|
Душан Лазић - Гојко
Сремска Митровица, 26. август 1942.
Виктор Томић, са неким својим пратиоцима, стигао у Сремску Митровицу 26. августа 1942. године. Сутрадан је стигао и остали део Томићевог апарата. Пошто је то била повећа екипа, нису били смештени сви у једну зграду. Највећи број својих сарадника Томић је сместио у куће похапшених, или већ и стрељаних Митровчана.
Неке је сместио и као подстанаре у становима Срба. Лично се сместио у стану гостионичара Билића, а ВРП у зграду Парохијског звања (Протин стан), у центру града, преко пута градског парка. У хотелу „Централ" сместио је најкрволочнији део своје екипе аскере и усташе из обезбеђења. У гостионици „Златни јелен" сместио је свој стални штаб. Ивица Шарић, за којег смо рекли да је био лични обавештајац Еугена Кватерника и да је у овој злочиначкој екипи служио као Кватерникова контрола Томиђа, сместио се у стан стрељане Вере Томић. Агенте је Томић сместио у кућу Милене Рајић, која је била ухапшена и отерана у логор. Др.Стјепан Блажековић се сместио у кућу Николе Радојевића, митровачког адвоката. Ипак, главна зграда у којој је Томић одлучио да „послује" била је сремскомитровачка казниона, на првом месту њена „младићка зграда". У овој згради је било и седиште Видњевићевог Покретног преког суда, за све време рада ВРП у Митровици. У овој згради су били затвореници осуђени на смрт, или као таоци одвођени на сремскомитровачко православно гробље на стрељање. Појава аскера, агената, усташа и осталог особља из Томићеве свите, а нарочито појава „плавих аутобуса", које је Томић добио од загребачке општине, а за које се знало да превозе само ухапшенике и осуђенике на стрељање, а који су били паркирани на „Житној пијаци", тадашњем центру града, унела је немир, неспокојство и несигурност међу грађане Митровице. Иако сами аскери нису говорили о разлозима свог доласка у Митровицу, злочини су мирисали ,,у ваздуху". Многи становници су то предосећали. Вероватно је то био разлог да су аскере и осталу Томићеву свиту, многи посматрали испод завеса на прозорима. Само ретки појединци су осетили право стање и успели побећи у Мачву. Митровицом је тих дан два владао привидан и злослутан мир. У ствари, за то време вршене су последње припреме за највеће злочине које је Срем икада доживео. 
Окупација Срема
Ноћу између 29. и 30. августа зла слутња се почела и да обистињује. Почела су хапшења у граду. Спискови ових лица састављени су у „логору" усташког покрета у Митровици.
Ево неких сведочанстава о томе. Здравко Јежић, срески начелник у Митровици, о томе је изјавио: „У недељу изјутра (30. августа 1942.) скупио се велики број жена пред мојим станом... ја сам од њих сазнао да је у ноћи, од суботе на недељу, у Митровици обављено масовно хапшење. Од мене је тражено да интервенишем и учиним што могу, па сам и обећао. Већ око 7 часова отишао сам са свима њима до усташког логора. Оне су остале напољу, а ја сам ушао. Ту сам затекао (Андрију) Крзмановића, (Мату) Ципријановића, (Фрању) Бриндла и још неколико усташких дужностника. Са Крзмановићем сам отишао у посебну собу и запитао га о каквом се масовном хапшењу ради и зашто се оно у Митровици спроводи. Он ми је одговорио ,,да се и он чуди", додајући да се ово хапшење врши мимо консултовања са логором, а да то не би смело да буде, јер је логор постављен за то да даје мишљење о људима. На моје питање како би се сада могло помоћи и коме да се иде, он ми је одговорио да ће бити „најбоље да пођемо усташком бојнику Илићу и с њим о томе разговарамо". Прихватио сам, и одмах смо отишли у суседну зграду, а Крзмановић је успут обећао женама да ће се за чланове њихових породица заузети. "По начину како су се Крзмановић