Лаоник Халкокондило, историчар рођен у богатој атинској породици, у својој Историји, je записао:
“Σεπδλόι,δε εςνορ αλαιοηαηον ηε και μεγιζηον ηονεςνοων“,
односно,
„Срби Трибали, народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам“.
У одељцима Б,Ц и Д,његове опсежне књиге,у десет томова, налазе се и значајна обавештења о Србима. Између осталог, Халкокондило се осврће на разне облике имена Срб и Србин, тј. варијанте које су странци од њега направили. Овде је значајно историчарево идентификовање имена Србин од пра-облика Србљин (пре XV века чешће употребљаваног), са називом Трибал. Он употребљава множину Трибалои,Τπιδαλλοι, што одговара имену Србљи. Халкокондилов спис се,углавном, односи на историју Византије од 1298. до 1463.г. и историју Османлијског царства;у њему се Срби спомињу узгред; њиховој историји писац не придаје велики значај, окупиран односима између Византије, царевине у слабљењу и Турске империје,чија моћ непрекидно расте. Но, баш због ове чињенице,Халкокондилова напомена о Србима добија на значају. Доиста, некада велики народ је преживљавао осудне тренутке своје повести у другој половини XV века, када је Лаониково десетокњижје настајало.
*
Дела позноромејских историчара који су доживели пад Цариграда 1453. године битно се разликују од ранијих историјских дела пре свега својом тематиком, затим композицијом, а онда и језиком. Пошто су сви савременици и сведоци пада Цариграда, код њих се као главна тема приповедања јавља ширење и победа турске, османлијске државе. Лаоник Халкокондил био је већ и турски роб. Он је био ученик филозофа и хуманисте Гемиста Плитона.
*
У свом делу Прикази из историје (Ἀποδείξεις ἱστοριῶν, 10 књига) Халкокондил уводи једну новину у композицији, а то је претходни кратак преглед светске историје, од старих Асираца до постанка Османлијског царства; затим детаљно приказује епоху османлијских освајања и пропасти Византије; дело се завршава заузећем Лемноса 1463. године. Приказујући борбе балканских народа с Османлијама, Халкокондил, као и други историчари ове епохе, не испољава према тим народима оно охоло презрење које су према њима показивали византијски писци претходних векова. Халкокондилова су саопштења веродостојна, па његово дело представља један од најважнијих историјских извора за последњих 150 година Ромејског царства. Писац пад Цариграда оправдано сматра догађајем са далекосежним последицама и пореди га са освајањем Троје. Међутим, као што је случај с многим другим ромејским писцима, у хронологији није поуздан. У делу се налазе и обриси обичаја и култура Енглеске, Француске и Немачке, чију су помоћ Грци настојали добити како би се одбранили од Турака.
*
Халкокондил се одликује литерарном вештином и несумњивим смислом за историју. Језик је у духу који је наговештен хуманистичком преокупацијом Ане Комнине: то је имитирање Херодота и Тукидида, извештачено и у основи неуспело. Ипак, језик му је углавом чист и тачан, стил једноставан и јасан. Међутим, текст нам се сачувао у веома лошем стању, па се многа места тешко могу прочитати. Забуну изазива и то што је за народе који су живели у његово доба користио архаистична имена народа који су давно сишли с историјске позорнице:Трибали ( Τπιδαλλοι ) Гети (Γεταί), Дачани (Δάκες), Лигури (Λίγυρες), Мисијци (Μυσοί), Пеоњани (Παίονες) итд.
*
Литература :
The Historical worki of Laonicus Chalcocondyles was first published in 1615 by J. B. Baumbach.
The two best editions are: Historiarum Libri Decem, ed. I. Bekker, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae (Bonn 1843) and Historiae Demonstrationes, 2 vols., ed. E. Darko, (Budapest 1922-7). The text can also be found in J.-P. Migne, Patrologia Graeca, volume 159.
A French translation was published by Blaise de Vigenère in 1577 with a later edition by Artus Thomas, with valuable illustrations on Turkish matters.
An English translation of Books I-III can be found in Laonikos Chalkokondyles. A Translation and Commentary of the Demonstrations of Histories, trans. Nikolaos Nikoloudis (Athens 1996) and of Book VIII in J.R. Melville Jones, The Siege of Constantinople: Seven Contemporary Accounts (Amsterdam 1972), str. 42-55.
