Требао сам о овој нашој битној србској језичкој проблематици да пишем раније, односно да изнесем свој став (износио сам само став других око овога "срБски» "), јер сада срби имају прече бриге, оне базичне, егзистенцијалне, матерјалне, нестајемо као народ, нестајемо као држава, породице нам се распадају, свађају се и убијају отац и син, браћа такође, пријатељи се разилиазе и крве, нестајемо као нација, потпуно смо аутистични на национално-културни идентитет, а по тој националној матрици нас уназад 100 и више година и уништавају, више наши откорењени "невидљиви" интелектуалци, него видљиви спољни непријатељ од кога су се срби увек у својој историји одбранили. Страни душмани уништавају нас зато што смо Срби, а не зато што смо грађани, космополите, комунисти, јер грађанин, комуниста, космополита може бити и Словак који живи у Србији, неки Мађар, Словенац. А да о ситуација са издајом Космета и затрпавање Србије азилантима и не говорим. Ако као народ не реагујемо на сво ово уништавање Србије (такође и на уништавање у најбитнијој егзистенцијално економско-привредној сфери), за 5-10 година бићемо мањина у сопственој Србији, и све нациналне мањине, родне мањине, етничке групације (азиланти), имаће већа права од србског народа, који је као народ и нација крвљу стварао своју државу.
Дакле, да кренемо са овом нашом "српски - србски" језичком темом... Ми требамо писати "срБски", каже наставник српског језика Михајло Јелић Наставник српског језика Михајло Јелић, говорио је о значењу србских речи из нутрине србског језика, о њиховој творби и њиховом настанку, из смисла речи-корена из кога су настале. Међутим, ја бих се осврнуо на оно око чег се ломе копља данас, а о чему је причао и дотични наставник, јер све више образованих људи иако знају да путем једначења сугласника по звучности "б" прелази у "п" (па се стога пише " срПски "уместо" срБски ") инсистирају да се у фонетском правопису вратимо на старо писање те речи, тог придева, дакле" срБски ". И ја се за то залажем.
Ставио сам овај интервју са наставником српског језика Јелићем, јер све то има већу тежину, будући да он зна граматику србског језика, предаје је, али он иде и даље и дубље од лингвиста сувоправилаша, мада ја не би као он и као врх свега, повезивао србски језик са светим писмом, јер србски народ са својим србским језиком постојао је и пре објављивања првог светог писма, више бих обратио пажњу и фокус на губљење смисленог значења србских речи, због извесних граматичких правила.
Заправо, повод за писање "срПски или срБски" дао ми је Милан Миленковић са интернет радија "Снага Народа» ". Заиста је изванредан интелектуалац и Србин, и ради генијалну ствар, на генијалан начин, оно што је одавно требало неко да уради, елита, али ми немамо националну елиту, већ генијалне појединце. Он политички описмењава Србе путем својих емисија "Гнев Србије" (наравно, у том тиму на заједничком задатку су исто тако вредни и изванредни новинари-водитељи са својим емисијама: Драгана Кукрић, Данијела Милошевић, Биљана Ђоровић, и остали које нисам поменуо, нека се не љуте ... па техничари Ведран Гбин, Александра Арсовић ...). И ако је Миленковић левичар по сопственим речима (али левичар са израженим националним набојем и идентитетом. Постоје и такви левичари, а не само анционално-интернационални) покушава да посрби откорењене србе, тамо где још може да се прими, а може, неке је потребно само још мало погурати ... да им врати самопоштовање што су Срби и макар мало да се приближе по идентитету оним најелитниим србима из 1914. који су били спремни да се жртвују зарад нације и заједнице, да одбране своје интересе, и пре свега интересе својих будућих покољња , а то смо ми данас !! Захваљујући њима, њиховој жртви, ми као Срби још постојимо, иако смо овако килави. Иде Миленковићу то, миц по миц, али иде! Но, дубоке су наше ране, тешко се излази из националног аутизма, али његов труд је свакако вредан и исплатиће се, ствар је времена и часа, то је сигурно! Отприлике 80% се слажем са оним што проповеда, али ето не слажем се по питању "срПски или срБски", и још које чега, јер он углавном потенцира да они који по интернету у текстовим пишу "срБски" да су неписмени пуноглавци (не познају правило једначења сугласника по звучности) са испољавањем неког лажног сајбер патриотизма, уместо у стварности, "на терену".
Па вероватно има и таквих, али они су важни, јер у стварности има доста оних који су писмени и знају за то правило једначења, а залажу се да се врати у писаном облику "србски", а разлоге ћу образложити касније. Чак је једном Милан и карикирао мало то, да ми који се залажемо за писање придева "срБски" сад као желимо да се вратимо на нама неразумљивом славеносербском језику »из доба пре Вукове реформе. Није то баш тако, што ћу објаснити касније. Он упада у своју сопствену замку, за Деретића говори да је такозвани "историчар" јер има диплому машинског инжењера. Има и ту диплому, но, тако он каже, Деретић, да је завршио и историју у Француској. Све једно, но Миленковић велича Вука Караџића, као "оца наше писмености" који је био потпуно необразован, истина био је талентован и самоуки радник, али није имао никакво образовање. Рецимо да Деретић и нема диплому историчара, иако он тврди да је има, исто тако Вук није имао никакву диплому, није био лингвиста а "отац је наше писмености", док је Деретић безвезњак, иако је самостално годинама "копао" по историјским архивама и истраживао историју Срба. Мислим, треба имати исте аршине и за Деретића и Вука, и вредновати њихове стручне аргументе истим аршинима, а не за једног важи један аршин, а за другог нешто потпуно другачији. Рецимо, само да напоменем, дипломирани историчар Радован Дамјановић »који предаје историју у школи, а уз то је и лингвиста и палеолингвиста, исто прича што и Деретић за историју срба, и за ону лажну и за ону праву, само има свој сопствени начин када објашњава и образлаже историјске чињенице. То се може погледати у овом », овом» и овом »видео прилогу (најновије снимљено. Вреди погледати и његов Ју Тубе канал».). А, такође, на свој археолошки начин, оно што прича Деретић, као и историчар Дамјановић, потврђује и археологија, а о томе говори наш врхунски дипломирани археолог, др Ђорђе Јанковић, археолог који открива преваре састављача историје».