и Илик срели, схватио сам да Крзманоеић игра дволичну улогу, а да га Илик у томе помаже. Илик је обећао да ће он предузети потребне кораке и одмах је отишао према протином стану где се налазило ВРП. Ја сам, изашавши, обавестио жене шта је Илик обећао, а рекао сам и то да ћу са своје стране о свему обавестити великог жупана Еликера и затражити његову помоћ. Обећање сам извршио истог доподнева и разговарао сам телефоном са Еликером, који је обећао да ће лично доћи у Сремску Митровицу... Он је стигао у уторак и ја сам му изложио да знам врло добро, и да могу јемчити да су многа недужна лица ухапшена. Молио сам га да ослободи др Саву Шијака, среског лекара... Скренуо сам му пажњу да ће одговорност за ово пасти на њега као великог жупана... На ово ми је Еликер одговорио да он ,,није у могућности да спречи Томићев рад, јер да Томић има овлашћења са највишег места..." Еликер ми је касније рекао да је био с Томићем и да му је он обећао да ће ослободити лекара, а да је „изричито нагласио да ће др Шијак следећег дана бити на слободи". Када се Еликер вратио дан-два касније, скренуо сам му пажњу да др Шијак није још ослобођен. Он је поново отишао у ВРП, а када се вратио саопштио ми је да је од Томића чуо како је др Шијак забуном стрељан већ пре његове интервенције..." На седници усташког логора (чији су чланови били Андрија Крзмановић, Драга Комерички, Иван Матијашчић, Фрања Бриндл, Влада Месрош, Карло Хелбих), а њој је присуствовао и Мата Ципријановић, усташки таборник, је одлучено ,.да се на списак ставе сви Срби", а преписивање картотеке и попис били су поверени Мати Ципријановићу. Вероватно да је он преписујући картотеку, ту и тамо, испуштао само понеке старије. То би било у складу са оним што сам касније чуо од Андрије Махача, који је такође био члан усташког логора, а који је рекао да је др Карло Хелбих, у критичној прилици, изнео предлог да на списак треба ставити ,,све што је способно за сполни акт!" Како је спроведено то хапшење у Сремској Митровици у ноћи од 29. на 30. август 1942. године? Послужићемо се опет оригиналним документима. „На наређење усташког таборника и заповедника усташке припремне бојне (која је бројала око 500 лица) Мате Ципријановића скупило се нешто преко 30 најпоузданијих усташа, чланова припремне бојне у усташком логору у 9 сати увече. Одавде су кренули наоружани пушкама у просторије ВРП и ту се задржали до 11 сати. Тада су постројени, изведени на улицу и аутобусом пренети до градске полиције. Ту су већ затекли око 50 што митровачких полицајаца, што грађана-усташа и преко 20 Томићевих „извидника", а затим су образоване групе за хапшење. Оне су биле састављене од једног „извидника" и више Митровчана, припадника усташке бојне, митровачких полицајаца и грађана-усташа. Извидници, наоружани револверима имали су у рукама цедуље са тачном ознаком улице и куће где је требало спровести хапшење. Групе су се после тога разишле по граду (на оглашавање пушком са све четири стране града).и отпочеле са хапшењем... Неке групе су ухапшене одмах спроводиле у полицију. Неке су опет пошле аутобусом, па кад су више лица похапсиле, потерале су их у аутобусе и превезли у полицију. Неке су усташе спроводиле ухапшене без речи, а други су везивали и тукли. Многи спроводници у овом хапшењу нашли су „прилику" да покажу свој „смисао за иницијативу" и почели су злостављати ухапшена лица. 
Стрељање Митровчана
Хапшење Митровчана обављено је у ноћи између 29. и 30. августа, а следећег уторка, дакле 1. септембра, у Сремској Митровици се обрео и Јакоб Еликер, велики жупан из Вуковара. Он је, како је то изјавио. Јежић, дошао на Јежићеву интервенцију у вези са масовним хапшењем у граду.
