Ако је Владимир Путин задужио групу руских академика да наново испитају древну прехришћанску историју Руса и Словена зашто Томислав Николић са СПЦ и САНУ не би организовао научни скуп на коме би били изнети необориви докази о Старом српском календару по коме смо, данас, у 7525. години.
Све је више научних доказа да Стари српски календар бележи време од после Нојевог потопа, а који се збио пре 8.000 година, ту, поред нас, на земљи коју, данас, прекрива Црно море. Још у трећем веку Цектус Јулиус Африканац прославио се рачуницом да је „Христ рођен 5.500 година после Нојевог потопа“. То се, малтене, у длаку, поклапа са старим српским календаром по коме смо, данас, у 7525. години. Да стари српски календар мери време од Нојевог потопа доказује и индијски истраживач Тилак 1903. године тврдећи да „постглацијални период наступио пре око 10.000 година“, а што ће касније и потврдити и наш Миланковић. А академик Ђуро Коруга се, чак, смогао храбрости да јавно објави свој архетипски сан у коме је јасно видео да је ледена капа почела да се топи, ту изнад Суботице. А сновима се не смемо никако подсмевати. До великих научних открића дошло је баш преко архетипских снова. Сема ако ћемо и Карла Густава Јунга сматрати за шарлатана. Македонски академик Антоније Шкокљев је у овој теми незаобилазан. Она на сјајан начин показује да Хомер, а нарочито Хесоид у својој „Теогонији“ на алегоријски, песнички начин описује борбу између титана и богова која се одигравала у Подунављу. По Шкокљеву, то је гигантска борба између воде и камена, то је борба Панонског мора и Карпата у којој, на крају, побеђује Дунав, тојест, Зевс који је издубио у карпатским стенама Ђердапску клисуру (митски Тартар). Тај првобитни хиперборејски Олимп ће Хесоид хеленизовати и преселити у Грчку. Дакле, шта имамо? Ледена капа Северног пола почиње драматично да се топи пре 10.000 година, и, у Панонску равницу почиње полако да се слива и скупља огромна водена маса коју, условно, можемо звати и Панонским морем опасно нагнутим над Ђердапом. Ту настаје, дакле, настаје Хесиодова „Теогонија“ А ту је, касније, и Дантеов пакао кога и даље чувају титани, а што се, чак, и површним ишчитавањем „Божанствене комедије“ може уочити. Уосталом, не прогоне ли се римски песници, попут Овидија и Вергилија у пакао Подунавља? Елем, огромна водена маса Панонског мора пробија себи пут кроз Ђердапску клисуру и стрмоглављује се на Нојеву земљу претварајући је у Црно море. Данас међу европским археолозима све више преовлађује мишљење да је Црно море територија потопљеног Нојевог празавичаја и да се то десило пре 8.000 година, а што је време старог српског календара. Британски археолози су, на стотинак метара под водама Црног мора нашли остатке потопљеног града у коме је живео Ноје. Поред тог Нојевог потопљеног града је и слатководно језеро под црноморском водом која се помиње и у Библији. И, можда је Нојева потопљена земља она балканска, подунавска хиперборејска Атлантида о којој су онолико сањали антички писци, а о којој је убедљиво писао наш Милан Будимир. Данас је међу европским истраживачима само спорно; како је настало Црно море? Преовлађује теорија по којој је Црно море настало пуцањем превлаке на Босфору те да су се воде Средоземља прелиле и потопиле Нојеву земљу. Ова преовлађујућа теорија има, пак, једну слабу страну. Још Леонардо да Винчи је, наиме, доказао „да море не може да иде узбрдо“. А Леонардо је, итекако, путовао Средоземљем, стигао је и до Дунава. Милош Црњански је, пишући о Хиперборејцима, онако, успут, у једној реченици, истиче како је „Леонардо много чезнуо за Дунавом“. Ваљда из неких личних, хиперборејских разлога која, такође, заслужују аутохтонистичка истраживања. И руски академик Кљосов, такође, поткрепљује тезу да је Нојева нова домовина била Подунавље, Балкан. Академик Кљосов, наиме, тврди да је Јафет, најстарији син Нојев, кренуо из делте Дунава, пре шест хиљада година и, прешавши Карпате, населио је руску низију. Али, и пре Кљосова, руска деца су у школи учила да су Руси дошли из дунавске прапостојбине која је иза Карпата. Наша српска деца, пак, и данас уче да су Срби дошли из Закарпатја и то у шестом, седмом веку нове ере. И тачно је. Ноје се, са библијском барком, насукао на Карпате, и оданде је сишао пре око осам хиљада година. Тада је и почео да бележи ново време, тојест, оно време које бележи стари српски календар. Сходно томе, треба ли САНУ и СПЦ подсећати да смо данас у 7525. години?! Докле ће се гурати под тепих стари српски календар? Докле ће српска наука и црква зазирати од древне српске историје која је, после Берлинског конгреса, осакаћена до непрепознавања. Пристајање на наметнути јулијански календар је прећутно пристајање на брисање древне српске историје и културе која баштини културу Лепенског вира и Винче. Јесте, тачно је, многи важни списи о древној српској историји су уништени, а истраживања су мучна, тешка и са безброј препрека коју нам поставља и међународна интелектуална заједница. Али, срећом, остало сасвим довољно историјске и археолошке грађе да се покаже да су Срби на Балкану присутни и пре и после Нојевог потопа. О томе убедљиво сведоче научна истраживања , закључно, са теоријом Анатолија Кљосова који недвосмислено тврди да је Балкан колевка аријеваца и да је српски ген стар, бар, дванаест хиљада година и да се може пратити у свим аријевским сеобама са Балкана широм Европе. Приликом Кљосовљеве посете Београду, САНУ га није