНУ ОБНОВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ; то су двије престонице исте државе у оснивању, од којих свака има сопствену сферу престижа и утицаја..."
Црна Гора - Србска Спарта (неке од слика су преузете са www.montenegro-canada.com)
Француз И. ДЕ МАЛКАСОНИ, у својој књизи "Панславизам и источно питање" (1898), уз остало, пише:
"Кад су се СРБИ раширили на одговарајућем земљишту они су га поделили на следећи начин: Неретва (Паганија), Хум, Травунија и ЗЕТА - на западу, Босна на северу, и Србија - на истоку... Срби су емигрирали у VII веку ка Дунаву... Они су формирали државе Рашку, Босну, Херцеговину (Војводину Светог Саве), ЗЕТУ (ЦРНУ ГОРУ), итд." (Овде поново видимо једну нелогичност у вези ''досељавања'' Срба. Прим.Уред.) Бечки лист "БАЗАР" је донео, марта 1900, чланак о књижевном раду књаза Николе и његове кћерке Јелене. У тексту се каже да Њемци нијесу пријатељи Словенима, а то су "најмање СРБИМА У ЦРНОЈ ГОРИ". Аутор написа вели да књаз НИКОЛА у својим драмама СЛАВИ "САМО СРПСКУ ЗЕМЉУ И СРПСКИ НАРОД", а Јеленине пјесме носе "на себи ПЕЧАТ ПРАВОГ СРПСКОГ ДУХА". ( "Луца", април 1900, Цетиње). Лондонски лист "Дејли телеграф", у броју од 14.октобра 1908, пише о анексији Босне и Херцеговине. Говори о симпатијама у Русији према Србији и Црној Гори, које је огорчио освајачки потез Аустроугарске: "...Ред је дакле, да европске владе, узму озбиљно у оцену српског захтеве... Господин Миловановић (министар спољних послова Србије), рећи ће сер Едварду Греју (британски министар спољних послова), да ће Србија и Црна Гора, ако се западне силе не обазру на њихова права, потегнути мач за свој опстанак. После своје дуге историјске борбе за слободу, СРПСКА РАСА неће допустити, да је прогутају вали аустријске најезде ... " ( "Глас Црногорца", 25.октобар 1908). Лондонски лист "ТАЈМС" је истим поводом, писао, уз остало: "... Аустрија протестује против узимања у обзир накнада за Србију и ЦРНУ ГОРУ. То може довести до озбиљних расправа. Петроградска посете српског престолонаследника у овом тренутку, с писмом краља Петра Цару, догађај је чији значај не може а да не обрати на себе пажњу... Србијин апел дира у један од најосетљивијих и најдубљих живаца руског народног расположења, ако се не буде нашла ма каква форма надокнаде за МАЛЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ, ово расположење на Неви може достићи опасне размере ". ( "Глас Црногорца", 25.октобар 1908). У једном другом коментару "Дејли телеграф", каже се, поред осталог: "Природна жеља народа у Краљевини Србији, била је да се споји са својом браћом Србима у Босни, Херцеговини и Црној Гори. То не би само умирило српске осјећаје и аспирације, већ би Србији дало излаз на Јадранско море... Садашња територије Краљевине и Књажевине заузима мањи део територије у којима живе СРБИ - заузима само Србију и ЦРНУ ГОРУ. Све земље између Дунава и Драве насељење су Србима. Далеко на југу Новопазарског санџака чак до Шар Планине, живе Срби... " ( "Глас Црногораца", 17.октобар 1908). Француз Алис Нолт, у својој књизи "Есеј о Црној Гори" (1907), уз остало, пише: "...Било како било, СВЕ ДО 1500.године НЕ ПОМИЊЕ СЕ ЦРНА ГОРА. Земља се звала ЗЕТА и чинила је део оних територија, на којима су се Словени Илирије и Далмације, подељени у ДВЕ РАЗЛИЧИТЕ ГРУПЕ били настанили; ЈЕДНИ повлачећи се ка западу (ХРВАТИ), а ДРУГИ, посједајући Рашку, тј. данашњу ЦРНУ ГОРУ и Херцеговину (СРБИ)... ... ЦРНОГОРЦИ, КАО СВИ СРБИ, имају поетску душу. Било је све време међу њима песника. Међу ратничким песмама које се певају... уз гусле, има и таквих које су преношене, столећима, с генерације на генерацију. Оне славе стару величину СРПСКОГ НАРОДА, потсјећајући на његов пораз на Косову и предвиђајући му једну будућност толико сјајну као што је била његова прошлост... ИДЕЈА СРПСКОГ ЈЕДИНСТВА и југословенског братства то је најјачи мотив акције и експанзије Књажевине (Црне Горе)." Нолт пише о вјери Црногораца "у овај сан обнове ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ЦАРСТВА", и "помало је човјек зачуђен у први мах" кад "нађе код њих више... жалости због слома Цартсва и више уверености у његову обнову", но у Срба у Србији. "Ово изненађење ишчезава, ако се зна да је ЦРНА ГОРА у ствари КОЛЕВКА ОВОГ ЦАРСТВА... Управо је овде стрпљиво прављено гнездо из којег је СРПСКИ ОРАО ПОЛЕТИО, ту је рањен, измучен, дошао избјежао у болним часовима историје. Одатле он мора, надају се непрестано ЦРНОГОРЦИ, поново раширити тријумфална крила, над покрајинама поново освојеним и уједињеним сада још увек раздробљеног Царства..." Нолт пише о симболици боја од којих је направљена црногорска капа: "... Црвено поље потсјећа на потоке СРПСКИ КРВИ проливене на Косову, црни оквир је симбол жалости; звезда и полулопта су вјечито жива нада, још од 1389, блиског рађања слободе. На црној ивици капе, главари носе ознаку двоглавог белог орла, симбол античке СРБИЈЕ, а у центру лав држи СРПСКИ КРСТ, симбол херојске борбе предака за веру." Шведски посланик у Риму, историчар БИЛДТ, депеширао је, својој влади, у време анексије БиХ, новембра 1908: "...Срби из Краљевине Србије нијесу тако храбри као СРБИ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ, и нема изгледа да ће се бацити грудима на аустријске топове..." (Владимир Дедијер, Сарејево 1914, Београд 1974).
Фото галерија: Обележја Црне Горе (кликните на слику за увећање)
Немац ДР К. СВАРЦЛОЗЕ, рекао је у предавању, које је пренео лист "Телтовер Крајслелат":
"...Тек недавно вратио сам се са НАУЧНОГ ПУТОВАЊА ПО ЦРНОЈ ГОРИ, које је трајало ВИШЕ НЕДЕЉА, па бих радо данас, да и својим старијим пријатељима испричам штогод из личног посматраја о овој значајној земљи... Цела се Црна Гора састоји из групе једна на другу нанизану... планинских котлина... Такву земљу, где се брда издижу као зидине, а једна се стена ниже на другу, треба само овлаш видети, па ће се одмах схватити, зашто су храбре СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ, кад су после пропасти старог српског царства на Косову Пољу, 15.јуна 1389, хтеле сачувати своју слободу од најезде Турака, изабрале за прибјежиште баш ове пусте планинске крајеве недалеко од сињег Јадрана... Војника можеш распознати од грађанина само по грбу, који се носи напред, на народној капи, јер и грађани и војници носе једнако народно одело, које се састоји од ПЛАВИХ широких ГАЋА, ЦРВЕНОГ ЏАМАДАНА, БИЈЕЛИХ докољеница, и паса са три мања оружја... Уосталом, БОЈА ОДИЈЕЛА НИЈЕ СЛУЧАЈНА, ВЕЋ У СВОЈОЈ ЦЈЕЛИНИ ПРЕДСТАВЉА СТАРУ СРПСКУ тробојку..." О књазу Николи Сварцлозе каже: "... Још је мало познато да је он талентован драматичар и књижевник, као и песник који дубоко осјећа. То му је у крви, јер је и НАЈВЕЋИ СРПСКИ ПЈЕСНИК, или боље рећи, класичар СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, ВЛАДИКА РАДЕ, који је на високом Ловћену нашао гроб, пун поезије, био члан његовог дома..." ( "Глас Црногорца", 1.новембар 1908). Енглез ВИЛИЈАМ МИЛЕР, у својој књизи "Балкан, Румунија, Бугарска, Србија, Црна Гора" (1908), уз остало, пише: "...Раније у дванаестом веку... Стефан Немања је поново ујединио СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, укључивши и ЦРНУ ГОРУ... У току владавине Стефана Душана у Књажевини Зети је живио СРПСКИ ПЛЕМИЋ БАЛША... Кад је Српско Царство пало на фаталном Косову Пољу, 1389, тврде планине Јадрана и долине Зете остале су последње прибјежиште оних СРПСКИХ ПОРОДИЦА, које су претпоставиле слободу у неплодној земљи - плодном тлу и ропству под турским освајачима...!" Црна Гора је, пише Милер, "постала азил СРПСКЕ РАСЕ, становиште слободних људи, који су се борили за своју слободу. СВАКИ ЦРНОГОРАЦ НОСИ У СЕБИ ЖАЛОСТ ЗБОГ ПОРАЗА НА КОСОВУ... Сваки нараштај СРПСКЕ РАСЕ је припремљен, од стране националних вођа, на реванш за Косово..." За књаза Николу, Милер, поред осталог, каже: "Ова пјесничка природа је дала велики допринос СРПСКОМ пјесништву". По Милеру, реализацијом Санстефанског уговора требало је да дође до територијалног спајања Србије и Црне Горе: "На тај начин ДВИЈЕ ГРАНЕ СРПСКОГ СТАБЛА, толико дуго одвојене, биле би практично поново сједињене, и ОБНОВА СРПСКОГ ЦАРСТВА, О КОЈЕМ ЈЕ КЊАЗ (НИКОЛА) ГОВОРИО И САЊАРИО могла је бити остварена..." Бугарин С.