There is a biographical sketch of Laonicus and his brother, Demetrius Chalcondyles in Greek by Antonius Calosynas, a physician of Toledo, who lived in the latter part of the sixteenth century: see in C. Hopf, Chroniques Gréco-romanes (Paris 1873), str. 243-5.
E. Darko, 'Zum leben Laonikos Chalkondyles', Byzantinische Zeitschrift 24 (1923-4) 29-39 Jonathan Harris, ‘Laonikos Chalkokondyles and the rise of the Ottoman Empire’, Byzantine and Modern Greek Studies 27 (2003), 153-70
Karl Krumbacher, Geschichte der byzantinischen Litteratur (Berlin, 1897).
William Miller, 'The last Athenian historian', Journal of Hellenic Studies 42 (1922), 36-49 Nikolaos Nikoloudis, 'Laonikos Chalkokondyles on the Council of Florence', Ekklesiastikos Pharos 3 (1992) 132-4.
Speros Vryonis, ‘Laonikos Chalkokondyles and the Ottoman budget’, International Journal of Middle East Studies 7 (1976), 423-32, and reprinted in Vryonis, Studies on Byzantium, Seljuks and Ottomans, No. XII.
***
Цезаров поход против Венета
Гај Јулије, у беспоштедном рату за територије насељене Венетима, записује:
“Овом битком,рат против Венета био је завршен на целој морској обали. Они, који су остали, нису знали куда ће, ни на који начин ће да бране своје градове. И тако су предали сами себе и све што им је припадало Цезару. Гај Јулије је одлучио да их казни, што горе, уколико је више желео да, убудуће, сачува од варвара право на освојене територије. И тако, убивши све сенаторе, преостало становништво је продао у робље, по површини.1
*
Против Венета је ратовао чувени војсковођа Крас „зато што су Венети били најмоћнији народ армориканске области,“2 Међутим,поред свих недаћа и геноцида које је Цезар извршио, Венети су остали у Британији све до 449.г. када су Саксонци, у немилосрдној војној кампањи, одреда истребили Серфе, тј. Србе. Ипак, остали су топоними, као сведочанства боравка Венета на тим просторима јер, у Енглеској и даље постоје пристаништа србофоних имена: Вента, Виндобела, Виндолана, Виндомара и Виновија, као и град Сербиодунум,односно Сербен,град забележен на Антоновој мапи путева.
Суровјецки и Шафарик налазе Венете у разним деливима Европе, називајући их јадранским, армориканским, белгијским и балтичким, додајући им трачка племена Кривиће, Горане и Бесе. Што се тиче армориканских Венета, њихова седишта су се простирале до ушћа Лоаре и,сва венетска острва аквитанске обале су им припадала. О тим Венетима, нашироко пише Гај Јулије Цезар, како их је победио, побио и протерао у ропство, великодушно им признајући поморску и трговачку снагу,како би његова победа била значајнија.
*
Суровјецки додаје име главног пристаништа Gessoriacum (Гесоријакум, тј. Језерјак). Ове Венете, Страбон сматра прецима јадранских. Тако је, Римска империја, задала одлучан ударац народу који је живео од Х века пре н.е. на Јадранском мору, водећи живу трговину, захваљујући чувеним поморским градовима чији је број прелазио цифру од 50 лука. Овим Венетима су припадала племена која су себе називала: Норици, Саласи, Венони, Винделици, Истријани, Таулантини, Далмати, Илири... Њихова седишта простирала су се дуж обале Јадранског мора, преко острва Анконе, до Епира; одатле, северно, према унутрашњости Балкана, све до Дунава; потом, западно, преко Илирије, Штајерске, Тирола и Баварске, до језера Брегенцер, где су се граничили са Рецима и Хелвећанима. У овим крајевима земљорадња је била подигнута на највиши могући степен искориштености, представљајући кључан извозни артикал (пшеница, јечам, раж, просо, зоб).
*
У Ромулово доба, како пише Жан Клод Ривиер,2 Римљани су се дивили венетским плавим очима док, изванредни „ одгој коња и мазги“, спомиње и Хомер. По Плинију, њихов језик је, за Римљане, био особито тежак; међутим, печат вендских речи, које су допрле до нас, веома је лак за распознавање пошто су, одреда, српске, са чисто српским коренима. Данашња Француска Вандеја успомена је на армориканске Венде којих је већ давно нестало, под латинским мачем мржње и беса према варварима. Од њих је, дакле, остало само име.
