Љубан Једнак- сведочење о масакру у глинској црквиУ банијском граду, Глини, средином 1941. године убијени су сви Срби старији од 16 година, потом је стрељано 1.200 Срба у оближњем Банском Грабовцу, да би крвави усташки пир врхунац достигао монструозним масакром у глинској цркви крајем јула 1941. Био је то један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ. Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.
-Тог 29. августа 1941. сједио сам код куће, у Селишту. Људи су у селу и околини били заплашени, јер су колали гласови, да усташе убијају све Србе изнад 16 година. Били смо сви на опрезу. Сваког су дана долазиле нове вијести о намјерама усташа. Говорило се, да су сад овдје, сад тамо некога убили. Али ништа се поуздано није знало, и људи нису веровали да су гласине истините.
29. августа нахрупили су изненада усташе у село. Настала је кукњава и плач. Из свих су кућа извлачили мушкарце. Успео сам се провући и побегао сам у Балинац. Тек што сам се малко смирио у једној кући, кад дође једна баба: "Бежите, ево усташа!"
Опет сам побегао, овај пут у Гређане. Тамо су ми рекли, да су ме усташе већ тражили. Из овог су села већ били одведени сви мушкарци изнад 16 година. Било је међу њима и стараца од 80 година. Страх и ужас завладао је селом. Нико није знао, шта ће бити с одведенима. Мајке и жене су нарицале и проклињале. Сакрио сам се био за неко време и размишљао, шта да радим. Одлучих да потражим сигурније склониште и извучем се на цесту. У зао час! На раскрсници налетим на усташу. Он ме зграби и одведе у кола. Било је ту више ухапшених. Сви су били заплашени и један другог питали, шта намеравају с њима усташе учинити. О, како сам био луд, што сам се дао од једне усташе хапсити! Требао сам да на њ навалити и побјећи, па би ме можда мимоишле патње, које сам доживио. Довели су нас у Топуско. Путем су нам псовали српску мајку, ругали нам се и говорили нам, уз намигивање, да нам спремају лијепу свечаност. Слутили смо зло. Питали су нас, да ли хоћемо да нас сместе у цркву или у опћину. Падали су разни одговори. И мене су питали. Видео сам, да је бесмислено бирати, па сам одговорио, да ми је свеједно. Дали су ме у опћину. Бјежати се није могло. Били смо окружени разбојницима, који су били до зуба наоружани. Режали су на нас као бијесни пси. Људи су дрхтуриле и знојили се, неки млади још дете, плакао је. Гледао сам кроз прозор и посматрао пред кућом како се усташе церекају. Неке сам од њих познавао. Били су ту Фрањо Буторац и Стево Мулац. Нисам веровао, да нас ови људи мисле убити. Та ми смо се познавали и никад се нисмо свађали! Дуго смо седели у општини, премјештали се с ноге на ногу, шапутали и довијали се, што ће се догодити. Осетио сам глад, али хране није било. Око три сата по 12:00 забруји пред општином камион. Провирих кроз прозор: камион је био крцат Србима из Старог Села, Катиновца и из Перне. Познавао сам многе, било је међу њима младића и стараца. Њихове су очи заплашено лутале. Кад је камион стао, издере се усташа Тусић, да прегледају ухапшене, немају ли оружја. Почело је скидање с камиона, једног по једног. Ударци кундаком падали су по леђима и главама ухапшених. Запомагање и вика: - Немојте, браћо! Спасите, кумим вас Богом! ... Псовке и ударци. Нахрупише тада разбојници и к нама у собу и редом стадоше Тући кундацима, ногама, шакама. По леђима једног старца лупао један усташа као по пању, одзвањало је мукло, и чули су се уздаси јадног човека. Срушио се, али се опет придигао. Усташа га треснуо о врата и старцу је с чела прокапала крв на његови бијелу кошуљу. Један дјечарац вриштао је и зазивао мајку. Ударци су летјели са свих страна. Настала је гужва, дигла се прашина, људи су се склањали иза столова и ормара, крв је прскала на под. Простачке клетве и звјерски смијех усташа помјешали су се са виком и запомагањем беспомоћних жртава. - Мајку вам