I
Знања наших савременика о старом Сербском војводству или о првој Сербској војводини веома су оскудна. Чак и сами Војвођани о томе мало или нимало знају. О њој се врло мало пише, у емиграцији никако.Наш сербски великан Лаза М.Костић објавио је један подужи чланак у чикашкој “Слободи” крајем септембра и почетком октобра 1954 (у почетку излажења тога листа) у три наставка под насловом “Неки подаци о старом Сербском Војводству”. Тај чланак je после прештампан у Паландачићевом календару “Америка”. Према обичају тадашњег уредника “Слободе”, многи су пасуси у листу били изостављени, међу њима и највећи део уводних. Цитат : „ Beћ много година тражим да дознам нешто више о старој Сербској Војводини, која je постојала пре равно сто година и која je у животу Сербског народа одиграла једну значајну улогу. Али није јубиларно расположење које ме потакло да те податке тражим, није ни историска радозналост. Ови су могли да интензивирају жељу, али не да je изазову. Подаци су потребни због садашњости, и због будућности. И сад постоји у Сербији једна Војводина, као “аутономна област”, која je бар име преузела од старог Војводства. И код будућег разграничења сербских области ваља свакако знати шта je пре било. He мора се увек од тога поћи, али се не сме не знати како je било раније. Нарочито они који устројство спроводе, али и они који га подвргавају критици.“ Лазо М.Костић, Ветинген – Швајцарска, у јесен 1961.године, ,,Сербска Војводина и њене мањине“, СЕРБСКИ ПРОБЛЕМИ, СЕРИЈА НАЦИОНАЛНИХ СПИСА, II СВЕСКА, Торонто 1962., издао Сербски културни круг “СВЕТИ САВА“ Канада. A баш што се старе Војводине тиче, нигде ни најудаљенијих доступних података нема. У Народној Енциклопедији Станоја Станојевића, која je бар у свом историском делу веома драгоцена (и уредник и главни сарадници били су историчари, великим делом Војвођани) узалуд ћете тражити неки податак о Сербској Војводини. Ни време није означено, кад je постојала, a камо ли њене границе и опсег. У другим енциклопедијским делима још мање има о њој помена. Овакве ствари се обично преписују, али док их неко не пронађе нема одакле да се преписује. И када скоро резигнирано баталимо ствар, наилазимо на веома детаљне и релативно прецизне податке у немачким (претежно аустриским) приручницима статистичким и географским који су изашли у шестој деценији прошлог века. Даље податке налазимо и у домаћим и у страним штампаним делима. Наилазимо толико података да би смо могли да напишемо велику општу студију. Али то није циљ: морамо се ограничити на демографско- етнографско разматрање, a историјско и политичко препустити другима. Само уколико ово демографско-етнографско приказивање претпоставља извесна знања околности и факата у вези настанка и нестанка Војводства сербског, они ћe бити изложени у нужном опсегу.
II
He може се утврдити ни тачно време кад je настала Сербска Војводина, њен дан рођења. Срби сматрају да je то било 1 маја 1848, на Мајској Скупштини, кад je митрополит Рајачић проглашен за патријарха и кад je изабран Стеван Шупљикац за сербског војводу. По сербском мишљењу ово je био конститутивни акт, док je доцнији Краљев декрет имао само декларативно значење. Краљев декрет (“Ћесарски патент”) je дат скоро годину и по дана доцније: 18 новембра 1849. Пре њега није заиста постојало административно подручје нити формална администрација Војводине; све њене области су остале биле у саставу ранијих тела (жупанијских, државних итд.). Тако се ипак 18 новембар 1849 има сматрати даном рођења Сербске војводине. У међувремену je била углавном “Буна” и рат; владале су скроз ненормалне прилике на подручју Војводине. Бечки цар je ипак, канда, и раније у два маха изјавио своју сагласност са оснивањем Сербске војводине. Једном, крајем децембра 1848, кад je потврдио војводу Шупљикца, други пут у краткотрајном тзв. “октроисаном” Уставу од 4 марта 1849. То налазим код Шишића који каже: “Са § 72 (јамачно у Прелазним наређењима, J IMK) оснива се Сербска Војводина (Woiwodschaft Serbien) с главним задатком да Србима обезбједи вјеру и народност у смислу ранијих царских привилегија”. (Из књиге: Фердо Шишић, Јосип Јурај Штросмајер. Документи и Кореспонденција. Књига I. Загреб 1933. Издање Академије знаности и умјетности). Једино што би се могло без страха рећи, да би се све ове околности и сви ови датуми довели у везу и свакоме признала његова улога, да je прва Сербска војводина поранила годину и по дана. Па и онда: рођено je недоношче! Следећи редови ћe дати потврду за ово гледиште.