*
Скилакс Ариандинус из Карије3 пише да, кроз седишта Венета, протиче река Еридан, носећи ћилибар (јантар), из чега произилази да су поменута племена обитавала уз Балтичко море. Херодот нам саопштава како река Еридан тече ка северу према мору и да се, на њеним обалама, налази јантар. Ако је пак Тимеј рекао да се европска Скитија зове Венома, логично је закључити како је, поменута географска област, била насељена Венетима, управо исто као и Сарматија у време Плинија, Тацита и Птолемеја. Птолемеј је споменуо многе народе Сарматије који су,по имену, илиро-трачког порекла, што је знао и описао Херодот.
*
Према подацима код Страбона,4 Дардани нису били неко јединствено племе. Њихово место, на граници према трачким Медима, није могуће ближе одредити: „... ηόν δε απδανιηών ειζι καιόι Γαλαβπιό ικαι Θόςναηαι“. Они су се, 284.г. пре н.е. ујединили у једну краљевину. Име јој се, језички, може раставити на Гала и Бригои, што би значило да је једно име келтског а, друго, галског порекла. Међутим, друго племенско име се може читати као Τυήάταίάυ што значи ту рођени односно, да су аутохтони.5 Лична имена, на натписима из римског доба, једини су споменици староилирског језика; већина њих, имајући само једну основу са суфиксом, подсећају на имена Етрураца и Трибала: Даса, Мата, Титос (Сисоје), Тата, Лурус, Верзо и др. За друштвене односе значајна су имена која, у непромењеном облику, носе мушкарци и жене, као са натписа пронађених у Пљевљима: Панта, Тритан, Вендес, Вандано. На споменицима из Лике налазимо слична имена: Лепа (Oelpa), Стена (Stennas, Stenato),што све указује на њихово српско (сарматско) порекло. Епонимна илирска краљица Теута господари Сардион-племеном (Σαπδιαιόν); код племена Свардона, назива преузетог из матичног имена Свеби, може се видети име племена Сарда (Сарданије, као топонима), који указује на исељеништво, увек у јужном правцу. У истом смислу, говори податак да се,код разних античких писаца,говори о Сардионима (Σαπδίαιων).7
*
О томе, на свој начин, говорило се како се Сардиони никако не јављају, у било којој од шема из митова, у редакцији Апијана и Страбона, о илирским племенским херосима односно, њиховим племенима. Ради се о покрету истог племена ка југу које се, у току сеобе поделило, па је једно отишло на Апенинско а друго на Балканско полуострво што је, врло вероватно,те остаје, на неки начин,отворено питање за даља комплекснија (историјска и археолошка) испитивања.
*
Корен краљичиног имена теут односи се на оца (мајку) народа. Теутино племе јавља се,код Страбона и Птолемеја,под именом Варди (Vardaioi) у смислу чувара,заштитника, о чему сведоче бројни топоними: Вардиште,Варварин,Варда,Варадјево, Вардар, Вараждин,итд. Некада су били озлоглашени гусари на Јадрану. Варда значи и утврђен град, градину. Један натпис из Исе, о Теути, говори о краљици као слушкињи бога и заштитници култа:ΘΔΤΑΚΩΑΦΥ. Друга илирска краљица звала се Церија, по имену светог дрвета цера (врста храста).
*
Као најранији становници Србије помињу се и Трибали. Херодот пише о две реке у овој земљи: Ангрос, Западна Морава са Ибром и, Бронгос, Страбонов Bargos, римски Margus, који се улива у Дунав, по свој прилици, Јужна и сједињена Морава. На споју ових река била је трибалска равница, Трибаликон (Τπιβαλλικον).8
У Тукидидово време, покушао је краљ Одриза Ситалк да распростре своју моћ преко реке Оζκιορ (Оскиос, Искер), према северу, али је погинуо од руке Tрибала чија се земља, по Страбону,распростире на 15 дана хода од Горње Струме до Дунава. Доцније, Трибали ратују са Македонцима, Филипом ΙΙ и Александром Великим коме се, краљ Tрибала Сирмо (Σιπμίορ), морао покорити 334 г. пре н.е.8 У тврђави Пећ, на Дунаву, потписан је мир, након што је Сирмо умилостивио Александра богатим уздарјима. После тога, један Сирмов коњички одред, учествовао је, са Александровим трупама, у походу на Персију. Моћ Трибала уништиће Скордисци. Они, који се нису хтели покорити, избегли су за Бугарску где Птолемеј бележи нову Трибалију (Τπεβαλλιόν), на ушћу Искра и њихову градину Ескус (Oescus, Осијек).