српску, пишат ћете данас крв - урлали су подивљали усташе. - Господине, па шта сам вам скривио. Немојте, ако Бога знате! Смилуј се! - Заклињали су тучени. Разбојници су тученима превртали џепове и отимали им новац. Људи су сами вадили и давали паре, само да их не туку. Меду усташама породила се свађа због плијена. Код претраге једног човјека пронашли су 3000 динара и почели се за те паре тући. Онда су нас извели пред кућу. Вратио се празан камион. Гледао сам наоколо, нећу ли наћи које познато лице, које би ме могло спасити. Опазих мог старог знанца Ђуру Вукиновца. Разговарао је с једним усташом. Приближих му се и замолих га тихим гласом да се заузме за мене, да ме спаси. Гледао ме је у недоумици, али одмах стресе главом: - Спасио бих те, Љубане, кад бих могао. Али видиш и сам, да не могу и не смем. И окрену се. Пала је команда. Око камиона усташе. Терају нас кундацима и цијевима од пушака у камион. Несретници су се послушно и без отимања пењали. Многима је било тешко, јер су били испребијани. Кад је камион пошао, залетио се на мене Ђуро, којега сам малочас молио, да ме спасе. То ме је страшно изненадило. Али пре него што сам успео да било шта запитам, тресне ме Ђуро песницом по глави. У лицу се био променио, очи избецио као да се помахнитао. Машио се руком за мој шешир и отме ми га. То је било све, требао му је мој шешир! Запрепастио сам се, како се човек у часу прометнуо у звер. Нисам то схватао, били смо стари и добри знанци и никад нисмо међусобно имали никакве препирке. Одакле наједном та мржња? Нису нас далеко возили камионом. На железничкој станици у Топуском искрцали су нас. Ту је већ било нешто Срба из околних села. Гурали су их у вагоне. И нас су тјерали у већ пренатрпане вагоне. Нашао сам се стиснут у једном теретном вагону меду 150 људи. Газили смо један другоме по ногама. Било је несносно вруће, и једва смо дисали. Шта даље, све смо теже издржавали стиску и несташицу зрака. Ширио се страшан смрад. Старији су људи стењали, неки су пали након два сата у несвијест, дјечаци су запомагали и плакали. Све нас је морила страховита жеђ. Вагони су стајали на прузи и чекали однекуда локомотиву. Време је пролазило, чинило ми се, да све траје вечност. Привукао сам се прозорчићу и угледао пред вагоном Станка Жужића из Гредана, који је држао стражу. Зовнем га по имену и замолим га, да нам малко отвори врата, да се не угушимо. - Марш, свињо! - Био је његов одговор. - Станко, ако Бога знаш, воде ми додај - молио сам даље. - Марш!
Спуштала се ноћ. Људи нису више могли издржати и почели су да мокри под себе. Загушљивост је постала још тежа. Људи су желели, да вагони крену било куда, само да крену. Али локомотива није долазила.
Прошла је читава ноћ. У зору су почеле припреме за одлазак. - Прикопчај овај вагон - чули смо команду извана - ови иду на присилни рад. Наде су порасле код свих нас. На присилни рад, па добро! Вози, камо те воља, само нас не туци и не убијај! Сви су живнули и почели заборављати на своде муке и патње. Нека буде и присилни рад, неће ни то трајати вечно. Наћи ће се правде и за нас у свету. У том расположењу довезао нас воз до Глине. Врата се с буком отворише. Свежи је ваздух прострујао у вагон. По двојица смо скакали из вагона и постављали се у ред. Дочекао нас је нови ред усташа. Гледали су нас крваво. Одведоше нас пред Глинску цркву. Ту нас је дочекао глински усташки кољач Никица Видаковић: - Дошли сте, мајку вам влашку! Де, уведи их, да се помоле свом српском богу. Биће им за душу. Тркни по кључеве, да све мрцине затворимо у цркву.  Глинска црква
Уведоше нас у цркву. Било нас је око 160. закључаше цркву и поставише стражу. Ту је било доста простора и могло се дисати. Били смо сами и тихо смо разговарали. Неки су од нас вртели главом и говорили, да ће нас побити. Већина се надала, да ћемо на присилан рад. Били смо жедни и гладни. Полијегали смо.