Еликер је, по доласку у Митровицу, сматрао да је најбоље да се прво нађе са Јежићем, од кога је и чуо о чему се ради. Сумњало се да међу ухапшенима нема „криваца", а посебно је Јежић захтевао ослобођење Саве Шијака, среског лекара. Што се само споменутог списка тиче он је годинама био ,,нерешена тајна". О њему су постојале најразличитије претпоставке. Једна верзија око састављања списка кривицу приписује Андрији Крзмановићу, усташком логорнику и Мати Ципријановићу, усташком таборнику у Сремској Митровици. Ова верзија потиче од изјаве Еугена Ђурића, шефа Испоставе Жупске редарствене области у Сремској Митровици. Чињеница је да су обојица учествовала у састављању списка. Али постоји и једна Томићева изјава о томе која, ма и не била тачна, заслужује да се помене. Томић је, разговарајући и са својим сарадницима, а пре свега са Октавијаном Свјежићем, једном приликом рекао да је ,,у Сремској Митровици имао најбоље обавештајне податке које му је дао Карло Хелбих, лекар, а иначе у то време управник сремскомитровачке болнице. Он ми је дао имена многих Митровчана — рекао је Томић — које треба стрељати, јер је дуго живео у граду и познавао људе и прилике". Неке околности говоре да је у овој Томићевој изјави било неке истине. Доводи се то у везу са оним, док је Томић још пре овог хапшења боравио у Митровици, да се Крзмановић и Ципријановић нису одвајали од њега. Тачније, њих двојица нису избијали из канцеларије градске полиције, у којој је Томић обитавао. Сам Томић је опет често одлазио код Хелбиха у болницу. Хапшење Земунаца До 19. и 20. августа 1942. године, у последњим масовним хапше-њима у Земуну је лишено слободе око 250 младића и девојака. Хапшење је трајало четири дана, а у Вуковар је после тога отишао вагон пун затвореника. Податке за ова хапшења дао је Славољуб Јовановић. Шта се догодило са осталим Земунцима, који су остали у земунском затвору после одласка групе затвореника у Вуковар? О томе постоји једно сведочанство из кога наводимо појединости које верно приказују даље догађаје везане за судбину те групе ухапшених Земунаца: ,,Ја сам ухапшен наколико дана по завршеном хапшењу, па сам се придружио групи која је остала у Земуну. Већи број Земунаца одведених у Вуковар стрељан је. Нешто је отишло за Јасеновац, неколико их је доведено у Сремску Митровицу, а неки су опет пуштени. Ми који смо остали у Земуну били смо у затвору до 2. септембра, а тад је између нас извршен избор. Скоро смо сви изабрани, на је за Сремску Митровицу отишло два пуна вагона Земунаца. Нас су спро-водили: Рудолф Ретл, Иван Вркљан, Чизмек, Јакшић и још неки други агенти. Ретла сам видео у возу између Руме и Митровице, а пре тога сам га видео у Земуну када смо седали на камион. Значи да је он учествовао у одабирању и спровођењу затвореника. Самном је био и Душко Михајиловић, апсолвент права, који је знао Ретла из кафане и уздао се да ће га он спасити. У Сремску Митровицу смо стигли између 10 и 11 увече. Сат касније пошто смо стигли у казниону, појавио се Виктор Томић у друштву са др Јежићем, Ретлом, Вркљаном и још неким иследницима и агентима. Били су удворишту, пред степеништем улаза у „младићку зграду". Том приликом Томић је одржао кратак говор и саопштио нам „да они имају о свима нама исцрпне податке па уколико не признамо, не говоримо истину, да ћемо проћи као и раније групе Земунаца". Затим је Томић ишао од једног до другог и појединачно питао зашто је ухапшен.Том приликом је ударао руком или ногом... Када је све ово завршено, пребацили су нас у затворске просторије... Сутрадан, око подне, доведени смо у ходник управе где су нам узимали опште податке и испуњава-ли личне картоне. Ретл је присуствовао одузимању ствари, али је и саслушавао неке ухапшене Земунце. Међу њима и Божану Дивнић и Пешићеву из Земуна... Оне вечери када је извршено последње масовно стрељање (8. септембар) негде после осам сати, Земунци су били у ходнику ради саслушавања... Саслушавање је обављено у три ћелије. У једној је саслушавао Октавијан Свјежић, у другој сам видео Вркљана, а у трећој је био Францетић. Најстрашнија саслушања су била у ћелији где је радио Вркљан. Они који су тамо ушли, враћали су се потпуно испребијани или су били изнесени. Тако је Душко Михајиловић био претучен да није могао бити ни ношен већ је изнет замотан у ћебе. Сутрадан, на дан масовног стрељања, он је однет на стрељање. Вркљан је тукао моткама и сваких десетак минута избацивао је из собе сломљену мотку... Сви су се Земунци отимали да би некако доспели у друге две ћелије, па сам и ја био саслушаван од Францетића, а њега је касније заменио Свјежић. У соби за саслушавање био је и балон са вином. Иследници су пили, па је Францетић, кад је одлазио, био сасвим пијан. И Свјежић је исто тако пио и због напитости није ни завршио моје саслушање, већ ми је дао парче хартије да га сам завршим у ћелији. Францетић је тукао жицом, а Свјежић пендре-ком. Осим иследника у соби је била и једна дактилографкиња. Чекајући на ред да будем саслушан, видео сам Мату Фунделића, који се враћао са саслушања. Он је био цео сат саслушаван. Био је црвен у лицу, са масницом на оку и разбијеним носем. Кад је изашао из ћелије, изашли су Свјежић, Ретл и дактилографкиња. Ретл је према то ме био стално у ћелији за време његовог саслушања. Прво стрељање је било већ 30. августа 1942. године на православном гробљу у Сремској Митровици, у наредна два дана је стрељано 120 Митровчана док је доста њих одведено у Вуковар на "ислеђивање" јер се сумњало да имају везе са комунистима те су, као такви, корисни за добијање информација пре ликвидације. Такође би требало напоменути да је још 22. августа у Вуковару стрељано 20 Митровчана, махом млађих, који су осумњичени да су комунисти.