С.БОБЧЕВ, историчар, пише, уз остало, поводом проглашења Црне Горе за Краљевину, 1910: "...Садашња Црна Гора је наследница оне Зете која је од насељавања Словена на Балканско полуострво, играла, збиља, важну политичку улогу у ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА. Зета је у најранијем времену, имала владаоце, какви су били: Стефан Војислав, који је владао над готово целом СРПСКОМ ЗЕМЉОМ, а у области његове државе налазио се готово ЦИО СРПСКИ НАРОД, први пут под његовом владавином СРБИ СУ ДОБИЛИ ЈЕДНУ УРЕЂЕНУ ДРЖАВУ. Краљ Михаило Војисављевића је радио на САМОСТАЛНОСТИ СРБСКЕ ДРЖАВЕ и црквене самосталности... ЗЕТА ЈЕ БИЛА КОЛЕВКА И ВОЉЕНА ђедовина "великога СРПСКОГ КРАЉА НЕМАЊЕ." Бобчев за Ловћен каже да је био "светионик СРПСКЕ СЛОБОДЕ", који се "није могао никад угасити", већ је живио "некад јаче, а некад слабије, али непрестано." ( "Глас Црногорца", август 1910). Бечка "Ноје Фрајле Пресе" објавила је напис о књижевном делу књаза Николе, у време припрема за прославу 50-годишњице његове владавине, у коме се каже да се књажеве пјесме "певају"... свуда, њих рецитују уз гусле и СРПСКИ ГУСЛАРИ их преносе од уста до уста..." ( "Цетињски вјесник", 7.јуни 1910). Бриселски лист "Л 'ЕНДЕНПАНДАС БЕЛЦ", пише августа 1910: "... Проглашење Црне Горе за Краљевину није било друго него једна проста формалност. Књаз Никола је већ изгледао као један истински Краљ, пре него је био проглашен. У Србији је ово проглашење Краљевине, ово стварање једне НОВЕ СРПСКЕ КРАЉЕВИНЕ... сматрано врло различито..." У чланку се каже да шовинисти оптужују књаза Николу, видевши у овом чину његову намеру "да се стави на чело уједињеног СРПСКОГ НАРОДА, говорећи да има аспирације на (све) СРПСКИ пријесто... Ближа будућност ће показати хоће ли ДВИЈЕ КРАЉЕВИНЕ СРПСКЕ моћи ићи као двије сестре искрене и неодјељиве или ће оне постати ривали, на велику жалост србијанских и црногорских патриота или велику несрећу СРПСКЕ НАЦИЈЕ..." ( "Цетињски весника", 4.септембар 1910). Лондонски "Дејли телеграф" пише, поводом проглашења књаза Николе за краља: "...Са историјског гледишта Црна Гора потпуно заслужује овај авансман. Њено је земљиште малено, али су дела Црногораца, уистину, била краљевска... Последњи догађаји (анексија БиХ и проглашење Бугарске за независну краљевину) пореметили су равнотежу "упоредних вредности", на Балкану. Та се равнотежа изменила на штету СРПСКОГ НАРОДА, који, упоређиван са другим балканским народима, изгледа, да је изгубио нешто од своје цене (постао је нешто депримован). То се сада исправило тиме, што СРПСКИ НАРОД ИМА ДВИЈЕ КРАЉЕВИНЕ НА БАЛКАНУ..." ( "Глас Црногорца", 24.август 1910). Бечки лист "ДЕР САЛОН", писао је јула 1910: "... Јунак са вучјег Дола, како обично СРПСКИ НАРОД зове књаза Николу, није само храбри соко, он је и одлични војни стратег. То је показао у главној војни од 1877, када је тако вјешто умио да распоређује малу црногорску војску, да је увек надвлађавао јачег непријатеља. " ( "Цетињски вјесник", 4.август 1910). Члан Словенског добротворног друштва у Петрограду, Коровљев, на сједници друштва, 11.маја 1910, рекао је, уз остало: "...Књаз Никола има велику популарност не само у СРПСКОМ НАРОДУ, него у целом Словенству. То је један од најзнаменитијих владара, што је икад СРПСТВО ИМАЛО." ( "Глас Црногорца", јун 1910). Француз М.Ц.ВЕРЛУП, пише у својој књизи "Краљевина Црна Гора" (1911), уз остало: "... СРПСКИ РАТНИЦИ су освојили Црну Гору, Херцеговину и суседне земље; ДАНАШЊИ ЦРНОГОРЦИ СУ, дакле, проистекли ОД ОВИХ СРБА; међутим, они су се укрштали понекад, са Келтима и Аварима." Говорећи о делу краља Николе "Балканска царица", Верлуп каже, да "краљевски ауторитет претпоставља ставарање једног ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ЦАРСТВА, У КОМЕ БИ данашња ЦРНА ГОРА БИЛА ЈЕЗГРО. Управо та је амбиција, толико жива у срцу сваког Црногорца, тако да је скорашњом трансформацијом Књажевине у Краљевину, реализован један од најдражих снова целога народа..."
