ЈЕЗИК КАО ДОКАЗ СТАРИНЕ ЈЕДНОГ НАРОДАКако ово дело не пишемо с циљем да постојећим историјама додамо још једну, већ с намером, да при одређивању старине и порекла Словена уопште с посебним освртом на Србе, узмемо у обзир и друге гране, а не само историју, покушаћемо стога да размотримо, да ли у ту сврху могу да нам послуже - пре свих других подручја - древне Веде.
Ведама ће бити посвећен један други део ове студије, док овде желимо да се дотакнемо само неких појединости, које се односе - углавном – на језичко подручје. О Ведама је на веома занимљив и привлачан начин писао у прошловековној Француској познати санскритолог, Емил Бирнуф (Emile Burnouff). У своме "Есеју о Ведама (Essai sur le Veda) ево, шта он каже:1 "... Un des moyens les plus surs de remonter a l'origine d'un peuple et de reconnaitre sa race, etait d'analuyser a fond sa langue et de la rapporter a sa famille naturelle".2 1. - E. Burnouff, Essais sur le Veda, ou Etudes sur les religions, la litterature et la constitution sociale de l'Inde, depuis les temps primitifs jusqu'aux temps brahmaniques, ouvrage, pouvant servir a 1'etude des litteratures occidentales, Paris, 1863. 2. - o.c., p.39.: "...једно од најсигурнијих средстава за тражење порекла једног народа и за препознавање његове расе, била је исцрпна анализа његовог језика, са сврхом његовог прикључења својој природној групи". У предњем тврђењу нема ничег ни невероватног, ни фантастичног, јер Бирнуф кроз једну трезвену и хладну научну констатацију, каже нешто врло једноставно и веома логично. Доле испод текста, ми смо ту његову констатацију приказали у преводу. На истом месту Бирнуф каже, да филологија како би дошла до исправних закључака, мора да прибегне етнографији и историјској географији, чему ми - особито у ово наше доба - неизоставно прикључујемо и археологију.
На страни 9-ој тог пажње вредног дела Бирнуф тврди, да се "ведски народ", он пише "ведски Аријевци", коначно настанио најкасније око петнаестог века пре Христа око Ганга... Значи - они "ведски људи" који су остали око Инда, тамо су се морали наћи пре тог периода. Међутим, како је у овом случају немогуће ограничити се само на ту напомену, Бирнуф и даље развија своју мисао, коју ћемо да наведемо у целости, уз једно неизбежно питање: да ли та његова мисао може да се доведе у известан однос са сведочанством Константина Порфирогенита, с којим смо ову књигу и отпочели? Чини нам се, да може, а како, то ћемо да размотримо после наведеног Бирнуфовог текста, који гласи овако - у неку руку као одјек у неким открићима нашег времена: "По великом броју химни се види, да. су певачима ведског времена претходили други, старији певачи, који су били - уједно - њихови преци оснивачи њихове вере. Ти господари породица, чије стварно постојање није мање историјско од постојања њихових потомака, изгледа, да су живели на северо-западу од Пенџаба, једни – а други – још даље у истом правцу. И то на такав начин, да скуп ведских традиција указује на један првобитни период апсолутно неодређеног трајања, период, с којим ведски певач увек брижно повезује порекло, како своје, тако и својих обреда. Те традиције, управљене увек према северо-западу, нужно нас изводе из поречја Инда, присиљавајући нас, да преко теснаца Кавказа, сиђемо у оне друге равнице.3 "Много грчких и италских традиција, исто тако кao и стара веровања западно-европских народа, подједнако се надовезују на Азију и долазе са истока. Исти је случај и с њиховим језицима, именима, именима, њихових планина и њихових река... "4 "...