в) ABEL HOVELACQ 
Француски научник из прошлог столећа, по имену Абел Овелак (Abel Hovelacq), је у својој "Лингвистици" сасвим јасно написао:
"... les seuls points definitivement etablis nous paraissent etre 1'antiquite des formes serbes... " "...једини закључци коначно утврђени, изгледа нам, јесу (они, који сe односе на) старину српских облика..." 27 27. - La Linguistique, par Abel Hovelacq, Bibilotheque des Sciences Contemporaines, Paris, Hennuyer, 1876., pp.323.-324. У наставку истог овог поглавља, посвећеног језицима Словена наглашава: "... la grande deterioration du bulgare moderne... ", a затим слути, да ће доћи дан, када ће се установити, да су: "... tous les idiomes slaves une serie de collateraux issus directement d'une source commune... " Пошто је у предњем цитату Овелак најпре истакао "велику исквареност бугарског", он затим изражава своје уверење, да су: "... сви словенски идиоми само један низ побочних језика, произишлих директно из заједничког извора..."
г) AMI BOUÉ 
Као круна свих претходних тврђења може - у неку руку - да послужи један навод из дела прошловековног научника, који се звао Ами Буе (Ami Boue): У своје доба Буе је био члан француских и иностраних научних установа. У свом обимном делу "Европска Турска", у четири тома, обухватио је - у односу на ту онда моћну империју - готово све у његово доба постојеће научне гране: географију, геологију, природну историју, статистику, обичаје, а затим традиције, археологију, индустрију, земљорадњу, политичку историју, религију, итд.28 Између осталих проблема у вези са Србима, Ами Буе је расправљао и о проблему српског језика. С обзиром на извесне његове наводе у истом делу, можемо да закључимо, да је он српски говорио. У сваком случају, да један учен човек као што је он био, писмено овековечи једно тврђење, он је за то морао имати чврсту основу, много знања и апсолутну сигурност у оно, што тврди.
28. - A. Boue, La Turquie d'Europe, Paris, Arthus Bertrand, 1840. Но пре него што наведемо Буеов текст, који нас на овом месту искључиво интересује, да рашчистимо - једном и заувек - са оном збрком коју је проузроковао појам "српско-хрватски". "хрватско-српски", "хрватски књижевни језик", па најзад - једноставно и безобзирно "хрватски", премда се увек ради једино о језику народа српског. Јер - појам "српско-хрватски" је створен искључиво с политичким тенденцијама, уз смишљено деловање оних, који у једном новом облику настављају освајачко ширење старе и незајажљиве римске империје, особито, када се ради о њеној борби против Словенства. Те тако - премда ова студија не спада у ред политичких расправа, ми овом приликом морамо да подвучемо, у коликој мери је проблем у вези са српским језихом, односно, како се проф. Лаза Костић изразио - у вези са крађом српског језика - политизован, с крајњим циљем, да се један упоран и отпоран словенски народ на Балкану латинизује, онако, како је латинизована читава остала Европа, у којој данас преовладава т.зв. латински дух. А познато је да се та латинизација најуспешније остваривала преко вере... Постепено и по једном добро смишљеном плану постигло се било насилним покрштавањима и превођењем у католичанство, било разним политичким домишљањима непријатеља српског народа - да се данас на подручју југословенске државе све, што је католичке вере, назива Хрватима... Зато, нека нам на овом месту буде допуштено, да направимо једну сасвим кратку дигресију, која ћe бити речитија од мноштва описа... Између осталог, Вук Стефановић-Караџић је написао једну малу и занимљиву књижицу, којој је дао наслов "Ковчежић". У самом почетку он говори о Србима православне, католичке и мухамеданске вере. Ми се данас питамо, шта је било са свим оним Србима, који нису били припадници православне цркве? Нема их. Нестали су. Не зато што би били ишчезли са земље, већ зато, што су на основу вере уврштени у друге народности... овде би могла да отпочне расправа сасвим друге врсте и мислимо, да има приличан број писаца који се њом баве, па ћемо да се вратимо споменутој теми и тзв. "Гајевој реформи хрватског језика", како то пише у свим уџбеницима за хрватске ученике. Међутим, та тзв. "реформа" није - у ствари никаква реформа, већ отворено узимање српског језика за Хрвате, што је Гај сасвим отворено рекао и написао. То отимање језика, којим прави Хрвати никада нису говорили, било је неопходно због великог броја на разне начине покатоличених Срба, будући, да је веру лако променити, али не и језик. А да су прави Хрвати говорили једним другим језиком, то је добро знао научник Ами Буе па пре назови Гајеве "реформе", а у потврду нашег разлагања овде, он пише " Le croate... est aussi un dialecte assez different du serbe; mais, le wende s'en eloigne davantage, pour se rapprocher, соmmеle croate, de la langue des Slovaques... "29 29. - O.c.,p.34.
