КОНКОРДАТ ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И ВАТИКАНА

КОНКОРДАТ ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И ВАТИКАНА 1914

За време владавине Карађорђевића дошло је до договарања и потписивања Конкордата са Светом столицом (Ватиканом) 24. Јуна 1914. године, за који се слободно може рећи да је био камен темељац свог будућег страдања које је Србе снашло током XX века. Занемарљиво мало људи у Србији данас зна шта је то Конкордат и каква се катаклизма надвила над Србијом пред Први потом и Други светски рат увођењем Конкордата.

Сви хвалоспеви краљу Александру I треба да падну у заборав историје због чињенице да је он са својим „Октроисаним уставом“ преузевши власт као диктатор, започео стварање услова да се Православље у тадашњој Југославији и Србији потчини Ватикану. Подсећамо на одредбу тог устава која каже да будући краљ Југославије може бити православне, католичке или мухамеданске вере! Након тога га стиже злехуда судбина, коју је сам изазивао, давајући већа права католицима у Југославији но православцима у Србији. Али, његовом смрћу опасност за СПЦ и Православље не престаје, напротив. Долази Конкордат – корак до узимања црквене превласти Ватикана у Србији од СПЦ. Међутим, готово сензационално звучи данас чињеница да је један сербски краљ кога сматрају највећим Србином над Србима – Краљ Петар I. направио Споразум са Ватиканом 1914. године, који се тицао Католика у Србији и Срба на територији тадашње Аустроугарске.

Кардинал Мери дел Вал и министар Миленко Веснић (десно). 24. јуна 1914.године. Потписивање конкордата . Cardinal Merry del Val and Milenko Vesnić signing the Concordat between the Holy See and Serbia on June 24, 1914 (only a few days before the outbreak of the July Crisis). Left to right: Eugenio Pacelli (at this time Secretary of the Congregation of Extraordinary Ecclesiastical Affairs and true designer of the agreement), Rafael Merry del Val (Vatican Secretary of State), Nicola Canali (his private secretary), Mons. Dionigi Cardon (1865-1928, Provost of Taggia, Liguria, Vatican's negotiator in Belgrade), Milenko Radomar Vesnić (Special Minister of Serbia). Missing on the right (cut off): Lujo Bakotić (Serbian diplomatic agent). The wall portrait shows Pope Pius X who died a few month later.

ШАНСА КОЈУ ЈЕ КАТОЛИЧАНСТВО ПРОЋЕРДАЛО

​Конкордат између Св. столице и Краљевине Србије представљао је током првих година XX века, као и раније, једно од оних значајних питања са којима су се суочавали сербски државници, политичари, дипломате, Православна црква и јавно мњење уопште. Настојање да се наде такво решење којим би се одређио положај Католичке цркве у Србији и њен однос према Ватикану и Аустроугарској, имало је, поред верског и институционалног, и изразито политички значај за владајуће кругове у земљи. На том решењу радило се још од шездесетих година XIX века, када је број католика, махом странаца, у Србији био релативно занемарљив. Међутим, настојања сербских државника нису увек наилазила на разумевање и подршку Римске курије, при чему су значајну улогу играли Аустроугарска, њена дипломатија и католичка штампа појединих европских земаља. Питање Конкордата постало је временом предмет честих разговора, извор неспоразума и свађа и повод за међусобне оптужбе Беча и Ватикана, и Беча и Београда. Развитак политичких прилика и промене настале на Балкану у предвечерје балканских ратова и светског рата, убрзали су постизање споразума између Св. столице и Србије и подстакли владу у Бечу да заузме отворено непријатељски став према Србији.