*
Лаоник Халкокондило, историчар рођен у богатој атинској породици, у својој Историји,9 je записао:
“Σεπδλόι,Τπιδαλλοι δε εςνορ αλαιοηαηον ηε και μεγιζηον ηονεςνοων“, односно, „Срби Трибали, народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам“. У одељцима Б,Ц и Д,његове опсежне књиге,у десет томова, налазе се и значајна обавештења о Србима. Између осталог, Халкокондило се осврће на разне облике имена Срб и Србин, тј. варијанте које су странци од њега направили. Овде је значајно историчарево идентификовање имена Србин од пра-облика Србљин (пре XV века чешће употребљаваног), са називом Трибал. Он употребљава множину Трибалои,Τπιδαλλοι, што одговара имену Србљи. Халкокондилов спис се,углавном, односи на историју Византије од 1298. до 1463.г. и историју Османлијског царства;у њему се Срби спомињу узгред; њиховој историји писац не придаје велики значај, окупиран односима између Византије, царевине у слабљењу и Турске империје,чија моћ непрекидно расте. Но, баш због ове чињенице,Халкокондилова напомена о Србима добија на значају. Доиста, некада велики народ је преживљавао осудне тренутке своје повести у другој половини XV века, када је Лаониково десетокњижје настајало.10 Халкокондило је,једно време,радио на двору Палеолога као дипломата а,после Мухамедовог освајања Пелопонеза,склонио се код Ђурађа Бранковића у Смедерево. На крају се скрасио у Италији. Изневши наведено тврђење о Србима, Халкокондило их суштински идентификује са Трачанима, за које је Херодот рекао оно што је Халкокондило забележио о Србима. Херодот пише:
“Али опет знам, премда су народи ови различити по имену, ипак се не разликују по обичајима, и говоре истим језиком,још и данас“; затим, Халкокондило:“ Трибали, Мизи, Илири, Сармати,сви се између себе служе истим језиком...Бораве са ове и оне стране Дунава, нашироко и надугачко владајући...овај људски род...такав је мој закључак...борећи се са различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора и тамо учврстио седишта“.
Историчар Византије се бави и питањима језика, па каже:
“Језик Сармата налик је језику Илира који обитавају од Јоније до Венеције; једни и други налазе задовољство у предности коју им пружа порекло. Једни и други живе у областима и једних и других; зна се, јамачно, да су Илири, који живе у овом делу Европе,обитавали у Пољској и Сарматији. Или су, пак, Сармати дошли у овај дунавски простор, у Мизију, у области Трибала и Илира, које се пружају према Јонском мору, па све до Венеције. Нисам чуо некога од старих да о томе приповеда,нити пак сам умем да то,као праву истину, објасним. Сам нисам у стању боље да покажем како је један исти језик запао различитим господарима родова у првобитној збрци. Но, пошто се то догодило, не знам да ли да изведем Сармате од Илира или Илире од Сармата? Међутим, оно што на основу најстаријих поузданих споменика знам, Трачани и Гети су стално и,сасвим сигурно, имали заједнички језик“.
*
За нашу тему значајан је и запис цењеног византијског хроничара Ђорђа Кедрина,11 где Трибалију назива земљом Срба: „Τπιδαλλικον ηον ηοον ηων Σέπδλων“. Шафарик и Суровјецки,12 истичу да је Грцима било свеједно да ли ће писати Срб, Србин, Серблос или Трибалос. За назив Трибала они потврђују Халкокондилово запажање како су га, Грци Атике,извели од имена Σέπβαλιον, Σέπβαλιοί(Србаљ, Србљи). Према њима, Грци су, пре свега, мењали с у т па су, нпр. претварали: γλοσσα у γλοττα или,υαλασσα у ταλαττα;тако је, српски сир постао тир односно τυρόσ;топоним Сред (Σέπεδ) је преименован у Τίάπαήηοζ. Средец је постао Τπίαδιηα.
*
Име Трибала је култно и потиче од изразa треба (ηπαεβαι),означава неку врсту религиозне потребе. Отуда се и место,где се култ упражњава, зове требиште. Топоними: Требиње, Требевић, Требава,Требник, Требишњица и сл. означавају просторе где се проводе култови. П.Ј. Шафарик, одличан познавалац латинског и старогрчког, каже:
“Што се тиче имена Трибала (Triballos) само по себи пада у очи грчка трансформација речи Србаљ у Трибалос што се доказује аналогијом. Грк, посебно онај са Атике, навикнут је да,у домаћим речима, као у англосаксонском, претвара с у т,као talatta уместо talassa.