и ми се у нашој студији (каже Е Бирнуф), заустављамо тамо, где се заустављају и саме Веде, тј. на традицијама кавкаских долина".5 3.,4.,5. Ib„ pp.: 11.,12.,14. За читаоце, који би желели да проуче предњи текст у француском оригиналу, ми га наводимо истим редом: "Оn voit раг un grand nombre d'hymnes que les chantres de la periode vedique avaieat etc precedes par d'autres chantres plus antiques, qui etaient a la fois leurs ancetres et les fondateurs de leurs cultes, Ces chefs de famille, dont la realite n'est pas moins historique que celle de leurs descendants, semble avoir vecu les uns au nord-oues du Penjab... les autres plus loin encore, dans la meme direction. De sorte que l'ensemble de traditions vediques signale une periode primitive d'une longueur absolument indeterminee, periode a laquelle des chantres du Veda ont toujours soin de rapporter leur origine et celle de leur ceremonies. Ces traditions se dirigeant toujours vers le nord-ouest, nous font necessairement sonir du bassin de l'Indus, et, par les cols eleves du Caucase, nous obligent a dcscendre dans ces autres vallees... " "Beaucoup de traditions grecques et italiques, ainsi que les plus anciennes croyances des peuples de l'Occident, se rattachent egalement a l'Asie et viennent de l'Est; il en est de menie de leur langue, de leurs noms, des noms de leurs montagnes et de leurs rivieres..." "... et nous arretons dans netre etude la, ou le Veda lui-meme s'arrete, s'esta-a-dire, aux traditions caucasiques". У овој студији на више места смо споменули Србе, који су живели северно од Кавказа, а западно од Каспијског Језера. Тамо су их нашли, нпр., Плиније и Птолемеј, који их изричито спомињу, а о њима говори и Страбон. Но Срби су у та давна времена живели и јужно, и источно од Каспијског Језера, што значи - на целој ширини северно од Кавказа. А Талијан Апендини, коме је у овом делу посвећено посебно поглавље, налази Србе и на самом Кавказу и то хиљаду и неколико стотина година пре Христа, као народ храбар, издржљив и отпоран у борби с климом и са зверима, у чије коже су били одевени... Посматрајући географску карту, уочићемо, да се насупрот Србима, који су обитавали северо-источно од Црног Мора, у исто то море уливао Дунав... У доба, када - по свој прилици - није било међудржавних граница у данашњем смислу, када вероватно још није било неких већих и гушћих насеобина под отвореним северно-црноморским степама, у то доба сигурно није било тешко прелазити коњима степска пространства. Не узимајући на овом месту у обзир претпоставку, да су древни Словени, одн. Срби, могли да дођу у Подунавље делимично и са југа, ми потпуно јасно можемо да обухватимо мишљу оно, што је рекао Нестор Кијевски о Словене первое с обе стране Дунава и у Илирику и да закључимо, да су ти преисторијски Срби у једно извесно и неодређено давно доба живели на целој ширини Балканског Полуострва, од Јадранског па све до Црног Мора, управо као и у касније, тзв. историјско доба. Временом су они наставили да се шире слободном и ненастањеном подунавском низијом дубоко по Централној Европи, а затим и даље одатле - према западу, северу и истоку. Све ово морало се одиграти давно пре времена, с којим историја повезује појаву Словена у Европи. Наиме, тенденциозно усвојена гледишта, која cе предају по свим школским установама, уопште не воде рачуна о учењу бројних прошловековних истраживалаца, који су словенски свет проучавали с посебном пажњом. Читаоци ће у овој студији наилазити постепено на њихова сведочанства, а ми ћемо овде још једном да споменемо већ нам познатог Сипријана Робера, који - по своме интересу и љубави за Словене, а посебно за Србе, заузима једно сасвим посебно место, Из данашње перспективе немара, незаинтересованости и приличног незнања у односу на словенски свет, ми морамо да се дивимо том француском слависти, коме - како се чини - није била тешка никаква жртва, са сврхом што дубљег упознавања тих - у његово доба - слабо, или готово никако познатих Европљана. По Роберовом мишљењу 6: "Quantite de mythes grecs ne s'expliquent bien que par les moeurs slaves. Les chants heroiques les plus anciens de l'Illyric s'accordent a regarder comme Slaves les Illyriens d'avant Jеsus-Christ..." 