ЖРТВЕ НЕЋЕ У ЗАБОРАВОвај текст има за циљ да се жртве не забораве.
Боже, како су нас убијали!
Не како су нас убијали нацисти, фашисти, балисти, усташе, муслимани из ханџар дивизија, него како су нас убијали ови са српским именом и презименом, ови отпадници од вере и нације који за вођу и учитеља прихватише Јосипа Броза, за кога ни данас не знају ни ко је ни одакле је дошао... Живима очи вадили! Шумском тестером живе секли као трупце! Јединце синове пред родитељима убијали! Труднице пред порођај вешали! Отвореним кабловима струје пржили тело! Мртвима секиром одсецали ноге! Силовали попадије по затворима! Зубе с вилицом избијали! Усијаним гвозденим шиљком мртвима бушили тело! Живом свештенику драли кожу с леђа! Убијали оне који читају Свето писмо! Странице Светог писма претворили у клозет-папир! У чизмама скакали затвореницима на стомак и ребра! Како су осакатили српског владику Варнаву! У Манастиру Жича, у посебном кутку, чувала се одора владике др Василија Костића, кога су богохулинци у Бањалуци каменовали и протерали. Српске православне цркве рушили, палили – коње за олтар везивали. Убили 480 српских православних свештеника. Српски комунисти убили у Словенији 80 српских православних свештеника из Црне Горе који су измицали пред најездом злочинаца. На њиховом челу био је митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац – Њега су пребацили на планину Букуљу код Аранђеловца и ту после мучења усмртили. Од недавно се зна његов убица. Међу свештеницима у Словенији био је и Лука Вукмановић, доктор теолошких наука и рођени брат Брозовог генерала Светозара Вукмановића- Темпа. 
Партизани и усташе у БиХ 1942 (Црна легија и I Пролетерска)
ИСТИНА ЈЕ: Митрофану Матићу, калуђеру, игуману манастира Чокештина у Мачви, између Шапца и Лознице, према писању српских новина за време немачке окупације комунистички зликовци су најпре ископали очи па му под крваве очне дупље подметнули Свето писмо – да чита! Усмртио га је метком у срце Момчило Мома Малетић, бивши касапин из Мачванског Прњавора. То је утврдио студент Богословског факултета у Београду Владимир П. Петровић и објваио у књизи „Народни монах-животопис Митрофана Матића“.
ИСТИНА ЈЕ: Веселина Петровића, председика општине у Дивцима, код Ваљева, комунисти, чији је комесар био поп Влада Зечевић, усмртили су на свиреп начин: везали су му руке и ноге па га набили на „магаре“ на коме секу дрва и живог тестерисали на трупце! Само су најкрволочнији злочинци могли да измисле овакву смрт. Када су Брозови следбеници упали у ово село, опљачкали су задругу, продавнице, занатске радње, домаћинске куће...Председник општине Веселин Петровић рекао им је да врате све што су наотимали и да ће једног дана, кад се заврши немачка окупација, одговарати пред редовним судовима. Злочинци су ове речи схватили као отпор и претњу, што је још више увећало њихову миржњу... Злочинци су брзо похватани и изведени пред суд. На саслушању су рекли да их је на ово дело навео њихов комесар поп Влада Зечевић, Брозов следбеник који је нешто касније био министар у Брозовој влади и који је упамћен по томе што је Србима, избеглим са Косова и Метохије за време немачко-шиптарске окупације забранио после рата повратак у своје куће. Његов брат Марко био је осуђен на 20 година робије јер је био у војсци генерала Михаиловића. Поп је био немилосрдан и према брату. Црква га није рашчинила. ИСТИНА ЈЕ: Свештеника Добросава Добру Поповића, који је искрено служио Богу и роду свом у селу Штрпци, у околини Пробоја на Лиму, комунисти су осумњичили да има контакте са генералом Михаиловићем тако што га уочи великих православних празника причешћује. Прота је, враћајући се кући из посете верницима налетео на потерно одељење ОЗНЕ на чијем је челу био Брозов министар Слободан Пенезић Крцун, који је већ био стекао славу џелата. Кад су га пресрели и испитивали, прота је одбио да има ма какву везу са Дражом, што је Пенезића разбеснело па је наредио својим џелатима да проту оборе на земљу, да му скину мантију и да му на голим грудима запале ватру...Цврчало је тело проте Поповића као кости Светог Саве на Врачару које је запалио Синан-паша. До краја живота прота није могао да зацели ране. Остала је тајна да ли је прота Добро последњи пут причестио генерала Дражу. ИСТИНА ЈЕ: има доста сведочења и доказа да су комунисти убијали јединце синове и да су родитеље присиљавали да играју коло поред своје убијене деце. Један од сведока је и Бранко Пејовић, један од најборбенијих српских емиграната у Торонту, иначе борац војводе Павла Ђуришића, из некадашње српске Црне Горе. Он у својим записима сведочи ко нас је све, и како, убијао. Пејовић, који је прошао кроз пакао Словеније сведочи како су их живе спаљивали. Бранко Пејовић је драгоцени сведок, а његови записи од историјског значаја. Данас се зна да су злочини чињени по наређењу и данас живог Митје Рибичића, шефа ОЗНЕ за Словенију, Милке Планинц, комесара, Симе Дубајића који је пред смрт признао неке злочине. 
