Дамјанов Зеленко је из царске коњушнице, као и остали коњи браће Југовића. Ергела, основана још у доба цара Душана, негде између двеју Морава, давала је царској коњици неколико хиљада коња и била извор расних грла с педигреом. Сувласник те ергеле, у доба кнеза Лазара, био је његов канцелар и таст Југ-Богдан (кнез Вратко).
|
Један од најинтересантнијих записа остави је генерал Пијерон де Мондезир, командант савезничке мисије на Крфу. Он је забележио "виц" који су србски војници тих дана причали, а у којем је најбоље осликана сва вера и нада у коначну победу, али и способност да се поднесу и највеће жртве и да се и после тога насмеје - чак и на сопствени рачун.
|
Трагична исповест Милутина Остојића, сељака из Шумадије почиње од сарајевског атентата, а завршава се пар година након другог светског рата. Пратећи Милутинов живот, ми у ствари пратимо србску историју, виђену очима једног обичног, али честитог и часног сељака који својим простим размишљањима отвара низ питања. Нека од тих питања се у то време нису допадала властима те је књига дошла на ''црну листу'' и читала се скоро тајно.
|
Нису ме, на овом путу, потресли рањеници, било их је - неки су остали доживотни инвалиди. Нису ме потресли ни они исцрпљујући маршеви, ни оно жртвовање на бојишту - да се с ватреног положаја извуче рањеник, потресла ме је сцена коју сам видела кад је болничка чета стигла на Косово Поље: војници полегли по земљи и љубе је...
|
''Ова анимација приказује живот велике земље, која верно чува своју веру и умеће да се радује и пева упркос свим тешкоћама и проблемима. Урађена је након моје посете градовима и манастирима у Србији. Тада сам заволела и заувек ћу волети ову земљу и њене невероватне људе», написала је уметница на свом званичном сајту.''
|
Читајући 'Завештање Стефана Немање' многи неупућени читаоци су у првом тренутку били убеђени да се сусрећу са истинским речима које је пре осам векова Немања, можда својом руком лично записао и завештао србском народу. Оно што је занимљиво је да фасцинација не престаје да траје и након спознаје да је реч о модерном књижевном делу које је написао србски књижевник Миле Медић.
|
Погледајте хероје руских бајки и епова у предивним илустрацијама Романа Папсуева.
Сличност руских и србских ликова из маште је више него очигледна. Аутор каже да није покушао да искриви велико наслеђе наших предака, него да јунаке представи на неки свој начин, а да при том не одступи од традиционалног описа истих. |
По правилу, морало би да се пише ФејЗБук, јер се безвучно С једначи са звучним Б. Уосталом, изговорите, и чућете да тако говорите. А Вук је рекао: пиши као што говориш...
СрБСко им боде очи, али све што пошаље ВашинГТон прихватају жмурећки. |
Подигао се на колена, склопио руке за молитву и рекао: “Убиј ме, братко, молим те. Убиј ме, не могу даље. Прежали један метак...” Није то могао да учини наш војник. Није могао да убије свог заробљеника. Сјахао је, с тешком муком подигао заробљеног бугарског наредника у седло. Он је пешачио. Требало је да пређе око два и по километра до своје јединице. Сваки час се освртао и гледао да наредник не падне с коња. Придржавао га је...
|
“...Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!“
|
Василије Клефтакис је доктор медицинских наука који живи у Холандији, а не лингвиста, филолог или књижевник. Језичка струка о томе неће писати, јер је она, злоупотребљавајући ауторитет српских националних институција, управо преко њих спровела латинизацију Срба. На том путу брисања свега српског Матица српска је стигла дотле да има Одељење за језик и књижевност, а не Одељење за српски језик и књижевност.
|
Свети Пантелејмон (грч. Παντελεήμων = пун самилости, свеосећајан) или Пантелија празнује се 9. августа по новом календару, као последњи од пет огњевитих светаца у години.
|
Македонски академик Антоније Шкокљев је у овој теми незаобилазан. Она на сјајан начин показује да Хомер, а нарочито Хесоид у својој „Теогонији“ на алегоријски, песнички начин описује борбу између титана и богова која се одигравала у Подунављу. По Шкокљеву, то је гигантска борба између воде и камена, то је борба Панонског мора и Карпата у којој, на крају, побеђује Дунав, тојест, Зевс који је издубио у карпатским стенама Ђердапску клисуру (митски Тартар). Тај првобитни хиперборејски Олимп ће Хесоид хеленизовати и преселити у Грчку.
|
Свака Србкиња, знаде по десет заната. Зна и да кува јела и меси хлеб и сири млеко и тка и везе и шије и плете и гаји живину и негује цвеће и прави сапун и спрема зимницу, и Бог зна колико још послова, који су у Европи строго раздељени и предузети сваки на по се од стручњака.
Део слика из збирке фотографија ''Beautiful Aryan Serbian women from all over Serbia'', Љиљана Ходистер. |
У Хоџиној Албанији где је све било забрањено па и вере, једини дозвољени „опијум за народ“ био је „илиризам“ у коме су генерације налазиле изгледа једини смисао живота. Дугогодишњи пријатељ Хоџе био је Броз а два другара остварила су пуну „билатералну сарадњу“ у коју се дивно уклапа обзнана којом се Србима одмах после другог светског рата забрањује повратак на Косово и Метохију. Тако су се усташа и балиста нашли на истом задатку...
|
Далмација је била спона светова предака и потомака сједињених у Небеској Србији. У Далмацији је током свог бродолома апостол Павле нашао уточиште у пећини на Мљету. Одушевљен животом људи које је овде упознао, спевао је своју химну о Христу Богу: …Он, трајни лик Божји, није се као плена држао своје једнакости с Богом, него сам себе оплени узевши лик слуге, поставши људима сличан...
|