6. –Revue des deux Mondes, Del'enseignement des Litteratures Slaves, Janvier 1846., pp. 365.-3 Ево, шта закључује Сипријан Робер о старости балканских, одн. илирских Словена, под којима он - као што ћемо видети у наставку подразумева Србе: "Мноштво грчких митова може добро да се објасни само помоћу словенских обичаја. Најстарије словенске песме Илирије слажу се у гледању на Илире као на Словене из времена од пре Христа". А да Сипријан Робер под тим илирским Словенима подразумева Србе, доказ су следеће његове речи из истог предавања, које наводимо у потпуности због њиховог значаја у односу на садржај и главну идеју ове студије. Ево, дакле, до каквих је закључака дошао Сипријан Робер у потрази за првобитним словенским језиком: "Када неко није рођен као Словен, пре него отпочне да филолошки испитује све језике и сву словенску литературу... треба што је могуће боље да упозна најстарији и најједноставнији језик, онај, који пружа најбољи кључ за све остале. Исто тахо, да би се добро оценила словенска раса у њеној целини, корисно је, да се најпре проуче она њена племена, која су најбоље сачувала своје првобитне одлике у обичајима, у својим законима и у својој поезији.Тај језик, тај народ и ту првобитну словенску поезију - верујем нашао сам у Илирији. Питаће ме, несумњиво, како сам дошао до тог уверења? Пошавши од идеје, да се на почетку сваке велике расе налази једно племе-мајка, исто тако као што и на почетку сваке језичке фамилије постоји језик-мајка, тражио сам годинама то племе и тај језик на северу Европе. Но нигде нисам открио њихово постојање. Нашавши, да су Пољаци и Чеси Боемије чувари најстаријих познатих докумената словенске историје, ја сам - на основу тога - најпре закључио, да су та два народа најстарији и најизворнији од целе словенске групе; међутим, обилазећи њихове области, уверио сам се, да сам био у заблуди... После узалудних истраживања одлучио сам, да идем да тражим тај тип код Руса; али, код њих сам открио словенска својства толико изобличена азијатским утицајем, колико и у Пољској утицајима запада. Очајан, прешао сам на Словене, за које се каже, да су варвари. Све је допринело, да се упутим у том правцу. Пољак из Варшаве упутио ме је краковским горштацима... као највернијим чуварима националних одлика; Руси пак из Москве слали су ме Русинима у Украјину и у Галицију као оснивачима њиховог царства. Стигавши у Украјину, ту сам нашао обичаје, легенде, традиције и цео русински живот у толикој мери испуњен јужњачким успоменама, да сам био присиљен да идем да тражим вилу чуварку словенске колевке даље на југу и на истоку. Најзад прешавши Дунав, није ми дуго требало, да ту пронађем украјинског Козака, Русина из Галиције, пољског горштака са Карпата и боемског планинца из Судета - једном речју - сва првобитна племена. Словена, ДИВНО ИЗРАЖЕНА КРОЗ БАЛКАНСКОГ ИЛИРА. Све, што код других словенских народа живи још само као легенда, или нејасан мит, постоји још увек као живи закон у тој непроменљивој и поетској Илирији: Нисам ли на основу тога могао да закључим, да сам најзад додирнуо живу стену, ТЛЕ ПРВОБИТНОГ ПОСТАЊА И ДА СУ СРБИ ИЛИРИЈЕ УИСТИНУ НАЈСТАРИЈИ МЕЂУ СЛОВЕНИМА!'7 7. - Revue des deux Mondes, p.372.: "Quand on n'est pas ne Slave, avant d'envisger philologiquement toutes les langues et les litteratures slaves en masse... il faut autant que possible connaitre la plus ancienne, la plus simple, CELLE QUI DONNE LE MIEUX LA CLE DE TOUTES LES AUTRES; De meme, pour bien apprecier la race slavone dans son ensemble, il est utile d'etudier d'abord les tribus de cette race qui, dans les moeurs, leurs lois, leur poesie, ont conserve avec le moins d'alteradon le type originel. Cette langue, cette nation, cette poesie primitive slave, je crois les avoir trouvees en Illyre. On me demandera sans doute, commentje suis arrive a cette conviction? Pard de l'idee qu'au fond de toute grande race il y a la tribu-mere, comme a