Вађење лешева комунистичких жртава из јаме Велета у селу код Даниловграда
(зима 1942/43) ИСТИНА ЈЕ: да је Јованка Тасић из села Бијела у Вишеградском крају потајно хранила одметнике који су себе називали и четницима. Била је пред порођајем кад су је у новембру 1947. године открили и ухапсили Брозови следбеници. Како батинање и слични методи нису дали резултате, одлучили су да је обесе. Везали су јој руке и обесили о греду у подруму куће. Из утробе обешене жене испало је дете које су жене из те куће прихватиле и увиле у неке крпе. И мајка и дете прођоше кроз нова искушења. Јованка је детету дала име Ратко. Он је тек у четрдесетој години сазнао да је рођен на вешалима. О овом злочину пише Миодраг Тасић, чији су блиски рођаци били активни четници. А Јованка Тасић је донедавно живела у сремском селу Добановци, али завичај и муке кроз које је прошла никад није заборавила.
ИСТИНА ЈЕ: ужички ознаши, чији су господари живота и смрти били Аца Чизмић и Миле Тороман натерали су Раденку Стојановић, из златиборског села Мачката, супругу четничког комаданта Милана Стојановића да себи ископа гроб. Њен муж је за то време био у илегали. Ознаши су пуцали изнад њене главе, а она је, мислећи да је погођена пала у ископану раку. Како је била трудна, од силног стреса изгубила је дете. Данас Раденка Стојановић живи у канадском граду Торонту – ту пали кандило и гаји цвеће на гробу свога мужа Милана. ИСТИНА ЈЕ: Милунка Мачић, млада девојка из села Трудова код Нове Вароши била је осумњичена да је знала за тајно скровиште четничког мајора Вука Калаитовића, комаданта групе милешевских корпуса, који је се из Босне вратио у завичај. Један од најелитнијих официра генерала Михаиловића био је веома омиљен у златарском крају. Комунисти су организовали многе заседе и потере са жељом да га усмрте. Кад нису могли то да остваре, одлучили су да убију жену Наду и кћер Бранку. Кад су за овај план сазнали нововарошки муслимани отишли су ноћу у село Штитково, обукли мајку и ћерку у муслиманску одећу, крили их месецеима по муслиманским кућам. И данас су живе и здраве... Стака Куртић, рођена Калаитовић, из села Штиткова, којој је Вук близак рођак, преживела је „Исусове муке“ и остала нема пред Озниним иследницима... Ране на телу некако је залечила, али ране на души никада. ИСТИНА ЈЕ: Неда Мијушковић, из Ариља, која је као млада и лепа учитељица уписивала своје суграђане у четнике била је по завршетку рата ухапшена и оуђена на вишегодишњу робију. Њен рођени брат био је комунистички јавни тужилац града Београда и ојадио је многе честите породице, а ни свој сестру није хтео да заштити. Нада сведочи да је у ужичком затвору Ознин егзикутор Николић, звани Лакан, слиловао многе српске затворенице, нарочито се окомио на супруге четника. Силовао је и попадију Милицу, док су остале затворенице, бојећи се Лакановог крвавог ножа покривале очи шакама. Лекон је био Ознин миљеник и само Бог зна колико је људи убио... ИСТИНА ЈЕ: нису комунисти мучили само живе – горели су од мржње и освете и према мртвима. Када је у петнаестој години робијања умро доктор правних наука Стеван Мољевић, који је на Светосавском конгресу изабран за председника Извршног одбора Централног националног комитета њему су, да би могао да стане у мртвачки сандук, пребили ноге. Није ни то било довољно па су му тело бушили усијаним гвозденим шиљком. Када су комунистички главари сазнали да Мољевић болује од неизлечиве болести, дошао је Брозов министар Слободан Пенезић Крцун с намером да га приволи да се одрекне свог националног програма и да би могао да оде кући. Стеван Мољевић је овако одговорио министру Пенезићу: „Крцуне, загледај се у мој образ и знај нама те слободе која ће ме навести и нема те болести која ће ме уплашити да га изгубим!“ Његове ћерке Мирјана и Радмила после тридесет година од смрти успеле су да његове земне остатке пренесу у породичну гробницу на Београдском Новом гробљу. ИСТИНА ЈЕ: када је суђено младим гимназијалцима у Лесковцу, међу којима су били данашњи професор Растко Крстић и лекар Владислав Кнежевићи његов брат Лазар (умро у Чикагу) судија је рекао да су иследници били милостиви према малдим људима. На то је Кнежевић пред судом и публиком пружио доказ те самилости – из џепа је извадио гомилу својих зуба и ставио их на судијин сто. Судница је занемела док су родитељи ухапшених ђака плакали. ИСТИНА ЈЕ: Брозови Ознаши у Нишу били су веома маштовити у измишљању мука којима ће изложити своје жртве. О томе сведочи писац Петроније Стојановић Зоркин који је једва преживео ударце њихових чизама. Петроније је као ђак уписан у црне књиге као ватрени противник комунистичке владавине. Није он, тако је учен и васпитаван, мрзео људе, али је мрзео зло у људима. А Брозови следбеници који су га мучили били су пуни зла – ни једну људску врлину. Зоркин је аутор мносштва књига, а највише је читана она под насловом „кад удба бије“. Стојановића је Бог сачувао да би и у позним годинама својим књигама могао да сведочи о комунистичким злоћчинима. |
20.04.2015.
Пресе: „Бруталност аустроугарске војске на Балкану“ 
СРПСКИМ ЖРТВАМА ДАТИ ИМЕНА ДА СЕ ЊИМА НЕ БИ МАНИПУЛИСАЛО
Мапа масовних гробница жртава комуниста над србским становништвом
(кликни на слику за увећање) Неке од слика преузете са
ceopom-istina.rs странице. |