Енглеска карта из 1716.г.
Чешки историчар, КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК, у својој "Историји Срба", уз остало, пише:
"... Када су се у новије доба границе османског светског царства сузиле, почињу се образовати НОВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ и то баш на земљишту средњовековних политичких творевина: у непроходним планинама Црне Горе, код Цетињског манастира, задужбине Црнојевића из г.1485, у шумом обраслој Шумадији, не много јужније од Београда и деспотског града у Смедереву... " Чех ЈОСИП КОНРАД, пише у књижевном листу "Мај", о пјесништву Мићуна Павличевића: "... Павличевић у свом раду, као и остали Црногорци, и уопште СВИ СРБИ, који се баве пером, сљедује сасвим примеру генијалног аутора 'Горског вијенца', Петра II Петровића Његоша..." "Ко познаје СРПСКИ ЈЕЗИК, томе радо препоручујемо Павићевићеве пјесме." ( "Глас Црногорца", 26. фебруар 1911). Француз З.МАЛКАЗОНИ пише у свом делу "Словенски Балкан кроз последњу Источну кризу" (1911), уз остало: "... Једини аутономни представици СРПСКЕ РАСЕ на Балкану, ове двије државице (Србија и Црна Гора) представљају, такође, политичке и материјалне аспирације; и прошлост је толико потврдила да су оне трпеле јер су биле одвојене једна од друге..." Француз ЖОРЖ НОРМАН пише у париској ревији "Магазин питореск" (април-мај-јун 1911), уз остало и сљедеће: У вези са школовањем књаза Николе у Паризу, од 1852, Норман пише: "Ова варош бијаше тада интелектуални центар СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ..." Аутор биљежи да се више дела краља Николе са успехом приказује на СРПСКОМ ПОЗОРНИЦАМА, а његова песма "Онамо 'намо" је "постала... ХИМНА СРПСКОГ НАРОДА. Расути, подвлашћени другим државама, СРБИ су упрли свој поглед у Краља Николу, чији су стихови пронијели, кроз ЦИО СРПСКИ НАРОД, СЕМЕ НАЦИОНАЛНЕ ИДЕЈЕ и поставили га у срцима СВИЈУ СРБА ... " ( "Цетињски вјесник", 5.новембар 1911). Рус П.ЗАБЛОТСКИ, директор гимназије у Њежину (Русија), пише црногорском митрополиту Митрофану, у току Првог балканског рата. Заблотски подсјећа на "пророчански победоносни акорд" Николине надахнуте песме: "Онамо покој добићу души, КАД СРБИН ВИШЕ НЕ БУДЕ РОБ". Каже да је осетљиво срце старога црногорског Господара слушало вапаје поробљених СРБА и од њих боловало". Заблотски завршава своје писмо жељом: "Нека нигде где куцају СРПСКА СРЦА, где се чује СРПСКА РИЈЕЧ и слави СРПСКА СЛАВА, не буде више СРБИНА - роба". ( "Цетињски вјесник", 14.децембар 1912). Аустријски ИСТОРИЧАРА ФРИДЈУН пише у Бечком листу "НОЈЕ ВИНЕР ТАГБЛАТ", 25.децембра 1912, о ситуацији, насталој успостављањем заједничке границе између Црне Горе и Србије: "...Основни принцип бечке балканске политике био је недопуштање да се слију границе ДВИЈУ СРПСКИХ ДРЖАВА - СРБИЈЕ и ЦРНЕ ГОРЕ. Сандџак је био клин међу њима. Зашто се Езентал одрекао од права његове окупације? Његови критичари коре га што се он заносио вером у препород Турске, те се одрекао од права на Сандџак у њену корист и то у име компензације за анексију Босне уздајући се да ће нова Турска моћи ширити Сандџак од покушаја ЦРНЕ ГОРЕ и СРБИЈЕ ДА СЕ СПОЈЕ..." ( "Глас Црногорца", 5.јануар 1913). Француз Луј Лезерн у свом делу "Срби, Хрвати и Словенци" (1913), пише, уз остало: "... У XI веку, гравитациони центар СРПСКИХ ЗЕМАЉА је у региону званом Диоклитија, који одговара отприлике данашњој Црној Гори". Препричавајући садржај "Горског вијенца", аутор каже да "народ у колу" евоцира патње и борбу СРПСКЕ НАЦИЈЕ, од Косовске битке, дана губитка независности. О оружју Вука Мандушића, Лезерн каже да та нова пушка, коју Владика даје ратнику, "то је можда ... симбол борбе, коју СРПСКА ЗЕМЉА има да издржи у будућности. Ова борба није окончана ни до данас и СРПСКЕ РАСА још није реализовала идеал о коме је сањао Владика - ратник Црне Горе ". Швајцарац РЕНЕ КАЛАПАРД, изјавио је, 1913: "... Један СРБИН, НИКОЛА ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ, КРАЉ ЦРНЕ ГОРЕ, први је подигао убојну заставу против безбожнога статуса кво (на Балкану), по коме је османлијско дивљаштво могло да по милој вољи бесни над подјармљеном рајом. Ја наравно не истражујем поводе рату, већ једино гледам на чињенице: СРБИ из долина, СРБИ из планина, сви су дали на хиљаде живота да би извојевали народна права, права њихове браће вековима тлачене..." ( "Цетињски вјесник", 11.