|
Ова тема садржи потресна сведочења и слике и није препоручљива за особе млађе од 18 година, као ни за особе нарушеног здравља! Мучна је и за сваку здраву особу јер су ово дела која могу да почине само ПСИХОПАТЕ!
Фото: РТС
4. јун 1992. године, село Доња Каменица
Имао је само једанаест година када су га јунске ноћи, четвртка 4. јуна 1992. године, родитељи шапатом пробудили и дали знак да је време да крену. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Муслимани су у овом селу били већина и већ су многи сељани србске националности осетили зло на својој кожи. Знајући да ће зло ускоро доћи и по њих, данима су ковали план како да побегну.
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе даје звук. Плашили су се властитог кашља. Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему. Са собом су понели оно најосновније и потерали четири, пет коза. На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку… Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Уточиште су нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. Кад су стигли, мали Слободан је зајаукао јер је схватио да су заборавили његовог пса: ''Тата, остао ми Леси на ланцу!'' Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу. Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао. Сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући, по своју куцу. Отргао се мајци из руку. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе. Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све србско. Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот. Данима је Илија, отац несрећног дечака молио комшије - муслимане да му врате дете, надајући се да је живо, јер ко би могао невином дечаку да нанесе зло? Срби су били спремни да изађу у сусрет и нудили су размену заробљених војника за дете, али је све било узалудно. Након скоро годину дана, 16. јуна 1993. су га позвали у Ватрогасни дом у Зворнику.
Отац је препознао своје чедо...
У ископаној јами су пронађени лешеви србских војника и цивила и међу њима, замотано у раднички мантил тегет боје са ознаком ''Приморје'', били су остаци детета. Отац је одмах препознао своје чедо. Призор који је видео се не може описати речима. Малом Слободану су били одсечени прсти на изломљеним ногама. Руке су му биле одсечене до лаката, уво одсечено, кожа гуљена ножем, а преко стомака урезан крст. Кроз отвор су се видела црева. Зверски је испребијан и мучен, а на крају му је испаљен метак у слепоочницу.
Илија је сина сахранио у Црквини, више Дрњаче. Зна му се гроб... А, кум Зоран који га је на рукама држао на крштењу каже: ''Био је као јабука. Ишао у школу с нашим сином, имао све петице...''
На вечно почивалиште - у хумку поред сина Слободана, отишла је 1998. године и његова неутешна мајка Десанка Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Након што је чула да власти планирају изградити споменик њеном малом анђелу (који никад није изграђен). Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино срце и отишла је за сином Слободаном. Њено тело, положили су неутешни супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.
Елфета Весели - монструм од жене
Тужилаштво је обавештено да се осумњичена у Швајцарској успротивила добровољном изручењу по скраћеној процедури у БиХ, па ће се у наредном периоду приступити активностима за њено изручење и депортацију у БиХ, где ће јој бити суђено.
ОБАВЕЗНО ПРОЧИТАЈТЕ:
Заборављеном анђелу - Слободану Стојановићу
Златни љиљан за масакре
Које је све злочине Хашки трибунал опростио Насеру Орићу - Смрт дечака Слободана Стојановића показала колико се мрзело све што је србско.
Србски засеоци или подручја углавном муслиманских села зворничке општине, опколиле су у току ноћи локалне муслиманске оружане формације - припадници Армије БиХ и освојили 6. новембра 1992. Највише су страдала села Горња и Доња Каменица. Заробљени су многи Срби, браниоци ових заселака и чланови њихових породица. Не зна се поуздано колико је људи тада убијено. Препоставке се крећу од 109 до преко 250. Војска Републике Србске вратила се на овај терен и ослободила Каменицу 16. фебруара 1993. и од тада се трага за несталима. Стручњаци тврде да тек када буду пронађене још неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског страдања почетком новембра 1992. За сада су познате 53 жртве. Активности на ископавању гробница почеле су истог дана, наставиле се 15. марта исте године и наредних неколико месеци. У седам заједничких гробница, углавном на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток, и Широки пут, пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тела су им била у стању распадања тако да многи нису идентификовани. Тим стручњака судске медицине који је предовдио познати патолог др Зоран Станковић са ВМА, приликом ексхумације и идентификације покојника, утврдио је да су безмало све жртве, претходно мучене и убијене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измасакрирана тела и тела без главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови тела. Са обдукционим бројем З - 18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. На њему је пронађена сива војна блуза, кошуља, панталоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обућу није имао. Нити документа или неке личне ствари. Око врата је имао пластифицирану омчу . На врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му чврсто везане жицом, као и лева подлактица која је била привезана црном жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за доњу надлактицу. Познати патолог је на његовој глави могао да констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица, и трагове задављења... Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја. За ове “подвиге” Насер Орић је са још деветорицом од великог броја својих саучесника, указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, награђен “златним љиљаном” - највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ . Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић, Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и још двадесет муслиманских бојовника регрутованих из околних села. Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана је и до темеља уништена.
За ове “подвиге” Насер Орић је са још деветорицом од великог броја својих саучесника, указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, награђен “златним љиљаном” - највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .
Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић, Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и још двадесет муслиманских бојовника регрутованих из околних села. Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана је и до темеља уништена.
ОБАВЕЗНО ПРОЧИТАЈТЕ:
Заборављеном анђелу - Слободану Стојановићу
|
RSS Feed