Збивања у 1903. години представљала су почетак многих значајних промена у односима снага на Балкану, пре свега положаја Аустроугарске и католичанства. Те године су Аустроугарска, Ватикан и Србија били суочени са догађајима који су довели до промене њиховог политичког положаја и утицаја, као и до приметне дефанзиве Католичке цркве. Србији је смена династије, извршена у мају обарањем Александра Обреновића и довођењем на престо Петра I Карађордевића, означила и почетак краја аустријске политичке доминације. Нови владар и оне снаге које су га подржавале у земљи и изван ње, залагали су се за потпуну политичку, дипломатску и економску еманципацију Србије од државе Хабзбурговаца. Тиме су положај и присуство Аустроугарске на Балкану и у Србији били угрожени и доведени у питање. Настојање Аустроугарске да очува свој утицај, и Србије да га се ослободи, изазивала су међусобна трвења и сукобе. Потреба Србије да тражи ослонац и подршку у Русији и Француској, представљала је, такође, повод за честе сукобе између империја Хабзбурговаца и Романова у том делу Европе.

ПАПА ПИЈЕ X – “ЗАРОБЉЕНИК” АУСТРОУГАРСКЕ

Избор Ђузепеа Сартоа (Giuseppe Melchiorre Sarto, Риесе, 2. јун 1835. - Рим, 20. август 1914) патријарха Венеције, на столицу Св. Петра, под именом Пије X (1903-1914), подударио се са променама у Србији. Поред свог верског и политичког конзервативизма, нови папа био је, у суштини, заробљеник Аустроугарске. Његов избор остварен је директном интервенцијом краковског кардинала у конклави, извршеном по налогу цара Фрање Јосипа, против избора кардинала Маријана Рамполе од Тиндара, франкофилски настројеног државног секретара папе Лава XIII (1878-1903).[1] ТА ЧИЊЕНИЦА ПРИСИЉАВАЛА ЈЕ ПИЈА X ДА У МНОГИМ ЗНАЧАЈНИМ ПИТАЊИМА, ЧЕСТО СУПРОТНО ИНТЕРЕСИМА КУРИЈЕ И КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ УОПШТЕ, ПРУЖА ПОДРШКУ АУСТРОУГАРСКОЈ И ЊЕНОЈ ПОЛИТИЦИ НА БАЛКАНУ. Иступања Фрање Јосипа и Пија X у наредним годинама, потврдила су подударност њихових гледишта о многим питањима, а пре свега о онима која су се тицала очувања положаја и утицаја Аустроугарске на Балкану. Под притиском бечког двора, Пије X је напустио словенофилску политику свога претходника, а на православље, које је Лав XIII настојао да привуче у крило Католичке цркве у форми уније, гледао је са много мржње и неповерења. Аустроугарски двор и влада стекли су тако у новом папи и његовом државном секретару, кардиналу Рафаелу Мерију дел Валу, поузданог и снажног савезника за будућност. Та сарадња показала се драгоценом у настојању да се очува политичка хегемонија на Балкану, ублажи националноослободилачка агитација међу југословенским народима у хабзбуршкој монархији и спречи продирање и снажење утицаја Србије у оним деловима Балкана у којима су Аустроугарска и Ватикан настојали да очувају своје интересе (Албанија, Босна и Херцеговина, Косово и Метохија, Македонија).[2] У другим питањима између њих су постојале приметне разлике.

Спремност Курије да пружи безрезервну подршку Аустроугарској и њеним политичким стремљењима на Балкану, указивала је, такође, на постојање других проблема. Због сталног успона Србије и промене њене политике, Аустроугарска је била веома забринута за будућност својих интереса на Балкану; указивала је и на стално присутан биготизам Ватикана и његову наглашену жељу да подстакне прозелитску делатност. Политичка стремљења Аустроугарске, с једне, и духовне амбиције Курије, с друге стране, подударале су се и деловале у тим тренуцима у потпуном складу.[3] Усклађеност гледишта у погледу политичких и верских интереса и потреба представљала је снажно оруђе притиска у рукама Аустроугарске и Ватикана. Коалиција световног и духовног, оличена у њиховим иступањима, стварала је Србији и њеним државницима тешке проблеме и стављала их пред дилеме. Њихову оштрицу било је могуће отупити само мудром политиком, у којој су се непрекидно преплитале спретност, попустљивост и упорност у оним питањима у којима је компромис за Србију био неприхватљив. Међу првим задацима био је покушај да се ослаби јединствено наступање Аустроугарске и Ватикана и тако умањи њихов политички притисак.

