КОЈИ ЈЕ ЈЕЗИК НАУЧИО РИМСКИ ПЕСНИК ОВИДИЈЕ
|
|
|
Није нам познато, да је неко у Европи, пишући о Овидију, узео у обзир Долчијеву студију, а још мање Ђорђићеву песму. Рим је у доба његових високих студија у њему био сигурно много богатији документима из области историје и археологије од родног му Дубровника. Вероватно у тој чињеници и лежи објашњење извесног преокрета у Ђорђићевом раду по његовом повратку 1705.г. у завичај, где се посвећује више науци него књижевности. У том новом периоду свога живота Ђорђић је постао неуморни истраживач најстарије историје и археологије древне Илирије.
По енциклопедистима он је из та два подручја оставио много и обрађеног и необрађеног материјала и није нам познато, да је сву ту грађу неко покушао да искористи у оном смислу, како је то сам Ђорђић намеравао. Разлог за ово најбоље је објавио Живанчевић у свом делу "Новом покољењу" у самом његовом почетку, где он на сасвим особит и њему својствен начин улази у анализу ствари, од којих је усвојена наука направила неку врсту табуа. Уосталом, ево тог, читаоцима вероватно непознатог, текста:
"Крај осамнаестог и деветнаести век заинтересовали су се необично живо историјом уопште и истраживањем прошлости Словена и њихова порекла. Ослањајући се најпре на летописну књижевност и традицију, на словенском југу створила се веома заслужна историјска школа - српска - како би се могла назвати по томе, што су јој Срби били најизразитији представници, или јужнословенска по томе, што су је примили готово сви историци словенског југа, или - најзад - Аутохтонистичка по томе, ШТО СРБЕ НАЛАЗИ У ДАВНИМ ВРЕМЕНИМА КАО СТАРОСЕДЕОЦЕ НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ.
Ова Школа је сматрала, пише даље Живанчевић, да су они народи, који су живели на словенској данашњој територији: Дачани, Трачани и сви остали народи,који се спомињу на Балкану, у јужној Русији и у средњој Европи, само разна имена Срба и њихових племена.
Идентификујући Виниде, Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Хомеровим и Цезаревим Венетима, ова Школа је нашла Србе не само на Балкану и у централној Европи, већ и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији - готово у ЦЕЛОЈ ЕВРОПИ. А ослањајући се на ономастику и филологију нашла их је и у северној Африци - Египту и Малој Азији."
Најзад нам Живанчевић саопштава једну веома жалосну чињеницу:
"Против ове Школе појавила се као реакција немачка, берлинско-бечка школа, која данас триумфује на свим нашим катедрама историје. Она је стала на гледиште..., да теза словенских летописа, као и т.зв. Аутохтонистичка Школа имају отпасти и насељавање словенске постојбине има да се схвати као предодређено кретањем Хуна и њиховом пропашћу."
У даљем излагању Живанчевић констатује, да је немачка школа пала у још већу грешку од оне, коју је хтела да избегне. Тако:
"Правдајући се позитивизмом у историји, она се делимично клонила одједних летописаца - словенских, да би поклонила веру другима -несловенским.'4
4. - Илија М. Живанчевић, "Новом покољењу", Београд, штампарски завод "Орао", 1934., овде стр, 10, 11, 12 и 13.
И да завршимо са Живанчевићем наводима на овом месту његовом констатацијом, да је та немачка берлинско-бечка школа узела за словенску историју уопште пристрасне изворе, које је он окарактерисао на тај начин зато, што су:
"... они произлазили од оних писаца, који су верски и национално припадали оним таборима, из којих се на Словене гледало крвавим очима."
Такав, дакле, необјективан и једностран став повео је науку кривим путевима, на којима је она - на жалост - остала све до данашњег дана.
Тако су бачени у заборав многи заслужни истраживаоци, или је пак из њихових дела узимано искључиво оно, што је могло да послужи разним тенденциозним учењима.
А шта тек да кажемо о једној из истих разлога покопаној песми, чије је постојање требало да изазове интерес и изучавање читаве једне научне екипе?!
Да је неким случајем такав један документ пронађен у Немачкој, Француској, Енглеској, итд., он би покренуо највише научне форуме у потрагу
- не само за таквим једним сведочанством, већ за свим и свачим, што би могло да га поткрепи и да му снагу!
А песми о којој се овде ради, може се поклонити апсолутно поверење, јер се она налази у контексту пуном аутентичних цитата, у коме - према томе - ништа није остављено нагађању. Уз то онај који је песму "... записао у прилог истог овог аргумента... "("... in hoc ipsum argumentum exaravit... "), целим својим животним делом заслужује поверење, па је утолико пре требало савесно се позабавити читавом његовом писаном заоставштином - обрађеном и необрађеном - што чека младе и одушевљене истраживаоце. Јер основица са које је Ђорђић пошао сигурно је његов рад у богатим римским библиотекама, где још има свакако много непроучених драгоцености...
Па да је он тамо нашао само једну, две, или три српске речи, које је Овидије научио у изгнанству на црноморској обали, то је могло бити довољно снажан подстицај, да се он посвети историји и археологији свог родног краја, где се још од давног претхришћанског доба говорило српским језиком!
У нашој тежњи, да пред науком покушамо да представимо српски језик на начин, који у данашњем свету "великих" није уобичајен, поткрепљујући своју тезу чињеницама, које се не само намерно, већ и злонамерно занемарују, без обзира на њихову аутентичност, у ту сврху ћемо овде навести и споменуту и врло занимљиву Ђорђићеву песму, коју је Долчи приказао на крају своје расправе као најлепши пример "илирског" језика.
Но понајпре, будући, да смо овде употребили у свету - по својој прилици - не много познат појам "илирски језик", да на овом месту отворимо заграду и направимо дигресију с објашњењем о - по српски народ - кобном "илирском покрету", уз који је нераздвојно повезан и српски језик с прометнутим именом у "илирски језик".
"Илирски покрет" назван је по имену античких Илира, будући, да је постојало код многих уверење, да се становници древне Илирије у бити нису изменили, одн., да су то били - како у претхришћанско, тако исто и у савремено доба Словени - и то Срби, што ћемо одмах фактима и поткрепити. Како је уз овај покрет везана једна врло сложена политичко-историјска проблематика, ми ћемо се на овом месту послужити изводима из дела једног врсног познаваоца, професора Лазе Костића, који је с тим у вези сакупио обиље грађе, тако да оне читаоце, који би желели да у том смислу стекну веће знање, упућујемо на његово доле цитирано дело.5
5. - "Крађа српског језика" - културно - историјска студија, Баден (Швајцарска), 1964. Дело је изашло о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића.
У својој културно-историјској студији "Крађа српског језика" недавно преминули професор Костић најпре расправља о томе, "који је заправо био језик хрватски?", па одмах на истој страни наводи једног од највећих етнографа прошлога века G. Lejean-a,6 чије је научно уверење било, да у његово доба нису постојала двојица слависта, чије би се мишљење подударало, како о географском распореду Хрвата, тако исто и о њиховом језику.
Исту ову мисао изразио је и П. Ј. Шафарик, један од првих и највећих слависта уопште, у својој "Историји словенских језика и литературе", у глави 27, где он пише да је језично колебање и недостатак једног јединственог језика у Хрвата "постао предметом срџбе научника слависта."
Јер - Хрвати су говорили разним страним језицима: немачким, мађарским, талијанским и латинским, док је прост хрватски пук употребљавао осиромашени чакавски, или пак - делимично - словеначки кајкавски дијалект. У ствари, управо тај чакавски дијалект многи каснији ученији Хрвати ће сматрати јединим правим хрватским народним језиком. Свима њима се данас придружује савремени хрватски историчар Доминик Мандић, који категорично тврди,7 да су тај говор Хрвати донели на Балканско Полуострво још из закарпатских крајева.
6. - Ethnographie de la Turquie d' Europe, Gotha, 1861.
7. - "Crvena Hrvatska", The Croatia Historical Institute, Chicago, 1957.
У таквој једној неодређеној језичној ситуацији, док је - уз то - мађаризација међу Хрватима узимала све више маха, између тридесетих и педесетих година прошлог века, отпочиње хрватски "препородилачки покрет", под утицајем панславистичких идеја чехословачких романтичара Колара и Шафарика.
Вођа тог покрета, названог "илирски", постао је Људевит (Ludwig) Гај (Gау), чији се отац доселио у Хрватску, док му је мајка била Немица, рођена Schmit. Тако је, дакле, Гајев матерински језик био немачки, па је он прве своје радове и објављивао на немачком језику, касније на кајкавском дијалекту, који Словенци сматрају својим, а тек много касније на српском штокавском, пошто су, како професор Костић пише,8 "хрватски националисти дошли на дијаболичну идеју, да српски језик узму као свој."
У наше савремено доба Хрвати избегавају да о овом присвајању језика говоре отворено. Међутим, сам Гај је оставио следеће сведочанство 1846.г. у "Даници", у чланку под насловом "Чије је коло?"; Гај ту, наиме, отворено признаје, да је за хрватски књижевни језик узео језик српског народа речима:
"... Никако се не да извести она посљедица, да нешто није српски само зато, што је и илирски... Та на примјер сав свет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још ни из далека није на ум пало икада тврдити, да то није српски, већ илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо."
По енциклопедистима он је из та два подручја оставио много и обрађеног и необрађеног материјала и није нам познато, да је сву ту грађу неко покушао да искористи у оном смислу, како је то сам Ђорђић намеравао. Разлог за ово најбоље је објавио Живанчевић у свом делу "Новом покољењу" у самом његовом почетку, где он на сасвим особит и њему својствен начин улази у анализу ствари, од којих је усвојена наука направила неку врсту табуа. Уосталом, ево тог, читаоцима вероватно непознатог, текста:
"Крај осамнаестог и деветнаести век заинтересовали су се необично живо историјом уопште и истраживањем прошлости Словена и њихова порекла. Ослањајући се најпре на летописну књижевност и традицију, на словенском југу створила се веома заслужна историјска школа - српска - како би се могла назвати по томе, што су јој Срби били најизразитији представници, или јужнословенска по томе, што су је примили готово сви историци словенског југа, или - најзад - Аутохтонистичка по томе, ШТО СРБЕ НАЛАЗИ У ДАВНИМ ВРЕМЕНИМА КАО СТАРОСЕДЕОЦЕ НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ.
Ова Школа је сматрала, пише даље Живанчевић, да су они народи, који су живели на словенској данашњој територији: Дачани, Трачани и сви остали народи,који се спомињу на Балкану, у јужној Русији и у средњој Европи, само разна имена Срба и њихових племена.
Идентификујући Виниде, Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Хомеровим и Цезаревим Венетима, ова Школа је нашла Србе не само на Балкану и у централној Европи, већ и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији - готово у ЦЕЛОЈ ЕВРОПИ. А ослањајући се на ономастику и филологију нашла их је и у северној Африци - Египту и Малој Азији."
Најзад нам Живанчевић саопштава једну веома жалосну чињеницу:
"Против ове Школе појавила се као реакција немачка, берлинско-бечка школа, која данас триумфује на свим нашим катедрама историје. Она је стала на гледиште..., да теза словенских летописа, као и т.зв. Аутохтонистичка Школа имају отпасти и насељавање словенске постојбине има да се схвати као предодређено кретањем Хуна и њиховом пропашћу."
У даљем излагању Живанчевић констатује, да је немачка школа пала у још већу грешку од оне, коју је хтела да избегне. Тако:
"Правдајући се позитивизмом у историји, она се делимично клонила одједних летописаца - словенских, да би поклонила веру другима -несловенским.'4
4. - Илија М. Живанчевић, "Новом покољењу", Београд, штампарски завод "Орао", 1934., овде стр, 10, 11, 12 и 13.
И да завршимо са Живанчевићем наводима на овом месту његовом констатацијом, да је та немачка берлинско-бечка школа узела за словенску историју уопште пристрасне изворе, које је он окарактерисао на тај начин зато, што су:
"... они произлазили од оних писаца, који су верски и национално припадали оним таборима, из којих се на Словене гледало крвавим очима."
Такав, дакле, необјективан и једностран став повео је науку кривим путевима, на којима је она - на жалост - остала све до данашњег дана.
Тако су бачени у заборав многи заслужни истраживаоци, или је пак из њихових дела узимано искључиво оно, што је могло да послужи разним тенденциозним учењима.
А шта тек да кажемо о једној из истих разлога покопаној песми, чије је постојање требало да изазове интерес и изучавање читаве једне научне екипе?!
Да је неким случајем такав један документ пронађен у Немачкој, Француској, Енглеској, итд., он би покренуо највише научне форуме у потрагу
- не само за таквим једним сведочанством, већ за свим и свачим, што би могло да га поткрепи и да му снагу!
А песми о којој се овде ради, може се поклонити апсолутно поверење, јер се она налази у контексту пуном аутентичних цитата, у коме - према томе - ништа није остављено нагађању. Уз то онај који је песму "... записао у прилог истог овог аргумента... "("... in hoc ipsum argumentum exaravit... "), целим својим животним делом заслужује поверење, па је утолико пре требало савесно се позабавити читавом његовом писаном заоставштином - обрађеном и необрађеном - што чека младе и одушевљене истраживаоце. Јер основица са које је Ђорђић пошао сигурно је његов рад у богатим римским библиотекама, где још има свакако много непроучених драгоцености...
Па да је он тамо нашао само једну, две, или три српске речи, које је Овидије научио у изгнанству на црноморској обали, то је могло бити довољно снажан подстицај, да се он посвети историји и археологији свог родног краја, где се још од давног претхришћанског доба говорило српским језиком!
У нашој тежњи, да пред науком покушамо да представимо српски језик на начин, који у данашњем свету "великих" није уобичајен, поткрепљујући своју тезу чињеницама, које се не само намерно, већ и злонамерно занемарују, без обзира на њихову аутентичност, у ту сврху ћемо овде навести и споменуту и врло занимљиву Ђорђићеву песму, коју је Долчи приказао на крају своје расправе као најлепши пример "илирског" језика.
Но понајпре, будући, да смо овде употребили у свету - по својој прилици - не много познат појам "илирски језик", да на овом месту отворимо заграду и направимо дигресију с објашњењем о - по српски народ - кобном "илирском покрету", уз који је нераздвојно повезан и српски језик с прометнутим именом у "илирски језик".
"Илирски покрет" назван је по имену античких Илира, будући, да је постојало код многих уверење, да се становници древне Илирије у бити нису изменили, одн., да су то били - како у претхришћанско, тако исто и у савремено доба Словени - и то Срби, што ћемо одмах фактима и поткрепити. Како је уз овај покрет везана једна врло сложена политичко-историјска проблематика, ми ћемо се на овом месту послужити изводима из дела једног врсног познаваоца, професора Лазе Костића, који је с тим у вези сакупио обиље грађе, тако да оне читаоце, који би желели да у том смислу стекну веће знање, упућујемо на његово доле цитирано дело.5
5. - "Крађа српског језика" - културно - историјска студија, Баден (Швајцарска), 1964. Дело је изашло о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића.
У својој културно-историјској студији "Крађа српског језика" недавно преминули професор Костић најпре расправља о томе, "који је заправо био језик хрватски?", па одмах на истој страни наводи једног од највећих етнографа прошлога века G. Lejean-a,6 чије је научно уверење било, да у његово доба нису постојала двојица слависта, чије би се мишљење подударало, како о географском распореду Хрвата, тако исто и о њиховом језику.
Исту ову мисао изразио је и П. Ј. Шафарик, један од првих и највећих слависта уопште, у својој "Историји словенских језика и литературе", у глави 27, где он пише да је језично колебање и недостатак једног јединственог језика у Хрвата "постао предметом срџбе научника слависта."
Јер - Хрвати су говорили разним страним језицима: немачким, мађарским, талијанским и латинским, док је прост хрватски пук употребљавао осиромашени чакавски, или пак - делимично - словеначки кајкавски дијалект. У ствари, управо тај чакавски дијалект многи каснији ученији Хрвати ће сматрати јединим правим хрватским народним језиком. Свима њима се данас придружује савремени хрватски историчар Доминик Мандић, који категорично тврди,7 да су тај говор Хрвати донели на Балканско Полуострво још из закарпатских крајева.
6. - Ethnographie de la Turquie d' Europe, Gotha, 1861.
7. - "Crvena Hrvatska", The Croatia Historical Institute, Chicago, 1957.
У таквој једној неодређеној језичној ситуацији, док је - уз то - мађаризација међу Хрватима узимала све више маха, између тридесетих и педесетих година прошлог века, отпочиње хрватски "препородилачки покрет", под утицајем панславистичких идеја чехословачких романтичара Колара и Шафарика.
Вођа тог покрета, названог "илирски", постао је Људевит (Ludwig) Гај (Gау), чији се отац доселио у Хрватску, док му је мајка била Немица, рођена Schmit. Тако је, дакле, Гајев матерински језик био немачки, па је он прве своје радове и објављивао на немачком језику, касније на кајкавском дијалекту, који Словенци сматрају својим, а тек много касније на српском штокавском, пошто су, како професор Костић пише,8 "хрватски националисти дошли на дијаболичну идеју, да српски језик узму као свој."
У наше савремено доба Хрвати избегавају да о овом присвајању језика говоре отворено. Међутим, сам Гај је оставио следеће сведочанство 1846.г. у "Даници", у чланку под насловом "Чије је коло?"; Гај ту, наиме, отворено признаје, да је за хрватски књижевни језик узео језик српског народа речима:
"... Никако се не да извести она посљедица, да нешто није српски само зато, што је и илирски... Та на примјер сав свет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још ни из далека није на ум пало икада тврдити, да то није српски, већ илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо."
8. - О.ц., п. 45
Насупрот данашњој тенденциозној хрватској "науци", каква се примењује у васпитању нових генерација, по којој би "илирски" језик био одувек "хрватски", а не српски, професор Костић наводи тврђење прошловековног хрватског историчара Шиме Љубића, који је написао дословно следеће;9
"... данашњи Хрвати којих нема млого, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помиешаног порекла... те су озбиљно попримили тако зване српске начине и облике језичке... до циела у учењу и у јавном животу."
9. - "Ogledalo", I, c. 70.-71.
Врло поуздани професор Костић затим наводи10 следећи податак:
"29. новембра 1885.г. је Игњат Вебер -Ткалчевић казао на скупштини "Матице Хрватске", како неки хрватски писци све више приањају уз начин писања "који се обично зове српски..."
10. - О.ц., цтр. 48
Будући, да нам није циљ да у овој студији проблему "илиризма" и његовом значају за стварање "хрватског језика" посветимо одвећ много простора, упозоравамо заинтересованије читаоце, да је професор Костић о томе сабрао толико података, да их је морао распоредити по поглављима, од којих један део доноси само признања самих Хрвата, други део изјаве српских научника, а трећи изјаве страних писаца. Последњу пак главу свог врло документованог дела посветио је, како сам пише: "Преименовању украденог језика", које је он на свој минуциозни начин рашчланио.
Налазимо, да је сасвим умесно, да на овом месту цитирамо један одломак Ами Буе-а, оснивача француског геолошког друштва и пионира међународне сарадње на научном плану. Он је у другом тому свога дела "Европска Турска''11 написао дословно следеће што због деликатности проблема цитирамо најпре у оригиналу, па затим у преводу; спомињући Хрвате, он каже:
"... vu la pauvrete de leur litterature et l'irregularite de leur langue, ils n'ont pu reussir a se constituer une litterature a part;mais, ils ont ete forces de se rapprocher des Serbes et d'employer leur caracteres, de maniere qu'ils ont ete reduits meme a proposer a ces demiers de se reunir a eux sous le titre banal d'Illyriens. Or, cette proposition insidieuse, tendant a faire disparaitre la nationalite serbe, a ete rejetee par les Serbes..."
11. - Ami Boue, "La Turquie d' Europe", Paris, 1840; tome II, c. 40-
Мишљења смо, да ће и најнеобавештенијем читаоцу претходни одломак послужити као речито објашњење за разумевање једне истине, која је пред савременим генерацијама не само изобличена, већ и тенденциозно скривена!
Јер ево, шта значи наведени текст:
"... због сиромаштва њихове литературе и неправилности њиховог језика, они (тј. Хрвати) нису успели да образују своју литературу, тако су били присиљени, да се приближе Србима и да употребе њихов језик и то на начин, који их је довео дотле, да им предложе, да се с њима уједине под баналним називом Илира. Међутим је овај подмукли предлог, чија је тенденцијаишчезавање српске националности, био одбачен од Срба..."
На жалост, тек је један неправедни друштвени систем нашег века, омогућио потпуно спровођење плана духовног разарања српског народа, уз апсолутну равнодушност културног човечанства. Јер "илиризам" је омогућио не само вештачко политичко стварање хрватске нације у интересу берлинско- бечких германских тенденција, већ и друга отимања од Срба, уз отимање њиховог језика.
Тако су Хрвати, захваљујући једној смишљеној и неетичкој политичкој игри, присвојили целу дубровачку литературу и прогласили је својом, упркос сваком научном мишљењу, па и оном, које је изразио Павле - Јосиф Шафарик у својој "Историји словенског језика и литературе" у глави 26., где он закључује..."
"... sind die Dalmatiner und heutigen Slawonier, so wie die Ragusaner und Bosnier, nach aller Geschichte und Erfahrung Slawen serbischen Stammes..."
Претходни навод значи:
"... Далматинци и данашњи Славонци, исто таkо као и Рагужани (тј. Дубровчани) и Босанци, по свакој историји и искуству су Словени српског стабла..."
Мало касније, у истом овом контексту, Шафарик - као да потврђује овај свој закључак речима:
"... der serbischen der Dalmatiner... ",
што је сасвим јасно:
"... српски језик Далматинаца..."
Овај Шафариков навод нас враћа тамо, где смо отворили ову заграду, тј. до сасвим у почетку споменуте песме Игњата Ђорђића. Али претходно, само још једна кратка напомена за мање обавештене читаоце:
Историчар и творац Српске аутохтонистичке школе, говорио је у својим "Одломцима..." о Србима православне, католичке и мухамеданске вере.
На несрећу, атеисти нашег века с највећим цинизмом употребљавају чак и религију, да би Србе - мухамеданце прометнули у нову - "мухамеданску" нацију! А дојучерашњим убицама српског народа, хрватским националистима, познатим по геноциду при коме нису била поштеђена ни нерођена деца у мајчиној утроби! - дате су одрешене руке, да тенедециозно политизирају готово сва дела, без изузетка, почев од најновијих издања разних енциклопедија и да присвоје, између осталог, све дубровачке писце, који сами себе никада Хрватима нигде нису назвали!
Тако сам имала прилике, да чак у великој библиотеци у Њујорку, тражећи нека дела, наиђем у картотеци на картицу с именом Игњата Ђорђића, на којој је било руком додато на енглеском језику:"Хрватска литература..."! Међутим, у доба, у коме је Ђорђић живео, како напред споменусмо, у Хрватској се говорило, разним страним језицима и мешавином чакавског и кајкавског, док Ђорђићев језик представља нешто сасвим друго. Ђорђевићева песма је испевана на српском језику, па ћемо ми тај аутентични документ да прикажемо овде онако, како је он одштампан у Долчијевој студији, који је на жалост у њој српски језик писао на талијански начин, што знатно отежава разумевање стихова, па чак и само читање. То је разлог због ког ћемо после фотокопије неколико страна венецијанског издања Долчијеве студије, песму да напишемо ћирилицом и генијално поједностављеним Вуковим фонетским начином писања.
Ми овој песми придајемо посебно велики значај због тога, што она може да нам послужи као изванредан документ о ономе, што смо изразили насловом овог поглавља, а то је питање: "Који језик је научио римски песник Овидије у изгнанству на обали Црног Мора?" Напоменули смо већ, Ђорђић је, да би те своје стихове написао, морао да се ослони на грађу у вези с Овидијем, на коју је - претпостављамо - наишао негде у некој од римских библиотека за време својих високих студија. Уз то, будући, да је он био и свештено лице, које је придадало католичкој цркви, њему је сигурно била доступна и Ватиканска Библиотека, која чува многе ствари непознате спољном свету. Ми ову песму приказујемо с њеним латинским преводом у нади, да ће младе научне снаге учинити све, да се у будућности онемогуће научни фалсификати о српском народу, као и да се већ многа откривена истина о Србима и српском језику сачува од заборава и изопачавања!