И хајде сад да се коначно конкретно бацимо на конкретне ствари, "срПски или срБски"? У књизи: "Правопис српскога језика" (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње »: "20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење. " , Па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме »(стр. 37): "(3) У сопственим именима, транскрибовано и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих." , Па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој »где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи" србски ", а смислено различита, али где се испред слова" Б ", налази" С "као код "срБски", да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за i, ИИ, ИИИ, и ИВ разред средње школе: "Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић , Љубомир Поповић) где се на 44. страни »указује да се то одступање врши у: "4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучност тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски," Хабсбург "," хабсбурговци ", Питсбург. Наглашавамо "у писању" - јер говорна норма овде одступа од писане, тј. Одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство."
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: "Савремени српскохрватски језик» "додаје и придев" Хабзбуршки »":
"е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у сопственим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки ..." 
И шта сад овде видимо?
Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов сопствени народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово "Б" у "П" у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати "хаБзбушки", а не "хаПсбуршки", истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога, јер забога ради се о њиховом народу, о Србима ... требају да сачувају и слово "Б" у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога ...! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) иу случају "тих проклетих" Срба, па да се стога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати "срБски језик", а не "срПски језик", као и "срБски народ", а не "срПски народ" ... !! Погледајмо сад смислено ово правило одступања од једначења сугласника по звучности, по ономе што сами лингвисти прописују, па с тога кажу: "Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење." Кажу да се не замагли значење. Да, али са "српским" језик и "српска" народ се не само замагљује значење и смисаона јасноћа (о ком народу се ради) имена србског језика, и србског народа у сложеницама, што је изведено из сопственог имена за србски народ: "Срби ", него се то име у писаном облику и поништава, тј. име србског народа, претвара се у другачије значење, значење о ком народу се ради, о имену тог народа. Јер, ако заиста желите да строго научно објасните само из ове сложенице "срПски језик", гледајући дакле само њу, у односу на то о ком народу се то ради, ви би помислили да се то ради о неком народу који се зове "српи". Међутим, пошто је јасноћа имена замагљена, ви гледајући научни поступак, исправно значење имена народа за језик, а нејасно написано, морате да тумачите и растумачујете лингвистичким поступком, да би погрешно написано значење, постало правилно и јасно у НЕПОСРЕДНОМ значењу (у јасноћи имена за народ, за Србе, јер по свом сопственом имену за народ "Срби", Срби су истим именом ословили и свој језик) и ви тако нејасно написано растумачујете, растумачујете и објашњавате строго лингвистички да се "срПски" односи на Србе, а не на Српе , јер се слово "б" путем једначења сугласника по звучности, претворило у слово "п".
Али, ако случајно "Србислав" погрешно напишете са "СрПислав", ви погрешно значење и јасноћу објашњавате и тумачите обичном грешком, јер иза погрешно написаног имена за СрБислав не стоји никакво лингвистичко правило, већ се ради о обичној правописној техничкој грешци, што и јесте тако, јер сте можда брзо писали, били сте преморени па с тога и погрешили у писању...
Међутим, сва властита имена, било за народ или имена људи, она морају да се препознају НЕПОСРЕДНО одмах приликом погледа на натпис, јер ако погрешно написано име за СрБислав у виду "СрПислав", не говори о истом човеку, како онда у својој непосредној суштини значења, погрешно написано "срПски" може да се односи на Србе? Не, то не може, јер исто се тако губи и смисао и јасноћа имена за народ у писаном придеву "срПски", за Србе, али пошто се путем аутоматизма дугог 150 година после Вукових реформи (и преношење с колена на колено), у обичним људским главама утиснуло да се придев "српски" односи на Србе, иако сам НАПИСАН придев на то не упућује, ти ОБИЧНИ ЉУДИ (НАРОД) иако је погрешно значење за име србског народа у написаном придеву "срПски", знају да се то односи на Србе , иако појма немају да је то добијено путем граматичког правила једначења сугласника по звучности, што значи да је ИСПРАВНО ЗНАЧЕЊЕ, ПОГРЕШНО написаног ИМЕНА ЗА СРБЕ у придеву "СРПСКИ" ушло у "аутоматски програм". Све ће ово бити јасније када простудирамо целу ствар са речју "Грб", која се мало користи, и у говору и у писању, али постоји у србском језику. Реч "грб" је појам за неки уцртани карактер на застави одређене земље. На њему се не примењује правило једначења сугласника по звучности, и он када се пише, пише се као "грБски", а не "грПски". Е, сад ... идите улицом и питајте пролазнике: "Шта је то грПски карактер"? Наравно, пре тога немојте да им 2 сата причате о једначењу сугласника по звучности, и како по томе настаје придев "срПски". Огромна већина неће знати шта је "грПски карактер", јер, аутоматски и рефлексно огромна већина упитаће се сад: "шта је то Грп" (?) Да би докучили шта значи придев "грПски", који је изведен из корена те речи "Грп ", тако ће они претпостављати. Међутим, и хипотетички, када би се реч "грб" са својим придевом "грБски" користила много у србском језику, као што је случај са именом србског народа "Срби", тада би се значи примењивало правило једначења сугласника по звучности, као за " срб-и - срПски ". Тада би се погрешно написан придев "грПски", и заправо смисао тог придева и непосредно јасно значење, АУТОМАТСКИ правилно тумачио у непосредном значењу у главама обичног човека, иако је у смисленом облику погрешно све написано (фонетским правописом), као код неправилно написаног "срПски ", јер би се то рецимо, као и за" срПски ", 150 година употребљавало у писању, па би и тај неправилно написан придев" грПски ", путем мисаоног аутоматизма утренираваног 150 година (у главама људи то би било као нешто попут компјутерског програма , кога ви нисте свесни, али он аутоматски функционише у вашој глави), прешао у правилно и јасно значење, нашта придев "грПски" не упућује, али ти обични људи би знали (за кога тобоже ти данашњи језикословци толико брину, да све разуме) да се "грПски" односи на "Грб", а не на "Грп". Научно гледано, као ни у случају са "срПски", не би било потребно да лингвисти тумаче право значење погрешно написаног, јер би усађен "програм" сам радио за себе, а не разумевање и схватање смисла и значења речи, придева. То је то, драги моји лингвисти, језик је много више него што ви тврдите, а тврдите да му је основа искључиво за "споразумевање међу људима". То, да, стоји једним важним делом, али ЉУДСКИ језик је много, много, више, он је круцијално битан у размишљању, јер све што је човек постигао, постигао је путем језика кроз размишљање унутар свог ума, стваралачког и филозофског размишљања путем језика, а не гласним споразумевањем са људима, у томе је разлика између језика човека, који је артикулисан, и животиња, чији је језик не-артикулисан, и искључиво им служи за споразумевање, оне не могу са ав-ав да размишљају и стварају, као човек унутар свог артикулисаног језика. Када не би унутар свог ума човек могао да размишља својим артикулисаним језиком, он не би могао ни гласно да изговара артикулисано речи (већ неартикулисане - као животиња), које су претходно биле мисли. На почетку беше: Слово (у уму прелази и у слику), Мисао, па тек онда дође Реч. То је тајна артикулисаног ЉУДСКОГ језика, који омогућава стваралаштво, иначе си само несвесна биолошка животиња.