Све приметнија настојања сербских државника да ступе у директне контакте са Св. столицом и да са њеним представницима расправљају о свим питањима везаним за Католичку цркву у Србији, дошла су брзо до изражаја. Поред жеље да се реши питање положаја Католичке цркве, у таквим настојањима могла су се назрети и друга, много значајнија питања и разлози. Да би се Курија приволела да прихвати предлоге Србије, и тако ослабио њен заједнички фронт са Аустроугарском, било је неопходно да се према католицима и њиховој организацији заузме попустљив став. Такав план није садржавао у себи никакав ризик. Владајући кругови Србије, свесни да у земљи живи мали број католика (једва око десет хиљада), нису сматрали да ови представљају опасност за православну веру, њен утицај и положај – они нису представљали ни значајну политичку снагу. Поред тога, настојање да се реши положај католика имао је у новонасталим околностима за циљ да се Европи, а пре свега њеном католичком делу, који је на настојања Србије гледао са много неповерења и уздржаности, покаже демократски карактер њених закона и институција, као и њена намера да спроводи политику потпуне верске толеранције. У жељи да се Ватикан приволи на преговоре, сербска влада је показала спремност да католицима пружи одређене олакшице и финансијску помоћ. Њен став по питању мешовитих бракова, верског одгоја деце из њих и положаја верских школа – био је, у целини, веома либералан. Све то, по мишљењу многих, није могло да остане неопажено у Курији и изван ње.

СРБИЈА – “TERRA MISSIONIS”

Изграђујући свој став на основи решења католичког питања и закључења Конкордата, сербски државници имали су на уму изузетно значајне политичке циљеве. У верском погледу Курију је требало приволети не само да прихвати предлог о преговорима већ и да измени становиште по коме је Србија, заједно са другим деловима Балкана, terra missionis. То је значило да у Србији и делу Балкана не постоји организована католичка структура и да ти крајеви, стога, потпадају под надлежност Конгрегације за пропаганду вере (Congregatio de propaganda Fide). Уколико би Ватикан пристао да преговара и закључи Конкордат, Србија и њени католички житељи били би изузети од надлежности те Конгрегације и успоставили би се нормални односи и црквена структура.[4] То је био амбициозан план, а његово остварење било је вредно изузетних напора. Међутим, таква настојања наилазила су на многе отпоре и препреке.

Поред Курије, која је у више наврата показала склоност да преговара, али и оклевала да донесе одлуку, главну сметњу представљала је Аустро-угарска, која је настојала да по сваку цену онемогући повољан исход преговора. Свој отпор владајући кругови у Бечу објашњавали су многим разлозима. Најважнији међу њима била је тврдња да би Аустроугарска закључењем Конкордата изгубила положај заштитника католичке вере, посредством којег је, у различитим видовима, у Србији и на Балкану уопште спроводила свој политички утицај и планове.[5]

АУСТРИЈСКЕ “БРИГЕ” ЗА КАТОЛИКЕ У СРБИЈИ

Без обзира на уступке Ватикану у верским питањима, учињене у жељи да се он приволи да започне преговоре о закључењу Конкордата, сербски државници остали су непоколебљиво при свом суштаственом захтеву, политичком императиву, да ослободе земљу од протектората Аустроугарске над католицима и њеног уплитања у унутрашње послове Србије. Право протектората Аустријски цареви су уживали од Карловачког мира (1699.), а током XVIII и XIX века још више су га учврстили.[6] Одржавање протектората било је олакшано тиме што се Србија, у погледу организације Католичке цркве, налазила у домену мисионарских крајева. Закључењем Конкордата решило би се и питање протектората. То су били циљеви вредни напора и стремљења. И док су у деветнаестом веку настојања сербских државника доживљавала неуспехе због отпора Аустроугарске и њеног прилиска на Ватикан, после 1903. године поставило се питање оправданости такве политике, Наиме, ваљало се упитати да ли ће и колико дуго Ватикан одбијати предлоге сербске владе да повољно реши питање католика, а Аустроугарска да очува status quo.