Будући, да би претходна "Песма" написана овако на талијански начин могла да изазове забуну, ми ћемо, пре него што је одштампамо Вуковим фонетским правописом, да унесемо овде само једно кратко објашњење неопорецивог Шафарика. Бавећи се у својој - већ више пута споменутој - "Историји словенског језика и литературе" поближе језиком Далматинаца, он у глави 27. каже, да је језик Далматинаца уз сасвим незнатна одступања српски језик, па прецизира:
"Та одступања односе се особито на изговор вокала "И" уместо "ЈЕ", или "Е", као нпр.: ЛИПО, уместо ЛЈЕПО, ЛЕПО; ДИВОЈКА, уместо ДЈЕВОЈКА, или ДЕВОЈКА, итд." Свако, ко познаје српски језик чак и површно, зна, да се ту не ради чак ни о дијалекталној разлици, већ о варијанти вокала насталог на месту једног ишчезлог гласа старијег српског језика.
Ево, дакле, исте "Песме" написане фонетским Вуковим правописом, уз замену неколико данас неуобичајених, архаичних израза:
Насупрот данашњој тенденциозној хрватској "науци", каква се примењује у васпитању нових генерација, по којој би "илирски" језик био одувек "хрватски", а не српски, професор Костић наводи тврђење прошловековног хрватског историчара Шиме Љубића, који је написао дословно следеће;9
"... данашњи Хрвати којих нема млого, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помиешаног порекла... те су озбиљно попримили тако зване српске начине и облике језичке... до циела у учењу и у јавном животу."
9. - "Ogledalo", I, c. 70.-71.
Врло поуздани професор Костић затим наводи10 следећи податак:
"29. новембра 1885.г. је Игњат Вебер -Ткалчевић казао на скупштини "Матице Хрватске", како неки хрватски писци све више приањају уз начин писања "који се обично зове српски..."
10. - О.ц., цтр. 48
Будући, да нам није циљ да у овој студији проблему "илиризма" и његовом значају за стварање "хрватског језика" посветимо одвећ много простора, упозоравамо заинтересованије читаоце, да је професор Костић о томе сабрао толико података, да их је морао распоредити по поглављима, од којих један део доноси само признања самих Хрвата, други део изјаве српских научника, а трећи изјаве страних писаца. Последњу пак главу свог врло документованог дела посветио је, како сам пише: "Преименовању украденог језика", које је он на свој минуциозни начин рашчланио.
Налазимо, да је сасвим умесно, да на овом месту цитирамо један одломак Ами Буе-а, оснивача француског геолошког друштва и пионира међународне сарадње на научном плану. Он је у другом тому свога дела "Европска Турска''11 написао дословно следеће што због деликатности проблема цитирамо најпре у оригиналу, па затим у преводу; спомињући Хрвате, он каже:
"... vu la pauvrete de leur litterature et l'irregularite de leur langue, ils n'ont pu reussir a se constituer une litterature a part;mais, ils ont ete forces de se rapprocher des Serbes et d'employer leur caracteres, de maniere qu'ils ont ete reduits meme a proposer a ces demiers de se reunir a eux sous le titre banal d'Illyriens. Or, cette proposition insidieuse, tendant a faire disparaitre la nationalite serbe, a ete rejetee par les Serbes..."
11. - Ami Boue, "La Turquie d' Europe", Paris, 1840; tome II, c. 40-
Мишљења смо, да ће и најнеобавештенијем читаоцу претходни одломак послужити као речито објашњење за разумевање једне истине, која је пред савременим генерацијама не само изобличена, већ и тенденциозно скривена!
Јер ево, шта значи наведени текст:
"... због сиромаштва њихове литературе и неправилности њиховог језика, они (тј. Хрвати) нису успели да образују своју литературу, тако су били присиљени, да се приближе Србима и да употребе њихов језик и то на начин, који их је довео дотле, да им предложе, да се с њима уједине под баналним називом Илира. Међутим је овај подмукли предлог, чија је тенденцијаишчезавање српске националности, био одбачен од Срба..."
На жалост, тек је један неправедни друштвени систем нашег века, омогућио потпуно спровођење плана духовног разарања српског народа, уз апсолутну равнодушност културног човечанства. Јер "илиризам" је омогућио не само вештачко политичко стварање хрватске нације у интересу берлинско- бечких германских тенденција, већ и друга отимања од Срба, уз отимање њиховог језика.
Тако су Хрвати, захваљујући једној смишљеној и неетичкој политичкој игри, присвојили целу дубровачку литературу и прогласили је својом, упркос сваком научном мишљењу, па и оном, које је изразио Павле - Јосиф Шафарик у својој "Историји словенског језика и литературе" у глави 26., где он закључује..."
"... sind die Dalmatiner und heutigen Slawonier, so wie die Ragusaner und Bosnier, nach aller Geschichte und Erfahrung Slawen serbischen Stammes..."
Претходни навод значи:
"... Далматинци и данашњи Славонци, исто таkо као и Рагужани (тј. Дубровчани) и Босанци, по свакој историји и искуству су Словени српског стабла..."
Мало касније, у истом овом контексту, Шафарик - као да потврђује овај свој закључак речима:
"... der serbischen der Dalmatiner... ",
што је сасвим јасно:
"... српски језик Далматинаца..."
Овај Шафариков навод нас враћа тамо, где смо отворили ову заграду, тј. до сасвим у почетку споменуте песме Игњата Ђорђића. Али претходно, само још једна кратка напомена за мање обавештене читаоце:
Историчар и творац Српске аутохтонистичке школе, говорио је у својим "Одломцима..." о Србима православне, католичке и мухамеданске вере.
На несрећу, атеисти нашег века с највећим цинизмом употребљавају чак и религију, да би Србе - мухамеданце прометнули у нову - "мухамеданску" нацију! А дојучерашњим убицама српског народа, хрватским националистима, познатим по геноциду при коме нису била поштеђена ни нерођена деца у мајчиној утроби! - дате су одрешене руке, да тенедециозно политизирају готово сва дела, без изузетка, почев од најновијих издања разних енциклопедија и да присвоје, између осталог, све дубровачке писце, који сами себе никада Хрватима нигде нису назвали!
Тако сам имала прилике, да чак у великој библиотеци у Њујорку, тражећи нека дела, наиђем у картотеци на картицу с именом Игњата Ђорђића, на којој је било руком додато на енглеском језику:"Хрватска литература..."! Међутим, у доба, у коме је Ђорђић живео, како напред споменусмо, у Хрватској се говорило, разним страним језицима и мешавином чакавског и кајкавског, док Ђорђићев језик представља нешто сасвим друго. Ђорђевићева песма је испевана на српском језику, па ћемо ми тај аутентични документ да прикажемо овде онако, како је он одштампан у Долчијевој студији, који је на жалост у њој српски језик писао на талијански начин, што знатно отежава разумевање стихова, па чак и само читање. То је разлог због ког ћемо после фотокопије неколико страна венецијанског издања Долчијеве студије, песму да напишемо ћирилицом и генијално поједностављеним Вуковим фонетским начином писања.
Ми овој песми придајемо посебно велики значај због тога, што она може да нам послужи као изванредан документ о ономе, што смо изразили насловом овог поглавља, а то је питање: "Који језик је научио римски песник Овидије у изгнанству на обали Црног Мора?" Напоменули смо већ, Ђорђић је, да би те своје стихове написао, морао да се ослони на грађу у вези с Овидијем, на коју је - претпостављамо - наишао негде у некој од римских библиотека за време својих високих студија. Уз то, будући, да је он био и свештено лице, које је придадало католичкој цркви, њему је сигурно била доступна и Ватиканска Библиотека, која чува многе ствари непознате спољном свету. Ми ову песму приказујемо с њеним латинским преводом у нади, да ће младе научне снаге учинити све, да се у будућности онемогуће научни фалсификати о српском народу, као и да се већ многа откривена истина о Србима и српском језику сачува од заборава и изопачавања!
Будући, да би претходна "Песма" написана овако на талијански начин могла да изазове забуну, ми ћемо, пре него што је одштампамо Вуковим фонетским правописом, да унесемо овде само једно кратко објашњење неопорецивог Шафарика. Бавећи се у својој - већ више пута споменутој - "Историји словенског језика и литературе" поближе језиком Далматинаца, он у глави 27. каже, да је језик Далматинаца уз сасвим незнатна одступања српски језик, па прецизира:
"Та одступања односе се особито на изговор вокала "И" уместо "ЈЕ", или "Е", као нпр.: ЛИПО, уместо ЛЈЕПО, ЛЕПО; ДИВОЈКА, уместо ДЈЕВОЈКА, или ДЕВОЈКА, итд." Свако, ко познаје српски језик чак и површно, зна, да се ту не ради чак ни о дијалекталној разлици, већ о варијанти вокала насталог на месту једног ишчезлог гласа старијег српског језика.
Ево, дакле, исте "Песме" написане фонетским Вуковим правописом, уз замену неколико данас неуобичајених, архаичних израза:
|
PIESAN CARMEN ПЈЕСАН
I. 1 Bleglia∫ce∫e is daleka Бјељаше се из далека U ruxizah Zorra okolo; у ружицах зора около I na ∫varhu ∫voga tieka И у сврху свога тјека Pri∫tupa∫ce nocchno Kollo. Приступаше ноћно коло II. 2 A ia mi∫lech ∫a ciass mochi А ја мишљах за час моћи Stech, i slavu u kom boju; Стећ и славу у ком боју; Trajah dughe cia∫∫e od nochi Трајах дуге часе од ноћи Nepokoinom u pokoju. Непокојном у покоју. III. 3 Ciem∫e tako ∫aman pa∫e Чим се тако заман пасе Misli i∫pra∫nom pamet trudna; Мисли испразном памет трудна Etto is nenad prika∫a∫e Ето, изненада приказа се Mom poghledu ∫ien priciudna. Мом погледу сјен пречудна. IV. 4 Tkaniem ∫latom ∫ua ∫iva∫ce Тканијем златом сва сиваше U naliciu od Pie∫nika; у обличју од Пјесника, Komu cello pokriva∫ce Кому чело покриваше Svyta s’ru∫am lovorike. Свита с ружам ловорика. V. 5 S’ okolizam ia∫niem doli С околицам12 јаснијем доли, Dvorna liza, pun gliubavi; Дворна лица, пун љубави, Drobna ∫ta∫∫a, sied napoli Дробна стаса, сјед наполи Bie∫ce Pie∫nik prighi∫davi. Бјеше пјесник прегиздави. VI. 6 Stah u ciuddu ∫a prie ∫natti Стах у чуду за прије знати Te prika∫ni ∫varhu, i ime; Те прикази сврху, име, Kadmi ∫iedde Kllikovati Кад ми стаде кликовати Pie∫nik gla∫om medenyme. Пјесник гласом медениме. VII. 7 Rimgnanin∫am Ovvidio Римљанин сам Овидио, Ki gliuvene ziech Krivine; Ки љувене жић кривине, Do∫pieh xivot moi nemio Доспје живот мој немио Sred ∫lovinske pokraine. Сред словинске покрајине. VIII. 8 U ∫lovinskоi ovvoi strani У словинској овој страни Be∫iedde u∫eh va∫ce rodne; Бесједе узех ваше родне, Numi pievvat ∫mart ∫abrani Ну ми пјеват смрт забрани Gnim xudiene pie∫ni ugodne. С њим жуђене пјесни угодне. IX. 9 I er predgnu chiud pod nebbi И јер предњу ћуд под неби13 Martav cioviek nepovarxe; Мртав човјек неповрже I prighnuchia ∫tara u ∫ebbi И прегнућа стара у себи Ra∫lucene Du∫ce u∫darxe. Различене душе уздрже; X. 10 Jo∫c-∫e oko moxeh Kosti Још се око мојих кости Пјети14 Pietti xeglian moi duh varti; жељан мој дух врти; Nu ∫cto xudim ∫vom ∫tauno∫ti Ну што жудим свом ставности, Sakonimi brane od ∫marti. Закони ми бране смрти. XI. 11 I ako gliubih rodne kraje И ако љубих родне краје, Gdie sa mallo bymi ∫tati; Гђе за мало би ми стати, Na vas gliubav ma vecchiaie За вас љубав ма већа је, Skiemchiu u vieke pocivati. С кијем ћу у вјеке почивати. XII. 12 Riecje od mudrieh, ∫naj da vyku Ријеч је мудрих, знај да вику15 Ondie gliubav Du∫cia gdie; Онђе љубав Душа гди је, Pokli u bichiu ne rasliku Покли16 у бићу не разлику, Isto du∫cia ∫gliubavie. Исто душа љубави је. XIII. 13 Tiem kad tjelo s’vamje moje Тијем кад тјело с вам је моје, A us tjelo xelna Du∫cia; А уз тјело жељна душа, Onna va∫ciu potrebnoie Она вашу потребно је, Da u viek gliubav no∫∫i, i ku∫cia. Да увјек љубав носи и куша. XIV. 14 K’tebbi doghioh po prilizi К теби дођох по прилици, Er∫i mnogho ∫liccian meni; Јер си много сличан мени, Obba dua∫mo mi Pie∫nizi; Обадва смо ми пјесници, Nu ja martav, a ti lienj. Ну ја мртав, а ти лењи. XV. 15 Sato pievaj, terme i∫mieni Зато пјевај, терме17 измјени Kros pievagnja naimilia; Кроз пјевања најмилија; Pievva u ie∫ik ∫voj rodjenj Пјевај у језик твој рођени, U ki xegliah pievvat i ia. У ки жељах пјеват и ја. XVI. 16 Erga ochiutieh keje mocchi Јер га оћутех ке је моћи I dokle ∫e slavno u∫peo; И докле се славно успео, Daga nechie veik pritechi Да га неће вјек претећи Rimski Tever, Garcki Alfeo. Римски Тевер, грчки Алфео. XVII. 17 Rieci iakos, i hitrinu Ријечи јакост и хитрину I∫govornu ∫nah u gniemu; Изговорну знах у њему, Sa dat ∫vietlos, otet tminnu За дат свјетлост, отет тмину Be∫∫jedegnu naidubgliemu. Бесједењу најдубљему. XVIII. 18 Tolie sladak ∫a gnim pietti Што ли је сладак са њим пјети18 Liepos, kati duh ∫arobi; Љепос, ка ти дух зароби, Da riec ∫laviz moxe i∫rieti Да ријеч славић може изрећи, Gnjom ∫vou gliubav ∫poviedobi. Њом своју љубав сповједо би XIX. 19 A kad bojni vapaj dixe А кад бојни вапај дуже I vite∫e slavvit harli, И витезе славит хрли, Rekbi trubglia da podxixe Рек би трубља да поджиже Sarza oghgnena na boj varli. Срца огњена на бој врли. XX. 20 On u ∫epotah neisrecene Он је у шпотах19 неизречене Milline∫e dikom ghi∫da; Милине се диком гизда, A u hualah proslavgliene А у хвалах прослављене Gliudi i∫no∫∫i vi∫ce od ∫vi∫da. Људе узноси више од звизда. XXI. 21 Vigh posledgna u vremena Виђ последња у времена Od ie∫ika ∫egai diku, Од језика гледај дику, Kolikoje u∫vi∫cena Колико је узвишена U tvom ∫amu Dubrovniku. У твом саму Дубровнику. XXII. 22 Ghleda onamo s’kraja od ∫vita Гледа онамо с краја од свита, Gdie od Lescke rodien karvi, Гђе од лешке рођен крви,20 Gre pun snagna gla∫∫ovita Гре пун знања гласовита Kokanovski Pie∫nik parvj. Кокановски пјесник први. XXIII. 23 Na gnegova piegna uredna На његова пјења вредна Mra∫ni Siever tiek u∫tavi; Мрачни сјевер тјек устави, I xeglie∫na ∫vie∫da iedna А жељезна звјезда ледна, Uxexe∫e u gliubavi. Ужеже се у љубави. XXIV. 24 A ovvamo u i∫tinu А овамо уистину Spievaozi ∫vietli od vi∫ce Спјевао си свјетли од више Dalmatinsku pokrainu Далматинску покрајину Svu lovorim nasadi∫ce. Сву ловорим насадише. XXV. 25 Priebih plame raiskieh duoraa Прије би пламе рајскијех двора Vocchie u je∫∫en, kla∫ie ob litti, Воће ујесен, класје од жити, Priebih mogho vaale od morra, Прије би мого вале од мора, Srake od ∫unza pribroiti. Зраке од сунца прибројити, XXVI. 26 Negh isbroit ∫ve poreda Нег избројит све пореда Mudro∫nanze i pie∫nike Мудрознанце и пјеснике, Kiem Slovinska zti be∫∫ieda, Ким словинска ц'ти бесједа I zavtiechie slavno u vyke. И цвјетаће славно у вике. XXVII. 27 Stan guo∫denni Boga od boja Стан гвоздени бога од боја, Simgnom maglom Vito∫e tma∫ti, Зимном маглом Витош тмасти I Mariza rieka, koja И Марица ријека, која S’Orfeovieh ∫u∫aa u∫ra∫ti. С Орфеових суза узрасти. XXVIII. 28 Granizze∫u gnoj i∫tocne Границе су њој источне I gne tieku ∫varhe nie И ње тјеку краја није,22 Dok harva∫ka Drava pocne Док харваска Драва почне I vaal ∫var∫ci od Adrie. И вал зрачи од Адрије. XXIX. 29 Ruke od tole ∫voe slobodno Руке од толе23 своје слободне Raskrigliena i∫van mierre, Раскриљена изван мјере, Priko Kragnske ∫emglie plodne Прико Крањске земље плодне I planina Czeckieh ∫terre. И планина чешких стере. XXX. Gnoj Lituanska ∫trana i Le∫cka Gnoi ∫triegliozi zarnoru∫∫i Gnoj Mo∫ckovska vlas vite∫cka U iednu∫∫e kittu u∫bu∫i. XXXI. Gnu govore tamni i bliedi Samoxi∫tua ∫red gnihova Pustolovni Samojedi, I ledena ∫emglia nova. XXXII. Pacce Europi plecchi obratri Sa go∫podit priko A∫ie, Kada ∫iedde ∫tolovati Sred Kineske Sieverie. XXXIII. 33 Tatarina gnom prietiti Татарима с њом пријетити Darxavami kiem bli∫uie Државами, ким близује; Per∫ianin u∫mnoxitj Персијанин умножити Hvaliamskoga morra ciuje. С Хвалиамског24 мора чује. XXXIV. 34 Ona ob∫tarta mnostvom uredniem Она обстрта мноштвом вреднијем, Svoe ∫tupaje s’mnoggom hvalom, Своје ступање с многом хвалом, Adrianskiem, Zarniem, Ledeniem Адријанским, Жарним, Леднијем Nema∫ckiem perre valom. И Немачким пере валом. XXXV. 35 Oder gneje, plodna Sava, Одер где је, плодна Сава, Mra∫na Raba, Heper vrli, Мрачна Раба,25 Хепер врли, Visla oholla, bojna Drava, Висла охола, бојна Драва, Xarna Tana, Dunaj harli. Жарна Тана, Дунај хрли, XXXVI. 36 Sto u ovve gla∫ be∫∫iede Што у ове глас бесједе Tak pro∫trane i hvagliene, Так простране и хваљене, Da tve∫e ime vi∫ce u∫vede, Да тве се име више узведе, Pievat u∫mi mie∫cte mene. Пјеват узми мјесто мене. XXXVII. 37 Ali nepoj ti gliuveno Али не пој ти љувено, Er moj plamje ∫u∫e lievo Јер мој плам је сузе љево I damie dopu∫cteno И да ми је допуштено, Uviek tako nebih pievvo. Увјек тако не бих пјево. XXXVIII. 38 Isctom ovve rieci i∫u∫ti, Истом ове рјечи изусти A vidie∫e tai cia∫ meni, А виђе се тај час мени, Da∫e ∫a∫vjem u me upu∫ti Да се сасвим у ме упусти Sa moi iesik plam gliuveni. За мој језик плам љувени. XXXIX. 39 Posli∫cio∫am nu Rimskoga, Послушао сам ну римскога, Kako zienim ia, Pie∫nika, Како цјеним ја Пјесника, Er ie∫ika nie moga Јер језика није мога Pie∫an ovva malla dika. Пјесан ова мала дика. |
SVARHA OD PJESNI
12. - У Стулићевом "Рјечословју илирског језика" стоји , да су "околице" једна врста специјалних
сандала, какве су носили римски песници, или ваљда - у једно одређено доба - антички песници уопште. Следећа објашњења су тек само "импровизација", јер изучавање Ђорђићеве "Пјесме" као и Долчијевог превода предмет су посебне студије којом би се морали позабавити особито добри познаваоци дубровачких писаца.
13. - "под неби" - "под небом"
14. - "пјети", уместо "пјевати"
15. - икавски облик "вику" за "веку", "вијеку"
16. - чудан израз вероватно са значењем: " не видети", или можда "садржавати", "скривати"
17. - "терме", уместо "ријечи", "речи"
18. - "пјети", поново уместо "пјевати"
19. - "шпотах", можда долази од талијанског "споетаре", што, између осталог, значи "клепати стихове",
тако да би тај израз могао да значи "стихови" - весели или шаљиви
20. - Кохановски (Јан), пољски песник епохе, коју у Пољској називају "златно доба". Живео је од 1505.
- 1572.г. Он се сматра творцем пољске поезије направивши од пољског језика језик углађен, хармоничан, прецизан и садржајан. Он је пољској поезији дао обележје аутохтоности вешто се користећи познавањем античке културе и давши јој печат аутентичне народне традиције. Рођен је у једној породици земаљских поседника, отпочео је студије у Кракову, да би их наставио у Италији, у Падови, где је добио солидно хуманистичко образовање. Своје радове писао је на латинском и пољском. Као лирски песник црпео је мудре мисли из Хорација, Цицерона и Сенеке. Главна карактеристика његовог животног дела је хармонија и равнотежа, при чему је знао да уметнички обузда снагу инспирације, уз умесне обсервације обогаћене успоменама и личном културом. Као песник је једноставан, природан и непосредан. Његов таленат га није носио ка стварању монументалних дела већ ка кратким песничким формама, које је веома брижљиво обрађивао. Стога је његова битна карактеристика умереност.
21. - "пјења", уместо "пјевања"
22. - "тјеку" - о. просторно
23. - "од толе", облик који подсећа на народни облик "отале", тј. "одатле"
24. - глагол данас непознат, вероватно са значењем "сабрати се", "скупити"
25. - Хвалиамско Море - Каспијско Језеро
Наводећи претходну песму, нама није био циљ, да вршимо њену естетско - литерарну анализу, већ искључиво, да се послужимо њом као сведочанством о језику, који је научио Овидије у изгнанству у Томију на Црном Мору.
Познат је презир који су гајили и Грци и Римљани у односу на све што је "варварско", те тако ни једни, ни други се нису трудили нити да науче језике, које су једноставно називали "варварским", што савесни Шафарик врло оштро критикује.
Један Херодот, нпр., задовољавао се само тиме, да напише:
"...ηντινα δε γλωσαν ιεσαν οι Πελασγοι, ουκ εχω ατρεκεωζ ειπειν...",
што значи:
"... којим језиком су говорили Пелазги,не могу тако да кажем, "
да би затим додао - попут било каквог незаинтересованог грчког грађанина:
"ησαν οι Πελασγοι βαρβαρον γλωσαν ιεντεζ",26
тј.:
"... Пелазги су говорили варварским језиком."
26. - Раба, врло стари назив за Вовга
Херодота надилази Римљанин Плиније следећим записаним сведочанством:
"... populorum pauca effatu digna, aut facilia nomina... quibus nominare non pigeat... или: "... ignobilium ac barbarae appelationis...",
што значи:
"... мало имена народа су достојна,или лака да се изговope..."
или:
"... простачки и варварски назив..."
27. - Херодот, 1,57
28. - III, 21 и III,3
Стога је право чудо, да се ту и тамо ипак понешто очувало, што је могло да послужи као сведочанство истраживаоцима жељним знања и истине, па и ти веома ретки остаци су највећим делом искварени и изобличени, да је често потребна велика оштроумност и довитљивост, да би се кроз густу маглу угледао трачак светла. У ствари, исто то би се могло рећи и за римског песника Овидија, кога је 9. г. по Христу римски цар Август прогнао из Рима у далеко место Томи, на обали Црног Мора, где је Овидије и умро девет година касније, тј. 18. г. по Христовом рођењу. Премда је песник у својој Елегији 3., из књиге III, оставио аманет, да буде покопан у Риму, та жеља му није била испуњена. Према Еусебију, гроб му је био "juxta urbem", тј. сасвим покрај града изгнанства. Минуциус (Minucianus) пак, који је био ближи Овидијевом времену, тврди, да су га Гети сахранили и подигли му споменик пред вратима куће, у којој је као изгнаник живео:
"Structum idem illi a Barbaris, per multas lacrimas, tymbum ante jannam."
