НАТПИС ПОПА ТЈЕХОДРАГА

Натпис попа Тјеходрага in situ (фото: Марија Марић)

​Натпис попа Тјеходрага пронађен је 2003. године, током археолошких ископавања на локалитету Подворнице у Лиштанима на југозападној страни Ливањског поља. Натпис је исклесан ћириличним словима на црквеносeрбском језику испред којег се налази исклесан крст. Превод текста на савремени сербски језик гласи:

​+ ТУ ЛЕЖИ ПОП ТЈЕХОДРАГ – ИМАО ЈЕ ПЕТ СИНОВА – СУ СВИ У ЈЕДНОЈ (ИСТОЈ) ГОДИНИ БИЛИ УБИЈЕНИ

Време настанка натписа је XII век, када је и сахрањен поп Тјеходраг, а у истом гробу пронађен је и један женски скелет сугурно његове супруге. Оно што знамо о њему, јесте да је био ожењен и да је имао пет синова који су, како читамо са натписа, сви исте године страдали, вероватно у неком рату. Овај натпис за сада је најзападнији ћирилични натпис на сербском етничком подручју, који је настао у средњем веку.

Хрватски научници који су и пронашли овај гроб с натписом и први га описали, тврде да је то могао бити само хрватски поп глагољаш који је као такав, иако римокатолик, могао да има жену и децу, на како кажу „ваљан, али не и на допуштен начин“. Веома занимљива оцена по којој, како видимо, нешто може да ваља али не и да буде допуштено. Позивају се на Први (1123. г.) и Други (1139. г.) латерански концил, којима се забрањује римокатоличким свештеницима да имају жене, и закључују да је вероватно живио „тијеком прве половице 12. ст.“, а мало даље кажу да је поп Тјеходраг могао погинути и за време војевања источно-ромејског цара Манојла Комнина 1165-1167, дакле у другој половини XII века из чега се види да су хрватски научници мало збуњени приликом датовања Тјеходраговог натписа у жељи да га што више приближе Првом и Другом концилу. Анализе скелета показују да се поп Тјеходраг упокојио у доби између 35. и 40. године живота. За погибију његових пет синова претпостављају да се могла догодити такође за време војевања Манојла Комнина.

Ако знамо да су попови глагољаши писали глагољицом, а по томе су добили и свој назив, како то да је натпис попа Тјеходрага исписан на ћирилици? Шта више, упоредивши његов натпис са другим натписима насталим у средњовековној Босни и Хуму, проналазе се сличности са натписима као што су: Хумачка плоча, Благајски натпис кнеза Мирослава, натпис бана Кулина, натпис Вигња Милошевића, Натпис из Калесије код Тузле, итд. Неоспорно је да су сви ови натписи настали на сербском етничком простору и да су писани ћирилицом којом су писали Срби у средњем веку, док су се Хрвати служили глагољицом. На основу овога сумњамо да може бити речи о Тјеходрагу као некаквом попу глагољашу.
​
Пошто је Тјеходраг имао највише 40 година када се упокојио, а ако узмемо за могућу претпоставку да су му синови изгинули за вријеме рата са источном Ромејом 1165-1167, нема никакве теоријске могућности да је живио у првој половини XII века. Наиме, у том случају он би најкасније умро 1150, а и логично се намеће питање зашто би накнадно откопавали његов гроб и клесали натпис у којем нас обавештавају да му је погинуло пет синова. Стога се намеће закључак да би поп Тјеходраг најраније морао умрети или погинути кад и његови синови, или чак и после њих, јер само тако би на његовом натпису могла бити споменута смрт његових синова. Попова жена је умрла у доби од 60 година, што значи да је накнадно стављена у мужев гроб и то најмање 20 година касније. Све ово нас приближава крају XII вијека при датовању настанка овога натписа.

Када је реч о историјским изворима који говоре о подручја на којем је пронађен натпис, а то је околина Ливна, знамо да се први пут спомиње у повеља хрватског кнеза Мутимира 28. септембра 892, у којој се наводи и ливањски жупан Желимир. Константин Порфирогенит у познатом делу „Спис о народима“ спомиње Ливно као једну од хрватских жупанија, и каже да се средњовековна Хрватска „према Цетини и Ливну граничи са Србијом“.