Узмимо само нашег Теслу, он је све створио у својој глави путем србског језика, путем размишљања, то је он лично говорио, где му је мисао прелазила у слику и визију, и повратно, визија и слика у коначну закључну генијалну мисао самог решења открића, у коначан Теслин увид, закључак, и на крају непогрешивост конструисаног апарата којег је измислио, који је одмах функционисао и радио без грешке. И то је све остварио путем србског језика унутар свог размишљања, а не говорећи га ГЛАСНО у споразумевању са људима. То је и кључ за писани језик, због смисла на који упућује, реч мора бити правилнио написана, јер она прво дотакне мисао, која је пропусти кроз размишљање смисла и значаја, и ако је погрешно написана, погрешан је и смисао, без обзира на ваша лингвистичка правила, која су наравно потребна, али имају одређену границу и лимит. Језик је пре свега духовна категорија.
Даље .... Морамо узети у обзира да је путем "срПски" узурпирана и преузета реч "Јул", која је већ "заузета", јер оригинално и реално постоји, и представља пољопривредни алат јул, који, узгред буди речено, може служити и за клање нечијих глава , а не само за "срПовање" срБског народа у писаном језику. Симболика је јака, ми смо још у језику приликом Вукових реформи нудили свој национални идентитет на само-клање другима, али то у језику није болело, то је дошло касније, и у биологији. Јер, тако то иде код самопорицања и одрођивања од сопственог идентитета ... прво у језику, па онда на биолошком нивоу, зарад југословенства, космополитизма, а "извођачи радова" ће се лако наћи, ко би други био, него наша "браћа", којој смо и поклонили наш срБски језик. Заиста, симболика је велика, не разумеју ово сви. Зато нам се и догађа, то што нам се догађа ... Има и другог, још за жив језик и правопис битно ... Ово се мени стварно десило, не измишљам. Пре једно месец дана био сам код комшија на кафу, и ту се нашао и један други комшија, из друге зграде, који има викендицу на борском језеру одмах близу викендице ових комшија из моје зграде. Започела се прича ... и овај комшија из друге зграде рече да, пошто дуго није био на плац, треба српом да покоси огромно растиње, јер му је овај комшија из моје зграде стално то говорио да уради, будући да он редовно одлази на свој плац, па види у пролазу и његов, но овај је мало лењ. И ја се у магновању сетих да га упитам нешто око српа, користећи придев "срПски", али као што је ред (пошто реч "срп" већ САМОСТАЛНО постоји у србском језику), за алат срп, а не за жив народ, за Српе, односно Србе, и упитах га: "Јели је, јел си проверио оштрицу српског сечива, можда ти је срп туп, па треба да га наоштриш"? Јасно сам рекао и нагласио "срПски"? "Не, добар ми је срп", рече овај. Дакле, тај комшија је придев "срПски" схватио у непосредно-конкретном значењу, повезао је са алатом, а не са језиком, па да ме исправља. Дакле, иако знају за једначење сугласника по звучности, људе страшно иритира ово повезивање српа као алата са Србима као народом, јер снажно осећају да се и у писању мора строго и дословно поштовати име за њихов народ, па сходно томе, унутар фонетског правописа, треба писати етимолошки правопису - "срБски". Још када знају да се у страним именима као за Хабзбург одступа од овог правила, па се не пише фонетским правописом "ХаПсбуршки", већ етимолошким "Хабзбуршки", то лицемерје јако иритира обичног човека, тада људи и сами виде да се ради о тешком безобразлуку , лицемерју, бестијалној сујети, откорењивању наших интелектуалаца-сувоправилаша, јер исто правило одступања не користе па да се пише и за име Срба "срБски". Наравно, да би одбранили своју браншу и доминирали у својој сујети над "глупим" народом, они тврде ово, то сам скинуо са Вокабулар »форума...
Д.М.