Дакле, не само да су га "варвари" сахранили, већ су за њим пролили и многе сузе, "multas lacrimas", што значи, да ти "варвари" нису били оно, што су под том речју подразумевали и Грци, и њихови подражаваоци Римљани!
Па, будући, да је Овидије међу тим "варварима" провео скоро једну деценију, ми бисмо од њега очекивали о њима многа обавештења, која би нам данас била и те како непроцењиво драгоцена. Колико год да је његов страх углађеног римског грађанина пред варварима наоружаним затрованим стрелама био велики, ипак песник Овидије није могао а да не запази једну племениту особину тих њему туђих људи, за које каже:
"Nomen amititiae barbara corda movet..."
(Ex Ponto, III,2., 100.)
тј.:
"Пријатељство узбуђује варварска срца..."
Но ко су били ти варвари и каква имена им даје римски песник? На жалост, до наших руку су дошли само Овидијеви латински стихови, а они су оскудни у обавештењима. Оно, што би било најидеалније, то су Овидијеве песме писане "варварским" језиком, за које је од самих варвара добио аплауз. Била би нам довољна само једна јасна "варварска" реч, да бисмо направили закључак о врсти негдашњег говора на дунавским и црноморским обалама! Истина, Овидије пева:
'' Carmina quae faciam paene poeta Getas.
A! pudet et Getico scripsi sermone libellum.
Structaque sunt nostris barbara verba modis:
Et placui - gratare mihi! - coepique poetae.
Inter inhumanos nomen habere Getas.
(Ey Ponto,IV, 13., 18-22.)
Претходни стихови у преводу значе:
"Ја сам скоро гетски песник Ах! Стид ме је; написах гетским језиком
књижицу и распоредих према нашим мерилима варварске речи; и допао
сам се; честитај ми! И отпочео сам да уживам глас песника међу неуглађеним
Гетима..."
На жалост, при овоме нам Овидије не саопштава ни једну једину "гетску" реч. Настављајући исту ту своју елегију, он даље (стихови 33.-38.) каже, како, кад је окренуо последњи лист и завршио читање песме инспирисане страном музом:
"Et caput et plenas omnes movere pharetras,
Et longum Getico murmur in ore fuit..."
"... уздрмале су се главе и сви тоболци пуни (стрела)
и дуг жамор у гетским устима беше..."
На једном другом месту исте збирке29 Овидије се жали, како би често хтео нешто да каже, али отпочињу речи да му недостају, као да је заборавио да говори латински, па додаје:
"Threicio Scythicoque fere circumsonor ore
Et videor Geticis scribere posse modis.
Crede mihi, timeo ne sint inmixta Latinis
Inque meis scriptis Pontica verba legas."
29. - Ех Ponto, IV, 14, 47 -50
Значење наведених стихова је следеће:
"Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се,
да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се, да не читаш у моме
рукопису понтске 30 речи, помешане с латинским."
30. - тј. речи, које је научио на црногорској обали
До сада смо уочили, да је Овидије споменуо Гетско, Скитско и Трачко и др. на основу чега се сигурно може закључити, да су и Гети, и Скити, и Трачани говорили - ако не потпуно истим језиком, а оно сигурно на начин, да су се између себе врло добро разумевали. Но тиме није завршена листа имена; њој придодајемо управо споменуте "понтске речи", које би се могле односити на сва три изређана имена. Па ни то није све. Јер исте те "понтске речи" могу да се односе и на Сармате, који у Овидијевим стиховима такође имају своје место; стављајући Сармате уз Гете, одн. сарматски језик уз језик Гета, он нам тиме, несумњиво, јасно даје до знања, да оба та језика спадају у исту групу; јер би иначе следећи стих био неразумљив:
'' Jam didici Getice Sarmaticeque loqui..."
(Trist., V, 12., 58.)
Овидије, дакле, овде каже:
"Већ сам научио, да говорим гетски и сарматски."
Па не само то; песник тврди, да је често чак и приморан да говори сарматски:
"Ille ego Romanus vates - ignoscite, Musae! –
Sarmatico cogor plurima morе loqui."
(Trist.,V,7.,55.-56.)
Овде се Овидије жали:
"Ја римски песник- опростите, музе!- врло
често сам присиљен, да говорим сарматски."
И овде он у наставку додаје, да отпочиње да заборавља латинске речи, те се боји, да књижица коју шаље у Рим садржи много "варварских" израза.
У књизи V елегија са Црнога мора, Овидије се опет жали, како је
"бачен далеко на сарматске обале":
"Sic ego Sarmaticas longe proiectus in oras..."
да би то у књизи IV, ел.8., 16. потврдио с две речи:
"... Sarmaticis locis...'',
тј.
"сарматска места..."
У књизи V, ел.7., 9.20., Овидије пита свог пријатеља из Рима, да ли би желео да нешто сазна о народу града Томи, о његовим обичајима и уопште о средини у којој живи? Затим описује мешавину Грка и Гета, чему додаје већи број Сармата:
''Sarmaticae maior Geticaeque frequentia gentis...''
"Веће мноштво сарматског и гетског народа",
међу којима римски песник не прави разлику. Напротив, он подвлачи, да и једни и други редовно носе на леђима тоболце, пуне стрела с врховима затрованим жутим змијским отровом; и једни и други имају снажне гласове, сурова лица, представљајући тако живу слику и прилику бога рата, Марса. Он нас даље обавештава, да ни Гети, ни Сармати не секу косу, а нити браду, као и да су њихове руке врло брзе да задају рану ножем, будући, "да сваки варварин носи нож о појасу". Другим речима, Сармати и Гети су овде у неку руку поистовећени и описани као ратнички народ, што они - по историји - и јесу били. То су Римљани, уосталом, добро осетили, водећи с њима дуге ратове.
У књизи I, 8., 38.-39., Овидије назива Црно море "злосрећно" море, с којим спаја
"дивље планине Скитије и Сарматије... ",
док му
"сарматски волови вуку варварска кола"31
31. - Trist, III, 10,34: "Ducumt Sarmatici Barbara plaustra Bowes...''
Римски песник је, изгледа, био највише опседнут мишљу о Сарматима, па њихово име повезује и с идејом о својој смрти, певајући с извесним осећањем судбинске неминовности;32
"Nam si morte carens vacua volat altus in aura
Spiritus et Santii sunt rata dicta senis,
Inter Sarmaticas Romana vagabitur umbras... "
32. - Trist.III,3,61,63
Ево, шта каже Овидије претходним стиховима:
"Јер, ако бесмртни дух лети високо горе и ако су речи старца са Самоса
истините, моја сенка Римљанина лутаће међу сенима Сармата."
Тако је римски песник у неку руку дао предност сарматском имену, повезујући себе са Сарматима и после смрти, што ни у ком случају није за занемаривање. Премда се нисмо посвећивали искључиво студији Овидијевог боравка међу црноморским "варварима", једно смо ипак запазили: они, који су се том студијом бавили, узимали су у обзир углавном гетско име, искључујући тиме сва остала. Дакако, овај проблем се мора темељно изучити, уз особито посвећивање пажње открићу, или открићима Игњата Ђорђића, које је - своједобно - Себастијан Долчи сигурно морао имати у рукама, познавати и високо ценити. Јер Долчи је, као што је то - уосталом - био обичај у његових савременика, изванредно познавао античке ауторе и с лакоћом се служио њиховим аргументима за своју, у почетку овог поглавља споменуту тезу о "Старости и проширености илирског језика", којој ми и захваљујемо напред цитирану песму. Уз то, Долчи се у потпуности слагао и са самим Игнациусом Георгиусом.који је
"... a solis Thracibus nostram deducit originem...",
tj.:
"... наше порекло изводио од самих Трачана..."
Нека нам буде допуштено, да на овом месту изразимо свој суд о - да се тако изразимо - неозбиљности европске науке, која је прешла с извесном површношћу преко Херодотовог тврђења о Трачанима, за које он каже, да су после Хиндуса најмногобројнији народ на земљи. Због важности коју ми придајемо његовом сведочанству и Херодотовом личном мишљењу, ми наводимо
тај његов одломак у оригиналу:
"θρκικων οε εθνοζ μεγιστον εστι μετα γε Ινδουζ παντων
ανθρωπων, ει δε υπ ενοζ αρχοιτοη ψρονεοι κατα τωυτο, αμαχ —
οντ αν ειη και πολλψ κρατιστον παντων εθνεων κατα γνωμην
την εμην... ουνοματα δ εχουσι πολλα κατα χωραζ εκσιαι,
νομοισι δε ουτοι παραπλησιοισι παντεζ χρενται κατα παντα..."33
33. - Херодот, Књ. V, гл. 3
Херодот нам, дакле, у предњем наводу саопштава, да су Трачани највећи народ од свих после Хиндуса. Затим, да су сви они исто мислили и да је њима владао један човек, били би непобедиви и далеко најјачи од свих народа, уз што "отац историје" додаје: "ПО МОМ МИШЉЕЊУ." Одмах затим он каже, да исти ти Трачани носе многа имена од једног краја до другог, али да су закони и обичаји код свих у свему исти...
Привлачимо особито пажњу читалаца на Херодотову примедбу: "... по мом мишљењу..." Јер, то значи, да је оно, што је у овом случају прибележио, сам видео, упознао и закључио, иначе би он поступио онако, како су антички писци уобичавали да чине, пишући: "Прича се, кажу", или томе слично. Ништа од свега тога; грчки историчар је потпуно одређен, јасан и категоричан, па не можемо, а да не изразимо чуђење над незаинтересованошћу науке над оваквом једном чињеницом. Исто тако су зачуђујућа и разна произвољна тумачења коментатора, који - не рашчлањавајући проблем у свој његовој дубини - закључују, да се Херодот морао преварити. Међутим, у прошловековним енциклопедијама, налази се - између осталог - и обавештење о томе, да су "логографи, Херодотови претходници, под Тракијом подразумевали читаву Европу и све земље северно од Грчке", а то је нешто, што отвара нове хоризонте на пољу истраживања...
После ових неколико појединости, да се вратимо врло ученом и изванредно добро обавештеном Себастијану Долчију, који у свом делу такође врло јасно закључује на основу најстаријих сведочанстава, чији је он био врстан познавалац:
"Јаm vero ех vetustissimis monumentis constat, Thracibus, Illyricis, Sarmatis etGetis... adtribueadum esse linguae commercium,''
што ће рећи:
"Уистину, већ се на основу најстаријих споменика захључује, да се Трачанима, Илирима, Сарматима и Гетима... може приписати
заједничко језичко општење, тј. заједнички језик."
На другим пак местима, Долчи као истојезичке додаје још и Македонце, Ските и још неке народне групе, уз особито подвлачење истородности језика Дачана и житеља Мезије, одн. данашње Србије и Бугарске, када Бугарима ту још није било ни трага. Као највише сведочанство о тој језичкој истоветности Долчи цитира Овидијево - Ћорђићеву "Пјесан " која се завршава речима:
"Језика није мога Пјесан ова мала дика!"
Зато, што је - по њеном аутору Ђорђићу и његовом поштоваоцу и коментатору, Долчију - та песма испевана истим језиком, којим је писао неке своје песме у изгнанству римски песник Овидије и којим су говорили сви напред споменути антички народи, који су - не само по Долчију и Ђорђићу
- већ и по многим другим озбиљним истраживаоцима сви били - Срби.
Упоређујући садржај овде наведене Ђорђићеве "Пјесме" и стихове, које је Овидије упућивао из изгнанства у Рим својим пријатељима, неизбежно закључујемо, да и ту и тамо има заједничких мисли, што несумњиво доказује, да је Ђорђић био сигуран у оно што пише, будући, да је проблем морао добро познавати. Том познавању је, несумњиво, као што смо већ казали, допринео његов студиозан боравак у Риму. У сваком случају, немогуће је претпоставити, да би аутор себи допустио, да садржај песме исконструише произвољно, чему се супротставља и паралелност идеја. Ђорђић је, дакле, морао имати документ у рукама! Али који? Зашто нам то Долчи није рекао? Изнад свега би било важно проучити до краја целога Ђорђића и пронаћи макар један траг о споменутом документу, како би се научно стало на пут разним румунским и бугарским псеудо-научним конструкцијама. Јер само две, или три Овидијеве речи на српском језику, налик на онај, којим је Ђорђић испевао своју "Пјесан", било би довољно, да се зауставе и румунске, и бугарске, и арнаутске приче!
А како те приче изгледају, илустроваћемо то једним бугарским примером:
Ми сви врло добро знамо, да су Бугари стигли на Балкан 679. године као наоружана хорда између 20.000 и 30.000 људи татарско-турског порекла. И та шака пљачкаша покорила је мирно староседелачко српско становништво, коме је наметнула име, али као неупоредиво малобројнија, примила је српски језик...
Па ипак, служећи се напред подвученом псеудо-науком, ево шта је рекао извесни Васил Маринов на Првом "Траколошком" Конгресу"34, у тежњи да Бугаре представи углавном као потомке старих Срба Рашана, тј. Трачана, али - наравно - као и увек, прећуткујући српско име. У свом предавању
о "Културној заоставштини Трачана", Маринов је изговорио и следећу реченицу:
"Nordbulgarische Bezeichnung "OPINJAK", "OPINKA", die
aus dem altbulgarischen Wort 'OPANAK"... kommt... "35
"Севернобугарски израз "ОПИЊАК", "ОПИНКА",
који долази од старобугарске речи "ОПАНАК"... "
34. - Thracia, Primus Congressus Stuudiorum Thracicorum, Tomus II, Serbicae, 1974, Academia Litterarum Bulgarica
35. - Ibid.p.205.
Тај "ОПАНАК" никако није могао да буде "старобугарски", јер када се та реч на Балкану употребљавала, прави Бугари су били веома далеко од њега! Тај "ОПАНАК" је био и пре и после доласка Бугара српски израз, али о томе није реч проговорио чак ни присутни делегат Српске Академије Наука! А неколико стотина присутних странаца, који појма немају ни о српском, а ни о бугарском језику примили су изјаву Васила Маринова као научну чињеницу!
Зато сутра, када се обнови Милојевићева Аутохтонистичка Школа у било ком облику, цео рапорт са тог конгреса, објављен у два повелика тома, мора да се преиспита, да би се свака српска реч очистила од унакарађивања и приказала у својој пуној вајкадашњој лепоти!
Тако се понашају данас Бугари... А тако су се у односу на Србе понашали и охоли стари Грци и Римљани! Говорећи много о себи, а прећуткујући готово све о античким Србима, они су један део науке претворили у празнину... па чак и када су били изгнани као Овидије! Оно што је мени било доступно ја сам од почетка до краја прочитала, тражећи једну једину сарматско - гетско - скитско - трачку реч, али је нисам нашла. Читалац ће лако појмити, да би уистину била довољна само једна реч, управо као напоре споменути "старобугарски" "ОПАНАК", или као ведско "ТАТА" - "фамилијарни израз у Ведама", коме одговара "НАНА", такође израз у "фамилијарном говору". Да се то схвати, не треба чак никакво претходно знање; довољно је говорити српским као својим материнским језиком. Но - премда се у прошлом веку о српском језику и писало и говорило у суперлативима, у овом, XX веку о њему се ћути, управо онако, како су ћутали о "варварима" Грци и, како Страбон написа - њихови верни имитатори Римљани. Па и знање римског песника - Овидија, који је међу "варварима" живео, па чак и научио њихов језик толико, да је на њему могао писати песме, веома је оскудно и скучено. У ствари, уколико каснијим рецензијама из Овидијевих стихова ништа није избачено - код њега се све сводило поглавито на осећање страха и осећаја нелагодности углађеног велеградског песника међу "варварима" ратницима, чији му је менталитет био потпуно стран. Па ипак силом прилика, он је из целе групе "варвара" издвојио у неку руку Сармате, тиме, што је с њима повезао своју судбину и после смрти, а уз то - он ништа мање пажње није посветио сарматском него гетском језику, преплићући већ споменуте изразе: трачки, скитски, гетски, сарматски и дачки. Па који је то језик могао бити?!
Што се "Дачана" тиче, навешћемо овде један интересантан одломак из Кашанинове "Српске књижевности у средњем веку", који ће нам најбоље показати, ко су били Дачани, па - према томе - којим језиком су говорили. Пишући о Зонариној хроници, Кашанин каже следеће:36
''Зонарина хроника је била крајње занимљива и поучна лектира за наше средњовековне читаоце: у њој се прича о личностима и догађајима из јеврејске и персијске историје, из историје римских и византијских царева и, посебно, хришћанске цркве, нарочито васељенских и помесних сабора. Међутим, изузетна вредност Зонарине хронике, за српске читаоце XIV и XV века, није била само у обиљу, ширини и занимљивости њених обавештења из историје света, него и у томе што се у њој међу историјским народима помињу и Срби.
Када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе - тако стоји у тој хроници - Срби су му дуго давали жесток отпор. Али најзад видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега. и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега. Начинивши на Дунаву такав мост "како није могућно испричати га, него само чудити му се", цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ покори Римљанима,а српски поглавица Декевал се убије.
Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српскога владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио озго мраморне плоче... Причу је редиговао преводидац Зонарине хронике, који је унео у текст и то да се сестра цара Константина Великог удала за Србина Ликинија. Идентификовањем Срба с Дачанима и стављањем српске историје у доба Римљана, Срби су излазили на светску сцену, а њихови владари долазили међу старе и знамените владаре у свету. Српским великашима је морало годити да читају и слушају о храбрости и богатству својих далеких предака, а владари се морали поносити што су у сродству с царем Константином Великим.''
36. - Просвета, Београд, 1975, стр.:374-375.
Како има и других аутора, који тврде, да су стари Дачани били Срби, не постоји никакав разлог да се то тврђење не уважи.
Према томе, ако су били Срби, најлогичнија је ствар на свету, да је њихов језик био српски!
Што се тиче Сарматије, из историје се зна, да су постојале азијска и европска Сарматија, као и да се европска Сарматија протезала од Црног до Балтичког Мора, сежући на југ до Дунава. У ствари, додајући још само део Балканског Полуострва од Дунава до Грчке, ми бисмо ту Сарматију могли да идентификујемо с Тракијом прехеродотовских логографа. Наш циљ није овде, да улазимо у историјске појединости о Сарматима, које су обрадили Милојевић и Лукин - Лазић, већ да се позабавимо њиховим именом и - колико можемо - њиховим језиком, будући, да је наука преко овог проблема прешла некако олако, поклањајући сву пажњу готово само Грцима и Римљанима. Да је бар Српска Академија Наука прихватила учење Српске Аутохтонистичке Школе, данас би многе ствари имале другачији изглед! Па би то учење било продрло и у Европу...
Ево, на каква смо обавештења наишли, листајући старе књиге. Понајпре, у огромној књизи Мавра Орбинија, из 1601. г., по завршетку његове студије "Il regni degli Slavi",37 чији је утицај на савремену и новију историографију значајан, наићи ћемо на додатке на латинском језику. У првом додатку (Appendix prima) се расправља о именима Германа, а затим Словена, или Хенета, одн. Венета. Споменувши Сармате, аутор тога додатка каже:
"Recte еniм Mela: una gens, aliquot populi, et aliquot nomina",
тј.:
"Право вели Мела: један род, више народа, више имена. "
37. - "О владавини Словена"
Одмах затим дознајемо, да су Грци и то име изменили на свој начин, направивши од њега Σαυροματασ, одн. Сауромати, што је прихватио Јувенал у својој сатири 2. Ипак, већина аутора је задржала назив Сармати, како га је навео Птоломеј, александријски астроном и географ из II века. По Птоломеју, највећи број племена је живео у Сарматији, а међу њима највеће је било племе Венеда, у античко доба називани још и Венети, или Хенети. Исти писац затим објашњава, да је постепено и име Сармата "замрачено", с тим, што су га задржали само Сораби, или Серби, како се уопште узев сматра. Он то изражава на следећи начин:
"Obscuaratum tamen paulatim et Sarmatarum nomen invenimus, ita quidem ut soli Sorabi et Serbii id conservasse existimentur.
Etenim, fonus admodum affinis est, ut in latina lingua litterarum B et M. Coeipit circa Mauriciii Caes. tempora38 vulgatius fieri Slavorum nome. "
38. - Маврикије је био византијски цар, који је владао 582 - 602 г. Као енергичан човек, за време своје
владавине је много учинио за обезбеђење византијских поседа у Италији и Африци. Међутим, као велика тврдица изазвао је против себе опозицију. Његова војска се 602. г. побунила, кренула за Цариград, свргла га и убила.
По истом аутору, дакле, консонанти Б и М су тако блиски, да се, управо као и у латинском језику, лако могу заменити један с другим. Уз то, исти писац прецизира, да је отприлике од времена цара Маврикија име Словен отпочело да буде познатије од имена Сармат...
Но овакве и сличне појединости за Шафарика су врло недовољне и веома оскудне. Он сматра, да и грчки и римски писци с њиховим схватањима о "варварима", као и због њиховог непознавања страних језика, не могу да послуже као ослонац за изучавање историје и лингвистике Словена. Јер - службена историја, базирана на грчко-римским обавештењима отпочиње отприлике, када се ради о словенским народима, тек од VI и VII века, а то је тек једно касно доба, будући да су - увек по Шафарику - сви словенски језици, одн. како велики познаваоци тврде, сви словенски дијалекти такви, какви су данас, постојали - уз сасвим незнатне изузетке - управо већ у VII веку.39
39. - Види о томе: Über die Abkunft der Slawen", nach L. Surowiecki 1828, c. 140,137, 211.
Увек по Шафарику, имена као Сармат, Венд, Хенети, Анти, итд., имена су наденута давним Словенима од странаца; а Француски слависта, Сурrien Robert, тврди, да је и сам назив Словен потекао такође од странаца и то од Римљана, који су при својим војним походима на Балкан, одводили преживеле становнике у Рим, где је њихово ухо реаговало само на други део личних имена, као: Мирослав, Србислав, Крунослав, Бранислав, итд., изобличивши оно "-слав", што значи "славан, gloriosus", у латинску именицу "склав" или "sclavus", што је временом изазвало погрешне и тенденциозне етимологије словенског имена уопште. Што се тиче појма Сарматије, који нас овде особито интересује, иначе веома марљиви Немци, Енглези, Французи и Талијани остављали су по страни, као што се нису много трудили ни да расветле проблеме Словена уопште. То је Шафариково дубоко убеђење и он не пропушта ни једну прилику, да га подвуче.
У истом делу он тврди, као уосталом и у својој капиталној студији "Старожитности славјанске", да су странци заменили "den alten und vielfach missgebrauchten Namen der Sarmaten", као што рекосмо, са "Словени", али и да име Сармати представља деформацију имена најстаријег словенског народа - СРБ-а, које је несловенима тешко за изговор. Он чак прецизира, да се име Сармати примењивало на све гране српског порекла: »... für alle Zweige sеrbischer Abkunft..."40, па то поткрепљује већ наведеним Мелиним сведочанством: "Una gens, aliquot populi et aliquot nomine", одн.: "Један род више народа и више имена.'' Ha иcтoм мecтy Шaфapик кaжe, да је велики број словенских дијалеката његовог времена "речит и пуноважан сведок" (... ist ein sprech ender, vollgultiger Zeuge...) за огромност тог сарматског, одн. српског прадавног стабла, чија је бројна и просторна појава у V и VI веку по Христу изазвала чуђење. Он даље тврди, да порекло Словена не може да се ограничи само на Србе око Волге, нити пак на Србе око Балтика. Како су се прастара седишта Срба (Шарафик пише баш тако!) налазила на средини између Скита, Германа и Келта, и њихова праисторија представља исто тако у неку руку спојницу (... Vereinpunkt...)41 праисторије свих тзв. главних и из њих насталих народа у Европи.
40. - Ibid, c. 158
41. - Ibid.c. 147 id.
По њему, одн. по Суровјецком, чије дело је он приредио за штампу, управо као и по Нестору Часном Кијевском, Срби су се размилели према северу Европе у једно давно доба са Балкана, из Илирије и из Мезије, о чему расправљамо подробније на једном другом месту. Оно, што нас у вези с овим поглављем особито занима, јесте каквим језиком се сав тај - још у преисторијско доба тако распрострањени - српски народ служио? Уз то нас интересује и то, да ли се тај језик може довести у везу с главним мотивом овог одломка наше студије, тј., каквим говором се служио Овидије у изгнанству? А пошто је римски песник тај новонаучени језик називао час гетски, час сарматски, може ли се исти тај довести у вези са савременим српским?