Као што видимо Ливно је било погранична регија између Хрватске и Србије средином X века када је Порфирогенит писао своје дело. Као погранична регија јасно је да су се у њој укрштали народи, културе, трговина и све остало ове две средњовековне државе. Тако да је поред Хрвата у регији Ливна било и Срба, а поготово до XII века померања становништва су морала узети маха. Сетимо се да су се и неки сербски владари склањали у Хрватску када им је претила опасност по њихов живот, као што је то урадио кнез Захарије у првој половини X века, а Порфирогенит бележи да је тада пред бугарском војском и део Срба прешао у Хрватску када наводи: „а неки од њих умакну и оду у Хрватску“.

Извор који је настао пре повеље хрватског кнеза Мутимира и Константина Порфирогенита, податак франачког летописца Ајнхарда, који 822. године описује пропаст устанка посавских Серба под вођством Људевита Посавског, пише да се Људевит повукао испред франачке војске и пребегао Србима, који су како он пише, у то време држали „велики део Далмације“ – „magnam Dalmatiae partem“. Овде се мисли на античку римску провинцију Далмацију, у коју је спадала скоро цела територија данашње Босне и Херцеговине. На основу анализе изворних података, можемо закључити да се ова сербска територија налазила око планина Козаре и Грмеча и реке Уне.

Да су Срби народ чија се држава у XII веку простирала на великом делу некадашње Далмације сведоче подаци источно-ромејског писца Јована Кинама везани за догађаје из 1165. године: „А кад овај (Јован Дука), прошавши кроз земљу Срба, уђе у њу (приморску Далмацију), сва власт убрзо у највећем делу припаде цару. Тада дођоше под ромејску власт и Трогир и Шибеник, поред тога и Сплит и народ Качића и чувени град Диоклеја, који је био подигао цар Диоклецијан, Скрадин и Островица и Солин...“. Видимо да се из земље Срба стизало до Качића на Цетини и приморских далматинских градова, што значи да је тадашња Србија обухватала Рашку, Дукљу, Травунију, Захумље и Неретљанску област. Свакао да је област Ливна у XII веку морала бити изложена утицајима и миграцијама становништва из Србије.

За време босанског бана Стефана II Котроманића, 1326. године Ливно је ушло у састав државе Котроманића. Из повеља сачуваних за време власти Котроманића у Ливну, нема помена Хрвата, што може да значи да њихов број није био значајан, и да су миграције становништва значајно промениле етнички састав становништва Ливањске жупе. Из свега овде наведеног закључујемо да натпис попа Тјеходрага припада сербској културној баштини.

*

Извори: Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд, 2007; Византијски извори за историју народа Југославије, IV, Београд, 2007.
Литература: Ђ. Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације, Београд, 2015; М. Марић, М. Шимић, А. Шкегро, Поп Тјеходраг и његов натпис, Повесни прилози, Загреб, 2007; П. Ђорђић, Историја сербске ћирилице, Београд, 1990; Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд 1981.
Аутор : Борис Радаковић
Племенито (линк) http://www.plemenito.com/sr/natpis-popa-tjehodraga-/o45

*

Натпис писан црквеносербским језиком сербске редакције и сербском ћирилицом на којем се спомиње поп Тјеходраг и његових пет уморених синова пронађен је 2003. г. током системских археолошких истраживања на локалитету Подворнице у Лиштанима на југозападном делу Ливањскога поља. На том се месту континуитет живљења и умирања може пратити од времена римске антике до каснога средњега века. Урезан је на тврдој, добро обрађеној, вапненачној плочи. Састоји се од два ретка текста с 15 сербских лексема. Сви показатељи упућују на закључак да је настао током 12. ст. Један је од најстаријих натписа писаних сербском ћирилицом. Доноси спомен до сада најстаријега именом познатога попа глагољаша. Његова завидна изведба упућује на закључак да је његов састављач, баш као и урезивач слова, био врло вешт писму односно клесарству – столетним традицијама на ливањском подручју.