"... Овим дајем себи шлагворт за објашњење лингвистичког аспекта. Наиме, недавно сам на Фејсбуку написао коментар баш на ову тему и упитао присутне коментаторе, заговорнике "србске" верзије, како би им се допало да наставе да изговарају речи "српски, чешки, руски, енглески, норвешки, рашрафити, збарити, срце, суза итд. "а да пишу" с (е) рбски, чехски, русски, енглезски, норвегски, разшрафити, сбарити, с (е) рдце, солза "или томе слично, сходно правилима која би евентуално налагао етимолошки правопис. Наравно, кад некоме ким се лако манипулише (па им је мозак испран а не знају да су искоришћени као карика у процесу нечијег туђег политичког или незнамтинијакаквог успона) представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне "ситнице" као што је слово Б у речи "српска", онда се људи мало и замисле ... Е, замислимо се сви! " Види се одмах ово лицемерје и безобразлук, јер наводно каже: "Представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне "ситнице" као што је слово Б у речи "српска", онда се људи мало и замисле ... Е, замислимо се сви!" Па већ сте увели, односно оставили, ту "ситницу" "Б" у "Хабзбуршки", за туђе име, а за срБско да остане "П"! Види се да овај појма нема шта је идентитет! Он идентитет доживљава у сувопарном граматичком правопису. Не схвата дубину, духовно, идентитетна и етимолошко значење имена, јер постоји и вибрира само у правилима, само у граматици. Е, не може одроде србски! Има исто одступање од правила да буде и за "срПски", па да се пише "срБски"! Друго, не изговарају сви "срПски" кад причају, има их који изговарају и "срБски", што уопште није тешко како то лингвисти представљајују, као народ "лооооми језииик" да каже "србски". Филолог Др Калезић управо у овом »тексту говори да је" срБски "ступило у правопису, јер се сматрало да више од 50% народа изговара" срПски ". А како се то мерило? Као и Др Калезић, тако и други филолози и лингвисти причају: "Језик је жив, он се мења, па се развија, некад и вене, слаби ..." итд ... Па не мења се језик сам, људи му дају живот, и мењају га , не мења језик сам себе, јер ако прихватимо то правило да се језик сам од себе мења јер: "jezik је жив, он се мења." онда ћемо за 10-ак година збога мноштва англизама, где се у сленгу усвајају стране речи са србским префиксима попут: "најхот", "најстајлинг" (то се може наћи на форумима где претежно пише најмлађа генерација), почети да причамо и пишемо србско-енглеским језиком. Језик се код народа иу сленгу не мења сам од себе, већ од оних конкретних медија и других конкретних утицања која утичу на то, и зато су лингвисти и филолози дужни да штите свој језик од откорењивања и мењања, у противном, за 20 година причаћемо и писати како је нека политичарка "најхот" а не "најдражесније", а тиме ћемо и идентитет променити из корена, јер у језику све почива, и све се завршава. А пошто смо данас скоро 80% аутистични на сваку националну вредност, за 30-40 година изумреће и тих 20% што држе до свог националног идентитета, па ће онда неки разсрб рећи: "Па људи, зашто ми уопште причамо и пишемо српским језиком, дај бре људи да пишемо и размишљамо на енглеском, шта има да се мучимо са нашим старим архаичним српским, ионако смо сви у сленгу прешли на полуенглески језик." Друго, и по томе што неко изговара срБски, а неко срПски, није потпуно тачно и егзактно правило "пиши као што говориш, говори као што пишеш." То се види и у другим примерима, рецимо мој драги деда Божин није умео да каже правилно моје име "Небојша", већ "Небоша", тако је и писао, али то је мени било симпатично. У битним стварима као што је властито име за народ, за србе - "Срби" - изведени придев треба да се пише етимолошким правописом као "срБски", а не фонетским, јер губи се прави смисао и јасноћа оног нашта написано упућује, а све то је веома битно за питање идентитета и порекла народа који је створио срБски језик, а то су Срби, не срПи!
Треће, не можеш ти, као лингвиста са Вокабулар форума, у оквиру свог језика упоређивати како пишеш свој језик и како стране језике, па да сходно томе, своје етимолошки погрешно написано име у придеву "срПски", оправдаваш тиме што због правила једначења сугласника по звучности , мораш и стране језике унутар свог језика да пишеш у придеву етимолошки погрешно, ако то већ урадиш за "срБски", и све оне друге речи за које важи правило једначења сугласника по звучности (у фонетском правопису), па да је стога неизводљиво да се пише "срБски", јер онда мора и на свим другим речима да се од правила одступи. Не, ЗАБОГА, ЗАБОГА ... то није тако, ако си могао да одступуш од фонетског правописа па пишеш "Хабзбуршке" етимолошким правописом, можеш и етимолошким правописом да пишеш "срБски", за име твог народа одроде, а остале речи пиши у сагласности са једнацење сугласника по звучности и фонетским правописом, не етимолошким, јер оне нису битне за идентитетна име срба, већ само придев "срБски"! Твој србски идентитет је у твом имену србине! Не у чешком (чехски) и енглеском (енглезки)! Пазите како он доводи у исту раван и значај етимолошки неправилно написан придев "срПски" за србско идентитетна име, упређује га са безначајним ЗА ИДЕНТИТЕТ срба, безначајно етимолошки написане погрешне изведенице: "разшрафити", "сбарити", "с (е) рдце" , "солза". Па није бре откорењени лингвисти идентитет срба у именима тих речи, у шрафовима, доста нас ви "разшрафљујете" у појам, већ у имену за србе! Није твој предак Србин гинуо бранећи граматику и једначење сугласника по звучности, да би ти данас живео у слободи, он је гинуо бранећи име срБско!
То име мораш да поштујеш, и као придев, да увек остане "Б" - и етимолошко "срБски"! Ниси се родио србине као неписмен, из граматике, из једначења сугласника по звучности, већ из срБске колевке! И шта брига енглезе и чехе како ми пишемо придеве за њихове језике, њима је битно како их пишу они сами унутар својих језика, а не срби у србском. Ево како то раде енглези, извучено из Нортон енглеско-србског речника ... English, чита се, односно изговара, као "инглиш" [ 'ингглиш]. Овако написана реч "English" има 2 значења. Прво значење је да је то именица, тј. властита именица за народ, а друго значење је да је она придев. У оба значење или случаја ова реч се исто пише, као "English". Као именица, овако написан реч енглисх има и фукцију множине за именовање народа, односно енглеза и значи = "Енглези", али се испред речи дода префикс "The", па се пише "The English". Као придев овако написана реч English означава и име језика којим енглези говоре, и значи "English language", а исто значење има и када се напише "English language". У свим овим значењима реч "English" не мења облик У ПИСАНОМ ОБЛИКУ, пише се исто, дакле не мења се корен "енг". Дакле, енглези се због било ког правила не откорењују, нити се самопоричу као Срби (не одричу се свог имена) у свом писаном језику, јер и када реч означава име народа, и када означава име језика, увек се пише исто, као "енглисх ". Поред више лоших ствари, Вук је учинио и неке добре ствари, заиста је књижевни језик приближио народу, али то је слаба сатисфакција за нас Србе, с обзиром да је од аустроугара и њихове продужене руке Јернеја Копитара, Вук искоришћен за разбијање србског идентитета путем "реформе" језика, не би ли се тако срби утопили у неку врсту аустро-словенства, и да наравно временом "легну на руду", да се покатоличе, што се и дешавало! Да Аустроугарска није финансирала Вукове реформе, Вук никада не би могао да учини било шта, а само наивни и глупи могу да верују да су аустроугари помогли србима да се описмене, да уведу ред у свој правопис, из чисте љубави, као ето воле Србе, не могу да живе без њих, па им помажу О разбијање Срба путем језика и удаљавања од руса и словенства говоре многи аналитичари и стручњаци, један од њих је и Др Зоран Милошевић.