Да пођемо овде опет од Шафариковог научног ауторитета, који - колико нам је познато - нико није ни могао, а ни покушавао да порекне. У својој обради дела Лоренца Суровјецког, која врви аргументима, сведочанствима и цитатима, Шафарик више пута изричито тврди, да је име СРБ У РОДОВСКОМ ЗНАЧЕЊУ СТАРИЈЕ ОД СЛОВЕН, чему у прилог говоре многе чињенице, сведочанства и разлози. То су учили, каже Шафарик: К. G. Anton, F. Durich, J. Dobrowsky и др. А да су САРМАТИ били управо Срби, за то, наставља он, постоје чврсти ослонци. Између осталог, наводи он у наставку, име СРБ спомињу Плиније (пре 79.г. пре Христа) и Птоломеј (161.г. по Христу) и то као име САРМАТСКОГ НАРОДА, између Меотског језера и Волге, на данашњој реци Серби. По Суровјецком и Шафарику42:
"Тај чисти облик СРБИ, СЕРБИ, СИРБИ стигао је неким директним путем до грчких географа, те је тако остао неизмењен у грчком САРМАТИ...
Међутим, својственост тог имена остала је далеким и у језичком смислу сиромашним Грцима (Spracharme Griechen) непозната".
42. - Исти ови подаци налазе се у споменутом "Пореклу Словена" Суровјецког -Шафарика, а и у Шафариковим "Старожитностима"
По Шафарику, и Плиније и Птоломеј су узели српско име са истог извора.
Што се тиче Прокопијевог назива Спори, тврди Шафарик, грчко је изобличавање имена Срби, које Прокопије као Грк није ни могао да разуме. Исто то важи за Плинија и за Јорнандеса при њиховом спомињању народа Спали и Спалеи на Припету и на Дњепру, што је само због незнања једна неумесна језична деформација (entstellte Spielart) од имена Срб. Мurrау (1.71.) наставља даље Шафарик ређање сведочанстава, тврди, да су на исти начин још стари Грци пре Херодота од карактеристичног назива СРБАЉ, направили Трибал и Трибалои (Τριβαλλοσ, Τριβαλλοι), према њиховој могућности, одн. немогућности изговора скупа СРБ.. А Трибали су, према Херодоту, били најмногобројнији и најмоћнији народ на северу трачко-илирског полуострва.
Познато је, заокружује Шафарик мисао Суровјецког, да су Трибали били сматрани као Трачани.
С друге стране, увек по Суровјецком - Шафарику, и јадранским Илирима име СРБ, СРБИН Србаљ, било је домаће (einheimisch), што доказују имена места: Сорвиодурум, Сербетиум, Сорба, Сербинум, Сербициум, Срб у Лици, итд. Ако ли пак пређемо на галске Србе - Венде и код њих ћемо наћи назив Срб; тако се река Саар у Мозелу у доба Римљана звала Саруба, или Саравус, а на Рајни се још данас онај који обрађује земљу назива Сурбел, тј. Србаљ.43
Име Срб, наставља даље излагање Шафарик - Суровјецки, налази се и на супротној страни Ламанша у имену Сорбиодунум, док је до његовог доба било сачувано име Серфен за једну народну групу. Он даље одвија исту мисао и када се ради о подручју Балтичког мора, где су називи од корена и имена Срб тако чести и очигледни, да их није потребно ни наводити..
. Што се тиче имена Венд и Ант (ово последње, сматра Шафарик - Суровјецки, одговара хомеровском Енетос) - та два назива за домаће Срб, Србин, Србаљ, што је једнако називу Сармат, била су у употреби особито код Келта и њихове браће Германа. Немци су називали Вендима још и Чехе, Лехе и Словенце, јер су их они подсећали на Србе, што су, у ствари, ови по свом пореклу и били.
43. - Значи још половину прошлог, XIX века
Шафарик се даље осврће на VII век по Христу, када се сматра, да су данашњи балкански Срби тек стигли на данашње своје полуострво, па каже:
"Када су Словени стигли у Илирикум, они су ту свуда нашли своју родовску браћу - Србе и помешали су се и умножили с њима; Чеси и Лехи с Лужичким Србима, у Мајсену, у Боемији, а и остала северна племена, придошла из старе Сарматије, те су тако сви били истински и родовски Срби који сами себе у она давна времена никад нису ни звали друкчије, па ни Словенима, већ само Србима."
Од 195. стране па надаље Суровјецки - Шафарик и даље бране историјски приоритет српског имена, изједначавајући га са сарматским и тврдећи, да је оно било некада опште име свих народа, који се данас називају Словенима. Као доказ за то, они узимају истоветност имена Лужичких Срба и Срба са Балкана, који - по језику - представљају - у неку руку - две крајње тачке на линији словенских језика. Они потом спомињу Добровског, који је тврдио, да истоветност имена вендских, одн. северних, Лужичких Срба и Срба са Балкана, није само случај. По Добровском та истоветност имена једних и других Срба потиче из прадавних времена (aus uralten Zeiten), jep cy и једни и други себе називали само тим, некада јединственим именом, пре него што се на историјској европској позорници појавило много млађе опште име Словен.44 Најзад, сама чињеница, да значење имена Срб не може лако да се објасни, и по Добровском, и по Суровјецком, и по Шафарику представља сведочанство о ЊЕГОВОЈ ВЕЛИКОЈ СТАРИНИ.
44. - Wiener Jahrbuch, XXXVII Bd, 1827.
Повезавши тако име Овидијевих Сармата с првобитним њиховим правим именом Срби, Сирби, Серби, или Сурби, па затим с новијим називом Словен, да потражимо надопуну ових обавештења код једног другог писца, великог ерудите и изванредног познаваоца античких писаца. То је Franciscus - Maria Appendini, који је написао један изванредно драгоцен предговор Стулићеву речнику.45
45. - Joakima Stulli Rjecosloxje Illir - Ital - Lat, Dubrovnik 1806.
О Апендинију нас Станојевић обавештава, да је рођен у Пијемонту, у Италији, недалеко од Торина. Више науке је завршио у Риму. 1791.г. је дошао у Дубровник, где је био професор гимназије, а затим њен директор од 1808.-1834.г., када је у истом својству прешао у Задар. Премда је пореклом био Талијан, Апендини се као учен човек страствено бавио археологијом и историјом Дубровника и српских "илирских" земаља на Балкану. Главна су му дела: Notiziе istorico-critiche sulle Antichita. Уз Историју и археологију, он се живо интересовао за латинску и талијанску литературу, уз што је прикључивао литературу старог Дубровника, као и "илирски" језик, те је тако написао још: Storia e Letteratura de' Ragusei i Grammatica della lingua illirica, која је била издата у Дубровнику 1808. г., да би после тога доживела још три издања. Ова граматика се сматра можда најбољом међу старијим граматикама српског, или илирског језика.46
46. - О Апендинију је писао Ј. Нађ у Поповићевим прилозима за језик и књижевност
Споменути Апендинијев предговор Стулићеву речнику по својој документацији ни најмање не заостаје за Шафариком, Суровјецким, Добровским, или којим другим славистом. Само, Апендини се ограничио на једну главну тему, а то је, да докаже, да су древни Трачани и Илири били Словени, те да се, према томе, одбацивши неколико страних и привремених инвазија, становништво Балканског Полуострва од античког до његовог времена није битно изменило. Уосталом, чини нам се, да се наука ни према овом проблему није понела с довољно озбиљности. Прихваћено је гледиште, да ни једна инвазија није истребила малобројне Грке и нешто бројније античке Латине, који су се временом прометнули у данашње Талијане.
Међутим, с друге стране, Трачани, за које је Херодот с поуздањем тврдио, да су на земљи најбројнији после Хиндуса, за науку су покопани готово без икаквог трага. Уз то, и од њих и од Илира направљени су неки "мистериозни народи", о којима су појмови углавном нејасни... Међутим, ако се пође са становишта, да су ти толико бројни Трачани преци данашњих - такође у Европи и на свету врло бројних Словена, то мења из основа сва погрешна учења; но не само погрешна, већ и пристрасна, будући, да углавном, како рече Живанчевић, "потичу од оних, који су на Словене гледали крвавим очима." Апендини је сигурно био један од ретких странаца, на кога се претходно не би могла применити, те ми прилазимо његовој студији с поштовањем - колико због његове објективности, толико исто и због његове велике учености.
На основу врло бројних античких сведочанстава, тај Талијан тврди; 47
"Verum non modo ad Istrum stetit Thracia vetus,sed ultra trans flumen illud...
longissime processit..."
што значи:
"Уистину, стара Тракија није се простирала само до Дунава,већ се протезала с оне стране реке веома далеко...",
што врло логично може да се повеже с Херодотовом изјавом, заснованом на његовом личном искуству.
47. - Стулићев Речник, cтp. XXXIII, стубац 1-2
Осим тога, претходно тврђење савршено одговара и тврђењима Херодотових претходника, по којима је древнаТракија заузимала целу Европу северно од Грчке. Но морали бисмо овде да прецизирамо, да су назив Тракија, по српским историчарима, Грци направили од назива Рашани, или Рашчани, што је био покрајински назив за Србе, који су живели уз реку Рашку, или Расу, притоку Марице. Двојица српских историчара: Милош Милојевић и Сима Лукин - Лазић, обојица из деветнаестог века, још увек су имали прилике, да на обали те реке виде развалине древног српског града Раса... Па пошто Грци, како Шафарик рече, уз срџбу врло савесног научника, нису познавали српски језик, а још мање су познавали бројна племенска имена тих старих Срба, која су се разликовала од једног краја до другог, они су на све њих једноставно применили једино име које су првобитно у својој близини упознали: Рашани, или Рашчани, од чега типичним грчким изобличавањем, постадоше Трачани, што су онда од њих прихватили најпре Римљани, па затим и сви други Европљани.
Но било како било, ти древни Трачани су, по Апендинију, а на основу њему познатих сведочанстава, заузимали огромне европске просторе далеко на северу преко Дунава. Но он се не ограничава само на античке писце, већ на истом месту у наставку каже, да и по новијим ауторима:
"... recentibus scriptoribus Cluverio (Lib.I Germ. Antiqu.c.4.), Bocharto (In Phaleghx, Lib. 3., c.L), et Curtlero (In Origin. Mundi,. Lib. Ic.l8.)...",
Трачанима су припадали и Мижани обе, тј. Горња и Доња Мезија, па Дачани, па Гети... А и Мижани и Гети су се по Страбону (VII) као Трачани налазили с обе стране реке. Затим он каже: "Item Stephano (V Get.) et Herodoto (L IV) Getae sunt Tracum coloni...",тј. и по Стефану и по Херодоту Гети су трачки насељеници, док су Дачани исто што и Гети, ".. .et situ solum et nominе ab iis diversos... ", "... но само местом боравка и именом од њих различити... "
Даље Апендини каже, да су и Дачани и Гети, према Диону Касиусу (Књ. 51.) Трачани, пореклом из области Родопских планина, чему додаје:
" Роrrо Scythanun, Sarmatarumque gens una et eadem ab origine *** Thracibus, Macedonibus, Illiriis, Mysis, Dacis et Getis plane habenda est..."
Дакле:
"Порекло Скита и Сармата исто је као и порекло Трачана,Македонаца, Илира, Мижана, Дачана и Гета..."
Плиније је, према Апендинију, показао са сигурношћу, да су Гети и Дачани исти народ, исто тако као и Сармати, или Сауромати... Исти ти Сармати, каже Апендини у наставку, прелазили су тајно у огромном броју Дунав, што су могли да учине једино под претпоставком, да су говорили језиком новог краја у коме су се нашли... Уз то, Апендини напомиње, да Плиније каже за Сармате (књ. VI, гл. 7.), а Херодот за Сигине "с оне стране Дунава" (књ. V - transistranas), да су потомци, или племе Међана: "Atqui Medi illi non Asiatici, sed Europaei." И даље нам Апендини саопштава врло занимљиве ствари, о којима наука, колико нам је познато, стварајући историју, апсолутно није водила рачуна. Јер, по античким писцима, ти Међани су пореклом Трачани, као нпр., по Ливију, по Полибију, по Птоломеју. Ево, с тим у вези, оригиналног Апендинијевог текста на латинском:
"Et sane Medorum gentis in Thracia Aborigenis meminere quampluriperspicuo a MADAI nuncupat (1.38. et 26., c. 25);Polybius (Excerpt.l.l0., c.35), qui, ut Livius, conterminos Macedoniae statuit; Ptolemaeus, qui Medorum regionem in Thracia cis Istrum Medicam appellat (1.3., c.11.). Itaque MEDO-SARAMATE et MEDO - SYGINAE IPSI ETIAM THRACES ERANT, et ASIATICA MEDIA VEL A THRACO - MEDORUM COLONIIS ILLUC USQUE PROVECTIS, ut ex Herodoto (1.1.) conjici posse videtur, vel ob aliam causam recentius ita fuit vocitata. Sed Aristoteli quoque, ne dum geographis, historicisque onmibus, innotuit, illas gentes omnes, sive Cisistranae, sive Transistranae essent, eiusdem fuisse generis, et Scythas, Medosque in Thracia extitisse. Ait enim (De mirand. audit., c.110.): "Scytharum, Mediorumque regio est Tracia nomine..."
Уз напред речено, из горњег текста излази, да су Медо - Сармати, управо као и Медо - Сигини48 били Трачани, као и да су азијски Међани трачко - медски насељеници, како се може закључити по ономе што Херодот наводи. На крају се Апендини позива на највећи антички ауторитет, тј. на самог Аристотела, који није био ни географ, а ни историчар, али је оставио сведочанство, по коме су - како житељи с оне стране Дунава, тако исто и с друге, одн. балканске, припадали истом роду, будући да су и Скити, управо као и Међани настали у Тракији. Овде Апендини наводи Аристотелове речи:
"Област Скита и Међана зове се Тракија..."49
48. - Упозоравамо заинтересоване читаоце на студију Милана Будимира у Гласу Српске Ахадемије Наука, од. литературе и језика, бр. CCXXVI, нова серија, Kњ. 4, Београд, 1959.г.
49. - С тим у вези привлачимо пажњу на дело "Лепенски Вир", или "Нова праисторијска култура у Подунављу", Драгослава Срејовића, Београд, 1969.г.
Даље нам Апендини каже, да је у првом делу своје студије, ослањајући се на разна сведочанства, говорио о сличности, одн. о идентичности језика свих тих племена, али, да након последњих цитата може то да потвдрди са још више сигурности.
"Jam vidmus quae fuerit vetus lingua Thracum... ",
tj'.;
"Видели смо какав је био језик старих Трачана... ",
пише нам аутор, па додаје, да је исти тај језик, по Страбоновом тврђењу (Књ. VII), био и језик Гета. Страбон, наиме, наводи сведочанство Елија Секста Катона (Aelius Sextus Cato), који је, пишући о Гетима рекао:
"... quae gens eodem *** Thracibus sermone utiur... "
тј.
"...народ који се служи истим језиком као и Трачани... ".
Но Страбон на истом месту тврди,да истим језиком говоре и Дачани:
"Sed Getae unius linguae сum Dacis erant.Edem utuntur *** Dacia lingua Getae.Thracia vero, seu Getica, seu Sarmatica...".
Другим речима:
"Гети су имали исти језик са Дачанима...Уистину трачки, или гетски, или сарматски... ".
Што се тиче скитског језика, након претходног текста, Апендини наводи Овидијеве стихове из његове треће књиге елегија (Елег. 14.), које већ познајемо и где Овидије пева, да је научио трачки и скитски, а да и на гетском језику зна да пише. Затим читамо Апендијево тврђење:
"Sarmaticam vero fuisse eamdem ac Geticam, sic ille ostendit (Trist.V.,Eleg. 12.): "Jam didici GETICE, SARATICEQUE loqui."
Апендини, дакле, затим констатује, да је за Овидија САРМАТСКИ ЈЕЗИК БИО ИСТИ КАО И ГЕТСКИ, што је римски песник јасно
казао наведеним стихом:
"Већ сам научио да говорим ГЕТСКИ И САРМАТСКИ"
Вршећи даље најсавеснију анализу, Апендини сматра, да је Овидије употребио као синониме (sinonymice usurpavit): Threicium, Scythicam, Geticam, Sarmaticam, на основу чега би, према томе, трачки, скитски, гетски и сарматски били један језик. Писац предговора Стулићевом Речнику даље привлачи пажњу на чињеницу, да је Овидије сарматску земљу, у којој се налазило његово место изгнанства - Томи, називао и скитском (Елег. III, 2.), а и гетском (Елег. I, 4.) због тога, мисли Апендини, што су се они, који су се некада називали Скитима и Гетима, касније називали Сарматима. На основу свега он закључује, да су за песника скитски, гетски и сарматски језик били један те исти и јединствени говор.
"Уосталом, размишља даље Апендини, да се није радило само о једном језику, зар би два, или три тешка нова језика могао да научи један већ стар човек и да тако елегантно и вешто на њима саставља песме, којима је заслуживао хвалу (Елег. књ. IV, 13.) већ после треће године боравка у новом крају?"
На овом месту нам није могуће даље се задржавати на веома бројним сведочанствима, која је сабрао Апендини, како би доказао, да није нестао ни древни трачки језик, а ни народ, који су онда и трачким именом називали. По њему, као и по бројним другим ауторима, Херодотови Трачани, "на свету после Хиндуса најбројнији народ", били су и остали савремени Словени, који у она давна времена себе уопште нису тим именом називали, већ - како је то доказивао Шафарик, па Добровски, Суровјецки, Милојевић, Живанчевић, итд. - Србима. Уосталом, у недостатку историјских, или каквих других писаних података, постоји нешто, што по мишљењу највећих ауторитета може да послужи као неопорециво сведочанство о најдавнијој прошлости житеља Европе и великог дела Азије, а то су разна географска имена, која су се задржала као драгоцена архива разасута огромним просторима; највећи део те архиве може да се растумачи полазећи само са становишта српског језика, чиме се бавимо у једном другом поглављу.
Па да се за сада овде потрудимо, да изведемо једини могући закључак. Из излагања Франа - Марије Апендинија, почев од стране XXV предговора Стулићевом Речнику, јасно је много што-шта, преко чега се прелази ћутке, или пак на начин који замагљује научну истину. На основу античких писаца излази недвосмислено, да су грчка острва, као и скоро цела најстарија Грчка - tota fere Graecia antiquissima - били настањени Трачанима, како тврди Страбон: "Идем тестатур Страбо" (либ. 7. ет 10.) Уз то, сигурно је (certum est), наставља Апендини, да су Пелазги били Трачани и Скити, при чему нас упућује на Херодота, књ. II; Тукидида, књ. II и IV и Страбона, књ. VII.
Затим он изричито каже, да знамо (sciamus), да су Пелазги били не само у Грчкој, већ и у њеним суседним земљама, као нпр. у Италији, по сведочанству Херодотовом (књ. I), Диодора Сицилијског (књ. XIV), Дионисија Периегета и Дионисија Халикарнаског. Осим тога, Страбон је јасно рекао, да је Италија била запоседнута од Трачана:
"... Italiam a Thracibus quoque fuisse possessam, ut clare fatetur Strabo... " (lib. XII),
a Трачани су били и Фрижани, или Тројанци и Хенети, који су се сместили у углу јадранског залива (in Adriae sinus angulum..),... И могли бисмо тако да наставимо још дуго, јер Апендини цитира многа места многих аутора, изабравши врло убедљива сведочанства... По њему је сав тај силни "нестали" народ говорио трачко-илирским, или илирским, или пак "словенским" језиком, коме су - у неку руку - централна зона били Подунавље и црнономорске обале. Ми смо на више места показали, како се тај језик - скупа с људима - ширио у разним правцима, а особито према европском северу... Из излагања Апендинијевог је јасно, да се тај трачко - илиро - словенски језик говорио свуда, докле су допирала племена Трачана, што ћемо ми заменити називом - Срба. Према томе, лако је схватљиво, да језик који је Овидије научио у изгнанству, може да буде само српски језик, који jе од његовог доба до данас сигурно - као и сви живи језици - претрпео промене, но оставши ипак у суштини, како је тврдио Мицкијевић, поетски језик с многим архаичним карактеристикама. У вези с овим тврђењем, можемо да се позовемо на једно занимљиво дело, чији је аутор Charles de Peyssonnel, а наслов "Observations historiques et geographiques sur les peuples barbares qui ont habite les bords du Danube et du Pont-Euxin"50
50. - Paris. 1765, Ed. Tilliard
Одмах у почетку тог свог историјско - географског дела, Пејсонел тврди, да је језик Словена од свих језика један од најраширенијих.Пошто је изређао све европске земље, које се служе тим језиком, он је онда томе придодао и више земаља у Азији. У његово доба, како он каже, према писцима, који су се звали Gesnerus i Roccha, то је био заједнички језик народима, чији се број уздизао на 60. У његово време, у Мађарској је још увек постојало ривалство између њега и мађарског, који припада сасвим другој језичкој групи. Ми данас с поузданошћу можемо да кажемо, да је тај "словенски" језик у Мађарској био српски, исто тако као и онај, којим се, по Пејсонелу, а на основу сведочанства Edouarda Brerenwoda у "Scrutinium linguarum", говорило на двору турских царева. Пејсонел затим тврди, да нема потребе да се позива на сведочанства разних аутора, пошто он сам зна, да се дијалекти тога свеопштег и заједничког словенског језика разликују између себе веома мало, или, како он прецизира на француском језику:
"... toutes ces nations que je viens de citer ont une langue commune, dont les dialectes different de fort peu de choses...",
тј.:
"... сви ти народи које сам споменуо имају један заједнички језик,чији дијалекти се разликују врло незнатно.
Но Пејсонел се не задржава само на том тврђењу. У наставку свога дела, на с.Х., он каже, да је Бандури, у својим белешкама о Константину Порфирогениту тврдио, да је "илирски", одн. "словенски", постојао на Балкану пре 7. века по Христу, када су - по усвојеној историји - Срби настанили то полуострво. Пејсонел још прецизира, да је Мавро Орбини, свештеник малтског реда, тврдио на 173. страни свога дела "II regno delli Slavi ":
"... que les peuples del'Illyricum parlaient la langue slave, avant que les Slaves se fussent emparesde cette province",
што дословно значи:
"... да су народи Илирије говорили словенским језиком,пре него што су се Словени дочепали те провинције."
Ми ћемо сада овде, у знак поткрепљења Пејсонеловог тврђења, да наведемо једно занимљиво сведочанство познатог српског писца, Стјепана Митрова Љубише,51 да је велико црногорско племе Паштровићи тамо, где се и данас налази, још од прехришћанских времена. Ево тог одломка:
"Планина паштровска лежи као копања међу двије косе брегова; једна је дијели Црмницом, а друга Приморјем. Планина се сва просула доцима, опточенијема густијем брежуљцима, гђе се прољећем насркаш мирисом девесиља, зановети, скромута и сваковрсна дивља цвијећа. Паштровићи су некада становали на тој планини, а имали по Приморју, гђе су им данас станови, куће поземљуше, у којима су, у пила и бачве, слијевали уље и вино: њивили су по планини љуто воће, шљиве и јабуке. И данас можеш виђети на многим мјестима развалине и гомиле камења у клаку. Но је то бивало у прастара времена, још прије него су се покрстили, јер по казивању цариградскијех повјесника, као и по многијем другијем знаковима, на
примјер, по презименима, нарјечју, ођелу и приповиједању, стоји чисто, да су ПАШТРОВИЋИ БИВАЛИ И ПРИЈЕ СРПСКЕ СЕОБЕ НЕКА СЛОВИНСКА НАСЕЛБИНА НА ДАНАШЊЕМ ЗЕМЉИШТУ, КОЈА СЕ ИЗЈЕДНАЧИЛА С ДОШЉАЦИМА"
51. - Целокупна дела, I Књ., Библиотека Српских Писаца
"Народна Просвета", Београд, 1930-г.
У Црног Гори постоји још једно племе од претхришћанских времена, које спомиње Јован Цвијић, иначе географ светског гласа. Цвијић је као професор београдског универзитета основао географско друштво и његов "Гласник", а постао је и председник Српске Краљевске Академије, као и члан многих научних друштава у земљи и на страни. Бавећи се поглавито проучавањем земље и народа Балканског Полуострва, дао је радове велике научне вредности. Тако је он у своме знаменитом делу издатом и на француском језику "La Peninsule Balkanique"52 тврдио, између осталог, да савремени дијалекти српскога језика потичу још из античких, одн. претхришћанских времена. Ту је Цвијић, истовремено, повезивао древни трачки балкански живаљ са савременим, словенским, изражавајући уверење о постојању језичког и етничког континуитета српског народа на Балканском Полуострву. Што се пак "Гласника" тиче, у многим бројевима које је он сам уређивао, писао је о разним српским племенима и породицама, рашчлањујући о њима понаособ разна обавештења, као што су: порекло, крсна слава, сеобе, промена имена и старост. У оквиру тога рада дотакао се и племена Цуца у Црној Гори, за које је установио, да је једнородно са Србима Цуцуловићима из Македоније...
