У ПРИСТУПУ ТЕМИ
На самом почетку морамо - пре свега - да се позабавимо нечим, што је од битног значаја за историјску истину, до које бисмо овом студијом желели да допремо. Сматрамо, наиме, неопходним, да понајпре исцрпно испитамо сведочанство Константина Порфирогенита,1 на коме је - по свему судећи -некритички и без озбиљне и дубоке анализе заснована историја Срба. Полазећи од неких његових само делимично испитаних података, једна група историчара је закључила, да су се Срби - готово на неки волшебан начин - појавили на Балкану тек у VII веку по Христу. Међутим, како сам Порфирогенит каже у том свом гласовитом спису, његова намена није била историјска, већ саветодавна, будући, да је желео, да кроз њега упути савете своме сину Роману, како да најбоље по доласку на престо управља царством.
1. - Константин VII Порфирогенит, византијски цар у раздобљу од 945. - 959. г. биo је савременик српског владара Часлава. Ратовао је против Мађара и Арабљана после чега се посветио књижевности и историји. У његовим списима има вести о досељењу Срба на Балканско Полуострво, што неки историчари узимају као почетак српске историје, а што многи аутори не прихватају. Осим дела: "О управљању царством" написао је и биографију цара Василија I који му је био деда.
Нажалост, како по свему може да се закључи, Порфирогенитова се вест претворила у неку врсту догме, особито настојањем Берлинско-бечке германске школе, која је створила једно тенденциозно учење - на несрећу -усвојено не само по школама средњег и нижег образовања, већ и на универзитетским катедрама.
Уистину је зачуђујуће, да службено усвојена наука није узела у обзир једно крупно зрно истине у чувеној вести византијског цара, које потврђује нешто, о чему постоје озбиљна и бројна сведочанства, а то је, да су Срби -"ПЛЕМЕ МАЈКА" - каснијих Словена - у Европи били староседеоци. Само ових неколико напомена јасно стављају у први план наш циљ, да - по научну истину кобну Порфирогенитову вест - сведемо на степен, на коме ће се она моћи неопорециво заувек збрисати.
НЕДОВОЉНО РАСВЕТЉЕНО ПОРФИРОГЕНИТОВО СВЕДОЧАНСТВО
О сведочанствима Константина Порфирогенита мишљења су до те мере контраверзна, да Станојевић - наводећи у својој Енциклопедији литературу о том византијском цару, најпре наводи његове противнике, а затим Порфирогенитове браниоце, Један од његових противника јесте и Ernest Dümmler, или Ernestus Duemmler у делима: "Über die älteste Geschichte der Slaven in Dalmatien", из г. 1856. и "De Arnulfo Francorum Rege"2. У својој - овде на другом месту цитираној расправи - Димлер карактерише византијског цара и писца епитетима "збркан" и "сметен", док Порфирогенитово дело сматра пре: "... збирком особитих бележака, него добро састављеним списом":
"... sed adeo est confusus et turbatus ut potius collectio videtur esse notationem, quam opus bene compositum". 2. - Commentado historica, Berolini, 1852., pp. 177.-178. Ово је оно место, где Димлер излаже своје тврђење, да је Порфирогенит, говорећи о "великој Хрватској" и о "великој Франачкој", тим називом хтео да укаже на разлику између Паноније и Моравске, будући, да је Моравска владала Панонијом: " Qui *** etiam de magna Francia ac de magna Croatia loquatur, illo nomine profecto, Pannoniam a Moravis... distinguere voluit". Димлер уз то појачава то своје тврђење речима, да су: "... учени људи о том дуго расправљали, као и да се највећом вероватношћу може закључити, да је тај назив употребио само Порфирогенит, док је он био непознат и Словенима и Францима ". "... а. viris doctis diu disceptatum est: licet a Constantino solo usurparetur, nec Slavis, aut Francis id cognitum fuisse verissimile essеt." Из тога произилази, да никаква "велика Хрватска" није ни постојала. Да видимо сада, у чему се састоји Порфирогенитово сведочанство о Србима, које је Германска школа искористила - у ствари - на недозвољен начин, узевши у обзир само један његов део, а да се на други уопште није ни осврнула. Ево како оно гласи у доле назначеном грчко-латинском издању:3 Περι των Σερβλων και ηζ νυν οικουαι χωραζ. Ιστεον οτι οι Σερβλοι απο των αβαπτιοτων Σερβλων των και ανπρον επανομαζον ενων καταγονται, των τηζ Τουρκιαζ εκειτεν κατοικουντον ειζ τον παρ αυτοιζ Βοικι επανομασομενον.εν ριζ παησιαζει και Φραγγια … εκεισε ουν ουτοι οι Σερβλοι το απ' αρχηζ κατωκουν
3. - Commentado historica, Berolini, 1852., pp 177.-178