Фото галерија
Ко је био Виктор Томић?
Чудна биографија. Око ње се сјатило толико околности, а уз то и безброј нејасних момената, да је тешко одабрати период одакле почети излагање. Ипак, постоји један тренутак који би, на изглед, био прва карика у том змршеном ланцу. Негде пред сам напад на Југославију, у зиму са четрдесете на четрдесетпрву, обавештајни пункт Генералштаба бивше југословенске војске доставио је подручним командама један циркулар. Тај акт је доспео и до Поморске команде у Селцу, недалеко од Цриквенице, тридесетак километара даље од тадашње југословенско-италијанске границе. Садржај акта био је сасвим кратак, једва десетак писаћом машином куцаних редова, али зато карактеристичан, чак и када на њему стоји строго поверљива ознака обавештајних служби. На акту је била залепљена фотографија једне нарочите физиономије црномањаста човека тридесетих година. Испод фотографије је крупним словима стајало: Ко је ово? У даљем тексту било је речено ,,да је тај човек успео да се илегално пребаци у близини Сушака на талијанску територију и да, по свему судећи, припада илегалној Павелићевој организацији".
Таквих циркулара у то време било је много. Стизали су један за другим, а овај упитник, пошто ту личност нико у команди није знао, отишао је ,,ад акта". Нешто касније, ипак се дознало нешто више о тој личности. Подаци су говорили да се радило о Виктору Томићу, некадашњем службенику загребачког „Меркура", чија је политичка активност запажена још приликом петомајских избора 1935. године. Запажен је као најбучнији агитатор у десном крилу Хрватске сељачке странке. Често се сукобљавао са политичким противницима, а нарочито са Хрватима левичарима. Међу тадашњом загребачком омладином се говорило да је Томић, баш због те његове распојасане агитације и добио место у „Меркуру". Неки његови пријатељи, чланови вођства Хрватске сељачке странке , сматрали су га за човека који има неке организаторске способности. Није им сметала ни његова склоност алкохолу, коцки, а још мање његова изражена окрутност према околини. Сматрали су да им такав човек одговара, да у њиховој странки има места и за таква лица. Поред осталих такве оцене о Томићу дао је и Стјепан Бућ, познати организатор профашистичких одреда у редовима грађанске омладине, познате под именом „Старчевичевачка младеж". Бућу, као изразитом националисти, који се из личних побуда није слагао са Павелићем, допао се Томићев метод, којим се Томић користи у обрачуну са политичким противницима. Кратко речено, Виктор Томић је батинао све оне на које су му његови претпостављени указали прстом. Др Бућ је видео како Томић вешто довлачи политичке противнике у службене просторије Господарске слоге, економске организације Хрватске сељачке странке, у Франкопанској бр. 7 у Загребу. То двориште је, изгледа, постало пробни полигон будућем Павелићевом шефу личног обезбеђења и тешком ратном злочинцу Виктору Томићу. Висок и неприродно снажан, Виктор Томић је тукао своје политичке противнике до бесвести и на најсадистичкији начин, чиме је скренуо на себе пажњу поменутог др Стјепана Бућа. Њему, фашистичком политиканту, требао је управо такав човек, почетком 1936. године Томић је постао његова десна рука у организовању „Старчевичевачке омладине", али истовремено и нека врста њего-вог телохранитеља. Касније, када су се ствари око Бућа, са усташког гледишта, компликовале, када је Бућ на своју руку почео да ради са немачким нацистима па дошао у немилост код Павелића, који је у то време био човек Бенита Мусолинија, вођство усташких организација у земљи преузимају др Миле Будак, Славко Кватерник и Младен Лорковић, после свог повратка из емиграције у земљу. Виктор Томић у таквим околностима не налази за сходно да и даље остане у друштву Стјепана Бућа. Преко ноћи се прикључује Будаку, Кватернику и Лорковићу, или „Домовинском вођству усташког покрета", како је ова тројка себе називала. Виктор Томић био је употребљив и за нове господаре. И ко зна какве су све планове они имали са њим. Али, један изненадни догађај, у којем се испољила сва окрутност и смисао за злочине Виктора Томића, принудила га