Интервју проф. др Зорана Милошевића за "Борбу за веру": "Овде морам рећи да је у Украјини покушао да деструктивно делује на разбијању језичког јединства" Украјинаца "и Руса, а по обрасцу примењеном код Срба (уз помоћ Вука Караџића), Јернеј Копитар. Наиме, језичком реформом Вука Караџића иза које је стајао Копитар, тачније Беч и Ватикан, разбијено је језичко јединство Срба и Руса. Копитар у Украјини није имао успеха, али је његов образац касније примењен са успехом. Наравно, поново је примењен код разбијања српског језика током последњег рата и одвајања Босне и Херцеговине као посебне државе, а потом и Црне Горе. Да не заборавим рећи, Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена. " Др Зоран Милошевић: Улога Јернеја Копитара у унијаћењу Срба: "У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради - слободно можемо рећи - редефинисања српског идентитета, те формирања код Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање, омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу онемогућавања развоја језичке културе неког висљег нивоа, тако иу смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на политичком пољу. " Др Зоран Милошевић, Александра Мировић: "... Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијер који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са копитара, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српске речник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Речник припада. Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар, мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба ... " 
Једна од најбитнијих ствари да се из ових наведених цитата схвати суштина Вукових реформи, је то, да је аустроугарска наградила Јернеја Копитара за језичко разједињавање јужнословенског јединства, а онај ко награђује зна шта ради, јер зна како се разграђује национални идентитет и онај заједничко-словенски . Друга ствар је интелектуалци у Вуково време, образовани интелектуалци, и интелектуалци данас. Данас их имамо ко плеве, и баш данас смо потпуно аутистични за национални идентитет, потпуно, потпуно разбијени и разједињени, док за време Вука било их је врло мало, али су зато држали до србског националног идентитета, зато је и Лукијан Мушицки »(владика , песник, писац, филозоф, правник, ... "Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба" помагао је Вуку у реформи ...) инсистирао код Вука "да бар у наслову овог дела стоји "срБски" као етимолошки траг изворног имена нације којој Речник припада. "Вук му није удовољио, али Јернеју Копитару удовољи све што треба.
А погледајмо још једном каква нам је данас ситуација, управо са горњим цитатом са тог лингвистичког форума који се зове "Вокабулар". Вокабулар је страна реч - адекватна србска је "речник". И ови ће да бране србски језик од туђица ?! За разлику од супер образованог Мушицког, тај дотични лингвиста говори да онај ко жели и инсистира да се нека реч пише етимолошким правописом, унутар фонетског правописа, да он малте не манипулише масама, да им испира мозак и ради за неки страни туђи интерес. Какав бесмисао, и баш ће он да нас брани од туђег интереса, а његов форум за свој назив користи туђицу за назив. По њему, значило би да је Мушицки радио за туђи интерес, али аустроугари нису наградили Мушицког за разбијање србског идентитета у језику, већ словенца Јернеја Копитара! И оно најважније, ако су ти исти лингвисти, који говоре да се убацивањем етимолошког правописа за неке речи унутар фонетског, испира масама мозак, коме онда они испирају мозак када у истом том фонетском правопису одступају за Хабзбург, па уместо фонетског "ХаПсбуршки", пишу етимолошки "Хабзбуршки... а етимолошко" СрБски "не може да се пише, већ мора фонетско" срПски "!! Који безобразлук, која шизофренија...!
На том истом форуму можете прочитати да се тај "народни" језик још више после Вукових реформи приближио народу, том обичном човеку, међутим, то је обична лаж. Данас је потпуно иста ситуација као и пре Вукових реформи, да би обичан човек из народа читао било које књижевно штиво, а поготову филозофско и стручно, он мора поред себе имати и дебелу књигу, лексикон страних речи и израза, јер без знања значења гомиле тих туђица, обичан човек не може схватити суштину написаног, а постоје толико много адекватних србских речи за туђице. Рецимо, уместо речи "правопис" лингвисти више воле да користе за исто значење туђицу "ортографија", што обичан човек неће одмах разумети, а имамо гомилу таквих сличних примера. Тиме се прави хаос у уму обичног човека, јер губи се ток мисли, ТАЈ НАЈБИТНИЈИ ПОВЕЗАНИ И непрекидно МИСАОНИ ТОК ТОКОМ ЧИТАЊА и непрекидно психичко стање пажње, што је најбитније за разумевање и стварање закључака. Туђица све то прекине код обичног човека, тај ток мисли, јер: "хоћеш да схватиш нешто брале"? Може, може ... али мораш бити професионални интелектуалац, не може то тек тако, какав народ, какав обичан човек.
Ево, узећу један пример из Вујаклије (стр. 1002), где се за већ познате појмовне речи из србског језика користе туђице, чија се значења апсурда ради, после објашњавају србским појмовима, да би обичанан човек све то разумео (?!), А већ постоји србска мисаона реч! Чему онда срБске речи, ало ?! Чему онда срБски језик !! То је шизофренија, таквих примера има мали милион, а показно, ради се о изразу "центрифугалан - центрифугална сила" и "центрипеталан - центрипетална сила" центрипеталан (лат. центрум, средиште, рефере, тежити чему) средотежни, који тежи (ка) средишту; центрипетална сила, фил. сила која је стално управљена средишту; супр. центрифугалан центрифугалан (лат. центрум средиште, Фугер бежати од) Средобежни, који тежи да се удаљи од центра; центрифугална сила, средобежна сила, сила која се јавља као реакција средотежној сили услед кретања по кривој путањи...итд ... Па зар није примереније и правилније, ако вам је до народа језикословци, лингвисти и интелектуалци, да би он разумео ваше књиге, да се користи србска и одмах препознатљива реч и појам "средотежна" сила (због непрекидног стваралачког миосаоног тока), уместо "центрипетална "сила, као и" средобежна "сила, уместо" центрифугална "сила, ало? И шта ради обичан човек када наиђе на гомилу сличних туђица приликом читања? Изнервиран узме и баци књигу и лексикон. А поента свега је и кад се научи значење туђице, оно се временом код неутренираних губи (код професионалних утренираних интелектуалаца не), па с тога више пута треба да се читају ти лексикони страних речи и израза, не би ли обичан човек нешто запамтио по аутоматизму . И чему служи онда србски језик? Служи као окосница да се уведе што више туђица, иако имамо толико много србских речи које прекрива прашина. Интересантно је, то сам запазио, да од образованих највише песници инсистирају на "срБски". Рецимо, песник и књижевник, мој пријатељ, велики СрБски Посвећеник, Драган Симовић »инсистир на" срБски ". Ако идемо у прошлост, то исто је инсистирала и наша чувена песникиња Милица Стојадиновић Србкиња »(1830-1878). Било које штиво да је писала, користила је придев "срБски", као и у доњој песми.
