|
Заборављени јунаци Солунског фронта – О мистериозној судбини више од 10.000 руских војника који су се заједно са Србима херојски борили на Солунском фронту
ЗАБОРАВЉЕНИ РУСКИ ЈУНАЦИРуска елитна дивизија, која се борила раме уз раме са Србима, после Октобарске револуције напросто избрисана из историје. Књига „Браћа по оружју“, о трагичној судбини више од 10.000 руских војника, постала хит у овој земљи.
Руси на Солунском фронту
Московски издавачи су недавно затражили од српског војног историчара Бранка Богдановића да за руско тржиште напише књигу о Првом светском рату. Повод је била не само огромна руска материјална помоћ српској војсци, већ и потрага за Русима који су се херојски борили раме уз раме са Србима од Београда до Солунског фронта.
„Русија је давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији. На пример,они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија француска помоћ при реогранизацији српске војске износила је 100.000 пушака, које су наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије. Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту“, каже Богдановић, чија је књига „Браћа по оружју“ хит на руском тржишту.
У њој су представљени резултати истраживања који откривају трагичну судбину непознатих хероја Великог рата које су ветрови политике збрисали из историје. „Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић“, каже Богдановић. 
Руски војници наставили су да се боре са савезницима и после октобарске револуције, иако су практично остали без врховне команде и државе. Повучени су с борбених линија тек у јануару 1918. кад њихове судбине постају магловите.
„Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих2, каже Богдановић. Он наглашава да се данас Први светски рат своди практично на Западни фронт, где је Русија такође послала две бригаде савезницима у помоћ. 
После стварања комунистичког Совјетског Савеза, улога царске Русије у рату је неправедно минимизована. Бољшевици су царске војнике у иностранству сматрали непријатељима, било да су живи било мртви. То је потрајало следећих седам деценија. Само Срби нису заборавили храбру руску браћу по оружју.
„Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату у целом свету. Истраживањем досада недоступних извора открио сам да су Срби и много раније тражили гробове руских војника да би их сахранили уз српске“, каже Богдановић Наиме, после рата грчке власти су одредиле да на Зејтинлику, удаљеном предграђу Солуна, буде савезничко војно гробље. Током рата ту су сахрањивани преминули у Главној војној пољској болници српске војске. 
„После окончања рата специјална комисија је сакупљала остатке војника расејане по северној Грчкој и преносила их на Зејтинлик, где су 1926. почели радови на уређењу. Они су завршени 1936, кад су 11. новембра свечано освећени православни храм, маузолеј и костурница, поред којих су српско и руско војно гробље, где су браћа по оружју почивала једна уз друге. Списак 493 ратника Друге посебне руске дивизије који су пали на Солунском фронту и сахрањени на Зејтинлику чува се у српској спомен-костурници“, наводи Богдановић.
Потрага за мртвим јунацима
У Југославији је 46. пешадијски пук Вардарске дивизије добио 1935. наредбу да тражи и ексхумира тела погинулих руских војника са наше стране границе. „По званичним подацима нађена су тела 387 официра и војника који су идентификовани и 24. маја 1935. сахрањени у капели у склопу Споменика руске славе у Београду. У Русији се сада пробудила свест о њиховом постојању и почела су истраживања и потрага за некрополама у којима почивају заборављени руски јунаци“, каже Богдановић. Борис Субашић Новости, 21. децембар 2014. 
КОМЕНТАР: Пре неки дан сам био на слави код неких пријатеља. Појављује се човек који од самог старта својим понашањем уноси нервозу свима присутнима. Гости се каче неизбежне политике, а ја покушавам да се држим по страни јер понекад умем упасти у ''ватру''. Приметим да старине кроз разговор подржавају Русију и Путина, кад одједном се, помало агресивно и без поштовања према старцима, убацује човек са почетка приче:
''Шта који ку... Русија?! Шта ми имамо од ње? Америци и Европи се треба окренути. Је... се мени за Русију ако су ми деца гладна. Кад су они нама помогли?'' Е неда ми се. Нисам могао да издржим па му одржах лекцију: Пријатељу, ти очигледно не познајеш историју! Јел' хоћеш да знаш кад су нам помогли? Па за почетак, без њих би у кур... истерали Турке. У првом светском би сви Србу на Крфу, који су преживели голготу Албаније, поумирали од болести и глади да Руси нису поставили ултиматум. Па су онда брже-боље дојурили Енглези и Французи, знајући да су у гов...ма без тих истих Руса. А други светски би се још одужио да није Црвена армија тенковима прегазила фашисте у Београду, док су их партизани наводили и викали Урааа! (част храбрима који су ишли раме уз раме са Рујама). А што се тиче Крајине, Р.Србске и Косова, другачија би ствар била да је тада био Путин ово што је данас, а не матора пијандура Јељцин. А ако ти деца, не д'о Бог буду гладна - захвали се Американцима, Енглезма и Немцима... И да скратим. Кренемо ми кући после тога, па ја питам жену који је тај. Каже она мени, али ми не значи пуно. А како се презива? Е кад ми то рече, све ми постаде јасно! Србин, православац у свом генетском коду осећа везу са Русима. Исто тако и прави Руси осећају повезаност са Србима (нормално, свуда има изрода). Католици и остале мањине у Србији то никад неће моћи да схвате. И зато бих овакве паметне подсетио да Срби никад нису сами. |
| |||