Шкљоцну брава на вратима. Улазе неки Паја Крешталица и Милић: - Дижи се! Извршили су попис свих затвореника. Треба, кажу, тај попис, да би се могли распоредити за присилни рад у Лици. Наде су поновно расле. Око подне долази неки усташки натпоручник и пита нас, има ли кога, ко је прекрштен. Јавила су се двојица, и њих је натпоручник повео са собом. - Биће, да ови не морају на присилни рад - тешили су се неки. Послије подне опет уђоше неки усташе. - Ко је Перо Миљевић? Перо се јавио. - Дедер, голубе, приђи ближе. Шта ти знаш о четницима? Говори све шта знаш. - Знам, да има попис четника код нотара - говорио је устрашени Перо. - А јеси ли ти четник? - Нисам. - Ниси, бога ти твога! Ниси четник, је ли, курво влашка! А ко је године 1935. пуцао на Малинци, ха? Мајку ти твоју. И залети се усташа на Миљевића. Из звоника су донели дебели конопац и положили Перу на земљу. Тукли су га дуго, док није сав поцрнео. Најпре је викао, касније је само стењао. И опет одоше. Пред ноћ су дошли неки усташе: - Ко има новаца, нека даде, купит ће им се храна. Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду. Али нико се није вратио са храном. У сутон стао је пред црквом камион. Дошао је тихо и, тек кад су се врата отворила, зачуло се зујање мотора. Протрнула смо. Зашто нас у ноћи хоће одвести? Али, пре него што смо се снашли, нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле црквом. - Палите свеће! Људи су ужурбано почели палити свеће. Око неких свијећа дуго су се престрашени људи бавили. Нису хтеле горети. Нисам сујеверан, али сам добро видео, да велике свијеће нису хтјеле да горе. "То је неки знак", шаптали су старци дрхтавим уснама. Светло дрхтавих свећа освијетлило је цркву и људе. Сјене су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава. А жртвама су срца тукла, те се чинило, да се у тишини могу надалеко чути. - Верујете ли у нашег поглавника? - Заурла један усташа. - Верујемо - чуло се неколико гласова. - Вичите: "Живео поглавник!" Неки су викали. - Јаче, мајку вам српску! Јаче! Одједном запуца карабин преко наших глава. - Лези - виче један крвник. Сложисмо се сви, ко један, на црквени под. - Дижи се! Лези, дижи се, лези. Неспретни су се људи дизали и опет падали. Тако неколико пута, док није један разбојник рикнуо на усташе: - Шта се играте, бога вам вашег! Скидај са себе све - окренуо се према нама - одела, ципеле, све! Ужурбано су на црквени под падали капути, панталоне. Људи су сели и почели скидати ципеле. Нико није питао, зашто треба скидати. Сви су радили брзо као у некој грозници, све у страху, да ће бити зло ако не пожуре. Чули су се само уздисаји и убрзано дисање. Срце је тукло ужурбано. Док смо се свлачили, разбојници су харачили и разбијали по цркви. Кундацима су лупали по олтару, иконе су покидане падале на земљу. Неколико кандила и других ствари бацали су бандити на нас пјенећи се од беса и псујући у сав глас. Присилили су нас да лежимо. Били смо само у кошуљи и гаћама. Као помамни почели су по нама газити, тући нас кундацима и пушчаним цевима, ударати нас цокулама, гдје стигоше. Настала је заглушна кукњава, плач и запомагање. - Где је Перо Миљевић? - Пита неки усташа. Перо се јавља слабим гласом. Био је већ тешко испребијан и молио је, да га не туку. Опет су га испитивали о четницима. У руци усташе бљеснуо је нож у осветљењу црквене свеће. Застао нам је дах. Полако се усташа примакао Пери и што би тренуо, забио му нож у врат. Перо паде без ријечи. Крв је шикнула, и чуло се још само кркљање човека, који је умирао. Видело се, да је усташа вјешт свом крвавом занату. Питали су и нас остале, знамо ли шта о четницима. Јавио се неки Стојан Бајић, да ће нешто рећи о четницима. Веровао је, јадан, да ће спасити главу. - Све кажи, бићеш пуштен кући - храбре га разбојници. - Све ћу рећи, само ме пустите Стојан је нешто причао, али није ни доспео своју причу довршити. Заклали су и њега. Настало је сада свеопште клање. "Кољи, кољи!" викао један разбојник. То се не може описати - застао је на час Љубан прешавши руком преко чела. Као да сада гледам, како људи клече и заклињу усташе, да их поштеде. Али - једна дубоки ударац ножем у врат и један закретај налево - и свршено. Жртва се још покушава придићи, али ударац кундаком у главу довршава крвничко дело. Неки се отимају, дижу руке на одбрану, други чекају на ударац као овце. Једноме је ударац ножем, место у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао, а усташа нагнуо за њим и захватио га ножем пред зидом. Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима. Из почетка заглушна вика помало је јењавала. Али убијање беспомоћних људи трајало је читаву вечност. Чули су се јауци оних, који су лежали у крви. Нису још сви били мртви. Гледао сам призор шћућурен уза зид. У углу иза црквеног ормарића била је тама. Завукох се иза ормарића, чекајући да усташе сврше свој посао. Све је више тишина овладавали црквом. Жртве су лежале поразбацане по читавој просторији. Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењање. Усташе су се одмарали, брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву. Једног момента, кад се све смирило, и кад су се разбојници скупили пред вратима, скочих нечујно из свога склоништа и бацих се међу поклане, у млаку још топле крви. За мном је скочио још један, који се био такође сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али овај други, који је следио мој пример, зло је свршио: Ушао је усташа, опазио је да се миче и пришао му. Гурнуо га ногом: - Дижи се! Човек се дигао. - Дедер главу на стол! Зграбио га за косу и притиснуо му главу на стол. Тада је ножем зарезао у врат и наредио јадном човеку да пјева. Крв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљање. Други разбојник замахне страховито кундаком: глава је била размрскана, а немоћно тело клону. Тројица су се сакрила у олтар. Касније су се попели на звоник. После сам сазнао, да су тамо били два дана и двије ноћи и да се никаквим обећањима нису дали склонути да сиђу. Након два дана скинуо их је хицима из пушке усташа Стево Мулац. Лежим ја тако у локви крви међу побијеним Србима и чекам даљњу судбину. Усташе разговарају о свршеном послу. Хвале се и церекају. Изненада један младић, који је крај мене лежао, диже крваву главу и застење. - Није готово, мајку вам вашу! Уз псовку прискочи му усташа и убије га. И сада се лупежи досјетише, да би још неко меду нама могао бити жив, и почеше редом туци кундацима по жртвама и забадати ножеве. Добио сам неколико удараца кундаком, али се нисам ни помакао. Један од кољача ударао ножем редом. Приближавао се према мени. Заринуо је нож у тело покрај мене, а затим клекнуо мени на леђа и ударио у тело следећег. Мене је прескочио. Читаво време није ме напуштало уверење, да ћу бити спашен. Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их на камион. Дохватише и мене. Вукли су ме за ноге по каменитом поду. На степеништу ми је глава ударила о камен, но и то сам подносио без знака живота. Бацише ме на камион, који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима. И даље су усташе слагали своје жртве. Била је већ касна ноћ. Вребао сам прилику, да се извучем, али она се није указала. Како сам лежао наузнак, доживео сам тада још страшнију ствар: на мене положише леш убијеног човека, а његов пререзани гркљан покрије ми уста. Нисам веровао, да човек може у тако кратком року преживјети такве страхоте. Но мени се усјекла тада у мозак мисао, увјерење, да нећу погинути. Можда ме је та сигурност и спасила. Ево, како је било даље: Нисмо се далеко возили. Ускоро сам осјетио, да камион иде по неравном тлу. Чуо сам команду: - Вози ближе јами! Ту су чекали крвници, који су и овде, над јамом, обављали свој посао. Велика јама била је већ до половине пуна лешева. Бацали су нас с камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као цепанице. Ухватише ме за руке и ноге и заљуљавши ме неколико пута бацише ме у јаму. Пао сам на мекано, на лешеве. Вукли су ме још мало по јами и сложили ме на одређено место. Имао сам срећу, нашао сам се опет при врху. Читаву сам једну вјечност ту лежао. И даље су стизали камиони, и то са живим људима. Ту, над јамом, тукли су их сјекирама и чекићима по глави и бацали их у јаму. Није ту било много вике и запомагања. У ноћној тишини чули су се највише ударци сјекиром, који пригушени јаук и - усташке псовке. Искрвављена тела мукло су падала у јаму. Довели су једну младу жену. Мислим, да је то била учитељица из Бовића. Њу су ту, крај јаме силовали и затим је убили из карабина. Касно у ноћи био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по лешевима тражили прстење и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја мајица. Почео ме натезати и превртати, да ми је скине. Соптао је, мучио се и коначно је скинуо. Није приметио, да сам жив. Постало ми је још хладније и дрхтао сам. Плашио сам се, да усташе не запазе дрхтање. Над јамом су усташе гледале своје жртве. Нека жртва још се померала. Запраштали су карабини и револвери по јами. Тада сам био рањен у ногу. И коначно све се смирило. Крвници су се окупили подалеко од јаме око фењера разговарајући о својим подвизима. Скоро потпуна тама овладала је јамом и околицом. Почео сам се припремати на бијег. Испитујући погледом околину и придигавши се малко, одједном запазих да се међу лешевима диже једна приказа. Допузала је до мене. - Јеси ли жив? - Питао