КУЛТ МОНАРХИЈЕ ХАБЗБУРГОВАЦА У СРБИЈИ

Присуством Монархије под видом протектората показивало се у различилим облицима; на тај начин она је увек била физички и духовно присутна у Србији. Протекторат јој је давао право да гради цркве и школе за католике, да се брине о њиховом васпитању, да пружа заштиту католичком клеру и помаже му у његовом раду. Поред тога, амблеми, инсигније, бисте и портрети хабзбуршких владара могли су се видети у свим зградама које су припадале Католичкој цркви. Молитве за здравље и помињање царевог имена били су редовни за време црквеног обреда, а посебно издвојени столови и седишта у црквама симболично су представљали њихово присуство у земљи. Црквене књиге (умрлих, рођених и венчаних) налазиле су се у Аустроугарском посланству у Београду, где се вршила и служба за вернике у приватној капели посланика. Све то било је изван јурисдикације сербске државе и њених закона. ПРОТЕКТОРАТ ЈЕ, НЕСУМЊИВО, ПРЕДСТАВЉАО ПОВРЕДУ СУВЕРЕНИТЕТА СРБИЈЕ, А ТУ ПОВРЕДУ ВРШИЛА ЈЕ ДРЖАВА ОД КОЈЕ ЈЕ ОНА НАСТОЈАЛА ДА СЕ ЕМАНЦИПУЈЕ ПОЛИТИЧКИ, ЕКОНОМСКИ, КУЛТУРНО И ВЕРСКИ. Ово објашњава зашто је уклањање Аустроугарског протектората, по свом значају и последицама, постало једно од најзначајнијих питања са којима су се суочили сербски државници после 1903. године. Њега није било могуће занемарити, а још мање препустити токовима историје или ћудима Курије. 

Поједини сербски државници, мада су и они били опрезни, видели су у будућем Конкордату оруђе и средство југословенске политике Србије, која је после 1903. године почела да игра све значајнију улогу у борби за југословенско уједињење. Иако тај чинилац није видније истицан у свакодневној политици, он је, несумњиво, био присутан у умовима оних који су шире и потпуније сагледавали улогу Србије у будућности. Један од њих био је Стојан Новаковић, државник, научник, дипломата и политичар. У неколико чланака, објављених 1907. године, Новаковић је подвукао да питање Конкордата има изузетну важност због “оне велике улоге коју би оно имало да изврши у заплетеном и мучном процесу сербског општег уједињења”. При томе је нагласио да има у виду и сународнике “католичке цркве из сербског народа и свеколиког југословенства”, и подвукао да је то “дужност сербског народа према југословенству”.[7] Председник сербске владе Никола Пашић је, тада и касније, такође био мишљења да коркордат треба закључити. Он је, као и Новаковић, сматрао да то треба да буде први корак у придобијању Ватикана за идеју уједињења југословенских народа. Пашић је изјавио да је са Ватиканом ваљало водити помирљиву политику како се ова моћна међународна организација не би окренула против новостворене и још недовољно консолидоване државе”.[8] Сличне идеје изношене су, иако уздржано, у време преговра око закључења Конкордата и у штампи. Како било да било, упорност у преговорима и спемност на попуштање донели су жељени резултат. Иако никад није ступио на снагу, Конкордат је представљао ваљано оруђе у рукама Србије, пре свега у њеном национално-политичком раду у току трајања светског рата.[9]

Миленко Радомар Веснић

Миленко Радомар Веснић (Vesnitch на француском и Wesnitsch на немачком; 13. фебруар 1863. - 15. мај 1921.) био је сербски политичар, дипломата, члан кабинета и премијер.