*
Трибали се спомињу још код Аристофана, у комедији Ονιρτες где је главни лик сељачина Трибал који прича на варварском грчком, изазивајући код публике салве смеха својим језичким каламбурима... 13 Илирски назив среће се у хеленским записима, означавајући фигурице прављене од блата (ило, иловача)14 које су држане у кући, на источној страни зида, означавајући многобројна божанства, заштитнике дома. Ове фигурице, Римљани су звали ларима, кућним духовима-чуварима. По њима је, једна цела област Иранске висоравни, прапостојбина Срба, названа Ларистаном. Обзиром да Илири и Трибали, као сродна племена, нису никада ратовали, важи за Илире и изведеница земљак.
*
Трибали су још звани Панонима; наиме, Тацитова Сарматија налази се у Панонији,са источне стране Дунава, док је Илирија у рукама Римљана, а Дакија у проблемима те jе, 257. г пре н.е. била напуштена.15 Наиме,уз Србе су,из северних области,пошла на југ и бројна словенска племена која су се, или измешала са сродним староседеоцима Панонима или, староседеоце,толико асимиловала да од ових (Трачани) остаје, у новонасталој етнокултурној слици, врло мало трагова. То се најбоље види из материјалне културе, где се издвајају разне етничке скупине сличних обичаја. На пример, обреди при сахрањивању или спаљивању покојника што се, истовремено,јављају у оквирима исте групе. Из тога се може закључити да су Срби, пошавши из своје матичне области, док се није њихово име још појавило у писаној форми на Балкану,успутно, са собом, повели и друга братства која су, уз њихово вођство, прихватила и њихово име. Тиме се потврђују велика исељеништва из индоевропских области,од времена ране праисторије, до времена Марије Терезије када су, из немачких области,насељавани у средњем Подунављу фолксдојчери којима је, после Другог светског рата, баш добро дошла матична област да се у њу врате и попуне празнине након рата у Немачкој.
*
Референце
1.G.I.Caesar,De bello Gallico, III,8 .G.I.Caesar,De bello Galiico II,34
2.Jean Claude Riviere,Gorges Dumesil a la decouverte des Indo Europeens, Collection maitres a Penser, Copernicus, 1979.
3.По Даријевој жељи је испитивао обале Индијског океана око 390.г. пре наше ере.Био је географ.
4.Strabo, VII, 316.
5.Polzaen. IV,12,9; Strab.VII,5,7; Kiopert FOA, XVII, Text 4.
7.У историји се, први помен Трибала везује са њихов сукоб са Ситалком, краљем Одриза, из кога су изашли као победници, око 429.г. пре н.е. Македонски краљ Филип ІІ покорио је Трибале 339.г. старе ере. Четири године касније, на ова ратоборна племена креће његов син Александар Велики. 280.г. старе ере келтско племе Скордиска покорава Трибале. Касније ће ова два племена постати савезници а, 109/ 108.г. п.н.е. римски војсковођа Минуције Руфа успешно окончава поход против њихових здружених војски.
8.По Сирму је, главни град Трибалије, добио име Сирмијум а цела област име Срем.
9.Laonici Chalcocondylae,Atheniensis Historiarum Libri decem, 1650.
10.Данас се чува у Француској националној библиотеци, део је велике колекције Византијски писци.
11.Кедрин је живео и радио на преласку XI у XII век, написавши једну опсежну Хронику којом је обухватио значајне догађаје од постанка света до почетка владавине цара Исака Комнена I (1057.г.).Поред Кедрина, за српску историју је важан и рад Сикилице.
12.P.J.Schaffarik,Uber die Abknuft der Slawen,nacht Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828.
13.П.Ј. Шафарик,О пореклу Словена, Архив Војводине, Нови Сад 1998.
14.Корен назива Илир је ило. Фигурице божанстава називане су иларима (ларима) или илирима (И+лар→Или(а)р). Потпуно је могуће да је народ Илира добио име по овим фигурицама.
15.Тацит зна да су Сармати народ Serborum(мисли на Свебе што су покорили нека германска племена која су им се придружила у војним походима), односно, како прецизира Птолемеј, Sarmatae, populi Zirbi.