У Споменицу Минки Караџић
У туђини именом се дичиш Српски Рода ког достојно носиш; њим се дичиш, а ти с' дика србству, јер му светлаш образ у туђинству. Даље, даље, ништа лепше није но кад љубав к роду срце грије, то је накит Србину, Србкиња ил' у дому или у туђини. И јошт једно: из далека света кад ти душа отаџбини лета, у Фрушкој се Гори ти устави и мене се онда ти спомени. 1851. То исто ради некадашњи млади песник, Павле С. Поповић Шапчанин »(1827-1847). Његова песма... Србским Одпадницима Идите само од нас, ми нећемо никад вас жалит '! Нити бојимо се ми да ће нас мало остат'. Липа кад оће да цвати, осушено да јој се грање Окреше, волије још; боље ће цватити тад.
Сви су они знали за Вуково једначење сугласника по звучности, али су инсистирали на етимолошком правопису код придева изведеног из именице "Срби", инсистирали су на "срБски". Попут Лукијана Мушицког, који је у писању користио "срБски", тако је из тог доба и наш велики срБски мислилац, песник, књижевик и писац, Петар Петровић Његош, у свом највећем и непревазиђеном књижевном делу "Горски Вијенац» "(штампано 1847. год.) у писању користио придев "срБски", а не "срПски"!
У то се можете уверити на овој », и овој» страници оригиналног Горског Вијенца. Дакле, по том питању образовани, и пре свега МУДРИ и далековиди ЊЕГОШ, се није слагао са необразованим Вуком Караџићем, који никакво образовање није имао, то се зна! Био је талентован и самоук, то стоји, али није био образован! Да би се величале Вукове "реформе" дуго се од разноразних језикословаца, интелектуалаца и лингвиста у СФРЈ, тврдило како је Његошев Горски Вијенац потврда Вукове реформе, што се може видети и на доста данашњих сајтова, а ја ћу навести пример где се рецимо на сајту основне школе "Вук Караџић" из Сочанице »говори ово: "... 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. Да је старословенски језик мешавина рускословенског и српски народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: * Превод "Новог завета" са црквенословенског на српски језик, аутор: Вук * "Рат за српски језик и правопис", аутор: Ђура Даничић, * "Песме", аутор: Бранко Радићевић * "Горски вијенац", аутор: Петар Петровић Његош. Издавањем Горског вијенца, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. " Хмм... добро, но хајде да постепено корак по корак видимо да ли је то баш тако. Када је путем интернета широј јавности од пре неколико година постао доступан на увид изглед оригиналног Горског Вијенца у дигиталној форми, наши откорењени сувоправилаши-лингвисти су се нашли у јакој неприлици, јер је било јасно да је сам Његош писао придев "срБски", а не "срПски", иако је знао за Вуково једначење сугласника по звучности, тако да ове догме: "Издавањем Горског вијенца (1847.), доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком." није остало ништа, разбијена је у парампарчад (али не само по овоме "срБски", већ и у неким другим аспектима, но то ћу навести на крају). Што се тога тиче, ствари су јасне! Међутим, пратећи језички форум "Вокабулар", један лингвиста (Ђ.Б.) невешто све то правда тврдећи, цитирам: "Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему" србство ".
Ето, уместо српске речи, користи туђу, али то има разлога, да видимо шта је у питању?
За оне из народа који то не знају, хајде прво да видимо шта значи несрбска реч "ортографија". На том истом форуму, где тај дотични лингвиста тврди то што тврди, за значење речи "ортографија" каже се следеће: "ортографија (гр ... писање) правилно писање, правопис; вештина нацртати усправну страну неког тела онако како пада у очи ". На Википедији за значење речи ортографија пише следеће: "Правопис или ортографија (грч. ortho - исправно, и грч. graphos - слова) је скуп општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком. "Прво што увиђамо, дотични лингвиста, који би у србском језику требао да чува србске речи од отуђења, када говори о Горском Вијенцу, користи за обичан народ нејасну грчку реч "ортографија", уместо да за исти израз користи јасну србску реч: "правопис" па да каже, и да тако свима буде јасно шта каже: "Горски вијенац је штампан старим правописом, отуда у њему "србство". Но, тај лингвиста врло добро зна, да ће том страном речју учинити то да кад то прочита обичан човек, брзо ће одустати да пронађе смисао реченог (шта му бре дође та "ортографија?") И све ће протумачити, ако би га неко питао за објашњење: "Не знам бре брате шта је рекао, не разумем ништа, али види се да је много паметан човек..." То намерно раде наши интелектуалци, највећа већина (не баш сви), што више туђица користе у говору, да га маса слави, иако га ништа не разуме (а понекад у случају медиокритета-политичара - и он сам себе не разуме - све је научио напамет). Или, случај када интелектуалци пишу своја стручна и филозофска дела препуна туђицама, које могу заменити ако жели србском јасном мисаоном речју и појмом, али они то не раде, с тога ту се види да они уопште и не пишу за народ, већ за великоумну елиту која влада туђицама... Дакле, исти случај као и са славеносрбским књижевним језиком у Вуково доба. Е, сад ... на шта нас наводи тај лингвиста када каже: "Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему" србство ". Он жели да нас наведе на размишљање да те 1847. године када је штампано оригинално Његошево дело "Горски Вијенац" није било бог зна колико штампарија које могу да штампају