Црквени историчари су Гете назвали су именом „Готи“ и Орозије први 471. године пише: …Gatae qui est Gothi, за Гете који су медски Рашани ((Херодот иТукидид). Они су од искона подељени на Гете и Даке који говоре истим аријским језиком. Живели су на оба дунавска брега као земљорадници ((ДионКасиус и Страбон), а пре доласка „Римљана” између Карпата, Скордуса и Црног мора (Толомеј Лагић).
Прогнани римски песник Овидије је овде на крају старе ере писао песме буквицом гетског, рашанског или сарбатског језика, на коме је Богомил владика рашанских Гета, почетком четвртог века превео Свето писмо. Половином четвртог века, читано је гетском буквицом јеванђеље у цркви св. Павла у Цариграду. Зосеман истиче, да се у историјским изворима овај гетски владика јавља под различитим именима, али најчешће као Улфила или Богомил (јел.Тeofilo, Богољуб), како се потписао на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Јероним назива Гете библијским именом Гог и Магог, Севиљски каже да су скитски род, а Трог Помпеј да су Сарбати који се помињу у Илијади, и преци су Скандинаваца и Германа. Катон каже да Гети и Рашани говоре истим језиком, који Јероним назива сарбатски, док Страбон то исто каже за Гете, Рашане, Даке и Бриге. Такође, Верги за Гете и Меде каже да су исти народ, а папа Силвије Еније назива Гете именом Срби. Од ових Срба, настали су Пољаци, Моравци и угарски Срби (католици) наводе Северин и Новаковић. По свом владици Богомилу, Гети су названи „богомили“ (богумили) због Аријеве јереси. О овоме сведоче Монах Храбри и Лесандријска хроника, којитврде да су Сарбати, алијас Сармати, у које Прокоп Цезарејски убраја и Гете, (= Готе) имали своју буквицу. Традиција о аријанском или богомилском пореклу ове буквице, сачувала се све до Томе, сплитског архиђакона. То потврђују и историјски извори, у којима је Улфилина или Богомилова литургијаназива гетска или “готска” (= медска, рашанска, дачка, сарбатска…). Како се онда могло догодити да рашански, гетски (= готски) или аријански владика Богомил постане Улфила, епископ понемчених северних „Гота“? Тако,што је Јордан географски поистоветио Данију са Дацијом(1) и Гете са „Готима“, измисливши 552. године досељавање понемчених северних Гота у Ердељ (Ф. Сасинек). Исти Јордан, измислио је и „Словене“ као народ, по називу истоименог гетског или србског племена на Илменском језеру. Теофилакт тврди да су „Словени“ бивши Гети (3,4: 7,2), а Ј. Деретић с правом упозорава да античка историја не зна за народ „Словена“. У потпуној супротности, која окреће Јордана на ноге, стоји извештај папског нунција и колектора Фрегена који је 1464. године однео старогетске књиге са територије данашње Данске. Он каже, да су Гети напустили ове пределе у петом веку старе ере, и да се никада више нису вратили. Овај исказ допуњује Кранц, коментаром да су те књиге Гети донели из Галије опљачкавши тамошње манастире (Вандалија, Франкфурт, 1580). Рукопис старогетског писма, поново је пронађен у XVI веку. Неки су га приписали Улфили а Лакрокинс Вранцима, алијас “Францима“, јер су његоваслова франачка и латинска, осим четири буквице које се разликују од франачке, латинске и „грчке”. Немци су примили хришћанство тек у деветом веку, па колико је нелогично да пет векова пре тога имају превод Светог писма, толико је логично да присвајају овај гетски рукопис, тачније галски, старији скоро хиљаду година од Улфиле. Језик немачко–гетског писма је исти као свенско (шведско)–гетски, па се зато и раширио код Саса између Рајне и Лаба, у Данској и код Лангобарада. Да немачко-„готско“ писмо није Улфилино него понемчених „Гота“ са Рајне, утврђују речи које нису настале на Дунаву већ на Рајни. Осим тога, Улфила је преводио са „грчког”, а немачко-„готско” писмо је превод са латинског. Као народ, Гети су потпуно исто што и Готи, али се семантички разликују: Гети су од ариј. џати, припадност по рођењу, сталеж, а Готи су изведено име одариј. г’ода, коњ; брада, јер су Гети као племство у прво време били коњаници. Обичај ношења браде и коњица као војни ред, били су одлика племићког сталежа, а од Рашана су овај обичај преузели стари Парси. Отуда су етимолошки, сарбатске или рашанске речи Гети (Готи), Хети и Келти изворно сталешка имена. Код старих Срба је коњ био света животиња, која на крају годишњег циклуса доноси обнову природе. Зато су медски Срби, Сарбати или Рашани својим јунацима и боговима додавали придевак „коњ“, јер је то била света животиња бога Сунца са пророчком моћи, па су богови замишљани како језде на белцима. О овом обичају сведоче данас немачка реч Got и енглеска God у значењу “Бог”. Такође, на Истоку, божански Гад је арамејско име на споменику моавског кнеза Меше, истоимено пророку Давидовом, што у јеврејском значи “срећа”. Тацит је Гете назвао „божанствени„, а св. Јероним за њих каже: лепи и плави Готи, са својим покретним храмовима. Свакако, да ови подаци у србском језику стоје у вези са инфинитивом “готивити”, симпатисати, или са придевом „готиван“, леп, допадљив. Слободан М. Филиповић (1) Појмови Данија и Дачија (Дакија) етимолошки и антроплошки стоје у вези, јер је територија данашње Данске била насељена подунавским Дакима или Гетима („Готима“).
Извор: vaseljenska.com
|
|
RSS Feed