је да што пре напусти земљу. Догађај о којем је реч одиграо се у једној кафаници, на периферији Загреба. У припитом стању Томић је ножем, без икаквих политичких побуда, избо једног госта. Задавши му неколико убода Томић је побегао и од тог времена се скривао, како не би био ухапшен и изведен на суд. Међутим, сви изгледи су били такви да ћему полиција, ипак, ући у траг и ухапсити га. Куда да бежи? Томић сам није знао. Усташки лидери су му притекли у помоћ. Првенствено су се упознали са разлозима због којих је дошло до кафанске туче. Недвојбено је било доказано да је по среди била нека превара новцем. Одлука је брзо пала. Виктор Томић мора у „иноземство". Славку Кватернику се таква одлука баш није свиђала. Па ипак је он био тај који је лично Томића довео до Сушака. Ту где је предао даљој усташкој вези — инж. шумарства Миму Росандићу, службенику Бановине Хрватске, који је од усташких елемената био послан на саму југословенско-италијанску границу, под фирмом службеника Бановине, а у ствари да им служи као канал за пребацивање људи и материјала. Тако се Виктор Томић обрео у Италији. Нашавши се у Италији, пут га је одвео у усташки центар. Вероватно су подаци о Томићу били интересантни, чим се Томић одмах састао са Павелићем и Еугеном Кватерником. Тим пре што се раније нису лично познавали. Кватерник, веђ искусан терориста и обавештајац, прошавши кроз разне курсеве и школе италијанске обавештајне службе, човек који је догурао до најужег усташког врха, организатор марсељског атентата, помно је и зналачки посматрао Виктора Томића. Кватрерник је „читао" сваку црту и мимику на Томићевом лицу. И, истини на вољу, није погрешио. Закључио је да је Томић „рођен" за телохранитеља Анте Павелића, будућег поглавника усташке Независне Државе Хрватске. Ствари су се касније развијале тако као да је време радило за Томића. Брзо добијено велико поверење Томић је још брже оправдао. По успостави „НДХ" и повратку усташа у земљу Виктор Томић је постављен за шефа Павелићеве телесне пратње и шефа Усташке надзорне службе. Са тог положаја Томић је и дошао у Срем. Огромне су размере геноцида који су починиле усташе у Срему, после окупације припојеног Независној држави Хрватској. Павелићев непосредни опуномоћеник Виктор Томић од свог поглавника добио задатак да то подручје очисти од Срба и уведе ред и мир. Тиме су почела масовна хапшења, "суђења без суда" и убијања цивила по готово свим сремским градовима и селима. Бројни су документи из којих се види да су у тој акцији учествовали и Немци који су живели на тим просторима, правећи спискове својих комшија или на други начин помажући Томићеву акцију, па зато нису тачне оцене које се данас чују да су сви они били потпуно недужни. Министарство здравља НДХ у Загребу расписало је чак и наредбу о утврђивању расне припадности (бр. 13397) која је достављена Градском поглаварству у Сремским Карловцима. Под утицајем ове пропаганде знатан део хрватских грађана Сремских Карловаца изменио је понашање према својим суграђанима Србима, који су са неверицом доживљавали то што их њихови доскорашњи суседи и пријатељи поздрављају фашистичко-нацистички испруженом руком и поздравом „за дом спремни“, или што се на улици праве да их не виде или не познају. Почела су затим привођења Срба у усташку полицију без оправданих разлога и њихова саслушања. Тако су нпр. хапшени старији ђаци Карловачке гимнације и саслушавани само због тога што су на улици виђени са својим школским друговима који су долазили из Београда да у гимназији подигну своја сведочанства. Тада још нису посебно хапшени комунисти, све до напада Немачке на Совјетски Савез (Ђорђе Васић: „Сремски Карловци у народноослободилачком рату“, рукопис, Нови Сад, 1970.). У Карловце је са посебним задатком дошао 19.06.1941. шеф усташке полиције жупе Вуковар Јурај – Јуцо Рукавина. Те вечери и у току те ноћи похапшено је 18 карловачких грађана што је обавио усташки водник Јаша Кренајз са наредницима усташке полиције Томиславом Хорватом и Андријом Полужанским и другим карловачким усташама. Сви ухапшени су спроведени у зграду црквено-народних фондова, где су саслушавани