Веснић је студирао право на Великој школи у Београду и на Универзитету у Минхену од 1883. године. Веснић је 8. августа 1888. године стекао докторску дисертацију под насловом "The Blood Feud among South Slavs". Његова врло хваљена теза објављена је на немачком језику (Die Blutrache bei den Südslawen) следеће године у Штутгарту.

Две наредне године Веснић је провео у Паризу (1888-1889) и у Лондону (1889-1890), ради даље специјализације у правним наукама. Дипломатској служби Србије приступио је 1891. године, као секретар сербске делегације у Цариграду. Године 1893. Веснић је именован као универзитетски професор на настави међународног права на Великој школи у Београду и исте године постао је посланик у Народној скупштини Краљевине Србије, као члан Савеза Народне радикалне странке Николе Пашића.

ВАТИКАНСКЕ СТРЕПЊЕ ЗА АЛБАНИЈУ, КОСОВО И МЕТОХИЈУ, И МАКЕДОНИЈУ

Међу осталим осетљивим верско-политичким питањима која су одређивала држање Ватикана према Србији, било је и питање будућности католика у Албанији, Македонији и на Косову и Метохији. Императив политике Србије да уклони турску власт са Балкана и шири своје територије ка југу, где је живело бројно католичко становништво, претио је да доведе до неизбежног сукоба са Ватиканом и Аустроугарском. Ватикан је био одлучан да заштити католичка племена северне Албаније (Малисори, Груде, Хоте и друга) од притиска Србије и православља.[10]

Са своје стране, Аустроугарска је настојала да задржи политички утицај у Албанији, на Косову и Метохији, и у Санџаку, где су га такође угрожавали и Италијани. Политика и претензије Србије, упркос намери да заузме помирљив став и питање католика реши на либералан начин, подстакле су у Ватикану и Бечу нове сумње и неповерење према њој. У том погледу Србија је наишла на удружен, јединствен фронт, а њена политика и намера биле су доведене у питање.

Забринутост Ватикана и Аустроугарске за будућност католика на Балкану убрзо се показала оправданом. У јесен 1912. године, сербска војска, заједно са армијама земаља Балканског савеза, извојевала је значајне победе над Турцима. Том приликом заузела је неке делове Македоније и Косова и Метохије, а преко Албаније изашла је и на Јадранско море. Ове победе имале су велик одјек на разним странама, а пре свега у Ватикану и Бечу. Подршка коју је Русија пружала Србији и опасност од продора православља у новоослобођене области, изазвале су у Курији непријатне мисли. Продор Русије преко оснажене Србије у Средоземље представљао је директну претњу католичанству, латинству и италијанству обеју јадранских обала.[11] У Ватикану је тих месеци заиста преовладало песимистичко расположење. Папа Пије X и његов државни секретар Мери дел Вал, указивали су у разговорима са појединим дипломатама на критичну ситуацију насталу на Балкану. Државни секретар говорио је “о опасној ситуацији на Истоку (Балкан), која је била пуна претњи за цркву”; Пије X био је, такође, забринут “због несигурне будућности цркве на Балкану”.[12] У таквим околностима и тренуцима изгледало је да је савез Ватикана и Аустроугарске, заснован на идентичним стремљењима, интересима и политичким циљевима, био нераскидив.

Пред почетак Првог балканског рата, у границама Србије живело је око десет хиљада католика, добрим делом страних држављана. Након његовог завршетка, тај број се повећао за око двадесет хиљада нових верника. Они су махом живели у оквирима скопске надбискупије са седиштем у Призрену, која је својим највећим делом ушла у састав сербске државе. У њеном саставу налазило се такође неколико самостана и католичких школа (Скопље, Призрен).[13] Укључење скопске надбискупије у границе Србије захтевало је, с обзиром да је католичка хијерархија признавала искључиво заштиту Аустроугарске и одбијала да призна власт Србије, да се што пре реши њен правни положај. Поред тога, већину католика у тим областима, махом на Косову, сачињавали су Албанци, на које је пропаганда Аустроугарске већ раније успешно деловала. У нади да ће преко Албанаца-католика бити у стању да врши притисак на Србију Аустроугарска је непрестано појачавала своју делатност међу свештентвом.