l'origine de toute famille de langue il y a la langue-mere, j'avais cherche durant des annees cette tribu et cette langue dans le nord de l'Europe. Nulle part je n'avais reconnu leur presence.Trouvant les Polonais et lesTcheques de Boheme depositaires des plus anciens documents connus de l'histoire slave, j'en avais dabord conclu que ces deux nations devaient etre les plus anciennes, les plus originales de la famille slavone; mais, en parcourant leur provinces, je те convainquis de mon erreur. Le latinisme a trop profondement modifie le caractere primitif de la Polgne et de la Boheme... Apres de vaines recherches, je me resignai enfin a aller chercher se type aux Russes; mais je trouvai chez eux le genie slave aussi defigure par les importations asiatiques, qu'il est en Pologne par les importations occidentales. Desespere, je passai alors ehez les Slaves qu'on dit barbares. Tout avait contribue a m'y pousser. Le Polonais de Varsovie m'avait renvoye aux montagnards cracoviens... comme auc plus fideles gardiens du earactere national; les Russes de Moscou m'envoyaient a leur tour aux Russines de l'Oukraine et de la Galicie, comme aux fondateurs deleur empire. Arrivć en UkraineJe trouvais les moeurs, les legendes, les usages, toute la vie russine, tellement remplis de souvenirs meridionaux, que j'etais force d'aller chereher encore plus loin, dans le midi et dans l'orient, la fee gardienne du berceauslave. Ayant enfin traverse la Danube, je ne tardai pas a retrovuer le Kosaque de l'Ukaraine, le Russine de la Galicie, le Goral plonais des Karpathes et le Goral boheme des Sudetes m en un mot - TOUTES LES TRIBUS PRIMITIVES DES AUTRES NATIONS SLAVES ADMRABLEMENT RESUMEES DANS L'ILLYRIEN DES BALKANS. Tout ce qui, chez les autres peuples slaves, ne vit plus qu'a l'etat de legende et de mythe obscur, s'offre encore a l'etat de Loi vivante dans cette immuable et poetique Illyre. Ne devais-je pas en conclure que je touchais enfin au roc vif, au terrain de premiere formation ET QUE LES SERBES D'ILLYRE ETAIT VRAIMENT LES PLUS ANCIENS DES SLAVES?" А докле иде старост тих, како их Сипријан Робер зове Срба Илирије? Мишљења смо, да је о томе морао нешто више знати и сам Константин Порфирогенит, када је написао, да су "Срби дошли с оне стране Мађарске, ГДЕ СУ БИЛИ ОД ПОЧЕТКА". А да је то "од почетка", επ αρηεοζ, било познато Европљанима, пре него што су пригрлили германску берлинско-бечку школу, доказ је и један "Универзални речник историје и географије" из прошлог века, у коме ћемо под Словен, тј. Slave, наћи следеће обавештење: "Grande famille ethnographique... Elle appartient incontestablement a la race indoeuropeenne... L'etablissement des Slaves a l'Oest du Volga precеde au moins de 15 siecles l'ere de J.-Chr., mais leur nom ne parait dans l'histoire qu'apres cette ere... '8 А то значи: "Велика етнографска скупина... која несумњиво припада индо-европској раси... Смештај Словена западно од Волге претходи најмање петнаест векова хришћанској ери, али њихово се име јавља у историји после ње... " 8. - Dictionnaire Universel d'Histoire et de Geographie, par M.-N. Bouillet, Paris, 1872.; s;v; Slave. Дакле, све оно - "западно од Волге" управо је напред назначен простор као источно и северо-источно од Црног Мора, док је предњим наводом из "Универзалног речника историје и географије" одређено и време - и то уз једно "au moins", што ћe рећи "најмање", а то значи, да су Словени у оним. крајевима обитавали и пре тог периода. У ствари - ту се у сваком случају ради о оним древним Србима, које на том истом простору налазе Плиније, Птоломеј, Страбон, Апендини и други. Међу те давне Србе, које стари писци поименце спомињу, на истом месту се каже, да међу њих спадају и Хомерови Хенети, одн. Венети, па затим балтички Венди, итд. А Хомерова Илијада се односи на Тројански Рат, који се одиграо око 1200 г, пре Христа. Известан број