52. - Париз,1921.г.
Сви ови овде тек само дотакнути проблеми, откако је замрла Српска Аутохтонистичка Школа, прегажена тенденциозним германским учењима, нису били у свом смислу изучавани. Стога се уздамо, да ћемо овом студијом потаћи младе српске научнике, да наставе стопама Милоша С. Милојевића, продубљујући до крајњих могућих граница сва питања, која се односе особито на далеку прошлост српског народа, која је злонамерно данас изобличена, прећуткивана и покопана.
Па када смо стигли дотле, да као писац ових редака додам и једно лично сведочанство, које потиче из породице моје мајке, рођене Аксовић, у округу драгачевском. На жалост, нисам имала прилике да се позабавим изучавањем порекла мојих пређа с мајчине стране, али претпостављам, да су они, као и велики број српских породица овога лепог и брежуљкастог краја досељеници из јужнијих балканских подручја.
Пратећи овај мој рад и тешкоће, на које у вези с њим наилазим, моја мајка није могла да разуме, зашто Европа затвара врата пред истином.
Када сам јој објаснила, да западна наука неће да прихвати долазак Срба на Балкан пре VII века по Христу, док ја - међутим - имам доказе, да то не одговара историјској истини, мајка је на то упрла поглед негде далеко испред себе, отпочевши да ми прича о "својим старима на селу" и о стварима, које је од њих слушала још у детињству. Онда је додала:
"То што ти радиш, то не може да не буде истина! Сећам се, наиме, како су ми моји стари на селу причали, како су наши давни стари приређивали хајке, да истребе лавове, који су харали стоку по торовима. "
"Да се не вараш, мајко? - узвратила сам. Лавове, или вукове?"
"Не, дете! Не вукове! Знам ја шта је курјак, већ лавове: "
"Али, мама, последњи лавови на нашем Балканском Полуострву су виђени у доба Александра Великог, а то значи у IV веку пре Христа, а како историја каже ми Срби смо дошли теку VII веку после Христа. "
Моја мајка је на то узвратила:
"Причали су моји стари, да је то било пре него што је Исус Христос дошао на свет."
Приликом научних истраживања и традиције се узимају у обзир. Јер - одвише је познато, да је народно сећање увек засновано на нечему, што је у извесно доба била стварност. А на Балкану је било житеља пре него што су се по њему населили Грци. Међутим, ни после њиховог доласка староседеоци нису нестали и ми, у оквиру ове студије имамо поглавље, у коме се говори о Платону и о "варварском" језику, који је некада био заједнички и "варварима" и Грцима.
У Платоново доба још увек су тај језик чувале жене, познате, како Платон каже, као поштоваоци старина на тлу саме Грчке. Нема сумње,
судећи - не само по Платоновом "Кратилу", већ и по веома бројним географским називима античке Грчке, тај језик је био - по Апендинију - трачки,
по извесним другим ауторима "словенски", а по нама - најстарији међу словенским језицима - српски.
Вратимо ли се онда француском историчару Пејсонелу и његовом одломку, који смо почели да наводимо и коментаришемо, доћи ћемо до стране XI на којој он спомиње светог Јеронима (Eusebius Sophronius Hieronimus), који је рођен око 331. г. по Христу и живео је до 420. г. Његово место рођења био је Стридон у Далмацији, а умро је на Грахову Пољу у Босни. Пејсонел у вези с њим понајпре спомиње, како се сматра, да је свети Јероним стваралац "словенске азбуке", зване буквица. Даље нам саопштава, да су се тим словима светог Јеронима служили, према тврђењу Guillaume-a Postel-a, Срби, или Панонци, или Далматинци, који су говорили језиком заједничким Илирима, Панонцима и Мижанима.
Ми о старим српским азбукама расправљамо у поглављу о писму, а овде ћемо само рећи, да Јероним није створио "буквицу". Друго, он је живео највећим делом у IV и почетком V века. А ако су се Срби појавили у Подунављу и на Балкану тек у VII веку по Христу, како је онда могуће доводити у везу тог црквеног оца и Словене уопште?!
Но има још нешто с њим у вези Себастијан Долчи, у својој - овде већ више пута споменутој студији о "Старости и распрострањености илирског језика", у гл. XXI, а на страни 34-35 доноси речи светог Јеронима, које је он упутио папи Дамазу, свакако пре Дамазове смрти, до које је дошло 385. г. То значи, свети Јероним је те речи написао у другој половини четвртог века. Оно, што је нама у овом тренутку од особитог значаја,то је, да кратак сачувани текст представља најчистији "илирски", одн. српски језик, па опет морамо да поставимо питање: како би једна оваква ствар била могућа, ако су се људи, који тим језиком још и данас говоре, на Балкану појавили тек половином VII века?! Имајући уверење, да ни овај проблем није довољно простудиран са ове тачке становишта, ми наводимо речи светога Јеронима, које ће схватити с највећом лакоћом свако, ко српски језик познаје:
"Ја ниткога првога него Исуса Христа слиједећи, светињи твојој, то јес' столу Петрову опћенством здружен јесам. Тко год изван ове куће јагањца јести буде, поган јес'. Ако тко у корабљи Нојиној не буде, изгубиће се, кад дође потоп."
У истом поглављу мало даље (с. 35) Долчи закључује:
''... dummodo uno corde, unoque symbolo simul *** Bohemis, Polonis, Dalmatis, ceterisque Illyricis populis (qui a me in brevi Dissertatione hac enumerati sunt) laudent Dominum nostrum..."
У ствари, претходним текстом Долчи хоће да истакне јединственост свих данашњих словенских језика, које стручњаци сматрају само дијалектима прајезика, заједничког некада целом словенском роду. Он каже:
"... једним осећањем (одн. срцем), једним симболом заједно с Чесима, Пољацима, Далматинцима и осталим илирским народима (које сам у
овој краткој студији набројао) хвале Господа нашег... "
Пасусом који следи у Пејсонеловом делу, а на страни XII, француски историчар на свој начин понавља Долчијево тврђење о јединствености "илирског", или - како се данас каже - словенског језика. Осим тога, по времену које спомиње, Пејсонел нас одводи даље у прошлост од епохе светог Јеронима, приближавајући нас, међутим, епохи Овидијевој, одн. времену, које је Овидије провео у изгнанству на обалама Црног Мора. Понајпре, ево тог текста у француском оригиналу:
"Plusieurs meme des peuples qui habitent les bords du Danube, une partie Lithauaniens et des habitants des bords du Pont Euxin,
de la Chersonese Taurique et de la Paflagonie, ont le meme rite, et les menies ceremonie... qui leur sont communs avec les Illyriens,
les Dalmates, les Pannonies et les Mysiens. Vers l'an 300. de J.-Christ, selon le meme auteur, TOUS CES PEUPLES N'AVAIENT QU'UNE MEME LANGUE..."
У преводу претходни редови значе:
"Више народа који обитавају на обалама. Дунава, један део Литваније, као и становници Црног Мора, Тауријског Херсонеза и Пафлагоније,
имају исти обред и исте свечаности... које су им заједничке с ИЛИРСКИМ, ДАЛМАТСКИМ, ПАНОНСКИМ и МИЗИЈСКИМ. Око З00. г. по
Христовом рођењу, према истом аутору, СВИ НАРОДИ СУ ИМАЛИ ЈЕДАН ИСТИ ЈЕЗИК..."
Да се осврнемо овде понајпре на годину 300. по рођењу Христовом. Знамо, да је Овидије, који је на црноморској обали научио "варварски" "трачко - скитско - гетско - сарматски" језик, умро 18. г. по Христу. У горњем тексту Пејсонел каже, да се на истој тој црноморској обали 300. г. по Христовом рођењу код свих народа говорио један исти језик, истоветан уз то с "илирским", далматинским, панонским и мизијским, што бисмо ми све сабрали у један једини назив - српски језик, још увек у употреби управо у свим побројаним областима, по којима је од најдавнијих античких времена живео исти народ, који се - упркос свим страним упадима, освајањима и инвазијама - ипак одржао, управо као и његови суседи Грци, с једне стране и Римљани, одн. данашњи Талијани, с друге стране.
Од Овидијеве смрти до времена, које Пејсонел спомиње, прошло је свега око 288 година и не постоји никакав разлог, на основу кога бисмо могли веровати, или тврдити, да су се становници споменутих области изменили - или становници, или пак њихов језик. Те тако, у ствари, можемо да сматрамо, да је варварски језик северних народа, који су дуго остали непознати грчко- римским писцима и географима, био једноставно српски, који је, како је то изложено у неким другим поглављима, послужио као база свим каснијим словенским дијалектима, како кажу сручњаци.
Друго, аутор кога спомиње Пејсонел, јесте већ цитирани Postel Guillaume, који је у веку у ком је живео и радио /1505.-1581./ постао славан научник.Уз грчки, био је научио и хебрејски језик. Fransoa I га je послао на исток, одакле је Постел донео драгоцене манускрипте. 1539. г. био је наименован за професора математике и оријенталних језика на Колеж д' Франс. У току свог живота, Гијом Постел се био посветио студијама о оријенталним језицима и о теолошким проблемима. Ми ћемо овде споменути само његово дело на латинском: "Linguarum duodecim charaoteribus differeiitium alphabeticum'' ("О различитим алфабетским карактерима дванаест језика"), које се сматра првим познатим покушајем компаративне граматике. Научник, дакле, који се бавио оваквим студијама, морао је поседовати велико знање, које му је једино могло омогућити сличан компаративан рад.
Према томе, можемо да поклонимо потпуно поверење његовим лингвистичким обавештењима, утолико пре, што се сигурно од Овидијевог до његовог времена језичко стање области које је он обишао, упознао и проучио, није било битно изменило. Исто то можемо да кажемо чак и за прошли, деветнаести век, из ког нам је француски антрополог, етнограф и географ, Rene Milet, оставио једно значајно и врло јасно сведочанство53 о језику, који се говорио све од Црног, па до Јадранског Мора. Цитирајући, на с.338-339., Константина Јиречека, он ту једном једином реченицом даје - у неку руку - увод у своју главну идеју... А та Јиречекова мисао гласи:
"Jamais, sur la terre, il n'est arrive qu'un peuple subjugue disparut completement, sans laisser une goutte de sang dans les
veines du vainqueur in un mot dans sa langue. ''
A то значи:
"Никада се на земљи није догодило, да један подјармљен народ потпуно нестане, а да не остави капљу своје крви у жилама победилаца, или реч у његовом језику."
53. - "Du Danube a l' Adriatique", II partie - "Les Races" in: "Revue des Deux Mondes", br. 3, 1889, pp. 324-353
На страни 345 - међутим, Миле говори директно о српском језику, саопштавајући нам, да је знао који пут да се заустави на тржиштима, како би слушао музику српских речи. Он затим каже:
"Le serbe ainsi parle semble presque aussi harmonieux que l'italien. II est clair pour moi que c'est en passant par la bouche des femmes de Thrace et d'Illyrie que cette langue rude, herissee de consonnes, pleine d'accent gutturaux, a depouille en partie sa sauvagerie et pris des inflexions meridionales. "
He улазећи у подробну анализу Милеових мисли, сажетих у неколико претходних редака, ми ћемо једноставно само да их преведемо у уверењу, да оне садрже - у неку руку - резиме балканске историје, која је - према његовим речима на. с. 331:
"... на обалама Дунава остала у помрчини, док је у Атини сијала светлост... "
За српски језик пак, који одзвања управо на обалама Дунава, Миле налази врло лепе изразе:
"Српски језик којим се говори на тај начин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и талијански. За мене је јасно, да је тај тврди језик,
пун консонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије, делимично био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију."
На следећој страни - међутим - Миле сам себе допуњава, констатујући једну научну истину о језику Балканског полуострва следећим речима:
"De cette fameuse parente d'origine, il ne reste absolument que la communaute du langage; et c'est quelque chose! Depuis Varna
jusqu'a Raguse, on vous donne le bonjour en serbe... L'unite de langage a mieux resiste que l'unite de moeurs..."
Преведимо, дакле, закључак овог прошловековног познаваoца балканских етнолошких и лингвистичких проблема, о којима је писао у својој споменутој студији о расама, објављеној у два наставка у француској ревији "Два света" ("Revue des deux mondes"), цитираној мало више; говорећи о расним и националним питањима земаља Балканског Полуострва, он је својим текстом хтео да подвуче особито заједничко порекло у његово доба исцепканих националности, а изнад свега јединственост и континуитет српског језика. Ево, како он формулише свој закључак:
"Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика; и то је нешто" Од Варне (на Црном Мору) до Рагузе (тј. Дубровника,
на Јадранском Мору) рећи ће вам добар дан на српском. Јединственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја..."
Из свега претходног се намеће само један једини могућ закључак: како у доба древних и једнородних Трачана и Илира, тенденциозно обавијених велом мистериозности и заборава, затим у доба изгнанства римског песника Овидија, па око 300. г. по Христовом рођењу, затим у IV веку, па све до данас у Подунављу и на великом делу Балканског Полуострва очуван је контииуитет српског језика. Но не само то, па ћемо се за следеће наше саопштење опет осврнути на ауторитет неопорецивог и пресавесног научника и слависте Шафарика.
Напред смо споменули дело "О пореклу Словена" Лоренца Суровјецког, које је Шафарик по Суровјецковој смрти приредио за штампу и издао 1828. г. То дело је неописиво драгоцено по мноштву сабраних докумената и сведочанства, прорешетаних, како од самог Суровјецког, још већма од врло критичног и оштрог Шафарика. На страни 156. те значајне и документоване књиге, Суровјецки - Шафарик нам кажу, да се не мисли довољно на то, колико је код северних писаца одомаћено предање о прадавним Словенима у Илирији, на Балкану, одн. у Тракији. На страни 157., пошто је већ устврдио, да су прадавна седишта Словена били Подунавље и Панонска низија, он напомиње, да су се они одатле ширили према југу и према западу, па додаје, да у прилог томе говоре врло значајна сведочанства: "... vielmehr sprechen mehrere gewichtvolle Zeugnisse. " одн., више значајних сведочанстава. Ми ћемо на овом месту да цитирамо само први документ који се у споменутом делу наводи, а то су речи папе Јована Х (914-929), који је - како тврде Суровјецки-Шафарик - знао, да су антички Илири и Трачани били Словени. Ево како гласи то сведочанство:
"Quis еnim ambigit, Slavinorum regna in primitiis Apostolorum et universalis ecclesiae esse commemorata, quum a canabulis escam
praedicata nis apostolicae ecclesiae perceperunt *** lacte fidei, sicut Saxones novo tempore a nostro antecessore piae memoriae
Gregorio Papa doctrinam pariter et literarum studia, in vea videlicet lingua, in qua illorum mater Apostolica ecclesia infulata manebat''.54
54. - Farlati Illуr. sacr., III, 94.
У преводу претходно сведочанство гласи:
"Ко, дакле, може да сумња, да је владавина Словена била с поштовањем споменута од почетка апостолске и универзалне цркве, будући, да су они већ од колевке примили прву храну апостолске цркве с млеком вере (или: с основом вере); исто тако, како су у новије време Саксонци примали од папе Гргура, нашег побожног претходника, доктрину и наук о књижевности, очевидно, на оном језику, којим је остала украшена њихова мајка апостолска црква."
У вези с овим наводом, ево и Шафариковог коментара са исте, 157. стране:
"Eine so erhabene Stelle, damals wol der Mittelpunkt aller abendlandischen Gelehrsamkeit, hatte sich durch ihr hochstes Organ uber eine hochwichtige Sache unmoglich mit solcher Bestimmtheit aussprechen konnen, wenn die Behauptung aus der Luft gegriffen ware; man muss im Gegenteil vernunftigerweise annehmea, dass die romische Curie, der die spatere Einwanderung der Chowaten gewiss bekannt war, die aus Tradition oder Schrift entnommene Ansicht, die alten Illyrier seyen slowenischer Abkunft gewesen, mit den nordischen Chronisten theilte, und sich deshalb für berechtigt hielt, die Bekehrung der Chowaten nur als eine Fortsetzung des Christenthums der alten Illyrier anzusehen. Es ist jedoch bemerkenswert und für die Wahrheit von nicht geringem Gewicht, dass Surowiecki ohne Benutzung dieser Sagen, bloss auf dem Wege historischer Combination, auf dasselbe Resultat, auf welches jene
Sagen ihrem wahren Sinne nach notwendig führen müssen... gekommen ist. ''
Ми смо горњи текст навели у оригиналу због његове вишеструке важности и ево, како он гласи у преводу:
"Било би немогуће, изразити с таквом одређеношћу с једног узвишеног места, које је тада било средиште целокупне западне учености и њен највиши орган - једну тодико важну ствар, која није могла настати из ничега. Напротив, мора се заузети разуман став и схватити да је римска Курија, која је морала знати за касну сеобу Хрвата, знала такође на основу традиције, или писаних докумената, да су стари Илири били словенског порекла. Римска Курија је, дакле, делила мишљење северних аналиста, али је сматрала, да има право, да покрштавање Хрвата сматра као наставак покрштавања старих Илира. Вредно јемеђутим спомена и за истину од великог значаја, да је Суровјецки, не користећи се тим причама, већ само захваљујући историјским комбинацијама дошао до истог резултата, до ког безусловно својим смислом те исте приче морају да доведу... "
И да закључимо:
Давно пре Овидија, језик којим се говорило с обе стране Дунава, био је један словенски језик и то - на основу разних и бројних сведочанстава може
бити само српски језик, који је "за словенске језике оно, што је латински за језике из њега настале."55
55. - Ami Boue, La Turquie d' Europe, 1840, Тоmе II, p. 34
Према томе, трачко - скитско - гетско - сарматски језик, који је Овидије научио, може да буде опет само онај исти тај српски језик, који је - по француском научнику Милеу - у прошлом веку, управо као и у овом нашем – двадесетом - одзвањао од Црног до Јадранског Мора. При овоме подвлачимо, да је велики слависта Добровски и бугарски сматрао за дијалект српског језика.56 Исту ову мисао понавља и Копитар у својој студији "Словенска лингвистика", управо у рецензији неколико дела из те области у "Аналима за литературу и уметност" 1811. (Мањи Списи, стр. 40).57
56. - Лазо Костић, "Крађа српског језика" - културно - историјска студија, Баден 1964, с.8.
57. - Исто дело, с.8.
На основу научног и врло стручног рада Суровјецког - Шафарика на споменутом подручју: Подунавље, Панонија, Тракија, Илирија, па даље према северу Европе и према њеном истоку, може да се говори увек само о варијантама словенског "језика - мајке", како се изразио француски слависта Сипријан Робер, а тај "језик - мајка" опет је само српски.
На основу тога се намеће закључак, да је тенденциозни назив "српско - хрватски" језик за српски - ненаучан и погрешан, будући, да се српским језиком говорило на Балкану пре доласка Хрвата, чија сеоба се стварно одиграла у VII веку по Христу. Ево, дакле, једног еклатантног примера, како се из верско - политичких разлога замрачује истина, која мора да буде успостављена искључиво једном објективном научном методом.
И - нека завршна реч овог поглавља буде најједноставније и најлогичније резоновање: ако се поштује идеја о континуитету латинског и грчког језика, по каквом правилу се брише тај континуитет, када се ради о најстаријем словенском језику, одн. о језику српског народа, тим пре, што су се различита имена, као што су, нпр., Трачани, Трибали, Сармати, Венди, Венети, Винди, или Вани, па Анти, итд. односила увек на Србе, који су себе, како тврди Шафарик свуда у својим делима:
"... увек својим домаћим србским именом називали..."
12. - У Стулићевом "Рјечословју илирског језика" стоји , да су "околице" једна врста специјалних
сандала, какве су носили римски песници, или ваљда - у једно одређено доба - антички песници уопште. Следећа објашњења су тек само "импровизација", јер изучавање Ђорђићеве "Пјесме" као и Долчијевог превода предмет су посебне студије којом би се морали позабавити особито добри познаваоци дубровачких писаца.
13. - "под неби" - "под небом"
14. - "пјети", уместо "пјевати"
15. - икавски облик "вику" за "веку", "вијеку"
16. - чудан израз вероватно са значењем: " не видети", или можда "садржавати", "скривати"
17. - "терме", уместо "ријечи", "речи"
18. - "пјети", поново уместо "пјевати"
19. - "шпотах", можда долази од талијанског "споетаре", што, између осталог, значи "клепати стихове",
тако да би тај израз могао да значи "стихови" - весели или шаљиви
20. - Кохановски (Јан), пољски песник епохе, коју у Пољској називају "златно доба". Живео је од 1505.
- 1572.г. Он се сматра творцем пољске поезије направивши од пољског језика језик углађен, хармоничан, прецизан и садржајан. Он је пољској поезији дао обележје аутохтоности вешто се користећи познавањем античке културе и давши јој печат аутентичне народне традиције. Рођен је у једној породици земаљских поседника, отпочео је студије у Кракову, да би их наставио у Италији, у Падови, где је добио солидно хуманистичко образовање. Своје радове писао је на латинском и пољском. Као лирски песник црпео је мудре мисли из Хорација, Цицерона и Сенеке. Главна карактеристика његовог животног дела је хармонија и равнотежа, при чему је знао да уметнички обузда снагу инспирације, уз умесне обсервације обогаћене успоменама и личном културом. Као песник је једноставан, природан и непосредан. Његов таленат га није носио ка стварању монументалних дела већ ка кратким песничким формама, које је веома брижљиво обрађивао. Стога је његова битна карактеристика умереност.
21. - "пјења", уместо "пјевања"
22. - "тјеку" - о. просторно
23. - "од толе", облик који подсећа на народни облик "отале", тј. "одатле"
24. - глагол данас непознат, вероватно са значењем "сабрати се", "скупити"
25. - Хвалиамско Море - Каспијско Језеро
Наводећи претходну песму, нама није био циљ, да вршимо њену естетско - литерарну анализу, већ искључиво, да се послужимо њом као сведочанством о језику, који је научио Овидије у изгнанству у Томију на Црном Мору.
Познат је презир који су гајили и Грци и Римљани у односу на све што је "варварско", те тако ни једни, ни други се нису трудили нити да науче језике, које су једноставно називали "варварским", што савесни Шафарик врло оштро критикује.
Један Херодот, нпр., задовољавао се само тиме, да напише:
"...ηντινα δε γλωσαν ιεσαν οι Πελασγοι, ουκ εχω ατρεκεωζ ειπειν...",
што значи:
"... којим језиком су говорили Пелазги,не могу тако да кажем, "
да би затим додао - попут било каквог незаинтересованог грчког грађанина:
"ησαν οι Πελασγοι βαρβαρον γλωσαν ιεντεζ",26
тј.:
"... Пелазги су говорили варварским језиком."
26. - Раба, врло стари назив за Вовга
Херодота надилази Римљанин Плиније следећим записаним сведочанством:
"... populorum pauca effatu digna, aut facilia nomina... quibus nominare non pigeat... или: "... ignobilium ac barbarae appelationis...",
што значи:
"... мало имена народа су достојна,или лака да се изговope..."
или:
"... простачки и варварски назив..."
27. - Херодот, 1,57
28. - III, 21 и III,3
Стога је право чудо, да се ту и тамо ипак понешто очувало, што је могло да послужи као сведочанство истраживаоцима жељним знања и истине, па и ти веома ретки остаци су највећим делом искварени и изобличени, да је често потребна велика оштроумност и довитљивост, да би се кроз густу маглу угледао трачак светла. У ствари, исто то би се могло рећи и за римског песника Овидија, кога је 9. г. по Христу римски цар Август прогнао из Рима у далеко место Томи, на обали Црног Мора, где је Овидије и умро девет година касније, тј. 18. г. по Христовом рођењу. Премда је песник у својој Елегији 3., из књиге III, оставио аманет, да буде покопан у Риму, та жеља му није била испуњена. Према Еусебију, гроб му је био "juxta urbem", тј. сасвим покрај града изгнанства. Минуциус (Minucianus) пак, који је био ближи Овидијевом времену, тврди, да су га Гети сахранили и подигли му споменик пред вратима куће, у којој је као изгнаник живео:
"Structum idem illi a Barbaris, per multas lacrimas, tymbum ante jannam."