од Јураја Рукавине, Еугена Ђурића котарског предстојника среза Сремски Карловци, Вјекослава Голубовића градског начелника и истовремено опуномоћеника главног усташког повереника за Славонију и Срем, Бојановски Ивана усташког логорника и њихових сарадника. Хапшење ове групе Карловчана извршено је по налогу Вјекослава Голубовић (Историјски архив ПК СКС Нови Сад, документ. Бр. 3032-68 и изјава усташког логорника Бојановски Ивана на његовом суђењу 1946. год.). Тада су ухапшени следећи карловачки грађани: Аврамовић Стеван, парох Горње цркве Божић Карапанџа Милан, виноградар Гостојић Милан, кројач Грбић Стеван, шумар Јовановић Печула Илија, пензионер Красојевић Боривој, чиновник Матејић Борислав, економ Матић Александар – Шаца, трговац Манојловић Александар, трговац Пауковић др. Богдан, адвокат Пишћевић Миленко, професор Поповић Тадић др. Јован, лекар Просенц Радован, професор Сабољевић Лазар, парох Доње цркве Симеоновић Чокић др. Стеван, адвокат Теодоровић Стеван, чиновник Штрасер мр. Павле – Паја, апотекар Одвођење у логор прве групе виђених Срба, и њихових пријатеља, охрабрило је карловачке усташе да отворено отпочну са провођењем терора и геноцида над Србима. За извршење злочина одабран је Видовдан 28.06.1941., а за жртву Милан Гостојић (53 год.) кројач који је ухапшен са наведеном групом Карловчана и пуштен после саслушања. Гостојић је био одушевљени присталица учења Васе Пелагића, па је учествовао и на оснивачкој скупштини друштва Пелагићеваца на Стражилову 1919. године. Групу усташа која га је те ноћи ухапсила сачињавали су Јаша Кренајз, Стипа Поповић – Вла, Крешимир Грашић, Звонко Шофер и Јаша Банић, који су изјавили да га воде на саслушање. Они су га прво претукли тако да је био сав крвав и при томе су му сломили десну руку, а затим га тако измрцвареног одвели на Дунав на место некадашњег пристаништа и тамо под командом Јаше Кренајза пуцали у њега из пушака. После извршеног злочина бацили су га у Дунав. (Музеј Срема Инв. бр. 2614/62 и Истор. архив ПК СКС бр. 3032-16 и -39.). Његов леш је Дунав избацио 12.07.1941. на месту злочина. После овог убиства, које је веома узнемиравало Србе у Карловцима, карловачке усташе више нису презале у вршењу геноцида и терора. Логор Даница у који су дотерани Карловчани 22.06.1941., налазио се у селу Дрње, удаљеном 3 км од Копривнице у згради напуштене фабрике плавог камена Зорка. Логор је отворен још крајем априла 1941. као сабирни центар за Србе и Јевреје. Први логораши су били из Загреба и околине, а касније су у Копривницу стизали теретни вагони препуни похапшених људи из свих крајева НДХ. У логору је владала глад, јер логораши по неколико дана нису добијали храну, а батинање је било свакодневно. Стрељања логораша су вршена појединачно и то ноћу, тако да су поједини људи само нестајали (Милан Булајић: Усташко злочин геноцида и суђење Андрији Артуковићу 1986. год., Р. О. Рад, Београд 1988. – стр. 240). Убрзо после доласка Карловчана у логор извршена је смена управе логора и стање је постало нешто подношљивије, како је у својим белешкама навео Стеван Ћирић. У логору се налазило око 1000 затвореника, а некада и више. Из логора Даница су транспорти логораша у почетку отпремани возом за Госпић и одатле на Јадовно, а касније од августа 1941. за логор Јасеновац.
Бекство и сумњива смрт Виктора Томића
Виктор Томић је побегао из земље пре свих осталих усташа. Може се рећи да је то било много пре 6. маја 1945. године, када је Загреб напустио Анте Павелић. Његов је задатак, изгледа, био да изнесе злато и друге опљачкане ствари од вредности и склони их негде у зони где су усташе могле очекивати извесне благонаклоности у то време. Сем тога, њему је била поверена и организација прихватања усташких главешина у неким местима Аустрије. Том приликом коришћена су познанства са неким представницима Клера још из времена боравка у Италији. Ca Томићем је стално у друштву и његов шофер Иван Трнски. Не одваја се од њега. Како се касније утврдило, заједно са њим Томић је на једном месту закопао већу количину опљачканог блага, надајући се да ће једног дана, непримећени, доћи по њега.