јануар 1913). Француз САРЛ ЛОАЗО, парафразира, 1913, разговор са "једном врло угледном црногорском личношћу": "Свима нам је заједничко, као што знате, у целом НАРОДУ СРПСКОМ, етничко порекло, језик, религија, обичаји, литература или боље рећи ЦРНОГОРАЦ НИЈЕ НИШТА ДРУГО ДО СРБИН, који је одрастао по врлетима балканских планина, један тип са засебним именом." ("Глас Црногорца", 27.април 1913). Грк ДР АНТОНИЈЕ СПИЛИОТОПУЛОС, пише 1913, о ситуацији у којој се нашао СРПСКИ НАРОД. Пошто је подсетио на анексију Босне и Херцеговне, аутор каже: "... У 1913.године трагедија се понавља и ПРАВО СРПСКИХ НАРОДА опет та иста сила гуши у питању Скадра." Аутор помиње огромне жртве Црногораца и Србијанаца у борби за Скадар, подсјећајући да је тај град "играо озбиљну улогу у СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ, а особито у историји Старе Зете, данашње Црне Горе", пре него су га Турци освојили. ("Цетињски вјесник", 27. април 1913).
Црногорска племена
"Цетињски вјесник", од 12.марта 1914, преноси текст из грчких новина:
"... Код сваког човјека, чија је душа племенита, ум непомућен, срце осетљиво, а осјећаји развијени за све што је лепо и узвишено - вјековна очајничка али јуначка борба дичних СРПСКИХ ВИТЕЗОВА ЦРНОГОРАЦА, који такорећи одвојени од света, у својим сурим, озбиљним, хладним планинама, брањаху своју слободу - изазивала је дивљење и поштовање. ... Када се помисли на тежак или боље рећи, мученички живот ТОГ МАЛОГ ДИЈЕЛА СРПСКОГ НАРОДА, и кад човјек помисли да ти неустрашиви витезови никад не клонуше духом пред силним и страсним душманима, човјек мора не само да се диви томе народу, но и да се заплаче над тешком судбином његовом... " Поменути Грк, А.СПИЛИОТОПУЛОС, пише, 1914, у грчком листу "Панелеион Кратос", да је народ Црне Горе, "још од историјске битке на Косову па све до данас, одржавао непоколебљиву мржњу против Турака и високи осјећај за своју независност... Зидање града Скадра, дало је једну од најдивнијих и најузвишенијих песама НАРОДА СРПСКОГ, па према томе и ЦРНОГОРАЦА, из које се развија, сав неизмјерни и благи мирис народне пјесничке умотворине". Њемац ХУГО ГРОТЕ, у својој књизи путописној "Кроз Албанију и Црну Гору" (1913), каже да су Црногорци једнодушни у жељи за стварањем "ЈЕДНОГ СРПСКОГ ЦАРСТВА са краљем Николом на челу. То би могла бити државна заједница, природно, само кад би Црна Гора играла исту улогу коју има Пруска у Њемачкој државној заједници." Француз З.НИОКС, у својој књизи "Балканске земље" (1915), уз остало, пише: "... ЦРНОГОРЦИ нијесу ништа друго до ЈЕДНА ГРАНА СРПСКЕ ФАМИЛИЈЕ, која се склонила у планине после боја на Косову Пољу (1389)... СРБИ су увек сматрали ЦРНУ ГОРУ ... као неосвојиву ТВРЂАВУ ЊИХОВЕ РАСЕ, где су се сачувале нетакнуте искре њихове националне обнове и успомена на њихову независност..." Француз АУГУСТ ГОВЕН, пише, између осталог, у својој књизи "Југословенско питање"(1918): "... МОНТЕНЕГРО или ЦРНА ГОРА, ЗЕТА у Средњем веку, извесно ЈЕ ЈЕДНА СРПСКА ЗЕМЉА... Од 1830 г. па до своје смрти, Петар II није престајао да се заокупља ослобођењем СРБА испод Турске и Аустрије. У 1849, он је потписао један тајни уговор са Александром Карађорђевићем, у вези са ослобођењем СРБА. у 1854, 1857 и 1858, за време устанка у Босни, књаз Данило је комбиновао своје напоре са оним књаза Александра ... Књаз Никола је потписао, 1865, један уговор, из којег је произилазило да је пристао на абдикацију у корист књаза Михаила од Србије, а који се, са своје стране, обавезао да га (књаза Николу) учини наследником у случају да нема (књаз Михаило), директног мушког потомка... Данас, сви Црногорци, они у Црној Гори и они који су отишли да потраже зграду у иностранству, апсолутно желе да се уједине са Србима Краљевине (Србије)..."