историчара је сагласан да је Троја била прасрпска насеобина, о чему чак пева и песник Иван Гундулић, у своме "Осману". "При мору, украј српских страна, у пржинах пуста жала, Лежи Троја укопана, од грчкога огња пала... " Напоменимо при овоме, да ископине града Троје показују девет слојева при чему је археологија утврдила, да је "ХомероваТроја"шести слој. Из ког, дакле, времена потиче први cлoj. Ko то може да каже? Па би Константин Порфирогенит можда и за првобитну Троју, или Илион, или Илиј - рекао, да и она потиче επ αρηεοζ, тј. "од почетка". Има више аутора, који тврде, да се првобитни језик, којим је опеван Тројански Рат, морао много више приближавати ведском језику... А Грци класичног времена тај језик уопште нису разумевали, па су зато имали читаве школе, чији задатак је био објашњавање садржаја и језика Илијаде. Тај славни спев је направио грчким епом тек Пизистрат, будући, да је он први наредио, да се он запише и то - тек у другој половини шестог века пре Христа, тј. ближе већ петом веку, премда се радило о догађају, који се одиграо шест до седам векова пре тога. Кад смо већ споменули језик спева Илијада, да се вратимо закључку Емила Бирнуфа, који је на страни 39 свога Есеја о Ведама рекао да је језик најсигурније средство при тражењу порекла једног народа и његове расне припадности. Настављајући исту ту мисао, он на страни 208. истог дела пише: "Un fait propre a la langue vedique marque d'une maniere frappante la posteriorite des Hymnes par rappon au temps ou les noms de parente furent crees". "C'est pourquoi, l'etat primitif de la famille et les fonctions de ses membres exprimees par les noms de parente, ne repondent pas a la periode vedique, mais a une periode de beacoup anterieure et a une contree qui n'etait ni l'Hindustan, ni le Saptasindu". Ево закључка Емила Бинуфа, који се - преко Веда -односи директно на извесне одлике српског језика, с њим нераздвојиво повезане "од почетка": "Једна чињеница својствена ведском језику обележава на упечатљив начин каснији постанак (ведских) Химни у односу на време, када су створена родбинска имена". "Због тога, првобитно стање породице и улоге њених чланова, изражених називима сродства, не одговарају ведском периоду, већ једном много ранијем времену и једној области, која није била ни Хиндустан, ни Седмoречје". Да би био јаснији, у вези с напред наведеним текстом Бирнуф даје лингвистичко објашњење суфикса "ТРИ", који се додаје корену речи, са сврхом формирања именице, која означава извршиоца радње. Он даље каже да је најбитнија карактеристика тог суфикса консонант "Т". Ишчезавање тог сугласника - по њему - могло би да се протумачи само на два начина: или изобличавањем од странаца, без осећаја за дотични језик, или пак његовим неосетним ишчезавањем после дуге употребе. Прво објашњење, развија Бирнуф даље своју мисао, недопустиво је за ведски аријевски народ, чија расна чистота је чињеница од свих других боље доказана и учвршћена. Тако, када видимо реч СВАСРИ, што ће рећи "СЕСТРА", без "Т", које северни језици још нису изгубили (Schwester, Sister), морамо да закључимо, да је народ, који каже "СВАСРИ", уместо почетног и веома давног "СВАСТРИ", морао имати иза себе бројне генерације, пре него што је усвојио тај непотпун облик. Другим речима, чак и у најстаријим ведским химнама, песници увек употребљавају облик "СВАСРИ", док се пуна форма "СВАСТРИ" у њима више нигде не налази, упркос давнини песника и њихових химни. Ми у вези с горњим запажањима морамо да подвучемо, да је тај карактеристични сугласник "Т" у српском језику остао без прекида до дана данашњег још од оних прадавних времена језичког формирања и штета је, што од светских и европских научника вероватно још нико није ни покушао, да при оваквим и сличним разматрањима узме у обзир српски родбински назив "СЕСТРА". Када је један од најученијих и најпоштованијих научника свога времена, Сипријан Робер, тврдио, управо као и Ами Буе нешто пре њега, да је српски језик база свих осталих словенских говора, зар само та чињеница није била сама за себе довољно јака, да потакне лингвисте на дубља истраживања у том смислу? А тек о Илији М. Живанчевићу, који је сасвим недвосмислено устврдио на страни 24.