Европска штампа, која је опширно писала о устанку, посебно је истицала војводино врсно заповjедништво, које је Турцима нанијело тешке губитке. Истакао се у бици код Вучјег Дола у којој су Турци одлучно потучени, као и у многим другим биткама тог времена попут Боја на Касаби, Невесињској те у бици на Муратовици и у готово свим биткама током устанка. Књаз Никола му даје војводски чин 1876. године. Након што је учествовао у бици на Крсцу и ослобођењу Никшића, дошао је у сукоб са краљевим тастом Петром Вукотићем и самим књазом Николом, морао је да напусти Црну Гору и оде у Бугарску гдје са радикалском емиграцијом (међу којом је био и Никола Пашић) безуспјешно спрема упад у Србију и свргнуће краља Милана.
Након Бугарске одлази у Русију гдје бива примљен уз високе почасти као велики војсковођa. У Русији су му синови били на школовању и у војној служби, а у њој остаје пет година. Вратио се у Црну Гору у којој није био политички активан и у којој је умро 4. маја 1903. године. Сахрањен је пред капелицом на Старом цетињском гробљу, на његовом гробу је натпис „Неустрашивом јунаку, прослављеном војсковођи у борбама против Турака и борцу за народно ослобођење - захвални црногорски народ“. Носилац је бројних црногорских, србијанских, руских и италијанских одликовања. Вечна слава и хвала!
Извор: Србадија
|
|