Пошто се Милош Тошић, дошавши са Солунског фронта у оквиру Српске војне мисије у Америку, приликом случајног сусрета на „Тајмс скверу“ у Њујорку представио Николи Тесли као српски официр, Тесла му на то поносито одговара: „И ја сам Србин!“ Након што су, шетајући Петом авенијом, дуго причали о српским борбама на фронту и Албанској голготи Тесла је разговор завршио речима: „Знате ли да кроза ме сада иде струја, коса ми се диже на глави од радости и узбуђења.Треба да се поносимо што смо Срби!“
У Београду пак, сада већ давне 1892. Тесла изјављује: „У мени има нешто, што може бити и обмана, као што обично бива код младих, одушевљених људи, али ако будем срећан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за читаво човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа ће ми мисао бити, да је то дело једног Србина.“
Шта је за Теслу значило бити Србин?
Шта уопште значи бити Србин? Свети владика Николај Велимировић поставља то исто питање у Лазаревој Раваници приликом прославе петсто педесетог Видовдана од пресудног Боја на Косову, али у поетичнијем облику — Чији си ти мали, српски народе? — правећи аналогију са питањем које нам често постављају људи када смо деца. Долази до, рекло би се, врло прецизне дефиниције када сам одговара на своје реторичко питање: „Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац хришћанства у свету… И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, и по срцу и духу хришћани.“ Исто тако поетичан опис Тесле даје и приређивач хрестоматије незаобилазне у проучавању Тесле — „Никола Тесла и његово време“ — простодушни Сава Н. Вујновић: „Тесла је по рођењу био Србин, по васпитању православни хришћанин, по карактеру Личанин-крајишник, а по животу истински аскета. Он је ради среће и напретка човечанства свесно жртвовао себе.“ Одрастао је Никола на српским епским песмама, задојен љубављу према свом херојском страдалном народу. То су чинили подједнако и његова неписмена мајка Ђука, кћи проте Мандића, која је знала наизуст многе стихове народних песама и отац Милутин и сам српски прота. У аутобиографском чланку написаном 1919. присећа се живописно детињства: „Почео сам да дељем мачеве од комада намештаја које сам могао добавити. У то време био сам под утицајем српске народне поезије и пун дивљења према подвизима јунака. Имао сам обичај да проведем сате косећи своје непријатеље у облику стабљика кукуруза, што је упропашћавало летину, па сам зато добијао ћушке од своје мајке. Штавише, те ћушке нису биле форме ради, већ и те како праве.“ Осамдесет година после рођења Никола пише: „Поносан сам што сам потекао из земљорадничког витешког народа, који je y непрестаној љутој борби за своје идеале и европску културу задужио Европу и свуда заслужио част и поштовање читавог света, нарочито велике Америке.“ Има ли узвишенијег животног циља од жртвовања за друге за једног хришћанина? Није ли Христово, Теслино и српско страдање зарад општег добра, највећа морална лекција којој нас наша дивна хришћанска религија учи? Приликом посете свом родном крају свештенику у Оточцу Тесла је јасно рекао: „Моја вера је вера мога оца“, више пута се јавно изјашњавао као хришћанин и иако од његове дугогодишње секретарице Мјуриел Арбус дознајемо да је чврсто држао до свог верског наслеђа, али је све што је везано за религију чувао далеко од новина, а нарочито од света науке, он нам у говору изреченом приликом доделе Едисонове награде 1917, прилично прецизно и с филозофским миром одаје своји интимни однос према страдањима која су га задесила: „Могу, такође, да кажем да сам у срцу дубоко религиозан, мада не у ортодоксном значењу те речи, и да се одајем сталном задовољству уверености да највеће тајне нашег бића тек треба да буду протумачене и да упркос свим супротним доказима чула и учењима сувих и егзактних наука, ни сама смрт неће значити крај дивним метаморфозама чији смо сведоци. На тај начин сам успео да одржим непоколебљив мир свести, што ме чини отпорним против невоља, као и да постигнем задовољство и срећу до те мере да могу да извлачим неко задовољење чак и из тамније стране живота, искушења и патњи живота.“ Само прави, искрени, посвећени хришћани могу да размеју да се задовољење може наћи и у патњи и искушењима. Важи ли то и за целе народе? Да ли управо немогућност да се то разуме, даје главни аргумент критичарима такозваног Косовског мита и главну муницију да цео народ подвргавају руглу речима да се слављењем косовских јунака, страдалника, мученика страдалих за крст часни и слободу златну слави највећи српски пораз?
У тексту написаном двадесет и нешто година раније Тесла је подсетио страни свет: „Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цели северни део Балканског полуострва и велики део територије која сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспео у безнадежно ропство, после фаталног боја на Косову Пољу са надмоћним азијатским хордама. Европа неће моћи никада да исплати велики дуг према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор.“
Савремена Западна, хришћанска, цивилизација има дуг према Србији, јер је косовско страдање било жртва, хришћанска, за добробит целог света, за напредак европске културе. Јесу ли Христова, Теслина и српска жртва исте природе?
Похвала кнезу Лазару, вез на платну, дело монахиње Јефимије, почетак XV века
Што је за Христа Голгота, то је за Србију Косово. И како је Христово страдање уткано у душу сваког хришћанина, тако је свест о косовском страдању постала део сваког Србина. У „Повељи кнезу Лазару“ надахнута песникиња, монахиња Јефимија му каже: „И змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“, док непознати певач ставља у уста цара Лазара један од најлепших монолога светске књижевности, који подсећа на онај Хамлетов, али је преко два века старији и има неупоредино хришћанскији смисао:
„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству: Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству, Приволети царству земаљскоме, Земаљско је за малено царство, А небеско увек и довека. Цар воледе царству небескоме, А него ли царству земаљскоме…“
Међутим, Христовом страдању следило је васкрсење, a oно што у мистичном страдању целог српског народа, након што су се војници причестили на Косову равном пре свесног жртвовања недостаје, јесте управо васкрсење.
Након одласка у Нови свет 1884, прва посета Тесли Старом крају била је 1889, кад је цео српски род обележавао пола миленијума од Косовског боја. Тесла је очекивао да ће се васкрсење Србије десити кроз науку, па приликом посете Београду 1892. у инспиративној беседи изговара пред учницима Велике школе: „Господо, немојте мислити да сам ја, отишавши са свог огњишта, заборавио на свој род и племе, не, ја сам остао Србин и тамо далеко преко дебелога мора, услед испитивања, којима се бавим. Ми се налазимо пред великим преображајем науке. Цијели свијет ради да што више допринесе том дијелу прогласа, па и ми Срби то радимо и треба да радимо. Иако смо робовали пет стотина година, ми ипак не треба да очајавамо, јер се све може постићи. А природа нам је богато дала своје дарове, те можемо рећи, да је српски народ на првом мјесту позван да успјешно ради за борбу цијелог човјечанства. Зато, браћо моја, посветите се с одушевљењем раду, који треба бити и нама на првом мјесту, као и цијелом човјечанству и само тако ћемо надокнадити све оно што смо изгубили. Само тако помоћу науке ми ћемо једнога дана моћи рећи да смо окајали старе гријехе и да смо повратили, све оно, што смо на Косову, на сабљи изгубили. Живјело Српство!“ Тесли је на сахрани, по његовој жељи, оркестар свирао „Тамо далеко“… Умро је, а на грудима му је била књига српске народне поезије отворна на песми „Смрт мајке Југовића“ која говори о страшном страдању целе породице Лазареве љубе, славне царице Милице, на Косову…
Аутор: Слађана Радивојевић
Извор: Анти цензура |
|