је шапатом човек. Ћутао сам и нисам ни овој преживјелој жртви хтео признати да сам жив. Али човек ме је гуркао и шаптао ми, да треба бјежати. Споразумјели смо се и договорили. Усташе су били забављени својим причама и били су подаље. Околина јаме била је у тами. Извукли смо се нечујно један за другим према једној живици. Пекла ме је рана на нози, али могао сам да ходам. Удаљавали смо се све више од светла фењера. Гласови кољача све су се више губили у тами. Растао сам се од мог сапатника и кренули смо сваки на своју страну. Нисам знао, где се налазим, и лутао сам наоколо насумице, у жељи да што даље одем од јаме. Но како сам се запрепастио, кад сам се, након лутања од преко једног сата, опет нашао у близини јаме! Као помаман окренуо сам натраг главом без обзира. У ушима су ми одзвањали пијани гласови усташких кољача. Долутао сам напокон до Мајских Пољана. Сакрио сам се ту код ујака Павла Лончара, гдје сам живио шест месеци. Ја сам једини остао жив из оне јаме. Мог друга, који се заједно са мном извукао из јаме, усташе су врло брзо ухватили и убили. " "ПРОСВЈЕТА - Загреб, број 584-5, јули-август 1969. Јадовно 1941.- Љубан Једнак: Говорило ми је нешто да ћу остат 'жив
Сведочанство заробљеног усташког злочинца
Постоји и сведочанство једног од егзекутора. Ради се о Хилмији Берберовићу, муслиману из околине Босанског Новог који је заробљен у Србији 1941. године, где је требало да ликвидира једног немачког војника и изазове једну од оних кривичних експедиција, познатих по одмазди у којој су убијали стотину Срба за једног немачког војника! У његовом саслушавању могу се прочитати бројни детаљи који служе за реконструкцију злочина. Он, наиме, говори да је његова јединица почетком јуна 1941. добила налог да иде у Глину, да претресе град и околна села. Претрес су радили око две недеље. У међувремену су убијали Србе. Посебно је описао догађај у православном храму у Глини. "После сваког клања прали смо цркву"
"... У цркву је могло стати око 1.000 људи ... За време клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње. Ја сам био одређен да вршим клање у три маха ... Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо ... За време клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљавали простор ... Ово клање у цркви десило се 7-8 пута, а ја сам учествовао три пута. За време клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замењивали у магацину, а после се прала. Црква је после сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили љешеве ... "
Опело за седам стотина из цркве у Глини
Нећу да прећутим; зидови су прећутали И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи, Урасле у моју зрелост, неизговорене, Иструлелих лица. Не могу да их отерам Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна. Они нису трава. Они куцају, ноћу, Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре Мојих очију; сви мртви, и свима су грла Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим То насеље у мојој крви, јер ја сам један, А њих је тада било више од седам стотина. 2 Међу зидовима, иза затворених врата Напуњени стравичним чекањем, као песком, Испражњених руку, мекани пред оштрицама, Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса... Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод Што ослободи тамну и топлу крв из тела Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче; И чујем први крик, влажан од румене пене Гркљана са заувек пререзаним песмама И неизговореним речима, располућеним Као зелене јабуке у његовој тами. Челик. И онај први, што чека на другове У смрти, осрамоћеној и довољно пространој Да их прими. То су очи, то се очи гасе Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице, А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда. Крв отиче, радознала и разголићена, Преко камених плоча. Челик, челик у месу, Затреперен још увек у бдењу бившег дечака. Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули Оног што следи, оног спаљених очију, Или оног челиком окресаног као стабло, Међу зидовима, одебљалим од крикова, Обогаћеним страхотом. И црвена уста Свежих рана остала су нема, пуна крви. Они су лежали, лежали су понижени, Лишени себе, лишени свега осим смрти, Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани. 3 Нећу да прећутим; зидови су прећутали И срушили се. А они из цркве, што су мртви, Нису заспали. Они бдију, незвани бдију У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам У простор ветра што је сада на месту цркве Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви. Нека остану и нека бдију, незвани бдију, Јер презрели би ме да им певам успаванку. Иван В. Лалић |
19.04.2015.
| |||||||||||||