***
...Почетком 1947. године Томићу, Мошкову, Крену и другима саопштено је у римском затвору да ће бити изручени југословенским властима. У затворској ћелији настала је паника. Али, тада се догодило нешто не очекивано. Томић подноси затворским властима молбу да га заједно са Трнским лреместе у другу ћелију. Молба је прихваћена и њих двојица су се дан-два после саопштења о екстрадицији, нашли у одвојеној ћелији.
Нису јасне побуде да Томић буде премештен у другу ћелију. Предаја усташких злочинаца југословенским властима требала je да успеди за најкраће време, Чему онда лремештај из ћелије у ћелију. Питање ће бити још чудније када се прочита шта се после тога збило.
Истог дана када су Томић и Трнски пребачени у другу ћелију догодило се нешто неочекивано. Још исте ноћи Томић је извршио самоубиство. Пререзао је вене на рукама. Пренет је одмах у болницу, а истрага по том случају није ни вођена. Узгред речено, ни лекарска интервенција није успела. Томић је умро два дана касније у болници. Неки су се ипак интересовали за Томићеву ,,смрт", али како је речено, права истрага није ни вођена. Док је Томић био још у „несвесном стању", Иван Трнски је алармирао управу затвора. Одмах после овог догађаја Трнски се опет нашао у затворској ћелији са Мошковим, Креном и другима усташама. Било је то уочи самог њиховог поласка за Југославију. Сви су били изненађени, у први мах, Томићевом одлуком, али је Трнски покушао да буде сасвим убедљив: Предосећао сам да ће Томић учинити самоубојство, али се нијесам надао да ће то бити тако брзо. Веровао сам, прије да ће зато искористити прилику негдје на путу за Југославију. Тако смо те вечери легли мирно, као и обично, кад одједном, током ноћи, он ме пробуди и рече да жели да се самном опрости. Јер, вели, скоро ће умрети! Позвао сам одмах стражара и убрзо је стигао и лијечник и указао му прву помоћ.
Најзад, ево и убедљивог финала. Сахрани Томића лрисуствовале судве сестре и два свештеника. Припадали су Јеролимском колегијуму. Церемонијал је обављен на римском гробљу, иако се радило о „самоубици", што је противно црквеним канонима. Познато је да црквени канони не прихватају да врше било какве црквене чини над лицима која изврше самоубиство. И у томе нема изузетака... Иначе, у вези са спомињањем пљачкања фрушкогорских манастира, ваља споменути и најодговорнијег директора загребачког Музеја за умјетност и обрт Владимира Ткалчића, који није био обичан пљачкаш него неко ко је плански радио, посебно се бавио старим рукописима, које је селектовао према томе да ли се могу прогласити средњовековним рукописима писаним "хрватском ћирилицом", остале је плански уништавао. И данас се многе ствари налазе у депоима Свеучилишне библиотеке, Југословенске академије знаности и уметности и Повијесног музеја Хрватске и библиотекама Ватикана. Најпознатије дело је Крмчија (законоправило) Светог Саве, један од најдрагоценијих српских рукописа који до дан-данас није враћен. С тим се наставило и у последњем рату кад је опљачкан Владичански двор у Пакрацу и миниран музеј СПЦ у Загребу у којима су се налазиле и понеки рукописи из Срема који су симболично враћени крајем осамдесетих.
Више о усташким злочинима у сремским селима прочитајте у књизи
СРЕМСКО КРВАВО ЛЕТО - Душан Лазић - Гојко Иако је књига писана 1982. године, помало у духу југословенства (братства и јединства), ипак објективно говори о злочинима у Срему и обилује подацима које никако не смемо заборавити. Описани су злочини у сваком граду и селу у Срему (погледајте доле у садржају), наведена су имена убијених и наведени су сведоци... 367. страница је подељено у 7. пдф фајлова који заједно чине целину. Сваки фајл морате засебно скинути.