Француз А.САБОЗУ, пише уз остало, у својој књизи "Срби, Хрвати и Словенци" (1919):
"...Србија броји 4 милиона СРБА, ЦРНА ГОРА ИХ БРОЈИ 450 ХИЉАДА... Зна се да ЦРНА ГОРА НИЈЕ МАЊЕ СРПСКА, у сваком погледу, него моравски базен. Такође, дизање устанка или објаве рата су, вековима, следили или мало претходили онима Србије..." Аутор каже да "СТАНОВНИЦИ ЦРНЕ ГОРЕ ЈЕСУ СРБИ - ПО КРВИ, ПО ПОРЕКЛУ, ТРАДИЦИЈИ, ЈЕЗИКУ и религиозном обреду..." Француз ЕМИЛ ОМАН, у својој књизи "Југославија" (1927), износи историјат југословенских народа. Говорећи о Србима каже, уз остало: "Национална вера Црногораца је 'вера Обилића'; њихов највиши интелектуални домет то су традиције Косова и СРПСКОГ ЦАРСТВА, што знају жене исто толико добро као и људи, а што им намеће СРПСКА ДУЖНОСТ: осветити мртве..." Њемачки СЛАВИСТА, ГЕРХАРД Геземан, записао је у свој дневника, прављен при одступању са србијанском војском, 1915. и 1916 (којег је објавио 1935, у Минхену): "... Црна Гора се по старој традицији дели на племена чак и данас још, након што су се централистичка власт и династија Петровића већ током неколико генерација трудиле да народ одвикну од старих партикуларистичких често анархистичких племенских осјећања и наметну му црногорско државно осјећање. Ја, међутим, У РАЗГОВОРИМА С ЦРНОГОРЦИМА - и образованма и неуким, НАИЛАЗИМ ЗАЧУДО МАЛО "ЦРНОГОРСКОГ" ДРЖАВНОГ ОСЈЕЋАЊА И ДРЖАВНЕ СВЕСТИ. ОНИ СУ ИЗВАНРЕДНО ДОБРИ СРБИ. ЊИХОВО СРПСКО НАЦИОНАЛНО ОСЈЕЋАЊЕ И НАЦИОНАЛНА СВЕСТ несумњиви су као код Шумадинаца или босанских револуционара. Кад хоће да повуку црту при разликовање између себе и других СРБА, то сигурно НИЈЕ ПОЛИТИЧКЕ ПРИРОДЕ, ВЕЋ ЦРТА КОЈА ОДВАЈА ПАТРИЈАРХАЛНЕ СТАРОПЛЕМЕНСКЕ од модернизованих колониста. Цела Краљевина Србија у границама до 1912, је земља насељеника... ЈЕДИНА РАЗЛИКА КОЈУ ЦРНОГОРЦИ ИЗМЕЂУ СЕБЕ И ''ДРУГИХ'' ИСТИЧУ ЈЕСТЕ: ДА СУ ОНИ БОЉИ СРБИ, ЈОШ БОЉИ СРБИ НЕГО ДРУГИ..." (Читајући овај текст не могу а да не осетим да је то Геземана не само чудило него и помало нервирало. Очигледно су Немци већ тада опипавали пулс и тражили слабу тачку, али је у то време код Црногораца на њихову велику жалост, нису могли наћи). О "Горском вијенцу" Геземан пише: "У стиху и стилу народне епске песме - али није еп, разговори и дијалози јунака, туробна кола народа као трагични хорови, али није драма. Једноставно речено: КЛАСИЧНИ И НАЦИОНАЛНИ СПЈЕВ СРБА..." Герхард Гезман у своме делу "Чојство и јунаштво старих Црногораца" (1943), уз остало, пише: "... Зато бих ја хтео да ЦРНОГОРЦИМА, И СРБИМА УОПШТЕ... напоменем, да се са животним идеалима својих предака налазе у најбољем европском друштву." Гезман говори о настојањима Марка Миљанова да "код својих земљака, ЦРНОГОРАЦА, и код СРБА УОПШТЕ", сузбије "предубјеђења да су Арбанаси прави варвари". Гезман пише: "ЦРНОГОРАЦ је по своме легендарном веровању не само најбољи ратник на свету, ВЕЋ И НАЈБОЉИ СРБИН, СРБСКИЈИ ОД СВИХ СРБА. У томе има донекле право. Он је, у најмању руку, хероичка квинтесенција СРПСКЕ ДИНАРСКЕ ДУШЕ. Уз то, и легенда има своју биолошку вредност. Ова овде уливала је Црногорцу самопоуздање, и готовост да себе приноси на жртву..." Гезман каже да "од свих јунака прошлости, који су у Црној Гори били на великој цени, МИЛОШ ОБИЛИЋ ужива највеће поштовање које је култ постало. И то је вец одавно познато..."