Предњи текст у српском преводу гласи:
"Хрватски... то је такође дијалект доста различит од српског, али вендски се од њега удаљава још више, да би се приближио, као и хрватски, језику Словака... " Тако је Ами Буе писао 1840. г., док је Људевит Гај објавио своју толико злоупотребљавану "реформу", одн. озакоњење отимања српскога језика, тe 1846. г., у листу "Даница", бр. 31., а под насловом "Чије је коло". Да би читалац већ од самог почетка био што боље упућен у овај тежак данас добро замаскиран језички проблем, као и да би схватио, како дуго се ковао паклени план о разарању једног народа кроз отимање и отуђивање његовог језика, ми морамо овде да прибегнемо још једном наводу из дела Ами Буе-а, у коме је он пророчански изрекао свој суд и свој закључак30: "... Хрвати. Они - због сиромаштва своје литературе и због неправилности свог језика нису успели да створе посебну књижевност, већ су били присиљени, да се приближе Србима и да се служе њиховим језиком на начин, који их је одвео дотле, да су Србима предложили, да се с њима уједине под извиканим називом Илири. Међутим, овај подмукли (или лукави) предлог, чија је сврха ишчезавање српске националности, од Срба је био одбачен". 30. – O. c.,p.40.: "...les Croates. Ces dernier, vu la pauvrete de leur litterature et l'irregularite de leur langue, n' ont pu reussir a se constituer une litterature a pan; mais ils ont ete forces de se rapprocher des Serbes et d'employer leurs caracteres, de maniere qu'ils ont ete reduits meme a proposer a ces deraiers de se reunir a eux sous le titre banal d'Illyriens. Or cette proposition insidieuse, tendant a faire disparaitre la nationalite serbe, a ete rejetee par les Serbes. На несрећу, Срби су касније били изиграни, што је данас јасније него икада и што може да се заврши - уз све друге подешене околности - непоправљивим разарањем целог српског народа.31 31. - Проблемом отимања и присвајања српског језика од стране Хрвата, дубоко и зналачки се позабавио проф. Лазо Костић у својој изванредно документованој студији, под насловом "Крађа српског језика" - културно-историјска студија, Баден, у Швајцарској, 1964. г. То веома озбиљно документоваио дело може да буде од велике користи. Познато је, да је библиографија проф. Костића увек веома богата; само за ову своју књигу он се послужио 131-им делом.
После ових неколико важних и стога неопходних напомена, да се вратимо изјави о српском језику Ами Буе-а. И ова његова мисао налази се у истом делу - "Европска Турска". На жалост, није нам познато, да су се српски лингвисти позабавили Буеовим закључком исто тако као што нам није познато, да је ико - после Сипријана Робера - покушао да тражи увођење српског језика на универзитетске катедре, паралелно уз грчки и латински. Човек мора добро да се замисли над чињеницом, како мрак и заборав веома брзо прекрију сваки покушај, да се српски језик и Срби уопште са свим њиховим вредностима на подручју људског духа уздигну на место, које им припада!
Као што је Роберова жеља, изражена у једној установи као што је College de France, остала само пусто слово на папиру, тако исто је прашина прекрила и следећи закључак А. Буе-а; "Le serbe est environ aux langues slaves ce que le latin est aux langues qui en sont derivees32, a тo значи: "Српски је отприлике за словенске језике оно, што је латински за језике, који су из њега произишли". 32. - О.с. р.34 Уз претходно тврђење, Ами Буе је додао још нешто, што нам се чини значајним, а то је следећа његова допуна уз горње тврђење, које нас уверава, да је он српски стварно добро познавао: "...le paysan dans la plus iniserable case, comme le riche dans son konak, parlent leur langue avec purete... ",33 "...сељак у најбеднијој колиби као и богаташ у свом конаку, говоре чисто... " 33. - О.С..Ib.. Читаоци ће се вероватно сложити с аутором ове студије, да - и сељак, и онај, који се одродио од села, и сиромах и просјак, и богаташ – говоре сви подједнако лепо својим језиком само тамо, где се језик кроз веома дуго време стапао с људским бићем и где, према томе, човек има један сасвим особити осећај за језичку чистоту. То може да буде случај само тамо, где један народ и његов језик представљају јединственост кроз дуге хиљаде година. Додамо ли оваквом резоновању још један цитат из дела Ами Буеа, имаћемо још једну потврду о старини српског језика. Ево шта он каже: "On connait les travaux dе certains philologues pour retrouver des racines tout-a-fait communes aux langues grecque et serbe".34
34. - О.с.,р.41
Ево једнога посла, који је требало већ одавно да се уради! При томе је понајпре требало да се пронађу студије, на које је Буе мислио, стављајући на папир ову своју за нас ни најмање изненађујућу констатацију. Он, наиме, каже дословно: "Познате су студије извесних филолога са сврхом истраживања потпуно заједничких корена грчког и српског језика... " На жалост, ти су радови, о којима Буе говори у множини, као у земљу закопани и писац ових редака, упркос свим напорима, није успео да их пронађе, осим неких сасвим кратких одломака. Међутим захваљујући нашем познавању старогрчког и имајући српски као матерински језик, уздамо се, да није далеко дан, када ћемо - по завршетку овог посла, моћи да се посветимо и томе. Радићемо, носећи у мислима и у срцу речи Милоша Милојевића, који је у својој Историји записао: "Тек када се језик тог славног (тј. грчког) народа буде ваљано проучио откриће се ствари нечувене". Чини нам се, да је у овом поглављу, које смо назвали »У приступу теми « довољно и оволико, са сврхом, да се укаже на неколико концепција, разрађених на страницама ове студије. Уздамо се, да све што смо довде изнели може да послужи као оријентација у односу на став аутора према једној још недовољно истраженој и неиспитаној, па - према томе - у великој мери непознатој грађи, којом су се много више бавили истраживаоци прошлог века, да би онда овај век много што-шта погазио и бацио у заборав. Стога имамо разлога да верујемо, да је прошло столеће било шире у прилажењу извесним подручјима, да су му хоризонти били даљи, те да је оно било ближе извесним истинама од нашег сувопарног доба електронске технике и продирања у космос. Јер - технички напредак проширује видљиве хоризонта материје, док они важнији за људско биће, дубљи, унутрашњи, духовни - као да остају у сенци.
Аутор: Венеда
|
|
RSS Feed
