Илустрација Љубомира у Јелисијуму, издање из 1858. године. Склоност ка поучавању и идилични приказ природе карактеристичан за Видаковићеве романе присутан је и на овој илустрацији.
Фото: www.istorijskabiblioteka.com Прве књижевне критике у Срба написао је Вук Стефановић Караџић на Видаковићеве романе Усамљени јуноша и Љубомир у Јелисијуму у којима је жестоко напао његов, по Вуковом мишљењу, извештачени стил. Више о тој полемици прочитајте кликом на линк
На почетку морам нешто веома важно да напоменем везано за Историју Срба, а то је "Оставите све што сте икада учили из историје Срба по страни, и само једно имајте на уму да су Срби народ најстарији, и да су били сви и свуда"... Ове песме то врло сликовито и објашњавају... Ах, тај пусти XV, XVI, XVII, XVIII и XIX век, у којима је, то је сада већ сасвим јасно, и без икакве сумње настала званична историја, и у којима је скрајнута и под тепих гурнута права, још увек "забрањена" историја Срба.
Милован Видаковић (1780 — 1841), наш песник и великан, у аманет нам је оставио његове мисли, преточене у још једну величанствену и загонетну песму под називом “Пјесн”, коју је написао, сада већ давне 1813. године, и која се као и песма Захарија Стефановића Орфелина “Плач Сербији”, мора и треба читати између редова и који на почетку своје песме "Плач Сербији", каже "Како стаде Сербија, славна и угодна, са множеством народа бивша пређе плодна...", и aко ми не будемо успели да на прави начин, анализирамо стихове ових песама, и не будемо успели на тај начин да допринесемо расветљавању најмрачнијег дела србске историје, а то су управо горе поменути векови, урадио сам их као слику и као видео за неке будуће генерације, које ће надам се, са исто толико воље, елана, и родољубља као ми данас, прионути одгонетању, коју су поруку и који циљ ове песме имале, и шта су заправо, хтеле да нам кажу и саопште...
Пјесн
Милован Видаковић (1813. година) Ах, престан'те, невине, Окол' мене птичице! Кому ви сад појете? Е, да ли се ругате мени? Ја сам бедна Сербија, Која сам вам страдала. Где су моји синови, Храбри они хероји? Пали! Погледајте Марсово, Поље оно кроваво! Погледајте с Авале, Синов' мојих гробове свуда! Сестра моја Венгрија, За ме заборавила, Нит' велика Росија, Чује воздиханија моја. Моји младенци невини, Витлејемским подобни! Меч Иродов вас коси, И кров мене сву роси ваша.
Неко ће рећи Турска, и да смо у то време били под Турцима, али Захарија Стефановић Орфелин је написао на почетку своје песме “Плач Сербији”, из 1761. године, два следећа реда која сам ја, када сам правио видео избацио, јер нису била у саставу песме, а и за разлику од тада, када нисам у потпуности схватао, шта су та два стиха хтела поруче, јер су била писана на старосрбском језику, односно, језику пре Вукове реформе. Сада могу рећи, да схватам шта је хтео да нам поручи и саопшти. Ти стихови су следећи “...јејаже сини в различнија, государства расјејали сја...”.
Читајући човек стиче знање, тако да сада у овом тренутку, после многих прочитаних књига и текстова, јасно ми је шта је писац, хтео да нам поручи, и да самим тим и објасним целу песму. По мом мишљењу ова два реда, могу да значе следеће, “синови србски, који су се расејали на разна земљишта, односно, разне територије, државице”, па од једне Србије, направише различите и више државица, што ће свима бити јасно, ако на такав начин буду анализирали ову песму, која у себи обилује стиховима, који јасно осликавају ово што сам горе написао, јер сваки стих носи јасну поруку, само је битно, да се на прави начин песма анализира. Уз потребно знање из историје, следећи стихови јасно говоре о томе да су и Турци и ови други, некада били Срби: “Ах, несрећа моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји, Где војводе преславне са храбрими воји? Једна чада у Турској, а посвуда друга, стењут љуто, жалосно, и прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, - о, моје жалости!”. Затим су ту и стихови, који осликавају да су се Србије сви плашили "Восток, запад, полуноћ, бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне...", "Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасвим мене презрела, помоћи не јави....". И још један стих, али не и мање вредан "Цркве моје пропале от слободе своје, утјесњени левити, жално срце моје!"... И Управо овако, како смо анализирали песму Захарија Стефановића Орфелина “Плач Сербији”, треба да се анализира и песма “Пјесн” од Милована Видаковића, који у својој песми, помиње и Венгрију као сестру Србије, која је Србију заборавила. Венгрију управо у својој песми помиње и Орфелин, додуше индиректно не именујући је, када наводи стихове “Гди су сад ближњи моји, и сестра остави, сасвим мене презрела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребедна! Сви тебе презрели, сосједи и друзи већ те оставили.” Из ове перспективе и схватања историје како смо је учили, о чему ти причаш Миловане Видаковићу, када говориш о Венгрији? Каква црна Венгрија да је сестра Србије? С обзиром, да сада знамо, да је већи део данашњих Мађара, припадао србском националном корпусу, ствар постаје јаснија. Дакле, Венгрија је иначе, за оне који нису упознати, било име Угарске (Мађарске), односно, Аустро – Угарске (Аустрија – Венгрија), која се на језику северних Срба, који су сада већ постали Чеси, називала “Ракуско – Ухорско”. Шта значи Ракуско, шта Ухорско на чешком језику? У Русији, и данас сто колометара од Москве, постоји област, која се баш тако и зове "Ухорска област". Познато је да нека од србских презимена гласе, управо Ракус, односно, Бракус, и зашто Аустрија (Osterreich - Источно Царство) на чешком има то име? Угарска по том принципу је “Ухорско”, и шта сад то име представља? Треба додати и то, да и Видаковић и Орфелин помињу Марса, па тако Орфелин пише "Погледајте Марсово, Поље оно кроваво!” , а Орфелин наводи "чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају". И на крају, треба навести последњу строфу песме, где помиње своје, а највероватније мисли на србске младенце за које у песми је питање је шта представљају. Као и то да су витлејемским подобни, и које “меч” (мисли се на мач-гнев) Иродов коси. (Ирод I Велики, по званичној историји, био је краљ Јудеје). Које значење имају стихови, да његов мач коси младенце, који су витлејемски подобни, а познато је да је Витлејем град у коме се по званичној верзији Историје, родио Исус Христ. Све у свему, навео сам смернице за ове две песме наших великих и сјајних србских песника, које се требају анализирати у правом смеру и на прави начин, и које представљају велико благо, јер можда воде разрешењу загонетке звано “Историја Срба”.
Аутор: Ђаманго Буџингер
|
|