Дакле, не само да су га "варвари" сахранили, већ су за њим пролили и многе сузе, "multas lacrimas", што значи, да ти "варвари" нису били оно, што су под том речју подразумевали и Грци, и њихови подражаваоци Римљани!
Па, будући, да је Овидије међу тим "варварима" провео скоро једну деценију, ми бисмо од њега очекивали о њима многа обавештења, која би нам данас била и те како непроцењиво драгоцена. Колико год да је његов страх углађеног римског грађанина пред варварима наоружаним затрованим стрелама био велики, ипак песник Овидије није могао а да не запази једну племениту особину тих њему туђих људи, за које каже:
"Nomen amititiae barbara corda movet..."
(Ex Ponto, III,2., 100.)
тј.:
"Пријатељство узбуђује варварска срца..."
Но ко су били ти варвари и каква имена им даје римски песник? На жалост, до наших руку су дошли само Овидијеви латински стихови, а они су оскудни у обавештењима. Оно, што би било најидеалније, то су Овидијеве песме писане "варварским" језиком, за које је од самих варвара добио аплауз. Била би нам довољна само једна јасна "варварска" реч, да бисмо направили закључак о врсти негдашњег говора на дунавским и црноморским обалама! Истина, Овидије пева:
'' Carmina quae faciam paene poeta Getas.
A! pudet et Getico scripsi sermone libellum.
Structaque sunt nostris barbara verba modis:
Et placui - gratare mihi! - coepique poetae.
Inter inhumanos nomen habere Getas.
(Ey Ponto,IV, 13., 18-22.)
Претходни стихови у преводу значе:
"Ја сам скоро гетски песник Ах! Стид ме је; написах гетским језиком
књижицу и распоредих према нашим мерилима варварске речи; и допао
сам се; честитај ми! И отпочео сам да уживам глас песника међу неуглађеним
Гетима..."
На жалост, при овоме нам Овидије не саопштава ни једну једину "гетску" реч. Настављајући исту ту своју елегију, он даље (стихови 33.-38.) каже, како, кад је окренуо последњи лист и завршио читање песме инспирисане страном музом:
"Et caput et plenas omnes movere pharetras,
Et longum Getico murmur in ore fuit..."
"... уздрмале су се главе и сви тоболци пуни (стрела)
и дуг жамор у гетским устима беше..."
На једном другом месту исте збирке29 Овидије се жали, како би често хтео нешто да каже, али отпочињу речи да му недостају, као да је заборавио да говори латински, па додаје:
"Threicio Scythicoque fere circumsonor ore
Et videor Geticis scribere posse modis.
Crede mihi, timeo ne sint inmixta Latinis
Inque meis scriptis Pontica verba legas."
29. - Ех Ponto, IV, 14, 47 -50
Значење наведених стихова је следеће:
"Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се,
да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се, да не читаш у моме
рукопису понтске 30 речи, помешане с латинским."
30. - тј. речи, које је научио на црногорској обали
До сада смо уочили, да је Овидије споменуо Гетско, Скитско и Трачко и др. на основу чега се сигурно може закључити, да су и Гети, и Скити, и Трачани говорили - ако не потпуно истим језиком, а оно сигурно на начин, да су се између себе врло добро разумевали. Но тиме није завршена листа имена; њој придодајемо управо споменуте "понтске речи", које би се могле односити на сва три изређана имена. Па ни то није све. Јер исте те "понтске речи" могу да се односе и на Сармате, који у Овидијевим стиховима такође имају своје место; стављајући Сармате уз Гете, одн. сарматски језик уз језик Гета, он нам тиме, несумњиво, јасно даје до знања, да оба та језика спадају у исту групу; јер би иначе следећи стих био неразумљив:
'' Jam didici Getice Sarmaticeque loqui..."
(Trist., V, 12., 58.)
Овидије, дакле, овде каже:
"Већ сам научио, да говорим гетски и сарматски."
Па не само то; песник тврди, да је често чак и приморан да говори сарматски:
"Ille ego Romanus vates - ignoscite, Musae! –
Sarmatico cogor plurima morе loqui."
(Trist.,V,7.,55.-56.)
Овде се Овидије жали:
"Ја римски песник- опростите, музе!- врло
често сам присиљен, да говорим сарматски."
И овде он у наставку додаје, да отпочиње да заборавља латинске речи, те се боји, да књижица коју шаље у Рим садржи много "варварских" израза.
У књизи V елегија са Црнога мора, Овидије се опет жали, како је
"бачен далеко на сарматске обале":
"Sic ego Sarmaticas longe proiectus in oras..."
да би то у књизи IV, ел.8., 16. потврдио с две речи:
"... Sarmaticis locis...'',
тј.
"сарматска места..."
У књизи V, ел.7., 9.20., Овидије пита свог пријатеља из Рима, да ли би желео да нешто сазна о народу града Томи, о његовим обичајима и уопште о средини у којој живи? Затим описује мешавину Грка и Гета, чему додаје већи број Сармата:
''Sarmaticae maior Geticaeque frequentia gentis...''
"Веће мноштво сарматског и гетског народа",
међу којима римски песник не прави разлику. Напротив, он подвлачи, да и једни и други редовно носе на леђима тоболце, пуне стрела с врховима затрованим жутим змијским отровом; и једни и други имају снажне гласове, сурова лица, представљајући тако живу слику и прилику бога рата, Марса. Он нас даље обавештава, да ни Гети, ни Сармати не секу косу, а нити браду, као и да су њихове руке врло брзе да задају рану ножем, будући, "да сваки варварин носи нож о појасу". Другим речима, Сармати и Гети су овде у неку руку поистовећени и описани као ратнички народ, што они - по историји - и јесу били. То су Римљани, уосталом, добро осетили, водећи с њима дуге ратове.
У књизи I, 8., 38.-39., Овидије назива Црно море "злосрећно" море, с којим спаја
"дивље планине Скитије и Сарматије... ",
док му
"сарматски волови вуку варварска кола"31
31. - Trist, III, 10,34: "Ducumt Sarmatici Barbara plaustra Bowes...''
Римски песник је, изгледа, био највише опседнут мишљу о Сарматима, па њихово име повезује и с идејом о својој смрти, певајући с извесним осећањем судбинске неминовности;32
"Nam si morte carens vacua volat altus in aura
Spiritus et Santii sunt rata dicta senis,
Inter Sarmaticas Romana vagabitur umbras... "
32. - Trist.III,3,61,63
Ево, шта каже Овидије претходним стиховима:
"Јер, ако бесмртни дух лети високо горе и ако су речи старца са Самоса
истините, моја сенка Римљанина лутаће међу сенима Сармата."
Тако је римски песник у неку руку дао предност сарматском имену, повезујући себе са Сарматима и после смрти, што ни у ком случају није за занемаривање. Премда се нисмо посвећивали искључиво студији Овидијевог боравка међу црноморским "варварима", једно смо ипак запазили: они, који су се том студијом бавили, узимали су у обзир углавном гетско име, искључујући тиме сва остала. Дакако, овај проблем се мора темељно изучити, уз особито посвећивање пажње открићу, или открићима Игњата Ђорђића, које је - своједобно - Себастијан Долчи сигурно морао имати у рукама, познавати и високо ценити. Јер Долчи је, као што је то - уосталом - био обичај у његових савременика, изванредно познавао античке ауторе и с лакоћом се служио њиховим аргументима за своју, у почетку овог поглавља споменуту тезу о "Старости и проширености илирског језика", којој ми и захваљујемо напред цитирану песму. Уз то, Долчи се у потпуности слагао и са самим Игнациусом Георгиусом.који је
"... a solis Thracibus nostram deducit originem...",
tj.:
"... наше порекло изводио од самих Трачана..."
Нека нам буде допуштено, да на овом месту изразимо свој суд о - да се тако изразимо - неозбиљности европске науке, која је прешла с извесном површношћу преко Херодотовог тврђења о Трачанима, за које он каже, да су после Хиндуса најмногобројнији народ на земљи. Због важности коју ми придајемо његовом сведочанству и Херодотовом личном мишљењу, ми наводимо
тај његов одломак у оригиналу:
"θρκικων οε εθνοζ μεγιστον εστι μετα γε Ινδουζ παντων
ανθρωπων, ει δε υπ ενοζ αρχοιτοη ψρονεοι κατα τωυτο, αμαχ —
οντ αν ειη και πολλψ κρατιστον παντων εθνεων κατα γνωμην
την εμην... ουνοματα δ εχουσι πολλα κατα χωραζ εκσιαι,
νομοισι δε ουτοι παραπλησιοισι παντεζ χρενται κατα παντα..."33
33. - Херодот, Књ. V, гл. 3
Херодот нам, дакле, у предњем наводу саопштава, да су Трачани највећи народ од свих после Хиндуса. Затим, да су сви они исто мислили и да је њима владао један човек, били би непобедиви и далеко најјачи од свих народа, уз што "отац историје" додаје: "ПО МОМ МИШЉЕЊУ." Одмах затим он каже, да исти ти Трачани носе многа имена од једног краја до другог, али да су закони и обичаји код свих у свему исти...
Привлачимо особито пажњу читалаца на Херодотову примедбу: "... по мом мишљењу..." Јер, то значи, да је оно, што је у овом случају прибележио, сам видео, упознао и закључио, иначе би он поступио онако, како су антички писци уобичавали да чине, пишући: "Прича се, кажу", или томе слично. Ништа од свега тога; грчки историчар је потпуно одређен, јасан и категоричан, па не можемо, а да не изразимо чуђење над незаинтересованошћу науке над оваквом једном чињеницом. Исто тако су зачуђујућа и разна произвољна тумачења коментатора, који - не рашчлањавајући проблем у свој његовој дубини - закључују, да се Херодот морао преварити. Међутим, у прошловековним енциклопедијама, налази се - између осталог - и обавештење о томе, да су "логографи, Херодотови претходници, под Тракијом подразумевали читаву Европу и све земље северно од Грчке", а то је нешто, што отвара нове хоризонте на пољу истраживања...
После ових неколико појединости, да се вратимо врло ученом и изванредно добро обавештеном Себастијану Долчију, који у свом делу такође врло јасно закључује на основу најстаријих сведочанстава, чији је он био врстан познавалац:
"Јаm vero ех vetustissimis monumentis constat, Thracibus, Illyricis, Sarmatis etGetis... adtribueadum esse linguae commercium,''
што ће рећи:
"Уистину, већ се на основу најстаријих споменика захључује, да се Трачанима, Илирима, Сарматима и Гетима... може приписати
заједничко језичко општење, тј. заједнички језик."
На другим пак местима, Долчи као истојезичке додаје још и Македонце, Ските и још неке народне групе, уз особито подвлачење истородности језика Дачана и житеља Мезије, одн. данашње Србије и Бугарске, када Бугарима ту још није било ни трага. Као највише сведочанство о тој језичкој истоветности Долчи цитира Овидијево - Ћорђићеву "Пјесан " која се завршава речима:
"Језика није мога Пјесан ова мала дика!"
Зато, што је - по њеном аутору Ђорђићу и његовом поштоваоцу и коментатору, Долчију - та песма испевана истим језиком, којим је писао неке своје песме у изгнанству римски песник Овидије и којим су говорили сви напред споменути антички народи, који су - не само по Долчију и Ђорђићу
- већ и по многим другим озбиљним истраживаоцима сви били - Срби.
Упоређујући садржај овде наведене Ђорђићеве "Пјесме" и стихове, које је Овидије упућивао из изгнанства у Рим својим пријатељима, неизбежно закључујемо, да и ту и тамо има заједничких мисли, што несумњиво доказује, да је Ђорђић био сигуран у оно што пише, будући, да је проблем морао добро познавати. Том познавању је, несумњиво, као што смо већ казали, допринео његов студиозан боравак у Риму. У сваком случају, немогуће је претпоставити, да би аутор себи допустио, да садржај песме исконструише произвољно, чему се супротставља и паралелност идеја. Ђорђић је, дакле, морао имати документ у рукама! Али који? Зашто нам то Долчи није рекао? Изнад свега би било важно проучити до краја целога Ђорђића и пронаћи макар један траг о споменутом документу, како би се научно стало на пут разним румунским и бугарским псеудо-научним конструкцијама. Јер само две, или три Овидијеве речи на српском језику, налик на онај, којим је Ђорђић испевао своју "Пјесан", било би довољно, да се зауставе и румунске, и бугарске, и арнаутске приче!
А како те приче изгледају, илустроваћемо то једним бугарским примером:
Ми сви врло добро знамо, да су Бугари стигли на Балкан 679. године као наоружана хорда између 20.000 и 30.000 људи татарско-турског порекла. И та шака пљачкаша покорила је мирно староседелачко српско становништво, коме је наметнула име, али као неупоредиво малобројнија, примила је српски језик...
Па ипак, служећи се напред подвученом псеудо-науком, ево шта је рекао извесни Васил Маринов на Првом "Траколошком" Конгресу"34, у тежњи да Бугаре представи углавном као потомке старих Срба Рашана, тј. Трачана, али - наравно - као и увек, прећуткујући српско име. У свом предавању
о "Културној заоставштини Трачана", Маринов је изговорио и следећу реченицу:
"Nordbulgarische Bezeichnung "OPINJAK", "OPINKA", die
aus dem altbulgarischen Wort 'OPANAK"... kommt... "35
"Севернобугарски израз "ОПИЊАК", "ОПИНКА",
који долази од старобугарске речи "ОПАНАК"... "
34. - Thracia, Primus Congressus Stuudiorum Thracicorum, Tomus II, Serbicae, 1974, Academia Litterarum Bulgarica
35. - Ibid.p.205.
Тај "ОПАНАК" никако није могао да буде "старобугарски", јер када се та реч на Балкану употребљавала, прави Бугари су били веома далеко од њега! Тај "ОПАНАК" је био и пре и после доласка Бугара српски израз, али о томе није реч проговорио чак ни присутни делегат Српске Академије Наука! А неколико стотина присутних странаца, који појма немају ни о српском, а ни о бугарском језику примили су изјаву Васила Маринова као научну чињеницу!
Зато сутра, када се обнови Милојевићева Аутохтонистичка Школа у било ком облику, цео рапорт са тог конгреса, објављен у два повелика тома, мора да се преиспита, да би се свака српска реч очистила од унакарађивања и приказала у својој пуној вајкадашњој лепоти!
Тако се понашају данас Бугари... А тако су се у односу на Србе понашали и охоли стари Грци и Римљани! Говорећи много о себи, а прећуткујући готово све о античким Србима, они су један део науке претворили у празнину... па чак и када су били изгнани као Овидије! Оно што је мени било доступно ја сам од почетка до краја прочитала, тражећи једну једину сарматско - гетско - скитско - трачку реч, али је нисам нашла. Читалац ће лако појмити, да би уистину била довољна само једна реч, управо као напоре споменути "старобугарски" "ОПАНАК", или као ведско "ТАТА" - "фамилијарни израз у Ведама", коме одговара "НАНА", такође израз у "фамилијарном говору". Да се то схвати, не треба чак никакво претходно знање; довољно је говорити српским као својим материнским језиком. Но - премда се у прошлом веку о српском језику и писало и говорило у суперлативима, у овом, XX веку о њему се ћути, управо онако, како су ћутали о "варварима" Грци и, како Страбон написа - њихови верни имитатори Римљани. Па и знање римског песника - Овидија, који је међу "варварима" живео, па чак и научио њихов језик толико, да је на њему могао писати песме, веома је оскудно и скучено. У ствари, уколико каснијим рецензијама из Овидијевих стихова ништа није избачено - код њега се све сводило поглавито на осећање страха и осећаја нелагодности углађеног велеградског песника међу "варварима" ратницима, чији му је менталитет био потпуно стран. Па ипак силом прилика, он је из целе групе "варвара" издвојио у неку руку Сармате, тиме, што је с њима повезао своју судбину и после смрти, а уз то - он ништа мање пажње није посветио сарматском него гетском језику, преплићући већ споменуте изразе: трачки, скитски, гетски, сарматски и дачки. Па који је то језик могао бити?!
Што се "Дачана" тиче, навешћемо овде један интересантан одломак из Кашанинове "Српске књижевности у средњем веку", који ће нам најбоље показати, ко су били Дачани, па - према томе - којим језиком су говорили. Пишући о Зонариној хроници, Кашанин каже следеће:36
''Зонарина хроника је била крајње занимљива и поучна лектира за наше средњовековне читаоце: у њој се прича о личностима и догађајима из јеврејске и персијске историје, из историје римских и византијских царева и, посебно, хришћанске цркве, нарочито васељенских и помесних сабора. Међутим, изузетна вредност Зонарине хронике, за српске читаоце XIV и XV века, није била само у обиљу, ширини и занимљивости њених обавештења из историје света, него и у томе што се у њој међу историјским народима помињу и Срби.
Када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе - тако стоји у тој хроници - Срби су му дуго давали жесток отпор. Али најзад видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега. и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега. Начинивши на Дунаву такав мост "како није могућно испричати га, него само чудити му се", цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ покори Римљанима,а српски поглавица Декевал се убије.
Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српскога владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио озго мраморне плоче... Причу је редиговао преводидац Зонарине хронике, који је унео у текст и то да се сестра цара Константина Великог удала за Србина Ликинија. Идентификовањем Срба с Дачанима и стављањем српске историје у доба Римљана, Срби су излазили на светску сцену, а њихови владари долазили међу старе и знамените владаре у свету. Српским великашима је морало годити да читају и слушају о храбрости и богатству својих далеких предака, а владари се морали поносити што су у сродству с царем Константином Великим.''
36. - Просвета, Београд, 1975, стр.:374-375.
Како има и других аутора, који тврде, да су стари Дачани били Срби, не постоји никакав разлог да се то тврђење не уважи.
Према томе, ако су били Срби, најлогичнија је ствар на свету, да је њихов језик био српски!
Што се тиче Сарматије, из историје се зна, да су постојале азијска и европска Сарматија, као и да се европска Сарматија протезала од Црног до Балтичког Мора, сежући на југ до Дунава. У ствари, додајући још само део Балканског Полуострва од Дунава до Грчке, ми бисмо ту Сарматију могли да идентификујемо с Тракијом прехеродотовских логографа. Наш циљ није овде, да улазимо у историјске појединости о Сарматима, које су обрадили Милојевић и Лукин - Лазић, већ да се позабавимо њиховим именом и - колико можемо - њиховим језиком, будући, да је наука преко овог проблема прешла некако олако, поклањајући сву пажњу готово само Грцима и Римљанима. Да је бар Српска Академија Наука прихватила учење Српске Аутохтонистичке Школе, данас би многе ствари имале другачији изглед! Па би то учење било продрло и у Европу...
Ево, на каква смо обавештења наишли, листајући старе књиге. Понајпре, у огромној књизи Мавра Орбинија, из 1601. г., по завршетку његове студије "Il regni degli Slavi",37 чији је утицај на савремену и новију историографију значајан, наићи ћемо на додатке на латинском језику. У првом додатку (Appendix prima) се расправља о именима Германа, а затим Словена, или Хенета, одн. Венета. Споменувши Сармате, аутор тога додатка каже:
"Recte еniм Mela: una gens, aliquot populi, et aliquot nomina",
тј.:
"Право вели Мела: један род, више народа, више имена. "
37. - "О владавини Словена"
Одмах затим дознајемо, да су Грци и то име изменили на свој начин, направивши од њега Σαυροματασ, одн. Сауромати, што је прихватио Јувенал у својој сатири 2. Ипак, већина аутора је задржала назив Сармати, како га је навео Птоломеј, александријски астроном и географ из II века. По Птоломеју, највећи број племена је живео у Сарматији, а међу њима највеће је било племе Венеда, у античко доба називани још и Венети, или Хенети. Исти писац затим објашњава, да је постепено и име Сармата "замрачено", с тим, што су га задржали само Сораби, или Серби, како се уопште узев сматра. Он то изражава на следећи начин:
"Obscuaratum tamen paulatim et Sarmatarum nomen invenimus, ita quidem ut soli Sorabi et Serbii id conservasse existimentur.
Etenim, fonus admodum affinis est, ut in latina lingua litterarum B et M. Coeipit circa Mauriciii Caes. tempora38 vulgatius fieri Slavorum nome. "
38. - Маврикије је био византијски цар, који је владао 582 - 602 г. Као енергичан човек, за време своје
владавине је много учинио за обезбеђење византијских поседа у Италији и Африци. Међутим, као велика тврдица изазвао је против себе опозицију. Његова војска се 602. г. побунила, кренула за Цариград, свргла га и убила.
По истом аутору, дакле, консонанти Б и М су тако блиски, да се, управо као и у латинском језику, лако могу заменити један с другим. Уз то, исти писац прецизира, да је отприлике од времена цара Маврикија име Словен отпочело да буде познатије од имена Сармат...
Но овакве и сличне појединости за Шафарика су врло недовољне и веома оскудне. Он сматра, да и грчки и римски писци с њиховим схватањима о "варварима", као и због њиховог непознавања страних језика, не могу да послуже као ослонац за изучавање историје и лингвистике Словена. Јер - службена историја, базирана на грчко-римским обавештењима отпочиње отприлике, када се ради о словенским народима, тек од VI и VII века, а то је тек једно касно доба, будући да су - увек по Шафарику - сви словенски језици, одн. како велики познаваоци тврде, сви словенски дијалекти такви, какви су данас, постојали - уз сасвим незнатне изузетке - управо већ у VII веку.39
39. - Види о томе: Über die Abkunft der Slawen", nach L. Surowiecki 1828, c. 140,137, 211.
Увек по Шафарику, имена као Сармат, Венд, Хенети, Анти, итд., имена су наденута давним Словенима од странаца; а Француски слависта, Сурrien Robert, тврди, да је и сам назив Словен потекао такође од странаца и то од Римљана, који су при својим војним походима на Балкан, одводили преживеле становнике у Рим, где је њихово ухо реаговало само на други део личних имена, као: Мирослав, Србислав, Крунослав, Бранислав, итд., изобличивши оно "-слав", што значи "славан, gloriosus", у латинску именицу "склав" или "sclavus", што је временом изазвало погрешне и тенденциозне етимологије словенског имена уопште. Што се тиче појма Сарматије, који нас овде особито интересује, иначе веома марљиви Немци, Енглези, Французи и Талијани остављали су по страни, као што се нису много трудили ни да расветле проблеме Словена уопште. То је Шафариково дубоко убеђење и он не пропушта ни једну прилику, да га подвуче.
У истом делу он тврди, као уосталом и у својој капиталној студији "Старожитности славјанске", да су странци заменили "den alten und vielfach missgebrauchten Namen der Sarmaten", као што рекосмо, са "Словени", али и да име Сармати представља деформацију имена најстаријег словенског народа - СРБ-а, које је несловенима тешко за изговор. Он чак прецизира, да се име Сармати примењивало на све гране српског порекла: »... für alle Zweige sеrbischer Abkunft..."40, па то поткрепљује већ наведеним Мелиним сведочанством: "Una gens, aliquot populi et aliquot nomine", одн.: "Један род више народа и више имена.'' Ha иcтoм мecтy Шaфapик кaжe, да је велики број словенских дијалеката његовог времена "речит и пуноважан сведок" (... ist ein sprech ender, vollgultiger Zeuge...) за огромност тог сарматског, одн. српског прадавног стабла, чија је бројна и просторна појава у V и VI веку по Христу изазвала чуђење. Он даље тврди, да порекло Словена не може да се ограничи само на Србе око Волге, нити пак на Србе око Балтика. Како су се прастара седишта Срба (Шарафик пише баш тако!) налазила на средини између Скита, Германа и Келта, и њихова праисторија представља исто тако у неку руку спојницу (... Vereinpunkt...)41 праисторије свих тзв. главних и из њих насталих народа у Европи.
40. - Ibid, c. 158
41. - Ibid.c. 147 id.
По њему, одн. по Суровјецком, чије дело је он приредио за штампу, управо као и по Нестору Часном Кијевском, Срби су се размилели према северу Европе у једно давно доба са Балкана, из Илирије и из Мезије, о чему расправљамо подробније на једном другом месту. Оно, што нас у вези с овим поглављем особито занима, јесте каквим језиком се сав тај - још у преисторијско доба тако распрострањени - српски народ служио? Уз то нас интересује и то, да ли се тај језик може довести у везу с главним мотивом овог одломка наше студије, тј., каквим говором се служио Овидије у изгнанству? А пошто је римски песник тај новонаучени језик називао час гетски, час сарматски, може ли се исти тај довести у вези са савременим српским?
