Одајем признање сајту са величанственим именом „Видовдан“ на томе што је годинама готово једини омогућавао да јавност сазна о борби коју удружења за одбрану ћирилице воде како против институционалних лингвиста и националних институција САНУ и Матице српске, тако и против оних који мирно гледају окупацију српских земаља хрватском латиницом. Управо је на овом сајту откривен фалсификат да је Вук „аутор и хрватске латинице“, на основу чега су проф. др Петар Милосављевић и његови следбеници ширили неистину да је и она српско писмо. Такође је само овај сајт објављивао текстове о антисрпском деловању САНУ и Матице српске, што се препознавало првенствено у објављивању Правописа Матице српске из 2010.г. са неуставном одредбом да је и латиница „стандардно писмо српског језика“, чији је главни редактор проф. др Мато Пижурица, а главни рецензент академик Иван Клајн. Пошто је Клајн италијаниста по ужој специјалности, и то сведочи о небризи државе и националних институција о српском националном интересу.
Ако би неко помислио да се „Видовдан“ по наведеном не издваја из ове јадне српске свакодневнице, онда подсећамо да на њему нема могућности читања и текстова писаних на српском језику на латиници, као што то има на НСПМ. Осим тога, НСПМ неће да објављује текстове у вези са ћирилицом у којима се критикује власт због неспровођења уставне одредбе о језику и писму, односно о чињеници да се у Србији спроводи стари необјављени комунистички програм потпуне латинизације српског народа. Уз часне изузетке, тамо се објављују само они текстови о ћирилици који значе јалово академисање. А шта тек да се каже о националном сајту „Нови Стандард“ на коме се текстови могу објавити само на хрватској латиници! Или часопис „Печат“, чијих је првих 50 бројева штампано на латиници, а ни данас неће да објављује текстове удружења за одбрану ћирилице.
Најпосле, догодило се оно што се дуго очекивало бар од сајта са именом „Видовдан“: Бранко Радун је назвао ствари правим именом и ставио сајт у функцију ћирилизације Србије спровођењем у живот члана 10. њеног Устава. То је прави и конкретни патриотски чин.
Међутим, ми овде сада, као и много пута раније, указујемо на суштину проблема: ћирилици се може повратити припадајуће место у култури и свакодневном животу српског народа само ако се она схвата као национално српско писмо. Односно као једино српско писмо. Као што и сви други народи имају по једно писмо у својим језицима. Том српском ћирилицом, тим националним знамењем, била су исписана имена пукова славне српске војске која је 1918.г. омогућила да се из Србије истера окупациона хрватска латиница. То је иста латиница коју је Србима наметнуо Анте Павелић када је забранио коришћење ћирилице чак и у приватној употреби, а коју су касније комунисти наметнули Србима кроз српскохрватско име језика и „равноправност латинице и ћирилице“.
Не смемо заборавити на погубну по ћирилицу правописну одредбу да је и латиница „стандардно писмо“ српског језика, и да је Мато Пижурица сасвим отворено написао у правопису да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва. Наиме, код таквог стања ствари народ се чак чуди нечијој бризи за ћирилицу, јер „ако нестане она, остаће нам наша латиница“. То је суштина преваре српског народа да би он био полатиничен. Кад год би се неке новине смиловале да објаве нешто о одбрани ћирилице, истом приликом би дале и контра став Пижурице да је српска „и латиница“. Али они који су данас гракнули на ћириличке ознаке линија градског превоза не могу да добију његову подршку, иако је управо он подесио правопис по вољи војвођанске власти да су српске и ћирилица и латиница, па је нормално да та „српска латиница“ буде на аутобусима градског превоза. За то је од војвођанских власти добио награду за животно дело, јер Војводина гради свој идентитет у хрватској латиници. Нарочито је послушао Н.Чанка да „треба мењати Устав јер је неправописан“! Нису само удружења за одбрану ћирилице говорила да је српско писмо само ћирилица. То су увек говорили српски непријатељи када су могли да забрањују ћирилицу, управо зато што је српска. Па то су потврдили и данашњи „адвокати“ националних мањина на челу са заштитником грађана, јер се они нису жалили на досадашњу комбинацију српског језика и „српске латинице“, него не подносе стварно српско оличено у српској ћирилици као српском националном симболу.
Наведеним конкретним догађајем у Новом Саду потврђена је неистинитост и штетност одредбе Правописа Матице српске из 2010.г. да је и латиница српско писмо, па није довољно само то да се ћирилица враћа у јавни живот, него је потребно водити кампању да се не дозволи даљња примена тог правописа у српској просвети. Само тако ће се постићи да временом престане потреба за одбраном ћирилице, јер ће она бити брањена већ самом свешћу да је она српско национално писмо, а тиме и српски национални симбол.
Овом приликом, а поводом рађања ћирилице у Новом Саду, указујемо на неслободу српског народа у својој држави. Тако градоначелник Милош Вучевић доказује законску основаност увођења ћирилице у градском саобраћају тиме што нико испред националних мањина није уложио протест! А Игор Мировић ћирилицу брани чак и тиме да постављање ћириличких натписа није главни проблем у друштву. Не смедоше рећи да се ради о политичком чину враћања права српском народу на коришћење свог писма. Нико не прави проблем када мађарска национална мањина поставља захтев политичког повезивања оних општина у којој она чини већину, са очигледном намером да се та територија у погодном тренутку припоји Мађарској, али су баш њени представници позвали на узбуну чим је истакнут политички захтев поштовања права српског народа на основу Устава.
Извор: Чувари ћирилице Немања Видић Члан Српског националног удружења СРПСКА АЗБУКА