С обзиром на блиске везе и узајамне интересе Ватикана и Аустроугарске, сербска влада је заузела став да питање католика мора да се реши у директним преговорима две заинтересоване стране. Као и у прошлости, сербска влада је желела да се питање реши закључењем Конкордата. Иницијативу за тај корак дао је Љуба Јовановић, министар просвете и црквених дела, почетком децембра 1912. г. У опширном меморандуму упућеном Пашићу, Јовановић, Србин из Приморја, свестан деликатности и значаја овог питања, навео је разлоге због којих треба закључити Конкордат са Ватиканом. Он је одлучно био против тога да католици у Србији остану под заштитом бискупа из Аустроугарске.

Закључењем Конкордата они би добили посебну организацију, која би деловала у складу са законима и интересима Србије. Питање Конкордата имало је посебан значај после победе над Турском, кад је у склоп сербских граница ушло неколико црквених средишта. Јовановић је предложио да се приступи припремним радовима чији би крајњи циљ био закључење Конкордата са Ватиканом, тако да Католичка црква у Србији буде зависна од папе и сербске државе.[14]

Rafael Merry del Val Cardinal Rafael Merry del Val y Zulueta, OL (10 October 1865 – 26 February 1930) was a British-born Spanish Roman Catholic cardinal.

БОЈАЗАН ОД ОТПОРА ВРХОВА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Део припрема требало је обавити у Србији. Било је потребно проценити однос будућег Конкордата према Уставу и законима, према Православној цркви и другим верама и наћи решења за сложене интерконфесионалне односе. Јовановић је с правом рачунао на отпор дела јавног мнења и врхова Православне цркве. У жељи да избегне све непријатности он је, одлуком од 5. фебруара 1913. године, именовао комисију од шест чланова са задатком да проучи сва питања у вези са Конкордатом, предложи одговарајућа решења и укаже на однос Конкордата према Уставу и законима земље. Комисија, коју су сачињавали министар правде Марко Ђуричић, др Слободан Јовановић, Стеван Веселиновић, др Чеда Митровић, др Лујо Бакотић и др Милан Пећанац, поднела је извештај 27. априла 1913. године. У њему се наглашавало да Комисија, с обзиром на стање створено балканским ратом, сматра закључење Конкордата неопходним. Комисија је, такође, упозорила владу да у преговорима има на уму осетљиво питање мешовитих бракова и деце из њих, и да не допусти да Католичка црква, посредством Конкордата, добије привилегије у односу на Православну цркву несразмерне њеној величини и значају. Захтевало се, такође, да Католичка црква у новим крајевима буде изузета из надлежности Беча и буде стављена директно под надзор Ватикана.[15] У току рада Комисије прикупљени су и подаци о броју домаћинстава и припадника католичке вере у скопској надбискупији. Из извештаја министарства просвете произилази да је укупно било 2.431 домаћинства и 17.146 верника. Иако је тај број, по мишљењу др Милана Пећанца, начелника Црквеног одељења Министарства просвете, био преувеличан, он потврђује да у читавој Србији није било више од 29.000 католика.[16] На тај начин сербска влада је располагала основним чињеницама неопходним за израду упутстава и отпочињање преговора. Ваља упозорити да је Пашић, без обзира на ток припрема, заузео становиште да се Конкордат не може закључити пре завршетка мировних преговора и решења других политичких питања. Сербској влади се није журило, пошто је била уверена да јој време иде наруку.[17]

(''Срби ништа не знају'', проф Радован Дамјановић)

*

Литература: Варварство у име Христово: Ватиканска канџа, Том 1 књиге Варварство у име Христово, аутори Драгољуб Р. Живојиновић, Дејан Лучић.

*

Источници:

[1] René Bazin (Рене Базин), Пие X, Париз 1924, стр. 117-129, описује рад конклаве.