-ој свога дела, о коме ћемо говорити мало касније, да су Словени (док је при томе мислио на Србе, чему служи као доказ цела та његова књига) дали осталима РЕЧ, ВЕДЕ и ВЕДАНТУ, нажалост - нико, па чак ни српска наука није водила рачуна! Ми се српским родбинским именима, створеним - по највећим лингвистичким ауторитетима - у прадавно време, кад се људски говор још изграђивао, бавимо у посебном поглављу у другом делу ове студије. Јер - српска родбинска имена идентична су ведским, што нико, ко се истински упусти у проучавање овог проблема неће моћи да оспори. Утолико је више запањујућа непомичност српских језикословаца у овом смислу. А међу најжалоснијим је несумњиво чињеница, да је тзв. наука покопала изванредно дело Илије М. Живанчевића још за његова живота. . Међутим од свега је највеће изненађење, да славни Грци, који служе као канон готово у свему, за назив "СЕСТРА" уопште немају израз ни налик на наведени општи индо-европски, већ αδελφε (аделфе), а за брата αδελφοσ што би значило "рођени из исте материце" (материца је на грчком δελφυσ али је сама реч "материца" без етимолошког објашњења. Према томе, у овим најосновнијим и језичко првобитним стварима, изгледа, грчки језик не би био "од почетка", али - колико је познато - он у овом смислу никада није био стављен под лупу - онако, како је то замислио изванредни Милош С. Милојевић. Па пошто нас је Порфирогенитово "од почетка", употребљено у односу на Србе, који су - како смо видели - у Илирији, Подунављу и у Централној Европи живели од почетка, довело до питања језика, да видимо, шта су извесни ауторитети мислили о српском језику у време измишљене српске сеобе на Балкан у VII веку по Христу и да ли би лингвистички проблем могао у потпуности да се усклади с оним, што је Порфирогенит посведочио? Треба ли при томе да напоменемо, да је јасно, да грчки, одн. византијски цар, као ни Грци уопште, није познавао српски језик, па у том смислу није ни могао да дâ било какав свој лични суд. Међутим, нешто мало што је рекао у вези са именом Србин (о чему ће бити речи касније) није уопште тачно. Зато су се извесни потрудили, да на основу његових забележака - таквих, какве јесу; извуку закључке о српском језику тог седмог века, упркос апсолутних непотпуности царевих података. Да би се у томе успело, било је неопходно и познавање словенских језика и дијалеката и изван Балканског Полуострва. Тако је Ватрослав Јагић, чије име је једно од најкрупнијих на пољу словенске филологије9, а који је предавао у Одеси, Петровграду, Бечу и Берлину, основавши научни часопис "Archiv für slavische Philologie" (Архив за словенску филологију), чијих првих 37 књига је он сам издао10, написао у бр. 17., оц 1895.г., расправу под насловом "Ein Kapitel aus der Geschichte der südslavische Sprachen" ("Једно поглавље из историје јужних словенских језика"), где jе тврдио две значајне ствари: 1. - Да Срби VI и VII века нису сачињавали део северо-западних Словена будући, да су већ тада у погледу језика - имали све одлике народа, који jе говорио једним јужним словенским дијалектом, одн. језиком. Он је то засновао на својој лингвистичкој поставци, да је српски језик од саме његове прве писмене појаве, почев од Х века, био сродан с наречјем Словеначке, Македоније и Бугарске, с којима он чини, како је Јагић рекао - "засебну целину словенских наречја". 2. - Друга је Јагићева поставка, да су већ у VI веку сви припадници словенских језичних група били распоређени по својим стаништима на начин, с којима се подудара језична подела словенских наречја у три групе; а) Припадници источне групе живели су већ онда на истоку; б) Скоро сви припадници данашње северо-западне гране живели су на словенском северо-западу: в) Припадници јужне гране већ онда су се налазили на словенском југу. 9. – Живео је од 1838.