„Српска народна скупштина 1. маја 1848. године“
аутор Павле Симић, уље на платну 88 х 115,5цм Визуелни документ о стварању Српске Војводине, је настао у периоду 1848—1849. Учесници скупштине су били припадници различитих генерација, пола, сталежа, потицали из различитих области и били одевени у грађанска одела и граничарске униформе. На композицији се налази новоизабрани партријарх Јосиф Рајачић, као једина личност у горњем регистру. Он у левој руци држи оригиналне царске привилегије, којима су била загарантована права Срба у Хабзбуршкој монархији. Са леве стране је национална тробојка, а са десне су царска и мађарска застава. Патријарха окружују фигуре истакнутих личности, а одмах испод њега су Никанор Грујић, са леве и Сергије Каћански са десне стране. У крајњем десном углу је издвојен полуфронтални аутопортрет.
III
Ипак, и мимо романтичких преокупација, за нас може бити интересантно потсетити на прокламацију Војводине са сербске стране.Ha Скупштини оружаних Срба из свих српских крајева у Карловцима, која je била сазвата у Новом Саду али се тамо због опсадног стања. није могла одржати, говорници су народ потсетили на своје старе који су дошли у пуној организацији, под воћством патријарха и војводе. Тако je арх. Сергије Каћански грмео: “Немамо патријарха, јер нам одузеше права наша. Али та права и ако су одузета, она живе у нама и нашим срцима a сад кад се сви народи за своја права боре, зар да и ми наше право опет не оживимо?” “Нека митрополит буде наш патријарх! Живио патријарх Јосиф!” одазва се говорнику дуготрајан и громки усклик из хиљада грла, a седог митрополита издигоше у висину, да новог изабраног Патријарха свог сав народ види. Кад се мало утиша радост и бурно клицање у народу, изађе други говорник, архиђакон Никанор Грујић, потоњи владика: “А под чијим вођством пређоше овамо оне силне хиљаде јунака наших, не као добеглице да свој живот спасу но да са мачем у руци и крвљу својом извојују себи ову нову домовину? Зар то не беше наш војвода Ђорђе Бранковић, кога нам из наше средине одведоше, да се више никад не врати? “Па добисмо ли после његове смрти другог Војводу? Имамо ли га данас? Немамо га! Царска реч je погажена, али ми нисмо заборавили на своје право, да бирамо себи Војводу.” “Живео Војвода, живео народ и његова права!” заори се на ново одушевљени усклик из хиљада радосних груди. То саопштава професор Карловачке гимназије М. Недељковић у својој студији “Стеван Шупљикац” писаној 1898 (поводом 50 годишњице Мајске скупштине). Сад ћемо навести шта о томе даље пише руски историк Нил Попов у своме делу “Русија и Србија”, изашлом 1869, a следеће године преведеном на сербски. И тамо се говори о прогласу Патријаршије, па онда дословно стоји: “Кад се сви утишају, захте народ да се изабере деспот или војвода. Патријарх, пошто je благословио народ, зборио je народу о важности званија и дужности које ћe пасти у део новом војводи, a затим, лагано пролазећи кроз народ, питао je: “Хоће ли да буде избор сада или ће се одложити за сутра”! Народ виче: “С места се нећемо маћи пре избора”. Тада патријар рекне: “Прекрстите се! Хоћете ли Србина или иностранца?” Зачује се одговор: “He треба ни питати, наравно Србина”. “Онда, желите ли да изаберете војводу од грађанског или војничког реда?” Народ уједан глас: “Војеног реда”. Тад патријар почне по реду да именује све најзнатније војничке чиновнике Србе између аустриских Срба: “Фелдмаршал Живковић?” Народ ћути. “Ђенерал барон Јовић?” Опет ћути. “Ђенерал Тодоровић?” Пређашња тишина. “Полковник Стеван Шупљикац...?” Сав сабор одговори громким виком: “Да живи војвода Шупљикац!” Кад се све умирило, митрополит продужи: “Полковник барон Ј овић?” Ho народ виче: “Шупљикац! Шупљикац!” Избор се свршио, али самог Стефана Шупљицка, полковника граничарског огулинског пука није било на скупштини; он се налазио са својим граничарима у венецијанској области”. Како je све то било просто, неформално, спонтано! Један гласни пронунћаменто, и за све присутне, за све Србе уопште, није постојала сумња да je Сербска војводина образована.