Интерсантне слике
Рус С.БОГОЈАВЉЕНСКИ, ПРОФЕСОР ИСТОРИЈЕ, пише, поред осталог, у чланку, "Из руско-СРПСКИХ односа у време ПЕТРА I" ( "Питања историје", 1946, Москва):
"... На крају XVII и почетком XVIII века, СРБИ су били раздељени у три групе: 1. Србија, Босна и Херцеговина - налазиле су се под турском влашћу 2. СРБИ - који су живјели у тешко доступним планинама ЦРНЕ ГОРЕ, с муком су бранили своју независност од са три стране опкољавајућих Турака, а на западу од Венецијанаца који су успијели освојити значајан део Балканског полуострва на Побрежју Јадранског мора 3. Срби, који су живјели у Мађарској. Те три групе су живјеле посебним животом, но чували су своју ЈЕДИНСТВЕНОСТ У ЈЕЗИКУ, КУЛТУРИ И РЕЛИГИЈИ..." Аутор каже да се путовањем митрополита Данила Петровића Његоша у Русију, "засновало савезништво Руса и СРБА у рату против Турака." У Историји Југославије, коју је издала Академија наука СССР у Москви 1963, уз остало, каже се: "У XI веку центар борбе за политичку независност СРПСКИХ ЗЕМАЉА и њихово државно обједињавање преместило се из унутрашњих рејона Србије на југозапад, у СРБИМА насељеним ПРИМОРСКЕ ОБЛАСТИ - Дукљу (Зета, Црна Гора), Травунију и Захумље (сада Херцеговина и дио Црне Горе)... ДУКЉА (која се у XI-XII веку стала називати Зетом), и прикључена њој са сјеверозапада Травунија и Захумље у IX и X веку, једно време налазила се под влашћу жупана Рашке..." Говори се и о СРПСКОМ КРАЉУ МИХАИЛУ ВОЈИСАВЉЕВИЋУ, који је добио краљевску титулу од римског папе. Каже се да је у XI веку "у СРПСКИМ ЗЕМЉАМА била оформљена, у значајној мери, феудална класа". За време Бодина, Дукљанске ДРЖАВА је укључивала у свој састав СВЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ: Зет, Рашку, Травунију, Захумље И БОСНУ." "Крајем XI века, када је Дукљанска држава стала слабити, центром борбе СРБА за државну независност поново је постала Рашка... Рашки велики жупан је раширио своју власт на Зету и друге СРПСКИ ЗЕМЉЕ..." О периоду после Косовског боја, у књизи су, уз остало, каже: "... У јужном делу СРПСКИХ ЗЕМАЉА, посебно у зетском ПРИМОРЈУ, већина феудалаца оријентисала се на Венецију у борби с Турцима." Његош и његов "Горски вијенац", представљају, по ауторима књиге, врхунац епохе романтизма у "тадашњој СРПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ". За књаза Николу се каже, да је "ступивши на престо после убиства Данила сматрао... да је црногорска династија Петровић Његош дужна да изврши историјску мисију ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА СРПСКИХ ЗЕМАЉА". У књизи се говори о активностима Црне Горе, тј. Књаза Николе, у раду УЈЕДИЊЕНЕ ОМЛАДИНЕ СРПСКЕ. Тако је, 1869, НА ЦЕТИЊУ ФОРМИРАН КОМИТЕТ УЈЕДИЊЕНЕ ОМЛАДИНЕ СРПСКЕ, а 1871, на Цетињу је основана ''Дружина за уједињење и ослобођење СРПСКИХ НАРОДА". У СССР-у је, дакле, и после Другог светског рата - поштована историјска истина о Црној Гори, као СРПСКОЈ ЗЕМЉИ, и о ЦРНОГОРЦИМА, КАО СРБИМА, док је у ФНРЈ - СФРЈ, од 1946, Титовом одлуком фалсификована историја Црне Горе и Црногораца - што је било у служби великохрватског програма смањења броја Срба, по сваку цену. САБОРИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОГОРСКИМ УЗБРДИЦАМА - У МАНАСТИРУ МОРАЧИ И У КУЧИМА, У XVII ВЕКУ
Историчар Јагош Јовановић пише у својој књизи "Стварање црногорске државе и развој црногорске националности" (Титоград, 1947), да је у лето 1608.године, патријарх српски Јован сазвао у Морачком манастиру састанак црквених и народних првака из свих српских земаља. На скупу је разматрана идеја "војводе савојског" да буде владар народа на Балкану, ослобођеног у заједничком устанку против Турака. Јовановић пише да су учесници на скупу закључили да војвода савојски мора да се обавеже "под својим потписом и потписом својих синова" да неће ништа учинити "противно догмама Православне цркве" и да мора да се закуне 'сврх четирију евангелија и на часном крсту "и да се крунише "по чину и закону крунисања старих царева наших". У писму је патријарх Јован истакао да неће разговарати ни са ким ко би "народ хришћански обраћао на закон римски". Из ових цитата јасно произилази да су на скупу у Морачком манастиру били православни Срби.
