Затирали их секирама и ножевима!Следе потресни текстови и слике који нису препоручљиви за особе млађе од 18 година, као ни за особе нарушеног здравља! Мучно је и за сваку здраву особу јер су ово дела која могу да почине само ПСИХОПАТЕ!
Насер Орић у Кравици након покоља над Србима на Божић 1993.
Бањалука – Пре него што их је у лето 1995. године стигла освета родбине њихових жртава, муслимани из Сребренице, под командом Насера Орића, опљачкали су и попалили 140 српских села у Подрињу и убили више од 3.300 Срба, углавном цивила.
Крваву серију без краја Орић и његова алаша започели су на Ђурђевдан 1992. године нападом на заселак Гниони код Сребренице. Радојко Милојковић (64), који је славио крсну славу, жив је запаљен са породичном кућом, а убијен је и његов гост Лазар Симић (56) из Студенице. Истог дана извршен је и напад на српске куће у Бљечави. Убијено је троје цивила. Косана Зекић (64) је заклана. На годишњицу победе над фашизмом, 9. маја, муслимани су киднаповали тројицу синова Милана Митровића из Српског Незука, заједно са њиховим братом од ујака Божидаром Никићем. Најстаријем брату Драгану (30) прво су поломили десну ногу и руку, вилицу и неколико ребара, а онда га заклали. Другом брату Радиславу (27) пребили су једну ногу, одсекли му неколико прстију (које су однели као доказ свог „подвига“), а затим га убили – тако што су га неким тупим предметом тукли по глави све док му нису, и буквално, просули мозак. Најмлађем Браниславу (23) одсекли су нос и уши, извадили му један бубрег, а онда му ножем проболи срце. Божидар Никић избоден је ножем, а онда спаљен на ломачи. Палили све редом
У Руповом Брду 10. јуна 1992. убијено је десеторо мештана, међу њима Војислав и Мирјана Милинковић, који су живи запаљени у породичној кући, док је у Шадићима 15. јуна убијено осморо Срба.
Следеће етничко чишћење припадници Орићеве и Изетбеговићеве војске извршили су 21. јуна у селу Ратковићи. Иза њих су остале спаљене куће, опљачкана имовина и 18 мртвих, међу њима седам жена. Десанка Станојевић запаљена је у својој кући, а Раденко Станојевић је заклан. На Видовдан, 28. јуна 1992. у Лозничкој Ријеци убијено је 15 Срба. Инвалид Срећко Миловановић и његова супруга Јована су заклани. Муслимани из Сребренице 30. јуна у црно су завили Брежане. Иза њих је остало 19 жртава. Милош Новаковић пронађен је са одсеченом главом. Видоје Лазић је жив разапет на дрвени крст, а онда спаљен. Кристина Лазић и тројица Ранкића – Милисав, Драгослав и Мирко спаљени су у својим кућама. Орићеви бандити су 5. јула у Загону убили браћу Радоја и Драгољуба Гвозденовића, њиховог стрица Рајка, Радојеву кћерку Раду, која је имала само 19 година и још 13 Срба. Тог дана убијена су и три члана породице Милошевић – Радинка (26), Милош (54) и Љубица (51). У Радинку су пуцали док је у наручју држала свог трогодишњег синчића Александра. Рањеног синчића су јој отели из руку, а затим је заклали. Дете су однели са собом. Истог дана страдало је и село Крнићи. Село је спаљено, а сви мештани, укупно њих 16, који су допали руку муслиманима су ликвидирани. Васу Порачу зликовци су заклали, а Соку Вујић проболи вилама. На велики хришћански празник Петровдан, 12. јула, у селу Загон, муслимани су заробили 13 мештана који су копали ровове испред села, а затим их искасапили крамповима и секирама. У исто време муслимани су напали и село Залазје и убили 38 мештана, међу њима Ратка Јеремића и његове синове Марка и Радована, браћу Момчила и Миодрага Ракића, Момчиловог сина Милана, два брата Симића, два брата Вујадиновића, два брата Васиљевића. Петровдан је био црни дан и за Србе у Биљачи и Сасама. Напад својих дојучерашњих комшија, колега са радног места и пријатеља, није преживело 17 жртава. У Доњим Магашићима Орић и његови војници убили су 20. јула 12 мештана, међу њима шест жена. Јежештица и Шиљковићи нападнути су 8. августа 1992. године. Биланс напада: деветоро убијених мјештана, међу њима Савка Младеновић са двојицом синова. Анђелку су одсекли главу и однели у Сребреницу, где су са њом играли фудбал. Муслимани су 24. августа напали и попалили Горњу Каменицу. Нападачи су убили браћу Љубомира и Драгомира Томића, Миломира и Радета Кукоља. Након ослобођења села, Љубомирово тело пронађено је испод стајског ђубрива. Кости главе биле су му смрскане, ноге и руке