Да пођемо овде опет од Шафариковог научног ауторитета, који - колико нам је познато - нико није ни могао, а ни покушавао да порекне. У својој обради дела Лоренца Суровјецког, која врви аргументима, сведочанствима и цитатима, Шафарик више пута изричито тврди, да је име СРБ У РОДОВСКОМ ЗНАЧЕЊУ СТАРИЈЕ ОД СЛОВЕН, чему у прилог говоре многе чињенице, сведочанства и разлози. То су учили, каже Шафарик: К. G. Anton, F. Durich, J. Dobrowsky и др. А да су САРМАТИ били управо Срби, за то, наставља он, постоје чврсти ослонци. Између осталог, наводи он у наставку, име СРБ спомињу Плиније (пре 79.г. пре Христа) и Птоломеј (161.г. по Христу) и то као име САРМАТСКОГ НАРОДА, између Меотског језера и Волге, на данашњој реци Серби. По Суровјецком и Шафарику42:
"Тај чисти облик СРБИ, СЕРБИ, СИРБИ стигао је неким директним путем до грчких географа, те је тако остао неизмењен у грчком САРМАТИ...
Међутим, својственост тог имена остала је далеким и у језичком смислу сиромашним Грцима (Spracharme Griechen) непозната".
42. - Исти ови подаци налазе се у споменутом "Пореклу Словена" Суровјецког -Шафарика, а и у Шафариковим "Старожитностима"
По Шафарику, и Плиније и Птоломеј су узели српско име са истог извора.
Што се тиче Прокопијевог назива Спори, тврди Шафарик, грчко је изобличавање имена Срби, које Прокопије као Грк није ни могао да разуме. Исто то важи за Плинија и за Јорнандеса при њиховом спомињању народа Спали и Спалеи на Припету и на Дњепру, што је само због незнања једна неумесна језична деформација (entstellte Spielart) од имена Срб. Мurrау (1.71.) наставља даље Шафарик ређање сведочанстава, тврди, да су на исти начин још стари Грци пре Херодота од карактеристичног назива СРБАЉ, направили Трибал и Трибалои (Τριβαλλοσ, Τριβαλλοι), према њиховој могућности, одн. немогућности изговора скупа СРБ.. А Трибали су, према Херодоту, били најмногобројнији и најмоћнији народ на северу трачко-илирског полуострва.
Познато је, заокружује Шафарик мисао Суровјецког, да су Трибали били сматрани као Трачани.
С друге стране, увек по Суровјецком - Шафарику, и јадранским Илирима име СРБ, СРБИН Србаљ, било је домаће (einheimisch), што доказују имена места: Сорвиодурум, Сербетиум, Сорба, Сербинум, Сербициум, Срб у Лици, итд. Ако ли пак пређемо на галске Србе - Венде и код њих ћемо наћи назив Срб; тако се река Саар у Мозелу у доба Римљана звала Саруба, или Саравус, а на Рајни се још данас онај који обрађује земљу назива Сурбел, тј. Србаљ.43
Име Срб, наставља даље излагање Шафарик - Суровјецки, налази се и на супротној страни Ламанша у имену Сорбиодунум, док је до његовог доба било сачувано име Серфен за једну народну групу. Он даље одвија исту мисао и када се ради о подручју Балтичког мора, где су називи од корена и имена Срб тако чести и очигледни, да их није потребно ни наводити..
. Што се тиче имена Венд и Ант (ово последње, сматра Шафарик - Суровјецки, одговара хомеровском Енетос) - та два назива за домаће Срб, Србин, Србаљ, што је једнако називу Сармат, била су у употреби особито код Келта и њихове браће Германа. Немци су називали Вендима још и Чехе, Лехе и Словенце, јер су их они подсећали на Србе, што су, у ствари, ови по свом пореклу и били.
43. - Значи још половину прошлог, XIX века
Шафарик се даље осврће на VII век по Христу, када се сматра, да су данашњи балкански Срби тек стигли на данашње своје полуострво, па каже:
"Када су Словени стигли у Илирикум, они су ту свуда нашли своју родовску браћу - Србе и помешали су се и умножили с њима; Чеси и Лехи с Лужичким Србима, у Мајсену, у Боемији, а и остала северна племена, придошла из старе Сарматије, те су тако сви били истински и родовски Срби који сами себе у она давна времена никад нису ни звали друкчије, па ни Словенима, већ само Србима."
Од 195. стране па надаље Суровјецки - Шафарик и даље бране историјски приоритет српског имена, изједначавајући га са сарматским и тврдећи, да је оно било некада опште име свих народа, који се данас називају Словенима. Као доказ за то, они узимају истоветност имена Лужичких Срба и Срба са Балкана, који - по језику - представљају - у неку руку - две крајње тачке на линији словенских језика. Они потом спомињу Добровског, који је тврдио, да истоветност имена вендских, одн. северних, Лужичких Срба и Срба са Балкана, није само случај. По Добровском та истоветност имена једних и других Срба потиче из прадавних времена (aus uralten Zeiten), jep cy и једни и други себе називали само тим, некада јединственим именом, пре него што се на историјској европској позорници појавило много млађе опште име Словен.44 Најзад, сама чињеница, да значење имена Срб не може лако да се објасни, и по Добровском, и по Суровјецком, и по Шафарику представља сведочанство о ЊЕГОВОЈ ВЕЛИКОЈ СТАРИНИ.
44. - Wiener Jahrbuch, XXXVII Bd, 1827.
Повезавши тако име Овидијевих Сармата с првобитним њиховим правим именом Срби, Сирби, Серби, или Сурби, па затим с новијим називом Словен, да потражимо надопуну ових обавештења код једног другог писца, великог ерудите и изванредног познаваоца античких писаца. То је Franciscus - Maria Appendini, који је написао један изванредно драгоцен предговор Стулићеву речнику.45
45. - Joakima Stulli Rjecosloxje Illir - Ital - Lat, Dubrovnik 1806.
О Апендинију нас Станојевић обавештава, да је рођен у Пијемонту, у Италији, недалеко од Торина. Више науке је завршио у Риму. 1791.г. је дошао у Дубровник, где је био професор гимназије, а затим њен директор од 1808.-1834.г., када је у истом својству прешао у Задар. Премда је пореклом био Талијан, Апендини се као учен човек страствено бавио археологијом и историјом Дубровника и српских "илирских" земаља на Балкану. Главна су му дела: Notiziе istorico-critiche sulle Antichita. Уз Историју и археологију, он се живо интересовао за латинску и талијанску литературу, уз што је прикључивао литературу старог Дубровника, као и "илирски" језик, те је тако написао још: Storia e Letteratura de' Ragusei i Grammatica della lingua illirica, која је била издата у Дубровнику 1808. г., да би после тога доживела још три издања. Ова граматика се сматра можда најбољом међу старијим граматикама српског, или илирског језика.46
46. - О Апендинију је писао Ј. Нађ у Поповићевим прилозима за језик и књижевност
Споменути Апендинијев предговор Стулићеву речнику по својој документацији ни најмање не заостаје за Шафариком, Суровјецким, Добровским, или којим другим славистом. Само, Апендини се ограничио на једну главну тему, а то је, да докаже, да су древни Трачани и Илири били Словени, те да се, према томе, одбацивши неколико страних и привремених инвазија, становништво Балканског Полуострва од античког до његовог времена није битно изменило. Уосталом, чини нам се, да се наука ни према овом проблему није понела с довољно озбиљности. Прихваћено је гледиште, да ни једна инвазија није истребила малобројне Грке и нешто бројније античке Латине, који су се временом прометнули у данашње Талијане.
Међутим, с друге стране, Трачани, за које је Херодот с поуздањем тврдио, да су на земљи најбројнији после Хиндуса, за науку су покопани готово без икаквог трага. Уз то, и од њих и од Илира направљени су неки "мистериозни народи", о којима су појмови углавном нејасни... Међутим, ако се пође са становишта, да су ти толико бројни Трачани преци данашњих - такође у Европи и на свету врло бројних Словена, то мења из основа сва погрешна учења; но не само погрешна, већ и пристрасна, будући, да углавном, како рече Живанчевић, "потичу од оних, који су на Словене гледали крвавим очима." Апендини је сигурно био један од ретких странаца, на кога се претходно не би могла применити, те ми прилазимо његовој студији с поштовањем - колико због његове објективности, толико исто и због његове велике учености.
На основу врло бројних античких сведочанстава, тај Талијан тврди; 47
"Verum non modo ad Istrum stetit Thracia vetus,sed ultra trans flumen illud...
longissime processit..."
што значи:
"Уистину, стара Тракија није се простирала само до Дунава,већ се протезала с оне стране реке веома далеко...",
што врло логично може да се повеже с Херодотовом изјавом, заснованом на његовом личном искуству.
47. - Стулићев Речник, cтp. XXXIII, стубац 1-2
Осим тога, претходно тврђење савршено одговара и тврђењима Херодотових претходника, по којима је древнаТракија заузимала целу Европу северно од Грчке. Но морали бисмо овде да прецизирамо, да су назив Тракија, по српским историчарима, Грци направили од назива Рашани, или Рашчани, што је био покрајински назив за Србе, који су живели уз реку Рашку, или Расу, притоку Марице. Двојица српских историчара: Милош Милојевић и Сима Лукин - Лазић, обојица из деветнаестог века, још увек су имали прилике, да на обали те реке виде развалине древног српског града Раса... Па пошто Грци, како Шафарик рече, уз срџбу врло савесног научника, нису познавали српски језик, а још мање су познавали бројна племенска имена тих старих Срба, која су се разликовала од једног краја до другог, они су на све њих једноставно применили једино име које су првобитно у својој близини упознали: Рашани, или Рашчани, од чега типичним грчким изобличавањем, постадоше Трачани, што су онда од њих прихватили најпре Римљани, па затим и сви други Европљани.
Но било како било, ти древни Трачани су, по Апендинију, а на основу њему познатих сведочанстава, заузимали огромне европске просторе далеко на северу преко Дунава. Но он се не ограничава само на античке писце, већ на истом месту у наставку каже, да и по новијим ауторима:
"... recentibus scriptoribus Cluverio (Lib.I Germ. Antiqu.c.4.), Bocharto (In Phaleghx, Lib. 3., c.L), et Curtlero (In Origin. Mundi,. Lib. Ic.l8.)...",
Трачанима су припадали и Мижани обе, тј. Горња и Доња Мезија, па Дачани, па Гети... А и Мижани и Гети су се по Страбону (VII) као Трачани налазили с обе стране реке. Затим он каже: "Item Stephano (V Get.) et Herodoto (L IV) Getae sunt Tracum coloni...",тј. и по Стефану и по Херодоту Гети су трачки насељеници, док су Дачани исто што и Гети, ".. .et situ solum et nominе ab iis diversos... ", "... но само местом боравка и именом од њих различити... "
Даље Апендини каже, да су и Дачани и Гети, према Диону Касиусу (Књ. 51.) Трачани, пореклом из области Родопских планина, чему додаје:
" Роrrо Scythanun, Sarmatarumque gens una et eadem ab origine *** Thracibus, Macedonibus, Illiriis, Mysis, Dacis et Getis plane habenda est..."
Дакле:
"Порекло Скита и Сармата исто је као и порекло Трачана,Македонаца, Илира, Мижана, Дачана и Гета..."
Плиније је, према Апендинију, показао са сигурношћу, да су Гети и Дачани исти народ, исто тако као и Сармати, или Сауромати... Исти ти Сармати, каже Апендини у наставку, прелазили су тајно у огромном броју Дунав, што су могли да учине једино под претпоставком, да су говорили језиком новог краја у коме су се нашли... Уз то, Апендини напомиње, да Плиније каже за Сармате (књ. VI, гл. 7.), а Херодот за Сигине "с оне стране Дунава" (књ. V - transistranas), да су потомци, или племе Међана: "Atqui Medi illi non Asiatici, sed Europaei." И даље нам Апендини саопштава врло занимљиве ствари, о којима наука, колико нам је познато, стварајући историју, апсолутно није водила рачуна. Јер, по античким писцима, ти Међани су пореклом Трачани, као нпр., по Ливију, по Полибију, по Птоломеју. Ево, с тим у вези, оригиналног Апендинијевог текста на латинском:
"Et sane Medorum gentis in Thracia Aborigenis meminere quampluriperspicuo a MADAI nuncupat (1.38. et 26., c. 25);Polybius (Excerpt.l.l0., c.35), qui, ut Livius, conterminos Macedoniae statuit; Ptolemaeus, qui Medorum regionem in Thracia cis Istrum Medicam appellat (1.3., c.11.). Itaque MEDO-SARAMATE et MEDO - SYGINAE IPSI ETIAM THRACES ERANT, et ASIATICA MEDIA VEL A THRACO - MEDORUM COLONIIS ILLUC USQUE PROVECTIS, ut ex Herodoto (1.1.) conjici posse videtur, vel ob aliam causam recentius ita fuit vocitata. Sed Aristoteli quoque, ne dum geographis, historicisque onmibus, innotuit, illas gentes omnes, sive Cisistranae, sive Transistranae essent, eiusdem fuisse generis, et Scythas, Medosque in Thracia extitisse. Ait enim (De mirand. audit., c.110.): "Scytharum, Mediorumque regio est Tracia nomine..."
Уз напред речено, из горњег текста излази, да су Медо - Сармати, управо као и Медо - Сигини48 били Трачани, као и да су азијски Међани трачко - медски насељеници, како се може закључити по ономе што Херодот наводи. На крају се Апендини позива на највећи антички ауторитет, тј. на самог Аристотела, који није био ни географ, а ни историчар, али је оставио сведочанство, по коме су - како житељи с оне стране Дунава, тако исто и с друге, одн. балканске, припадали истом роду, будући да су и Скити, управо као и Међани настали у Тракији. Овде Апендини наводи Аристотелове речи:
"Област Скита и Међана зове се Тракија..."49
48. - Упозоравамо заинтересоване читаоце на студију Милана Будимира у Гласу Српске Ахадемије Наука, од. литературе и језика, бр. CCXXVI, нова серија, Kњ. 4, Београд, 1959.г.
49. - С тим у вези привлачимо пажњу на дело "Лепенски Вир", или "Нова праисторијска култура у Подунављу", Драгослава Срејовића, Београд, 1969.г.
Даље нам Апендини каже, да је у првом делу своје студије, ослањајући се на разна сведочанства, говорио о сличности, одн. о идентичности језика свих тих племена, али, да након последњих цитата може то да потвдрди са још више сигурности.
"Jam vidmus quae fuerit vetus lingua Thracum... ",
tj'.;
"Видели смо какав је био језик старих Трачана... ",
пише нам аутор, па додаје, да је исти тај језик, по Страбоновом тврђењу (Књ. VII), био и језик Гета. Страбон, наиме, наводи сведочанство Елија Секста Катона (Aelius Sextus Cato), који је, пишући о Гетима рекао:
"... quae gens eodem *** Thracibus sermone utiur... "
тј.
"...народ који се служи истим језиком као и Трачани... ".
Но Страбон на истом месту тврди,да истим језиком говоре и Дачани:
"Sed Getae unius linguae сum Dacis erant.Edem utuntur *** Dacia lingua Getae.Thracia vero, seu Getica, seu Sarmatica...".
Другим речима:
"Гети су имали исти језик са Дачанима...Уистину трачки, или гетски, или сарматски... ".
Што се тиче скитског језика, након претходног текста, Апендини наводи Овидијеве стихове из његове треће књиге елегија (Елег. 14.), које већ познајемо и где Овидије пева, да је научио трачки и скитски, а да и на гетском језику зна да пише. Затим читамо Апендијево тврђење:
"Sarmaticam vero fuisse eamdem ac Geticam, sic ille ostendit (Trist.V.,Eleg. 12.): "Jam didici GETICE, SARATICEQUE loqui."
Апендини, дакле, затим констатује, да је за Овидија САРМАТСКИ ЈЕЗИК БИО ИСТИ КАО И ГЕТСКИ, што је римски песник јасно
казао наведеним стихом:
"Већ сам научио да говорим ГЕТСКИ И САРМАТСКИ"
Вршећи даље најсавеснију анализу, Апендини сматра, да је Овидије употребио као синониме (sinonymice usurpavit): Threicium, Scythicam, Geticam, Sarmaticam, на основу чега би, према томе, трачки, скитски, гетски и сарматски били један језик. Писац предговора Стулићевом Речнику даље привлачи пажњу на чињеницу, да је Овидије сарматску земљу, у којој се налазило његово место изгнанства - Томи, називао и скитском (Елег. III, 2.), а и гетском (Елег. I, 4.) због тога, мисли Апендини, што су се они, који су се некада називали Скитима и Гетима, касније називали Сарматима. На основу свега он закључује, да су за песника скитски, гетски и сарматски језик били један те исти и јединствени говор.
"Уосталом, размишља даље Апендини, да се није радило само о једном језику, зар би два, или три тешка нова језика могао да научи један већ стар човек и да тако елегантно и вешто на њима саставља песме, којима је заслуживао хвалу (Елег. књ. IV, 13.) већ после треће године боравка у новом крају?"
На овом месту нам није могуће даље се задржавати на веома бројним сведочанствима, која је сабрао Апендини, како би доказао, да није нестао ни древни трачки језик, а ни народ, који су онда и трачким именом називали. По њему, као и по бројним другим ауторима, Херодотови Трачани, "на свету после Хиндуса најбројнији народ", били су и остали савремени Словени, који у она давна времена себе уопште нису тим именом називали, већ - како је то доказивао Шафарик, па Добровски, Суровјецки, Милојевић, Живанчевић, итд. - Србима. Уосталом, у недостатку историјских, или каквих других писаних података, постоји нешто, што по мишљењу највећих ауторитета може да послужи као неопорециво сведочанство о најдавнијој прошлости житеља Европе и великог дела Азије, а то су разна географска имена, која су се задржала као драгоцена архива разасута огромним просторима; највећи део те архиве може да се растумачи полазећи само са становишта српског језика, чиме се бавимо у једном другом поглављу.
Па да се за сада овде потрудимо, да изведемо једини могући закључак. Из излагања Франа - Марије Апендинија, почев од стране XXV предговора Стулићевом Речнику, јасно је много што-шта, преко чега се прелази ћутке, или пак на начин који замагљује научну истину. На основу античких писаца излази недвосмислено, да су грчка острва, као и скоро цела најстарија Грчка - tota fere Graecia antiquissima - били настањени Трачанима, како тврди Страбон: "Идем тестатур Страбо" (либ. 7. ет 10.) Уз то, сигурно је (certum est), наставља Апендини, да су Пелазги били Трачани и Скити, при чему нас упућује на Херодота, књ. II; Тукидида, књ. II и IV и Страбона, књ. VII.
Затим он изричито каже, да знамо (sciamus), да су Пелазги били не само у Грчкој, већ и у њеним суседним земљама, као нпр. у Италији, по сведочанству Херодотовом (књ. I), Диодора Сицилијског (књ. XIV), Дионисија Периегета и Дионисија Халикарнаског. Осим тога, Страбон је јасно рекао, да је Италија била запоседнута од Трачана:
"... Italiam a Thracibus quoque fuisse possessam, ut clare fatetur Strabo... " (lib. XII),
a Трачани су били и Фрижани, или Тројанци и Хенети, који су се сместили у углу јадранског залива (in Adriae sinus angulum..),... И могли бисмо тако да наставимо још дуго, јер Апендини цитира многа места многих аутора, изабравши врло убедљива сведочанства... По њему је сав тај силни "нестали" народ говорио трачко-илирским, или илирским, или пак "словенским" језиком, коме су - у неку руку - централна зона били Подунавље и црнономорске обале. Ми смо на више места показали, како се тај језик - скупа с људима - ширио у разним правцима, а особито према европском северу... Из излагања Апендинијевог је јасно, да се тај трачко - илиро - словенски језик говорио свуда, докле су допирала племена Трачана, што ћемо ми заменити називом - Срба. Према томе, лако је схватљиво, да језик који је Овидије научио у изгнанству, може да буде само српски језик, који jе од његовог доба до данас сигурно - као и сви живи језици - претрпео промене, но оставши ипак у суштини, како је тврдио Мицкијевић, поетски језик с многим архаичним карактеристикама. У вези с овим тврђењем, можемо да се позовемо на једно занимљиво дело, чији је аутор Charles de Peyssonnel, а наслов "Observations historiques et geographiques sur les peuples barbares qui ont habite les bords du Danube et du Pont-Euxin"50
50. - Paris. 1765, Ed. Tilliard
Одмах у почетку тог свог историјско - географског дела, Пејсонел тврди, да је језик Словена од свих језика један од најраширенијих.Пошто је изређао све европске земље, које се служе тим језиком, он је онда томе придодао и више земаља у Азији. У његово доба, како он каже, према писцима, који су се звали Gesnerus i Roccha, то је био заједнички језик народима, чији се број уздизао на 60. У његово време, у Мађарској је још увек постојало ривалство између њега и мађарског, који припада сасвим другој језичкој групи. Ми данас с поузданошћу можемо да кажемо, да је тај "словенски" језик у Мађарској био српски, исто тако као и онај, којим се, по Пејсонелу, а на основу сведочанства Edouarda Brerenwoda у "Scrutinium linguarum", говорило на двору турских царева. Пејсонел затим тврди, да нема потребе да се позива на сведочанства разних аутора, пошто он сам зна, да се дијалекти тога свеопштег и заједничког словенског језика разликују између себе веома мало, или, како он прецизира на француском језику:
"... toutes ces nations que je viens de citer ont une langue commune, dont les dialectes different de fort peu de choses...",
тј.:
"... сви ти народи које сам споменуо имају један заједнички језик,чији дијалекти се разликују врло незнатно.
Но Пејсонел се не задржава само на том тврђењу. У наставку свога дела, на с.Х., он каже, да је Бандури, у својим белешкама о Константину Порфирогениту тврдио, да је "илирски", одн. "словенски", постојао на Балкану пре 7. века по Христу, када су - по усвојеној историји - Срби настанили то полуострво. Пејсонел још прецизира, да је Мавро Орбини, свештеник малтског реда, тврдио на 173. страни свога дела "II regno delli Slavi ":
"... que les peuples del'Illyricum parlaient la langue slave, avant que les Slaves se fussent emparesde cette province",
што дословно значи:
"... да су народи Илирије говорили словенским језиком,пре него што су се Словени дочепали те провинције."
Ми ћемо сада овде, у знак поткрепљења Пејсонеловог тврђења, да наведемо једно занимљиво сведочанство познатог српског писца, Стјепана Митрова Љубише,51 да је велико црногорско племе Паштровићи тамо, где се и данас налази, још од прехришћанских времена. Ево тог одломка:
"Планина паштровска лежи као копања међу двије косе брегова; једна је дијели Црмницом, а друга Приморјем. Планина се сва просула доцима, опточенијема густијем брежуљцима, гђе се прољећем насркаш мирисом девесиља, зановети, скромута и сваковрсна дивља цвијећа. Паштровићи су некада становали на тој планини, а имали по Приморју, гђе су им данас станови, куће поземљуше, у којима су, у пила и бачве, слијевали уље и вино: њивили су по планини љуто воће, шљиве и јабуке. И данас можеш виђети на многим мјестима развалине и гомиле камења у клаку. Но је то бивало у прастара времена, још прије него су се покрстили, јер по казивању цариградскијех повјесника, као и по многијем другијем знаковима, на
примјер, по презименима, нарјечју, ођелу и приповиједању, стоји чисто, да су ПАШТРОВИЋИ БИВАЛИ И ПРИЈЕ СРПСКЕ СЕОБЕ НЕКА СЛОВИНСКА НАСЕЛБИНА НА ДАНАШЊЕМ ЗЕМЉИШТУ, КОЈА СЕ ИЗЈЕДНАЧИЛА С ДОШЉАЦИМА"
51. - Целокупна дела, I Књ., Библиотека Српских Писаца
"Народна Просвета", Београд, 1930-г.
У Црног Гори постоји још једно племе од претхришћанских времена, које спомиње Јован Цвијић, иначе географ светског гласа. Цвијић је као професор београдског универзитета основао географско друштво и његов "Гласник", а постао је и председник Српске Краљевске Академије, као и члан многих научних друштава у земљи и на страни. Бавећи се поглавито проучавањем земље и народа Балканског Полуострва, дао је радове велике научне вредности. Тако је он у своме знаменитом делу издатом и на француском језику "La Peninsule Balkanique"52 тврдио, између осталог, да савремени дијалекти српскога језика потичу још из античких, одн. претхришћанских времена. Ту је Цвијић, истовремено, повезивао древни трачки балкански живаљ са савременим, словенским, изражавајући уверење о постојању језичког и етничког континуитета српског народа на Балканском Полуострву. Што се пак "Гласника" тиче, у многим бројевима које је он сам уређивао, писао је о разним српским племенима и породицама, рашчлањујући о њима понаособ разна обавештења, као што су: порекло, крсна слава, сеобе, промена имена и старост. У оквиру тога рада дотакао се и племена Цуца у Црној Гори, за које је установио, да је једнородно са Србима Цуцуловићима из Македоније...