књиге по новом србском правопису (ортографија) којег је Вук обзнанио својим "Српским ријечником" још 1818., па је ето, тобоже, велики Његош био принуђен да своје дело штампа старим правописом, иако је тобоже писао "чистим српским језиком". Хајде прво да видимо када и где је штампан оригинални Вуков "Српски ријечник" тим његовим новим правописом (оргографијом). Увид за то, дајем са истог сајта као и за Његошев "Горски Вијенац", са странице дигиталне библиотеке сајта ''Библиотека Матице српске''», тако да све можете и сами проверавати. Ово је »оригинални изглед почетне стране Вуковог Српског речника из 1818. и видимо да је штампан у Бечу тим новим Вуковим правописом (ортографијом) где Вук скоро 100% користи придев" срПски ". Међутим, Вук када на страницама »171 - 172. објашњава нашироко реч женидба, написао је 2 пута придев Србски (србски, србска), ево шта тачно каже: "Сватови су тако немирни и безобразни, да већ има реч:" Као Србски сватови. "Побија кокошке и прасце, покољу ћурке, гуске, патке; полупају судове: покраду (код ђевојачке куће) кашике и друго што се гођ може понети, пећ собну (ако им повлади кум) оборе па изнесу на поље; ђе што (као у Бачкој) извуку кола навр куће; сами точе, сами пију; вичу, лупају (шта вичеш - шта лупаш - ти овђе? нијеси ти ђевојку довео) и т.д. Србска свадба траје готово неђељу дана: на два дана пре, него што ће поћи по ђевојку, почне се пити, па једнако док не оде кум. "Ево тог дела текста увеличаног, да се боље види:
Дакле, да резимирамо ствар око овога "срПски" и тобожње потврде да је оригинални Горски Вијенац из 1847. "потврда Вукове реформе", јер наравно да је Његош знао за Вуково једначење сугласника по звучности, те да с тога "Б" прелази у " П ", па се уместо" срБски "пише" срПски ". Његош је то знао, али у томе није подржавао Вука, задржао је у писању придев "срБски", јер будући да је и његово дело штампано у Бечу скоро 30 година касније од штампања Вуковог "Српског речника", да је у томе хтео да испоштује vukove "реформе" он би писао "срПски", његово дело би било одштампано тим новим "српским" правописом (ортографијом) али Његош није то желео!
Међутим, из доње студије Меше Селимовића: "За и против Вука» "видимо да је и Његош писао народним језиком, али он се битно рзликовао од Вуковог народног језика. Меша Селимовић: "За и против Вука": "...Очевидно је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца КСИКС века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и другачији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вуковом Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), век, Гордита се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколику, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.]. Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, оштар, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма." Ни језик, најчешће и на најуспелији местима, није вуковски:
Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе… Маленъ свiеть за адова жвала.
Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:
А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага, Една сламка међу вихорове. Сирак тужный без нигђе никога, мое племе сном мртвiем спава- Суза моя нема родителя- Нада мном је небо затворено, Не прима ми плача ни молитве- У ад ми се свiетъ претворио, А сви люди паклени духови. Црный дане, а црна судбино. Итд.“
Ето, сад, после свега овог изведеног од Меше Селимовића, види се да је чиста измишљотина да је Горски Вијенац потврда Вукове реформе, а пратећи неке језичке форуме, управо су лингвисти потенцирали да је Меша Селимовић својом студијом "За и против Вука" дао најуравнотеженија и најквалитетније мишљење и закључке, и за и против Вука, али онако непристрасно, не сврставајући се ни на једну страну.
Наравно, када је Вукова реформа тамо негде 1867-1870. године однела коначну победу, од тог периода је донешена забрана штампања србских књига старим правописом, тако да су све књиге штампане овим новим, данашњим, а пример за то нека буде "Беседа" Драгутина Јовановића ». Из те беседе ево још приказима стране 3 »и стране» 8. и 9. После овог периода, сви Његошеви Горски Венци штампани су садашњим правописом (Његош се опростио од нас 1851.) и наравно да се са таквим Горским Вијенцем могло тврдити да је он потврда Вукове реформе, али то не само да није тачно, већ и благо речено је некоректно, и према Великом Његошу, и према србском народу, с којим одрођена и откорењена интелигенција стално манипулише, на штету србског националног идентитета и самог народа!
Шта ја хоћу овим прилогом, овим текстом?
Хоћу да утичем на народ, да се створи неко удружење и да натерамо лингвисте да у фонетском правопису врате придев "срБски", да ако је могуће приволимо неке лингвисте на нашој страни, разне интелектуалце, језикословце, филозофе, социологе, филологе... јер на нашој страни су аргументи, лингвистички аргументи, јер ако може да се одступа од правила једначења сугласника по звучности за страна имена и придеве изведене од њих, као што се каже доле у уџбенику из граматике за средњу школу: "4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучност тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски," Хабсбург "," хабсбурговци ", Питсбург. Наглашавамо "у писању" - јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство. "
Исто тако треба да се пише уместо "срПски", "срПски"!