поломљене, као и већина ребара. Двојица Томића и Миломир Кукољ су делимично печени, с тим што није утврђено да ли су на ватру стављени живи или мртви. Раде Кукољ пронађен је набијен на ражањ. Међу жртвама муслиманских напада на Каменицу је и десетогодишњи Слободан Станојевић, који је ухваћен када се из збега накратко вратио у двориште, да би одвезао пса који је лајао испред куће. Дечак је пронађен го. Десно уво му је одсечено, а на стомаку ножем изрезана велика рупа у облику квадрата. Злочинци су 16. септембра са земљом сравнили Залужје и убили седморо мештана, а у нападу на Подравно 24. септембра Орић и његова банда убили су више од 60 мештана. По налазима специјалиста само мањи број жртава усмрћен је из ватреног оружја. Осталим жртвама прво је пуцано у ноге, а онда су масакрирани. Највећи број убијен је ножем и секиром. Скоро свима поломљена је кичма, руке и ноге, одсечени прсти или целе шаке. Великом броју несрећника било је извађено једно или оба ока. Многима је глава била одвојена од тела. Једни мушкарци су осунећени, а други потпуно кастрирани. Више лешева је запаљено, а двојица мушкараца су набијена на колац и испечена на ражњу. Сведоци који су видели те сцене тврде да након тога и при самој помисли на месо са ражња добију нагон за повраћање. Са свих лешева скинути су сатови, извађени златни зуби, однесена им је обућа и одећа. Напросто, као да су јадни људи били жртве дивљака који пре тога нису имали никакав додир са цивилизацијом. Дан након масакра у Подравњу муслимани из Сребренице су убили још четворо, а два дана касније, још 16 Срба. У нападу на село Факовиће, 1. октобра убијено је 19, а у Бољевићима осморо старијих мештана. Убијани на највеће празнике
Села Бјеловац, Лозничка Ријека и Сикирићи, општина Братунац, више пута у току рата била су мета муслиманских напада, а најтежи од њих догодио се 14. децембра 1992. године, када је убијено 109 мештана. Тог децембарског дана Славка Матић (47) из Лознице остала је без породице. Душмани су јој убили мужа и две кћерке. На Божић, 7. јануара 1993. године, нападнута је Кравица, са тридесетак околних заселака.
Убијено је 46 мештана, међу њима Недељко Милановић и његов син Драган, браћа Милован и Митар Остојић, Радојко и Војислав Богичевић, Иван и Крсто Ђукановић, Ратко и Ђорђе Миладиновић. Спаљено је 690 српских кућа. На Светог Стефана, 9. јануара, у Бољевићима и Радојевићима муслимани су убили шесторо Срба. У Скеланима 16. јануара 1993. године убијено је 13 мештана, међу њима два брата Димитријевића – петнаестогодишњи Александар и деветогодишњи Радослав. Истог дана у околним селима убијено је укупно 70 Срба. У Кушићима је убијено 17 несрећника, међу њима седморо Ристића. Мићо Ристић имао је 15 година, а његова сестра Митра 18. Напад муслимана на Ћосиће није преживело 15 мештана – међу њима шесторо Ракића, троје Ивановића, по двоје Павловића, Живановића и Максимовића, а више десетина људи је рањено. Покретна имовина је опљачкана и однесена у Сребреницу, а непокретна запаљена. Новинар „Торонто стара“ из Канаде Бил Шилер, који је у току рата посетио Сребреницу, у броју тог листа од 3. фебруара 1994. године објавио је да га је Насер Орић лично одвео на једно место недалеко од града и похвалио му се – „овде смо убили 114 Срба“. Фашисти из САД, Енглеске, Немачке и Француске, који су изазвали рат у БиХ и који су осам година касније напали Србију и крстарећим ракетама и бомбама тешким две тоне убијали српску децу, сада све чине да починиоци ових ужасних злочина над Србима у Подрињу буду амнестирани и проглашени за жртве. Праве жртве изгледа немају право ни на сећање. Само зато што су Срби. Сведочење Зорке Илић
У кућу Зорке Илић упао је муслиман кога је она знала из виђења, по имену Мујо. Тражио је да му донесе ракију и питао је да ли је заклала свиње за зимницу. Поставила је испред њега ракију. За то време њен муж и две кћерке били су у другој соби. У међувремену, у кућу је упала наоружана и са ножем у руци Есма Киверић, предратна учитељица.
Када је угледала Мују за столом, оштро је упитала шта ради, зашто не коље? Он је одговорио да има времена, да хоће да му Зора пре тога спреми ручак. Док је Зора спремала ручак, Мујо и Есма заклали су јој мужа и обе кћерке. 
О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА СВИ ЋУТЕ: |
14.07.2015.
|