52. - Париз,1921.г.
Сви ови овде тек само дотакнути проблеми, откако је замрла Српска Аутохтонистичка Школа, прегажена тенденциозним германским учењима, нису били у свом смислу изучавани. Стога се уздамо, да ћемо овом студијом потаћи младе српске научнике, да наставе стопама Милоша С. Милојевића, продубљујући до крајњих могућих граница сва питања, која се односе особито на далеку прошлост српског народа, која је злонамерно данас изобличена, прећуткивана и покопана.
Па када смо стигли дотле, да као писац ових редака додам и једно лично сведочанство, које потиче из породице моје мајке, рођене Аксовић, у округу драгачевском. На жалост, нисам имала прилике да се позабавим изучавањем порекла мојих пређа с мајчине стране, али претпостављам, да су они, као и велики број српских породица овога лепог и брежуљкастог краја досељеници из јужнијих балканских подручја.
Пратећи овај мој рад и тешкоће, на које у вези с њим наилазим, моја мајка није могла да разуме, зашто Европа затвара врата пред истином.
Када сам јој објаснила, да западна наука неће да прихвати долазак Срба на Балкан пре VII века по Христу, док ја - међутим - имам доказе, да то не одговара историјској истини, мајка је на то упрла поглед негде далеко испред себе, отпочевши да ми прича о "својим старима на селу" и о стварима, које је од њих слушала још у детињству. Онда је додала:
"То што ти радиш, то не може да не буде истина! Сећам се, наиме, како су ми моји стари на селу причали, како су наши давни стари приређивали хајке, да истребе лавове, који су харали стоку по торовима. "
"Да се не вараш, мајко? - узвратила сам. Лавове, или вукове?"
"Не, дете! Не вукове! Знам ја шта је курјак, већ лавове: "
"Али, мама, последњи лавови на нашем Балканском Полуострву су виђени у доба Александра Великог, а то значи у IV веку пре Христа, а како историја каже ми Срби смо дошли теку VII веку после Христа. "
Моја мајка је на то узвратила:
"Причали су моји стари, да је то било пре него што је Исус Христос дошао на свет."
Приликом научних истраживања и традиције се узимају у обзир. Јер - одвише је познато, да је народно сећање увек засновано на нечему, што је у извесно доба била стварност. А на Балкану је било житеља пре него што су се по њему населили Грци. Међутим, ни после њиховог доласка староседеоци нису нестали и ми, у оквиру ове студије имамо поглавље, у коме се говори о Платону и о "варварском" језику, који је некада био заједнички и "варварима" и Грцима.
У Платоново доба још увек су тај језик чувале жене, познате, како Платон каже, као поштоваоци старина на тлу саме Грчке. Нема сумње,
судећи - не само по Платоновом "Кратилу", већ и по веома бројним географским називима античке Грчке, тај језик је био - по Апендинију - трачки,
по извесним другим ауторима "словенски", а по нама - најстарији међу словенским језицима - српски.
Вратимо ли се онда француском историчару Пејсонелу и његовом одломку, који смо почели да наводимо и коментаришемо, доћи ћемо до стране XI на којој он спомиње светог Јеронима (Eusebius Sophronius Hieronimus), који је рођен око 331. г. по Христу и живео је до 420. г. Његово место рођења био је Стридон у Далмацији, а умро је на Грахову Пољу у Босни. Пејсонел у вези с њим понајпре спомиње, како се сматра, да је свети Јероним стваралац "словенске азбуке", зване буквица. Даље нам саопштава, да су се тим словима светог Јеронима служили, према тврђењу Guillaume-a Postel-a, Срби, или Панонци, или Далматинци, који су говорили језиком заједничким Илирима, Панонцима и Мижанима.
Ми о старим српским азбукама расправљамо у поглављу о писму, а овде ћемо само рећи, да Јероним није створио "буквицу". Друго, он је живео највећим делом у IV и почетком V века. А ако су се Срби појавили у Подунављу и на Балкану тек у VII веку по Христу, како је онда могуће доводити у везу тог црквеног оца и Словене уопште?!
Но има још нешто с њим у вези Себастијан Долчи, у својој - овде већ више пута споменутој студији о "Старости и распрострањености илирског језика", у гл. XXI, а на страни 34-35 доноси речи светог Јеронима, које је он упутио папи Дамазу, свакако пре Дамазове смрти, до које је дошло 385. г. То значи, свети Јероним је те речи написао у другој половини четвртог века. Оно, што је нама у овом тренутку од особитог значаја,то је, да кратак сачувани текст представља најчистији "илирски", одн. српски језик, па опет морамо да поставимо питање: како би једна оваква ствар била могућа, ако су се људи, који тим језиком још и данас говоре, на Балкану појавили тек половином VII века?! Имајући уверење, да ни овај проблем није довољно простудиран са ове тачке становишта, ми наводимо речи светога Јеронима, које ће схватити с највећом лакоћом свако, ко српски језик познаје:
"Ја ниткога првога него Исуса Христа слиједећи, светињи твојој, то јес' столу Петрову опћенством здружен јесам. Тко год изван ове куће јагањца јести буде, поган јес'. Ако тко у корабљи Нојиној не буде, изгубиће се, кад дође потоп."
У истом поглављу мало даље (с. 35) Долчи закључује:
''... dummodo uno corde, unoque symbolo simul *** Bohemis, Polonis, Dalmatis, ceterisque Illyricis populis (qui a me in brevi Dissertatione hac enumerati sunt) laudent Dominum nostrum..."
У ствари, претходним текстом Долчи хоће да истакне јединственост свих данашњих словенских језика, које стручњаци сматрају само дијалектима прајезика, заједничког некада целом словенском роду. Он каже:
"... једним осећањем (одн. срцем), једним симболом заједно с Чесима, Пољацима, Далматинцима и осталим илирским народима (које сам у
овој краткој студији набројао) хвале Господа нашег... "
Пасусом који следи у Пејсонеловом делу, а на страни XII, француски историчар на свој начин понавља Долчијево тврђење о јединствености "илирског", или - како се данас каже - словенског језика. Осим тога, по времену које спомиње, Пејсонел нас одводи даље у прошлост од епохе светог Јеронима, приближавајући нас, међутим, епохи Овидијевој, одн. времену, које је Овидије провео у изгнанству на обалама Црног Мора. Понајпре, ево тог текста у француском оригиналу:
"Plusieurs meme des peuples qui habitent les bords du Danube, une partie Lithauaniens et des habitants des bords du Pont Euxin,
de la Chersonese Taurique et de la Paflagonie, ont le meme rite, et les menies ceremonie... qui leur sont communs avec les Illyriens,
les Dalmates, les Pannonies et les Mysiens. Vers l'an 300. de J.-Christ, selon le meme auteur, TOUS CES PEUPLES N'AVAIENT QU'UNE MEME LANGUE..."
У преводу претходни редови значе:
"Више народа који обитавају на обалама. Дунава, један део Литваније, као и становници Црног Мора, Тауријског Херсонеза и Пафлагоније,
имају исти обред и исте свечаности... које су им заједничке с ИЛИРСКИМ, ДАЛМАТСКИМ, ПАНОНСКИМ и МИЗИЈСКИМ. Око З00. г. по
Христовом рођењу, према истом аутору, СВИ НАРОДИ СУ ИМАЛИ ЈЕДАН ИСТИ ЈЕЗИК..."
Да се осврнемо овде понајпре на годину 300. по рођењу Христовом. Знамо, да је Овидије, који је на црноморској обали научио "варварски" "трачко - скитско - гетско - сарматски" језик, умро 18. г. по Христу. У горњем тексту Пејсонел каже, да се на истој тој црноморској обали 300. г. по Христовом рођењу код свих народа говорио један исти језик, истоветан уз то с "илирским", далматинским, панонским и мизијским, што бисмо ми све сабрали у један једини назив - српски језик, још увек у употреби управо у свим побројаним областима, по којима је од најдавнијих античких времена живео исти народ, који се - упркос свим страним упадима, освајањима и инвазијама - ипак одржао, управо као и његови суседи Грци, с једне стране и Римљани, одн. данашњи Талијани, с друге стране.
Од Овидијеве смрти до времена, које Пејсонел спомиње, прошло је свега око 288 година и не постоји никакав разлог, на основу кога бисмо могли веровати, или тврдити, да су се становници споменутих области изменили - или становници, или пак њихов језик. Те тако, у ствари, можемо да сматрамо, да је варварски језик северних народа, који су дуго остали непознати грчко- римским писцима и географима, био једноставно српски, који је, како је то изложено у неким другим поглављима, послужио као база свим каснијим словенским дијалектима, како кажу сручњаци.
Друго, аутор кога спомиње Пејсонел, јесте већ цитирани Postel Guillaume, који је у веку у ком је живео и радио /1505.-1581./ постао славан научник.Уз грчки, био је научио и хебрејски језик. Fransoa I га je послао на исток, одакле је Постел донео драгоцене манускрипте. 1539. г. био је наименован за професора математике и оријенталних језика на Колеж д' Франс. У току свог живота, Гијом Постел се био посветио студијама о оријенталним језицима и о теолошким проблемима. Ми ћемо овде споменути само његово дело на латинском: "Linguarum duodecim charaoteribus differeiitium alphabeticum'' ("О различитим алфабетским карактерима дванаест језика"), које се сматра првим познатим покушајем компаративне граматике. Научник, дакле, који се бавио оваквим студијама, морао је поседовати велико знање, које му је једино могло омогућити сличан компаративан рад.
Према томе, можемо да поклонимо потпуно поверење његовим лингвистичким обавештењима, утолико пре, што се сигурно од Овидијевог до његовог времена језичко стање области које је он обишао, упознао и проучио, није било битно изменило. Исто то можемо да кажемо чак и за прошли, деветнаести век, из ког нам је француски антрополог, етнограф и географ, Rene Milet, оставио једно значајно и врло јасно сведочанство53 о језику, који се говорио све од Црног, па до Јадранског Мора. Цитирајући, на с.338-339., Константина Јиречека, он ту једном једином реченицом даје - у неку руку - увод у своју главну идеју... А та Јиречекова мисао гласи:
"Jamais, sur la terre, il n'est arrive qu'un peuple subjugue disparut completement, sans laisser une goutte de sang dans les
veines du vainqueur in un mot dans sa langue. ''
A то значи:
"Никада се на земљи није догодило, да један подјармљен народ потпуно нестане, а да не остави капљу своје крви у жилама победилаца, или реч у његовом језику."
53. - "Du Danube a l' Adriatique", II partie - "Les Races" in: "Revue des Deux Mondes", br. 3, 1889, pp. 324-353
На страни 345 - међутим, Миле говори директно о српском језику, саопштавајући нам, да је знао који пут да се заустави на тржиштима, како би слушао музику српских речи. Он затим каже:
"Le serbe ainsi parle semble presque aussi harmonieux que l'italien. II est clair pour moi que c'est en passant par la bouche des femmes de Thrace et d'Illyrie que cette langue rude, herissee de consonnes, pleine d'accent gutturaux, a depouille en partie sa sauvagerie et pris des inflexions meridionales. "
He улазећи у подробну анализу Милеових мисли, сажетих у неколико претходних редака, ми ћемо једноставно само да их преведемо у уверењу, да оне садрже - у неку руку - резиме балканске историје, која је - према његовим речима на. с. 331:
"... на обалама Дунава остала у помрчини, док је у Атини сијала светлост... "
За српски језик пак, који одзвања управо на обалама Дунава, Миле налази врло лепе изразе:
"Српски језик којим се говори на тај начин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и талијански. За мене је јасно, да је тај тврди језик,
пун консонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије, делимично био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију."
На следећој страни - међутим - Миле сам себе допуњава, констатујући једну научну истину о језику Балканског полуострва следећим речима:
"De cette fameuse parente d'origine, il ne reste absolument que la communaute du langage; et c'est quelque chose! Depuis Varna
jusqu'a Raguse, on vous donne le bonjour en serbe... L'unite de langage a mieux resiste que l'unite de moeurs..."
Преведимо, дакле, закључак овог прошловековног познаваoца балканских етнолошких и лингвистичких проблема, о којима је писао у својој споменутој студији о расама, објављеној у два наставка у француској ревији "Два света" ("Revue des deux mondes"), цитираној мало више; говорећи о расним и националним питањима земаља Балканског Полуострва, он је својим текстом хтео да подвуче особито заједничко порекло у његово доба исцепканих националности, а изнад свега јединственост и континуитет српског језика. Ево, како он формулише свој закључак:
"Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика; и то је нешто" Од Варне (на Црном Мору) до Рагузе (тј. Дубровника,
на Јадранском Мору) рећи ће вам добар дан на српском. Јединственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја..."
Из свега претходног се намеће само један једини могућ закључак: како у доба древних и једнородних Трачана и Илира, тенденциозно обавијених велом мистериозности и заборава, затим у доба изгнанства римског песника Овидија, па око 300. г. по Христовом рођењу, затим у IV веку, па све до данас у Подунављу и на великом делу Балканског Полуострва очуван је контииуитет српског језика. Но не само то, па ћемо се за следеће наше саопштење опет осврнути на ауторитет неопорецивог и пресавесног научника и слависте Шафарика.
Напред смо споменули дело "О пореклу Словена" Лоренца Суровјецког, које је Шафарик по Суровјецковој смрти приредио за штампу и издао 1828. г. То дело је неописиво драгоцено по мноштву сабраних докумената и сведочанства, прорешетаних, како од самог Суровјецког, још већма од врло критичног и оштрог Шафарика. На страни 156. те значајне и документоване књиге, Суровјецки - Шафарик нам кажу, да се не мисли довољно на то, колико је код северних писаца одомаћено предање о прадавним Словенима у Илирији, на Балкану, одн. у Тракији. На страни 157., пошто је већ устврдио, да су прадавна седишта Словена били Подунавље и Панонска низија, он напомиње, да су се они одатле ширили према југу и према западу, па додаје, да у прилог томе говоре врло значајна сведочанства: "... vielmehr sprechen mehrere gewichtvolle Zeugnisse. " одн., више значајних сведочанстава. Ми ћемо на овом месту да цитирамо само први документ који се у споменутом делу наводи, а то су речи папе Јована Х (914-929), који је - како тврде Суровјецки-Шафарик - знао, да су антички Илири и Трачани били Словени. Ево како гласи то сведочанство:
"Quis еnim ambigit, Slavinorum regna in primitiis Apostolorum et universalis ecclesiae esse commemorata, quum a canabulis escam
praedicata nis apostolicae ecclesiae perceperunt *** lacte fidei, sicut Saxones novo tempore a nostro antecessore piae memoriae
Gregorio Papa doctrinam pariter et literarum studia, in vea videlicet lingua, in qua illorum mater Apostolica ecclesia infulata manebat''.54
54. - Farlati Illуr. sacr., III, 94.
У преводу претходно сведочанство гласи:
"Ко, дакле, може да сумња, да је владавина Словена била с поштовањем споменута од почетка апостолске и универзалне цркве, будући, да су они већ од колевке примили прву храну апостолске цркве с млеком вере (или: с основом вере); исто тако, како су у новије време Саксонци примали од папе Гргура, нашег побожног претходника, доктрину и наук о књижевности, очевидно, на оном језику, којим је остала украшена њихова мајка апостолска црква."
У вези с овим наводом, ево и Шафариковог коментара са исте, 157. стране:
"Eine so erhabene Stelle, damals wol der Mittelpunkt aller abendlandischen Gelehrsamkeit, hatte sich durch ihr hochstes Organ uber eine hochwichtige Sache unmoglich mit solcher Bestimmtheit aussprechen konnen, wenn die Behauptung aus der Luft gegriffen ware; man muss im Gegenteil vernunftigerweise annehmea, dass die romische Curie, der die spatere Einwanderung der Chowaten gewiss bekannt war, die aus Tradition oder Schrift entnommene Ansicht, die alten Illyrier seyen slowenischer Abkunft gewesen, mit den nordischen Chronisten theilte, und sich deshalb für berechtigt hielt, die Bekehrung der Chowaten nur als eine Fortsetzung des Christenthums der alten Illyrier anzusehen. Es ist jedoch bemerkenswert und für die Wahrheit von nicht geringem Gewicht, dass Surowiecki ohne Benutzung dieser Sagen, bloss auf dem Wege historischer Combination, auf dasselbe Resultat, auf welches jene
Sagen ihrem wahren Sinne nach notwendig führen müssen... gekommen ist. ''
Ми смо горњи текст навели у оригиналу због његове вишеструке важности и ево, како он гласи у преводу:
"Било би немогуће, изразити с таквом одређеношћу с једног узвишеног места, које је тада било средиште целокупне западне учености и њен највиши орган - једну тодико важну ствар, која није могла настати из ничега. Напротив, мора се заузети разуман став и схватити да је римска Курија, која је морала знати за касну сеобу Хрвата, знала такође на основу традиције, или писаних докумената, да су стари Илири били словенског порекла. Римска Курија је, дакле, делила мишљење северних аналиста, али је сматрала, да има право, да покрштавање Хрвата сматра као наставак покрштавања старих Илира. Вредно јемеђутим спомена и за истину од великог значаја, да је Суровјецки, не користећи се тим причама, већ само захваљујући историјским комбинацијама дошао до истог резултата, до ког безусловно својим смислом те исте приче морају да доведу... "
И да закључимо:
Давно пре Овидија, језик којим се говорило с обе стране Дунава, био је један словенски језик и то - на основу разних и бројних сведочанстава може
бити само српски језик, који је "за словенске језике оно, што је латински за језике из њега настале."55
55. - Ami Boue, La Turquie d' Europe, 1840, Тоmе II, p. 34
Према томе, трачко - скитско - гетско - сарматски језик, који је Овидије научио, може да буде опет само онај исти тај српски језик, који је - по француском научнику Милеу - у прошлом веку, управо као и у овом нашем – двадесетом - одзвањао од Црног до Јадранског Мора. При овоме подвлачимо, да је велики слависта Добровски и бугарски сматрао за дијалект српског језика.56 Исту ову мисао понавља и Копитар у својој студији "Словенска лингвистика", управо у рецензији неколико дела из те области у "Аналима за литературу и уметност" 1811. (Мањи Списи, стр. 40).57
56. - Лазо Костић, "Крађа српског језика" - културно - историјска студија, Баден 1964, с.8.
57. - Исто дело, с.8.
На основу научног и врло стручног рада Суровјецког - Шафарика на споменутом подручју: Подунавље, Панонија, Тракија, Илирија, па даље према северу Европе и према њеном истоку, може да се говори увек само о варијантама словенског "језика - мајке", како се изразио француски слависта Сипријан Робер, а тај "језик - мајка" опет је само српски.
На основу тога се намеће закључак, да је тенденциозни назив "српско - хрватски" језик за српски - ненаучан и погрешан, будући, да се српским језиком говорило на Балкану пре доласка Хрвата, чија сеоба се стварно одиграла у VII веку по Христу. Ево, дакле, једног еклатантног примера, како се из верско - политичких разлога замрачује истина, која мора да буде успостављена искључиво једном објективном научном методом.
И - нека завршна реч овог поглавља буде најједноставније и најлогичније резоновање: ако се поштује идеја о континуитету латинског и грчког језика, по каквом правилу се брише тај континуитет, када се ради о најстаријем словенском језику, одн. о језику српског народа, тим пре, што су се различита имена, као што су, нпр., Трачани, Трибали, Сармати, Венди, Венети, Винди, или Вани, па Анти, итд. односила увек на Србе, који су себе, како тврди Шафарик свуда у својим делима:
"... увек својим домаћим србским именом називали..."
|
Србија 19.08.2015.
ПРЕПОРУЧЕНО ЗА ЧИТАЊЕ
|
|
| СРБИ СУ ВЛАДАЛИ РИМСКОМ ИМПЕРИЈОМ! TERRITORY OF MODERN SERBIA – HOME TO 18 ROMAN EMPERORS |
|---|
|
1. Trajan Decius – born in ca. 201 in Budalia, Pannonia Inferior (modern Martinci, Syrmia, Vojvodina). Emperor from 249 to June 251. Killed in 251 in the Battle of Abrittus (modern Razgrad, Bulgaria).
2. Herennius Etruscus – born in ca. 227, near Sirmium, Pannonia (modern Sremska Mitrovica, Syrmia, Vojvodina). Son of Trajan Decius, co-emperor with his father from early 251 to June 251. Killed, together with his father, in the Battle of Abrittus. 3. Hostilian – born in Sirmium, Illyricum. Son of Trajan Decius, emperor in 251, opposed by Trebonianus Gallus. Died of plague in Rome, in 251. One of only 13 Roman Emperors who died of natural causes. 4. Claudius II Gothicus – born in Sirmium, Pannonia Inferior, on May 10, 213. Emperor from September 268 to January 270. Died of plague in Rome, in January 270. 5. Aurelian – born in Sirmium, Dacia Ripensis, on 9 September, 214. Emperor from September 270 to September 275. Proclaimed by the legions in Sirmium, opposed by Quintillus whom he defeted and became sole emperor. Murdered in September 275 in Caenophrurium, Thrace (modern Çorlu, Turkey). 6. Probus – born in Sirmium, Pannonia, ca. 232. Emperor from 276 to October 282. Proclaimed by the soldier, opposed by Florianus, who was murdered, leaving Probus as the sole emperor. Murdered by the soldiers in October 282 in Sirmium. 7. Maximian – born in Sirmium in ca. 250. Three times emperor: from April 1, 286 to May 1, 305, jointly with Diocletian, opposing emperor from 306 to November 11, 308, jointly with Maxentius, and opposing emperor in 310. Committed suicide in ca. July 310 in Massilia (modern Marseilles, France). 8. Constantius I Chlorus – born on March 31, 250 in Naissus (modern Niš). Emperor of the Western Roman Empire from May 1, 305 to July 25, 306. Died on July 25, 306 in Eboracum, Britannia (modern York, Great Britain). 9. Galerius – born ca. 250 in Felix Romuliana (modern Gamzigrad). Emperor from May 1, 305 to May 5, 311. Died on May 5, 311 of bowel cancer or gangrene. 10. Maximinus Daia – born on November 20, 270 in Felix Romuliana. Emperor from May 1, 310 to April 30, 312, opposed by Licinius. Committed suicide in August 313 in Tarsus, Cilicia (modern Tarsus, Turkey). 11. Severus II – born in Illyricum. Emperor from 306 to April 307, opposed by Constantine I, Maxentius and Maximian. Executed on September 16, 307 in Tres Tabernae (near modern Cisterna di Latina, Italy). 12. Constantine I – born on February 27, 272 in Naissus. Emperor from July 25, 306 to May 22, 337. Elevated Christianity to the state level religion, united Roman Empire, founded Constantinople. Died on May 22, 337 in Nicomedia, Bithynia (modern İzmit, Turkey). 13. Licinius – born ca. 250 in Felix Romuliana. Three times emperor: of the Western Roman Empore from November 11, 308 to September 18, 324 (jointly with Galerius, 308-311, Maximinus, 311-313 and Constantine I, 313-324. Abdicated, murdered by Constantine I in 325 in Thessalonica (modern Salonika, Greece). 14. Constantius II – born August 7, 317 in Sirmium. Emperor from 337 to October 5, 361, jointly with Constans and Constantine II. Died of fever on October 5, 361, near Tarsus. 15. Vetranio – born in Moesia (modern Central Serbia). As caesar, co-ruler of Constantius II from March 1 to December 25, 350. Committed suicide in ca. 360. 16. Jovian – born in 331 in Singidunum (modern Belgrade, capital of Serbia; the only emperor born here). Emperor from June 27, 363 to February 17, 364. Suffocated by accident on February 17, 364 near Nicaea, Bithynia (modern İznik,Turkey). 17. Gratian – born on April 18, 359 in Sirmium, Pannonia. Emperor from August 4, 367 to August 25, 383, jointly with Valentinian I to 375, then with Valentinian II. Murdered by the rebels on August 25, 383 in Lugdunum, Gaul (modern Lyon, France). 18. Constantius III – born in Naissus. Western Roman Emperor from February 8 to September 2, 421, jointly with Honorius. Died suddenly on September 2, 421. Србија Слободна |