Увод

Системска археолошка истраживања на локалитету Подворнице у Лиштанима код Ливна, резултирала су открићем римске некрополе, ранокршћанскога комплекса састављеног од две базилике, крснога зденца и некрополе те старосербског и касносредњовековног гробља. Којих 500-тињак метара северозападно од Подворница налази се касносредњовековна некропола са стећцима.[1] Локалитетом доминира железнодобна градина, која је у сутон антике преуређена у утврду (castrum).[2] У стручној је литератури локалитет Подворнице био познат под именом “Црква Св. Руже”.[3] У Лиштане се лоцира Пелва, путна постаја (mansio) с римске цесте Салона – Servitium која је спајала Далмацију с Панонијом.[4]

I. Околности налаза

На јужном делу локалитета Подворнице, испод рецентног хумуса у слоју компактног песка на дубини од око 0,40 до 0,80 м, проналазе се гробови из старосербског и касносредњовековног раздобља. Током досадашњих шест истраживачких кампања истражено их је 195, иако су истраживања још увек далеко од завршетка. То је гробље на редове, с укопима поређаним од запада према истоку. Развидни су старији и млађи хоризонт с континуираним укапањем. Старији (старосербски) обележавају налази каричица, једнојагодних наушница, прстења и оструга из времена од 9. до 12. ст. Млађи хоризонт карактеризирају тројагодне и нароскане наушнице и каричице. Старији обележавају и укопи по правилним редовима, а током млађег хоризонта, због ширења укопа к истоку и југу, одступало се од такве праксе. Прилоге је садржавало 60-так истражених гробова. Међу њима најзаступљенији је накит, посебице наушнице и прстење, ножеви, оструге, ексери итд. То је стандардни материјал старосербске и касносредњовековне културе. Највише је укопа у земљане раке. Део их је, посебице из старијег хоризонта, омеђен необрађеним камењем. Заступљени су и укопи с окомитим обложним вапненачним плочама. Неки су и с покровним плочама. Мањи број гробних ракâ омеђен је низом необрађеног камења. Изнад двеју налазе се монолитни необрађени стећци. Сви покојници полагани су на леђа. Већина их је с рукама пруженим низ тело. Некима су руке положене на зделицу, прса, односно на трбух. Највише укопа оријентирано је у смеру запад-исток. Једна скупина из раздобља старијег хоризонта издваја се с главом на југу и ногама на северу те посебним гробним прилозима. Та су одступања међу осталим узрокована и остацима ранокршћанске архитектуре. Јужну ранокршћанску базилику и крсни зденац делом су уништили и оштетили управо ти укопи.

Међу налазима с овога локалитета издваја се на два дела разломљена вапненачна плоча с натписом на сербској ћирилици из гроба бр. 21., коју овај рад и описује.[5] Пронађена је током друге истраживачке кампање, која је трајала од 1. Јула до 22. Августа 2003.[6]Служила је као бочна обложна плоча, у гробу у којем су један изнад другога била укопана два покојника. Костур горњега био је нетакнут, док су кости доњега у време истраживања биле дислоциране укопом горњега покојника. Горњем је десна рука била положена на бедрену кост а лева на зделицу. Антрополошка анализа показала је да је горњи костур припадао жени умрлој у доби од око 60 година, а доњи мушкарцу преминулом између 35. и 40. године живота.[7]

У гробу је пронађена само једна овална каричица од сребра, равно одсечених крајева (око 1,8 цм; инв. бр.: М-800). За датацију нема особите вредности јер је овај тип каричица заступљен у готово свим касносредњовековним гробљима. Израђиван је од бронзане, сребрне и бакрене жице. Ова припада најједноставнијем и најбројнијем облику, који је имао широку примену на великом подручју кроз дуго раздобље. Највише се проналази на подручју Далмације и западне Босне, у гробовима који се датирају у време од 9. до 12. ст. мање се појављује и касније,[8] због чега се ставља у широко раздобље од 8. до 15. ст.[9] На локалитету Свети Спас у Врхрици[10] сеже до средине, односно најкасније до краја 13. ст.[11] На локалитету Подворнице у Лиштанима заступљен је и у хоризонту с тројагодним наушницама, које су у упoтреби биле и до 15. ст.