Латински преводиоци су српско народно име писали двојако: једни су задржавали Порфирогенитов облик "Сербли", док су га неки преокретали у "Серви". Путујући по свету, имали смо прилике, да се уверимо, да највећи број странаца - да тако кажемо, не поседује органску могућност, да изговори гласовну групу "СРБ-", вероватно зато, што они не осећају "Р" као самогласник. Из тога су се и изродиле неприхватљиве интерпретације српског имена. Што се пак тиче грчког начина писања и изговора франачког имена, оно гласи "Франгиа". Како у прошлости, тако исто ни данас ове грчке измене, или - тачније - изобличавања речи и назива несловенском уху не сметају. Тако ћемо у наведеним Порфирогенитовим издањима наћи две варијанте латинског превода записа о Србима: "Sciendum est Serbli oriundi sunt а Serblis non baptizatis qui etiam Albi cognominantur et ulteriora Turciae4 incolunt loco ab illis Boici dicto cui finitima Francia est... Illic igitur initio Serbli habitabant". " Scienduin est Servios oriundos esse a Serviis non baptizatis, qui etiam Albi cognominantur et ulteriora Turciae incolunt in loco ab illis Boici nuncupato, cui finitima Francia est. Illic igitur initio Servi Habitabant".5 4. - Под турском Порфирогенит подразумева Мађарску његовог времена. Назив је историјски тачан с обзиром на туранско порекло Мађара и на припадност њиховог језика. 5. - Corpus Scriptorum Byzantinae aditio emendiatior... consilio B. G. Niebuhri: C. F. Institute auctoritate Academiae Utterarum Regiae Borussicae, Constantinus Porfirogenitus Volumen III, Bonnae, MDCCCXI. Узгред напомињемо, да би било занимљиво да знамо, да ли је Порфирогенитов облик "Серблои" направљен према множини Србљи од Србаљ, одн. Србљин, како је то - између осталога -забележио Вук. То је питање утолико интересантније, што је тај исти облик - према Суровјецковом и Шафариковом ауторитету - дао и други изобличени грчки назив за Србе: "ТРИБАЛИ", управо, према грчком облику за множину ТРИБАЛОИ. У наставку ове студије моћи ћемо да констатујемо, да се име "ТРИБАЛ" провлачило за Србе све до прошлог века, када је један западноевропски научник6 назвао српског националногјунака, Милоша Обилића - Трибалом. Враћајући се прослављеном делу Константина Порфирогенита, познатом под именом "О управљању царством", или - како се најчешће обележава - DAI (De Administrando Imperio), потребно је, да кажемо, да је оно издељено на поглавља. Поглавље из ког смо навели предњи текст, обележено је бројем 32. Осим бројева, свака глава има и свој наслов; ова, која доноси вест о Србима, обележена је на следећи начин:
"О СРБИМА И О ЗЕМЉИ У КОЈОЈ САДА ЖИВЕ"
6. - Види поглавље: "Важно сведочанство Лаоника Халкокондила.
Текст означен овим насловом, гласи: "Треба да се зна, да Срби, који се зову још и Белим, воде порекло од некрштених Срба, настањених с оне стране Турске (тј. Мађарске. Пишчева надопуна.), у пределу, који они називају Бојка, а који се граничи с Франачком... Тамо су, дакле, ови Срби били настањени од почетка". У наше време овом вешћу Константина Порфирогенита позабавио се професор Реља Новаковић7 у свом делу "Одакле су Срби дошли на Балканско Полуострво", дошавши на исту мисао, коју смо и ми изразили при спомену Порфирогенитовог списа. Ево, шта професор Новаковић каже: "У досадашњим напорима, да. се одреди не само простор, већ и дужина боравка Срба у предбалканским земљама, упадљиво је, да ниједан једини истраживач није узео у обзир податак "од почетка", а он је, колико се зна, најранији писани хронолошки наговештај у вези са далеком прошлошћу Срба и свакако најближи догађајима на које се односи. Он је најстарији чак и ако узмемо да не потиче од Срба из времена њиховог доласка на Балкан. Довољно је само имати у виду, да Срби дошљаци нису споменули ни три-четири генерације својих предака као становнике те предбалканске постојбине, па бисмо већ имали распон од 200 до 300 година, а. то би доста говорило против мишљења да су Словени, па међу њима. и Срби, дошли на подручје Лабе тек у VI, или чак VII веку. Уосталом, да Срби по свој прилици нису могли да изразе, колико су дуго њихови преци живели у тој пред балканској постојбини и да византијски писац бележи само да су "тамо живели "од почетка", односно неодређено дуго, као да потврђују и неки други рани византијски писци, као и извесни западни хроничари... Ако и из њихових навода можемо доста јасно да уочимо, да Словене на западу спомињу и много пре VI века, зашто не бисмо поверовали, да су и Срби с правом говорили, да су тамо живели толико дуго, да нико није био у стању, да ту временску дужину ближе искаже"...8 7. - Београд, Народна књига, Историјски Институт, 1973. 8. – Р. Новаковић, о.ц., пп. 39-40.
Што се тиче нашег прилажења Порфирогенитовој вести, мишљења смо, да није потребно, да се алтернира превод грчког израза απ'αρχηζ, једном га преводећи "од давнина", а једном "од почетка", јер - он значи "од почетка", "од постанка", будући, да је тачан смисао именице "αρχη" "почетак", "искон", "извор", "principium", "origine", "commencement”.
Латински преводилац држао се само тог смисла, употребивши облик "initio", што такође - без икаквог двоумљења значи "од почетка", "испрва". Уистину, овај појам у његовом контексту одговара тачно Шафариковом - много пута поновљеном закључку у "Старожитностима" и у другим његовим расправама, где говори о старости и аутохтоности Срба, одн. каснијих Словена у Европи.
Аутор: Винеда
|
|