САДРЖАЈ:
ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ У СРЕМУ У ЛЕТО 1942. ГОДИНЕ МЕРЕ ОКУПАТОРСКО-КВИСЛИНШКИХ ВЛАСТИ ПРЕ ДОЛАСКА ВИКТОРА ТОМИЋА Формирање „Истражне комисије" Формирање Покретног преког суда Стрељање талаца Одвођење у логор Рад Истражне комисије Хапшење Пећинчана Прва блокада У жицама Хапшење Добринчана Хапшење Новокарловчана Блокада и хапшење у Јаску Бауер наставља хапшења Хапшења у Буђановцима Хапшење Рома у Иригу Хапшење сремскокарловачких Рома Хапшење Рома у Грабовцима Хапшење Фамилића из Моловина Бележник предаје списак Павловчана Суђење Покретног преког суда у Руми Кога je преки суд осудио на смрт Суђоње у Винковцима Друго суђење Покретног преког суда у Руми Истрага у Старој Пазови Истрага у Земуну Суђење Покретног преког суда у Старој Пазови Треће суђење Покретног преког суда у Руми ДОЛАЗАК ВИКТОРА ТОМИЋА И ЊЕГОВЕ ЗЛОЧИНАЧКЕ БАНДЕ У ВУКОВАР СТРЕЉАЊА У ДУДИКУ Састанак Кватерника и Томића са логорницима усташког покрета и предстојницима котарских области Први долазак Виктора Томића у Сремску Митровицу Хапшење у Купинову Стрељање талаца у Дудику Стрељање Митровчана Стрељање Ирижана, Земунаца, Митровчана и Лаћараца Стрељање Ирижана Друго стрељање Ирижана Стрељање Батајничана, Купиновчана, Кузминаца, Рачана, Митровчана, Лаћараца, Буковчана, Черевићана, Ирижана, Карловчана и Илочана Одвођење ухапшених лица из Вуковара у логор Попис особа упућених у сабирни логор Јасеновац Стрељања талаца у Руми Хапшење и суђење у Иригу ПРЕЛАЗАК ВИКТОРА ТОМИЋА И ЊЕГОВЕ ЗЛОЧИНАЧКЕ ПРАТЊЕ ИЗ ВУКОВАРА У СРЕМСКУ МИТРОВИЦУ Прве гласине у Митровици о Томићевом доласку Долазак Виктора Томића у Сремску Митровицу Немир и неспокојство у граду Спискови лица одређених за хапшење и стрељање Стравична ноћ Исказ саучесника и очевидаца Томићева мистификација састављача списка похапшених Митровчана Светли ликови Још нешто о списку ухапшених Митровчана Усташки обавештајац Драго Јилек на сцени Хапшење Земунаца Хапшење Дивошана Хапшење Чалманаца Треће хапшење Буђановчана Хапшење Товарничана и Огараца Хапшење Војчана, Голубинчана и Белегишана Хапшење Босућана Хапшење Лежимираца Убијање и клање у Сусеку Хапшење у Свилошу Хапшење и стрељање Буковчана Хапшење у Грабову Хапшење Баноштораца и Черевићана Хапшење Лединчана Хапшење Раковчана Блокада, хапшење и стрељање Шиђана Хапшење Манђелошана Друго хапшење у Купинову и стрељања Састанак у вагону на мосту Хапшење Илочана Кога je Видњевић још осудио на смрт? Смрт без евиденције Време ужасне смрти Стрељање Шиђана Изјава једног преживелог Смрт једне групе Шиђана, Голубинчана, Војчана и Белегишана ,,Смрт свима вама!" Стрељање Шашинчана, Јарчана и Румлљана Ко су били кољачи — аскери? Изјава Венделина Вилхамера Велике локве крви Митровчани стрељани од 2. до 8. септембра Хапшење и терање у логор Јаменчана Хапшење јеменачких Рома Хапшење Лаћараца Хапшење Рачана Хапшење у Грку Несрећа није мимоишла ни Адашевце Хапшење у Сремској Каменици Хапшење Сремскокарловчана Хапшење Петроварадинаца Хапшење Бешчана Хапшење Крчединаца Карло Хелбих — злочинац у белом мантилу ПОВЛАЧЕЊЕ ВИКТОРА ТОМИЋА, ВИШЕГ РЕДАРСТВЕНОГ ПОВЕРЕНИШТАВА И ПОКРЕТНОГ ПРЕКОГ СУДА ИЗ СРЕМА Пир злочинаца Бекство Рудолфа Ретла Ко je био Виктор Томић? Куда je отишао Виктор Томић Рехабилитација Виктора Томића Бекство из земље НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТ JE ИЗАШАО КАО ПОБЕДНИК
Стефан СРБСКИ
srbski.weebly.com |
|
||||||||||||||||
RSS Feed
