Најтеже је видети најочигледније, сви се у уверили безброј пута у животу.
Најбољи пример су ДЕЦА. Наша рођена дечица, она за коју бисмо дали живот без размишљања, али, истовремено, тешко да можем да кажемо да умемо да разумемо њихов стварни значај унутар наше судбине.
Толико пута нам се живот учини бесмисленим, а наш боравак у свету - безначајан, иако имамо децу, најбоље и најочигледније сведочанство о нашем доприносу историји своје нације (па и читавог човечанства).
"Деца су украс света", отелотворена метафизика израсла из наше просте физиологије, Божији миљеници и преци ко зна каквих све будућих великана и јунака, уметника и генијалаца свих врста.
И смисленији је био живот ђедова Живојина Мишића, Николе Тесле, Михајла Пупина или Драгоша Калајића (иако ови наши незнани јунаци тога нису били свесни, нити су доживели звездане тренутке својих унука) - него онај толиких политичара, богаташа, моћника и других себичњака, посвећених само себи и свом успеху.
Деца умеју да нервирају, прекидају нас у читању и писању, размишљању и раду, скачу нам по глави и терају нас да ноћима не спавамо и због њих променимо сав свој распоред по најважнијим животним питањима, али, упркос свему томе, она су наш највећи понос и чист (ничим заслужен) дар са Неба.
Кроз децу ћемо остати бесмртни и незаборављени и на овом свету, она ће нас се сећати и кад нас више не буде, само ћемо због њих и преко њих трајати и у годинама после оне (наизглед последње) записане на нашој посмртној крстачи.
Само ћемо нашем потомству, трајно, унети свој генетски код у крв и језгро бића и тако наставити своје конкретно постојање у далекој будућности.
Дотаћи ћемо и онај следећи век (можда и миленијум), умножавајући се и повремено васкрсавајући кроз нама чудесно сличне потомке. Оне што ће се смејати, корачати и туговати на исти начин као и ми, скоро па клонирани по нашем аутентичном узорку.
Велика је то и неспознатљива, недохватна тајна.
Мистична карика оног невидљивог аспекта нашег бивања на земљи и међу људима.
Прилика за сваког од нас да се осети као божански Творац новог живота, свештеник, пророк и "мали бог" по нашем пореклу (и могућностима што су нам дате за овоземаљско самоостварење).
Деца су и прилика да се свакодневно сетимо свог детињства и повратимо нешто од те, давно нестале, потиснуте чедности у нама. Да унесемо бар мало исцељујуће безбрижности у своју изранављену и страшним искуствима распету душу.
Наш подсетник на оно што смо били и могли да постанемо.
Најбољи пример су ДЕЦА. Наша рођена дечица, она за коју бисмо дали живот без размишљања, али, истовремено, тешко да можем да кажемо да умемо да разумемо њихов стварни значај унутар наше судбине.
Толико пута нам се живот учини бесмисленим, а наш боравак у свету - безначајан, иако имамо децу, најбоље и најочигледније сведочанство о нашем доприносу историји своје нације (па и читавог човечанства).
"Деца су украс света", отелотворена метафизика израсла из наше просте физиологије, Божији миљеници и преци ко зна каквих све будућих великана и јунака, уметника и генијалаца свих врста.
И смисленији је био живот ђедова Живојина Мишића, Николе Тесле, Михајла Пупина или Драгоша Калајића (иако ови наши незнани јунаци тога нису били свесни, нити су доживели звездане тренутке својих унука) - него онај толиких политичара, богаташа, моћника и других себичњака, посвећених само себи и свом успеху.
Деца умеју да нервирају, прекидају нас у читању и писању, размишљању и раду, скачу нам по глави и терају нас да ноћима не спавамо и због њих променимо сав свој распоред по најважнијим животним питањима, али, упркос свему томе, она су наш највећи понос и чист (ничим заслужен) дар са Неба.
Кроз децу ћемо остати бесмртни и незаборављени и на овом свету, она ће нас се сећати и кад нас више не буде, само ћемо због њих и преко њих трајати и у годинама после оне (наизглед последње) записане на нашој посмртној крстачи.
Само ћемо нашем потомству, трајно, унети свој генетски код у крв и језгро бића и тако наставити своје конкретно постојање у далекој будућности.
Дотаћи ћемо и онај следећи век (можда и миленијум), умножавајући се и повремено васкрсавајући кроз нама чудесно сличне потомке. Оне што ће се смејати, корачати и туговати на исти начин као и ми, скоро па клонирани по нашем аутентичном узорку.
Велика је то и неспознатљива, недохватна тајна.
Мистична карика оног невидљивог аспекта нашег бивања на земљи и међу људима.
Прилика за сваког од нас да се осети као божански Творац новог живота, свештеник, пророк и "мали бог" по нашем пореклу (и могућностима што су нам дате за овоземаљско самоостварење).
Деца су и прилика да се свакодневно сетимо свог детињства и повратимо нешто од те, давно нестале, потиснуте чедности у нама. Да унесемо бар мало исцељујуће безбрижности у своју изранављену и страшним искуствима распету душу.
Наш подсетник на оно што смо били и могли да постанемо.
Аутор: Драгослав Бокан
RSS Feed