удостојила ни протоколарног пријема, а камо ли да му је понудила да у Академији одржи серију предавања. Заоденути плаштом уважених српских установа, САНУ и СПЦ радије исмевају и маргинализују напоре српских аутохтониста од Милоша Милојевића до наших дана. Ове две темељне српске институције, и даље, радије, Стари српски календар називају „византијским календаром“ мада је, данас, опште позната чињеница да се термин Византија помиње, тек, у шеснаестом веку?! Ниподаштавање резултата српских аутохтониста се, из САНУ и СПЦ, преноси и на медије, тако да, данас у Србији, нема тзв. озбиљног медија који би уступио простор у коме би се озбиљно разговарало о древној српској историји, па и Старом српском календару. Зашто је то тако? Не можемно још дуго да трпимо објашњења по којима су наши академици, доскора, били, углавном, „немачки ђаци“, а да се наше владике школују, углавном, у Атини, па и Риму. Пред зградом Академије кочоперно мала јудеомасонска пирамида која, ваљда, треба да нас упозори ко је власник светске, па и српске историје. Долази ново сурово време, поготово, за тзв. мале народе у које се броје и Срби. Ти мали народи у „свађи слонова“, или у Трећем светском рату могу, у трену, да нестану са лица Земље. Нека Србе у тој новој Космогонији и задеси зла судбина да останемо под једну Тарабићеву шљиву. Али, ако се будемо држали Старог српског календара знаћемо ко смо и колико дуго трајемо. Тај календар је непоткупљиви сведок српског древног постојања. Стари српски календар је једна од најизазовнијих тема која се намеће модерној српској, али и поштеној европској науци. Овај календар може да буде полазна тачака за мултидисциплинарна научна истраживања. САНУ мора око себе да окупи све српске интелектуалне снаге и да се упре и докаже древност српске културе на овом балканском тлу; од Нојевог потопа, тојест, културе Лепенског вира и Винче до наших дана. У том циљу САНУ мора да отклони све предрасуде и резерве према заступницима модерне српске аутохтоне школе која се, данас, уздиже и јача. Стари српски календар би морао бити изазов из СПЦ. Истараживања Кљосова се поклапају и са древном „Књигом о Еноху“. Из ове књиге јасно се види да од Ноја до данас има око 7.500 година! Српска црква, пак, ову „Књигу о Еноху“ сматра јеретичким, апокрифним списом. Али, Кљосов и „Књига о Еноху“ стварање Адама датирају готово у исто време. По Кљосову, српски аријевски ген Р1А1 стар је око 12.000 година!? „Књига о Еноху“ је прецизнија. По њој је Адам рођен пре 10.830 година! А бог Ра, прави Адама на планини Ртањ што указује и на то да је библијски рај био на Хелму (Балкану) и Подунављу! Енох је, иначе, четврто колено Адамово и он је „једини од људи стајао, лицем у лице, пред Прадавним“. Тај сусрет се, вероватно збио на Сиријусу где су „анђели“ однели Еноха. Називајући Господа именом Прадавни, писац „Књиге о Еноху“ хоће да истакне родбинску везу Господа са Адамом, тојест, са Србима. Прадавни је, дакле, човеков род, даљи предак, а не онај који је човека направио блата. Прадавни, иначе, Еноху даје на увид свете књиге са свим могућим знањима од астрономије и математике до пољопривреде и женске козметике. Прадавни је, узгред буди речено, окружен анђелима који сви од реда имају српска имена! То упућује на тезу да су „анђели“ са српским именима дошли са Сиријуса и да су Срби њихова деца. Зато, ваљда, Кенет Кларк и каже да се не можемо озбиљно бавити науком ако се озбиљно не бавимо српским митовима и легендама. Карл Густав Јунг каже да је човек пре свега митско биће које почива на архетиповима, тојест, колективном сећању које је записано и у „Књизи о Еноху“. У овој, за Србе, можда најважнијој књизи. Прадавни, праотац Срба, саопштава Еноху саопштава се спрема Велики потоп. Тако да Прадавни, преко Еноха, и поручује Ноју да почне да прави библијску Барку, а са којом ће се Ноје насукати на Карпате. А од тада и почиње да тече време Старог српског календара. У Србији постоје, бар, три места које народ и данас назива Нојева алка. Код Голубца на улазу у Ђердап, на Авали, и на Повлену. Сва три топонима су на обали некадашњег Панонског мора. Ако Академија и Црква то заборављају, народ, ето, памти. Пред СПЦ али и пред САНУ је, дакле, обавеза да нам, на основу „Књиге о Еноху“, понуди ново „српско читање“ Библије. Ако је Балкан територија Старог и Новог завета онда не може бити да је Исус из палестинског Назарета. У спаљеним богумилским списима је јасно писало да је „Христ наш човек Словенин који је разапет у Риму, а не у Јерусалими, и то у деветом, а не у првом веку“. Ако Академија и Црква немају снаге и храбрости за ове изазове, онда ће ново, наступајуће време захтевати нову српску академију и нову српску цркву. Или Срба неће бити. Враћање Старом српском календару и српском читању“ Библије је наша не само насушна научна и духовна обавеза и потреба, већ је то и питање опстанка у ова преломна времена када се мали народи мрве, а њихови трагови, занавек, бришу. Стари српски календар је оно свето, запис дрво под које су се Срби, одвајкада, окупљали да би се сачували под српским именом и са старом аријевском културом. На крају, Владимир Путин, председник Русије све више се окружује људима који се баве старом предхришћанском историјом Руса и Словена. Чак је и задужио групу академика да поново преиспитају древну словенску историју. Зашто то не би урадио и Томислав Николић? Или ћемо чекати да нас Путин и у том послу охрабрује. Драган Јовановић Извор: Васељенска |