-1923.Г. 10. - Осим "Архива за словенску Филологију", Јагићева заслуга је и покретање "Енциклопедије словенске Филологије" у Петровграду, у оквиру тамошње Академије Наука. Сасвим је лако да се установи, да Јагић ово своје тврђење није изнео произвољно, већ да је био добро обавештен, не само на основу сопствених истраживања, већ и ослањајући се на своје претходнике, слависте. Он је добро познавао Шафариково учење, па Суровјецково, Димлерово, који су му били и савременици. Осим онога, што смо навели, у истој Јагићевој расправи у "Архиву за словенску филологију", наћи ћемо и његово тврђење, да је Константин Порфирогенит сматрао балканске Србе за врло блиске сроднике Пољака, Чеха и Лужичких Срба, но при томе, иначе врсни Јагић, запада у једну грешку, мислећи, да се византијски цар преварио... због чега ова напомена изискује једно објашњење. Изгледа нам, да је Јагић горњу своју примедбу засновао на истој чињеници, коју је веома добро уочио али на њему сасвим својствен начин коментарисао Павле Јосиф Шафарик, који сам за себе претставља целу једну школу и изванредно зналачку славистичку енциклопедију. Наиме, Шафарик тврди да су се балкански Срби и Срби Лужице разликовали у VII веку наводне "сеобе" исто толико, колико су се - по говору - разликовали и у његово доба тј. у прошлом веку, а то је - по свој прилици - исти степен разлике као и у овом нашем столећу. По њему - лужички српски и српски језик на Балкану два су идиома, произишли из једног истог, који су, међутим, током времена доспели на линији словенских језика на две супротне крајње тачке. Овакав Шафариков закључак, који сасвим сигурно одговара стварном процесу током неодређено дугог времена, указује на то, да су се једни и други Срби разишли са некада заједничког тла у веома давно време, после чега је просторна удаљеност одиграла своју улогу при диференцирању говора у односу на онај првобитни и заједнички некада свим Словенима. Нама данас није могуће да докучимо одвијање Јагићевих мисли у односу на споменути проблем, но "еrrarе humanum est (Грешити је људски и нико ко ради није апсолутно непогрешив), а Јагићеве заслуге на подручју славистике су тако велике и он је толико много радио, да му се при сређивању огромног градива могла поткрасти и грешка. Како је Јагић напоменуо, да је Порфирогенит знао још - осим оних Срба око солунске Србице, још и за Србе у Далмацији, те за Полапске, одн. Балтичке и за Лужичке Србе, па за Србе иза Карпата - није искључено, да се он при спомену тих пространстава везаних уз српско име на неки начин изгубио. Једнога дана ће можда неко ово питање дубоко да проучи и да с њим у вези пронађе објашњење. Било како било, Порфирогенитови су подаци изазвали читаву узбуну међу научницима, тако, да се Димлер у својој "Историји" о најстаријим Словенима у Далмацији11 пита, како је Ираклије могао да смести Србе у Солунској Теми, око већ одавно постојећег града Србице, или грчке Сервије, касније турске Серфиюе (тако у књизи), пре него што им је дао читаву половину велике провинције Далмације? Савесни Димлер је, наиме, веровао, да је Грк Константин Порфирогенит увек правио збрку због сличности имена, јер - у првом реду - ни њему самом није било јасно, откуда име СРБИЦИ, или СЕРВИЈИ у близини Солуна? А није му било јасно зато, што - премда се супротстављао Порфирогениту, није сам ни помишљао, да балканска станишта Срба потражи у временском раздобљу, које је далеко претходило измишљеној "сеоби" из VII века по Христу, као што је то, нпр., учинио франсуски слависта Сипријан Робер, по коме тзв. македонска СРБИЦА потиче из давних времена претхришћанске епохе и то од имена СРБА. 11. - Издата 1856. године. |
Србија 18.08.2015.
|