Августа 1614.године, неуморни, како га квалификује Јагош Јовановић, српски патријарх Јован, сазвао је у Кучима скупштину црквених и народних представника из свих српских земаља. Тројицу учесника одредио је цетињски митрополит Руфим, а по једног су изабрале племенске скупштине Васојевића и Пипера. На повратку из Куча на путу за Српску патријаршију у Пећи, Турци су ухватили патријарха Јована и одвели у Цариград где је скончао мученички. Јагош Јовановић пише да је "смрћу патријарха Јована нестало неуморног организатора акција ЦРНОГОРСКИХ и БРЂАНСКИХ племена против Турака." Године 1648. у Морачком манастиру састао се, по други пут, црквено-народни сабор, на коме је за патријарха српског изабран рашки митрополит Гаврило Рајић, пошто је патријарх Пајсије, насљедник патријарха Јована, умро. Један од најистакнутијих учесника на скупу у Морачком манастиру био је цетињски митрополит Мардарије Корнећанин. На скупу је одређен будимљански митрополит Пајсије да иде у Рим и понуди поглавару Католичке цркве заједнићку оружану акцију против Турака. На путу за Рим Турци су ухватили митрополита Пајсија. "Уморен је страховитим мукама" - пише Јагош Јовановић. Будући да је први скуп у Морачком манастиру и онај у Кучима организовао српски (пећки) патријарх, а на другом скупу у Морачком манастиру изабран нови српски патријарх јасно је да су те чињенице неоспориви доказ да је потпуно лажна тврдња "дукљанских" пропагандиста да су Петровићи посрбили Црну Гору и Црногорце.
Аутор: +BE+CP+ (forum.srpskinacionalisti.com)
Фото галерија: слике преузете са njegos.org из магазина ''Национална географија''.
ВЛАДАРСКА КУЋА ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ
ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ ЦРНОГОРСКИ БУКВАР Збирка старих црногорских докумената у које су искључиво уношени србска народност и српски језик ЗАКОНИЦИ http://www.njegos.org/ Уговор између Србије и Црне Горе од 23. септембра (5. октобра) 1866. год
Преамбула Уговора
"У име свете и једносушне Тројице. Његова Свјетлост Књаз Србије и Његова Свјетлост Књаз Црне Горе, имајући пред очима с једне стране своје свете дужности, а с друге стране жалосно стање народа српског у Турској, и одушевљени једнаком патриотском жељом, да у искреном споразумевању раде на ослобођењу и уједињењу свога народа сагласили су се да у овоме тајном уговору уреде сва питања која с тим у свези стоје, и означе унапред круг своје заједничке радње..." Члан 1. "Њихове Свјетлости Књаз Србије и Књаз Црне Горе обвезују се и залажу један другоме ријеч, да ће у највећој сагласности и искрености радити, да се што прије спреми устанак противу Турске пак да се цио српски народ у Турској ослободи од турског јарма и у једну српску државу споји". Члан 2. "Ако са божијом помоћу буде крунисано ово предузеће са подпуним успјехом, то јест да се цио српски народ у Турској ослободи и уједини у будућу велику Србију, онда и под тим условом Књаз Црне Горе свечано обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити с том великом државом, признавајући Књаза Михаила за владаоца те цјелокупне српске државе" Итд. Аутор: Сварог (svarog.blog.rs)
Стефан СРБСКИ
|
|