[2] Д. Живојиновић, Св. столица и односи имеђу Аустроугарске и Србије пред први светски рат, 1912-1914, у Велике силе и Србија пред први светски рат, САНУ, Београд 1976, стр. 236-241; Б. Брајковић, Ватиканска политика у прошлости према Босни и Херцеговини “Преглед” бр. 4, април 1953, Сарајево, стр. 280-285; М. Станић, Непријатељска политика Ватикана према Хрватима, Загреб 1948, стр. 8-9. 

[3] Виктор Новак, Магнум Кримен. Пола века клерикализма у Хрватској; Загреб 1948, стр. 20-42.

[4] V. Wagner, Povjest Katoličke crkve u Srbiji u XlX veku, Bogoslovska smotra; XXl, 3, Zagreb 1933, sir. 225-235; isti, XXl, 4. sir. 297-307; isti XXl, 1, 1934, sir, 20-46; Ђ. Несторовић, Конкордат између Србије и Ватикана, Београд 1902, стр. 5-74, противи се закључењу Конкордата: Љ. Дурковић-Јакшић Аустрија и питање јурисдикцје над католицима у Кнежевини Србији, 1859-1860, лГ, 2, 1956, стр. 44-56; Christine Alix, Le Saint-Siége et les nationalismes en Europe 1870-1960, Pariz, Париз 1962, стр 111-112, наводи да је Ватикан намеравао да употреби сербску нацију као “вредан оквир хармоничног развоја католичанства” на Балкану. 

[5] Д. Живојиновић, Св. слолица и односи ... , стр 235-236. 

[6] Ј. Радонић, Римска курија и Јужнословенске земље од XIII до XIX века, САНУ, Београд 1950, стр. 447 -550.

[7] С. Новаковћ, Католичка црква у Србији, “Архив за правне и друштвене науке” IV, 1, 1907 стр 10, 15, В. Вагнер, нав. дело XXII, 1 , стр. 43, 44. 

[8] М. Стојадиновић, Ни пакт ни рат. Југославија између два рата, Ријека 1970, стр. 482. 

[9] М. Миркович, Верски вид југославенског питања у току првог светског рата. историја XX века “Зборник радова”; XII, Београд. 1972. стр. 132-133. 

[10] М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Београд 1973, стр. 123, наводи да је сербска влада сматрала да ће Конкордат представјати погодно средство за асимилацју Албанаца-католика, иако се таква очекивања нису показала оправданим.

[11] H. Johanson, Vatican Diplomacy ih the World War, Oksford 1932, стр. 7, указује на страх Ватикана уд сарадње Русије и Србије. 

[12] L. von Pastor, Tagebücher – Brifie – Erinnerungen. Heidelberg 1950, стр. 561, 568. Говорило се да ће и Босна и Херцеговина за десет година бити угрожене. 

[13] Надбискупија се простирала у следећим границама: Демир Капија – Дебар – Лурја – Миридита – Ван Спас – Валбона – Пулати – Теслиџе – Ниш. П. Краснић, жупник призренски, министру просвете и црквених дела. Архив Министарства просвете и црквених дела, Одељење Ц, 1914, несређена грађа. Архив Србије, Београд. У даљем лексту: Архив Министарства просвете.

[14] Јовановић Пашићу, Београд, 7 XII 1912. исто. Одељење Ц, 1913 

[15] Извештај о раду Комисије за проучавање питања о закључењу Конкордата Краљевине Србије и Ватикана. Београд 10. V 1913. Хартије Јована Јовановића Пижона, 80-52-110-114. Архив СФРЈ, Београд; В. Вагнер, нав. дело, XXII, 2, сир. 129-130. 

[16] Пећанац Јовановићу, Београд, 5. III 1913. ПО 1913, ф. IV, дос. К/5. 

[17] Пашић Веснићу, Београд, 10. II 1913. исто.

*

Уредио: Крсто Крцун Драговић