Војвода Шупљикац се колебао да се прими понуђене му части. Сасвим лојалан официр хтео je да види рефлексе Двора и врховног команданта. Кад су ови, услед маџарске револте против самог Краљевства, били позитивни, он je предузео команду над сербским инзургентима. Али je само веома кратко време било у функцији: 27 децембра 1848 умре при дочеку сербских добровољаца у Панчеву. Тог истог дана je стигла вест да га je дар Франц Јосиф потврдио за сербског војводу, унапредио за фелд-маршал-лајтанта, одликовао највећим орденом итд. Именовањем царским пуковника Шупљица за сербског војводу конклудентно je потврђена била одлука Мајске скупштине о установљењу Војводине. Али, као што je речено, тек Патент од 18 новембра ову уводи формално у живот.Тај декрет има многе одредбе које испољавају карактер провизорности: Управа he се поверити привременом поглавару, доцније he се уредити “покрајинско заступништво” одн. народно претставништво, решиће се питање евентуалног спајања Војводства Србије са “каквом другом круновином” итд. Тада je формално Војводина уведена у живот, али, како кажу наши историчари, у тој Војводини мало je чега било сербског до имена: подвојвода (Немац) je њом управљао, немачки je био званични језик итд. Ho не треба заборавити да je то исто било и у Загребу: и тамо je званични језик био латински и немачки, бан je био увек туђин (Маџар и Немац) итд. Тако je било и у Чешкој. Ко je очекивао нешто друго у Српској војводини, није водио довољно рачуна о стварности.Важно je било признање сербских права и омеђење сербске националне територије. У самом Царском патенту стоји да je Цар “посведочио своје признање Сербском народу своје Царевине, поштујући његове народне и историјске успомене”. A кад говори о територији, Патент каже да he “округ Војводства Сербског” у оквиру укупне Војводине сачињавати њени делови “у којима поглавито Срби станују”. To je Војводина у ужем смислу.
I
Извор и назив дела : Titel: Josip Juraj Strossmayer Untertitel: Dokumenti i korespondencija Band: 1 Bandtitel: Od god. 1815. do god. 1859. Von: Hrsg. von Jugoslavenska Akademija Znanosti i Umjetnosti <Zagreb>. Ferdo Šišić* Verf./Bet.Person: Šišić, Ferdo Institution: Jugoslavenska Akademija Znanosti i Umjetnosti Ort: Zagreb Verlag: Tisak nadbiskupske tiskare Erscheinungsjahr: 1933 * II Наслов : Србија и Русија: од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине, Том 1 Србија и Русија: од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине, Nil Aleksandrovich Popov Издавач : Државна штампарија, 1870 * III УСТАВ Аустијског царства од марта 4, 1849. Године, заједно са пратећим манифестом и основним законом под именом ПАТЕНТ REICHSVERFASSUNG FÜR DAS KAISERTUM ÖSTERREICH VOM 4. MÄRZ 1849 NEBST DEM DAZU GEHÖRIGEN MANIFESTE UND GRUNDRECHTSPATENT (Allgemeines Reichs-Gesetz- und Regierungsblatt für das Kaiserthum Österreich, Jg. 1849. S. 148 ff.) ***
Аутор : Крсто Крцун Драговић
Уредио: Стефан Србски
Занимљиви линкови:
http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/7-srba-koji-su-1848-stvarali-vojvodinu-clanak http://www.vojvodinacafe.rs/showthread.php/7814-Grb-Vojvodine/page3 http://www.czipm.org/vojvodina%20grb.html https://dusankovacev.wordpress.com/ https://sr.wikipedia.org/wiki/ https://sr.wikipedia.org/sr/
|
|