Лингвисти! Наглашавам! У писању! У писању! Неки говоре да је ово зашта се ја залажем некакав безвезни излив патриотизма. Какав бре патриотизам, када су нам обрисали идентитет и име путем "срПски". Ово са "срБски" је потрага за изгубљеним идентитетом, јер у нашем имену је и идентитет! И ако ти путем "срПски" обришу име и тиме и идентитет, како можеш као безимен и безидентитетан да будеш патриотско спопадало у писању, и да неко тврди да су то само безвесни изливи патриотизма неписмених људи? Смешно, брате, смешно... Не тражим ја да се говори славеносрбским језиком као у периоду пре Вукове вреформе, већ само да се поново пише у фонетском правопису, етимолошко: "србски", "србско", србкиња, итд ... и да вратимо слово јат (ѣ), а о том јату ћу нешто рећи на крају текста. У језику смо почели да губимо идентитет и да се откорењујемо од самих себе, од свог идентитета! У језику требамо да започнемо и повратак себи, свом идентитету, Србства! Читао сам доста стручног матерјала да би написао овај текст, разне анализе, па и једним делом преведену преписку између Вука Караџића и Јернеја Копитара, јер тај матерјал постоји у борској библиотеци, доста тога сам и скенирао мобилним телефоном једног мог пријатеља који има најновији Самсунг 6 , што значи да је скенирани матерјал перфектан, чак и бољи него када би се текст скенирао на скенеру, камера тог мобилног телефона има хардверски 16 мегапиксела. Данас се хвалимо како имамо "најсавршеније фонетско писмо на свету" и да је Вук "отац наше писмености", а историјски гледано у односу на то "неписмено" време пре Вука, данас смо као нација најразједињенији него икада, за озбиљним назнакама да ћемо ускоро нестатио као народ, као особена и ориганална култура, ако се не опасуљи, јер око 80% данашњих срба нема никакав национални идентитет, нити било какву лепу емоцију за њега, осим кривице што су Срби. Све су то само анационални грађани, космополите са огромном дозом аутошовинизма. Данас, у односу на Вуково доба, имамо образованих интелектуалаца ко плеве, али 90% њих (част реткима) су не само откорењени и одрођени од србског национално-културног идентитета, већ су поред дубоке анационалности и антисрби, исмејавају нас као нацију и понижавају сваку нашу национално-културну вредност и самобитност, јер по њима то су "реликти прошлости", по њима, робство (мондијализма) је слобода. У Вуково време, било је мало образованих србских интелектуалаца, не као данас, мало али одабраних, интелигентних и пре свега национално усидрених у србству, са намером да га никад не издају! Неки су и помагали Вука попут Лукијана Мушицког », тражили су од њега да усвоји неку златну средину око превођења књижевног језика у народни, нису они били против тога, већ за златну средину, али Вук није био дорастао да то схвати, био је талентован то да, иако је био необрзован, али није био далековид и мудар, да схвати да је основа србског идентитета у језику, да с тога треба да се подржи језичка веза са словенством у мери која је најоптималнија и за обичан народ. Он јесте био жељан знања, доста је и знао, али и водио је из ината рат са тадашњом образованом интелигенцијом, која је схватала да је он само средство у рукама Копитара и аустроугара да се окрњи србски идентитет, са тенденцијом даљег крњење и још већег уништавања. Хоће понекад и образована интелигенција да понижава "глупи" народ и да тако уздиже себе, вероватно је то Вук јако осећао, па им се инатио: "Е сад ћу вам ја показато ко је и шта је народ", али на крају, дугорочно гледано, трпео је и народ. Разједињавање и откорењивање срба од србства, почело је у језику, као и од словенства. Зато су аустроугари и наградили Јернеја Копитара, који је перфектно искористио Вука, а изгледало је као да му "помаже", његовом народу. Да је дух словенства потребно било очувати и у језику, чега Вук није био свестан, можете видети из ових »његових речи Копитару у њиховој преписци, а тај део текста имате и овде: 
Дакле, овде Вук каже да је навукао на себе критику учених људи, а особито писаца, који као Србе желе да претворе у Старе Словене.
Ту се лепо види да Вук није схватио њих, нису они желели да претворе Србе у старе Словене, већ да се у језику, а тиме и у националном идентитету, очува континуитет словенског духа, а тиме и србског као део Словенске цивилизације. Е, то плаћамо ми данас. Запад увек планира на дуге стазе, на 200-300 година, па и више, они знају да кад једном почнеш у правописним језику да крњиш и губиш идентитет путем почетне прве "реформе", доћи ће временом касније и још неке друге "реформе" и потпуно ће уништити оригинални језик, и откоренити Србе у том веома битнмом делу. А Вук је волео и паре, додворавао се Вук Копитару да изврши "реформе", урадиће он то, само "ако му неко да новац", није он то радио само из љубави према народу и народном језику, то можете видети са ове странице » преведене преписке између Вука и Копитара, а ево тог исечка: 
И наравно, Копитар му је дао паре да одради то, и Вук је избацио слово јат (ѣ) и уместо њега увео латинично "ј", што је највише наљутило тадашњу србску националну елиту.
Дакле... инаћење, паре... а трпи његов народ, то је историјски след. Уместо да се нађе заједнички језик са елитом, да се нађе нека златна средина око народног језика као књижевног, а да буде прихватљиво обичном човеку из народа. Можда је требало увести ону врсту народног језика (а различитог од Вуковог) за књижевни, са којим је писао и сам Његош. А да су та 2 народна језика различита, говорио нам је Меша Селимовић. Навикли би се ми на тај језик данас, 150 година касније, из генерације у генерацију... ушо би нам нам тај језик у мисаони код, прешао би нам и у говорни, и у размишљајући аутоматизам. Ето, на крају, и данас би без икаквих тешкоћа могли да уведемо у азбуци и писму слово јат (ѣ) и то јат би био уједињујући мост између: екавице, ијекавице, и запостављене икавице. Срби се не би разједињавали и по дијалекту у писању, и тако непотребно преводили текстове са једног дијалекта на други, а у говору би свако могао да задржи свој дијалекат. То се може добро видети рецимо код речи "порекло", ако би се уместо слова "е" убацило јат (ѣ) и тада би се та обједињавајући реч писала овако: "Порѣкло" И тако би исто било са свим речима где би се могло увести јат (ѣ), у разним текстовима, књигама, филозофским делима. Таква штива са речима где постоји јат (ѣ), екавичари би унутар себе и својих мисли БЕЗ ИКАКВИХ пробелеми (обичан свет) читали као: "порЕкло", ијекавичари као: "порИЈЕкло", а икавичари као: "ПорИкло", а смисао се не би изгубио. Сећате ли се када је својевремено за време ратног периода у БИХ, Радован Караџић увео екавицу један период у Републици Србској, да би се тако појачало јединство свих срба, и из Србије, и из Републике Србске, а самим тиме и екавичара, и ијекавичара? То може и да иритира један део народа, да се осећа подређено, то и јесте тако у пракси и животу, срби се зачас око свачега поделе, а у овом случају могли би се незгодно и подређено осећати, зарад свеобухватног јединства, Срби ијекавичари. Али са словом Јат (ѣ) тога нема, и нико не губи, нема разједињавања, већ само уједињавања! Ето, шта само једно слово може да учини. И зато није баш најбоље правило "пиши као што говори". У великом делу да, али као што видимо, у неким сегментима и није тако. Само мудри интелектуалци могу спасити Србе од нестанка као нације...!
Небојша Јовановић
Извор: dzonson.wordpress.com |
RSS Feed