II. Језик и графија

Натписом попа Тјеходрага први се позабавио Мирко Видовић, чија интерпретација нема никаква упоришта у струци. Видовићев непрофесионални приступ овом врелу резултирао је, не само његовим нетачним читањем и кривом интерпретацијом, него и потпуно произвољним датирањем у другу половину 3. ст. после Кр.[12] Овај је натпис писан сербском ћирилицом с елементима глагољичне и латиничне графије. Мешани глагољско ћирилски споменици, слични овом, на данашњем хрватском подручју појављују се на прелазу из 11. у 12. ст., а чисто ћирилски крајем 11. и током 12. ст. Током 12. и 13. ст. ћирилски споменици појављују се на приобалном подручју Захумља и Дукље, потом у Босни и Рашкој, те у канцеларијама романско-далматинских градова: Сплита и Дубровника.[13] Натпису попа Тјеходрага просторно су најближи графит Рестоја Михолне – нотара, канцелара, коморника, протовестијара и емисара краља Твртка II. Твртковића (1421.-1443.) и Степана Томаша (1443.-1461.) са саркофага из клаустра фрањевачкога самостана Св. Ивана Крститеља у Ливну[14] те натпис са стећка из Липе код Ливна са споменом Радивоја Илића из Раме из 15. ст.15 Писан је релативно правилним словима, осим што је знак за полуглас писан као мало ћирилично слово б (б). За разлику од натписа из Липе, који је урезан уједначеним и читљивим словима без естетске вредности, Натпис попа Тјеходрага изведен је калиграфски прецизно с унапред испланираним натписним пољем због чега делује лепо и складно. Иначе на форму натписâ пресудно су утицали садржај и намена. Верски садржаји урезивани су посебно лепим облицима и словима.[16] Натпис попа Тјеходрага писан је црквеносeрбским језиком сербске редакције те је као такав успоредив са средњовековним лапидарним натписима писаним сербском ћирилицом, неким сербским ћирилским рукописима, староглагољским текстовима, те босанским рукописима 14. и 15. ст.

Транслитерација, транскрипција и превод на савремени сербски језик

а) транслитерација
† се лежитъ : п(о)пъ : тêходрагъ : а е имêлъ : д сyновъ : тере / рêдъ единêмъ годê стрy е
б) транскрипција
† се лежитъ : п(о)пъ : тêходрагъ : а (ј)е имêлъ : д емотикон smile 5) сyновъ : тере / рêдъ (ј)единêмъ годê стрy (ј)е
ц) превод на савремени сербски језик
† ту лежи поп тјеходраг имао је пет синова / су сви у једној (истој) години били убијени.

Фонологија

а) Писање знака за полуглас

На Натпису попа Тјеходрага знак јор (ъ), тј. стражњи полуглас, појављује се седам пута, и то увек на крају речи: лежитъ, п(о)пь, тêходрагъ, имêлъ, сyновъ, рêдъ, единêмъ. Исти је знак за полуглас потврђен и на Поваљском прагу (1184.): кнезъ;17 очуван је и на Натпису требињског жупана Грда (1173.-1189.): кнезъ;[18] на Натпису Кулина бана из Бискупића–Мухашиновића код Високог (1194.): банъ, црквъ;[19] на Хумачкој плочи (пријелаз из 12. у 13. ст.): кърсмиръ, синъ, бретъ, ?руцъ,[20] на Натпису кнеза Мирослава из Омиша (1235.): кнезъ, съ, братомъ, жyв(а)номъ[21] и др.

На западном славенском простору два јера - предњи, тј. јер (ь) и стражњи, тј. јор (ъ) - најприје су се стопили у један самогласник који је потом у неким језицима дао е, а у другима а. Најстарији глагољски натписи бelеже само један знак за јерове - онај за стражњи - јор, нпр. Пломински натпис, Валунска плоча, Крчки натпис, Башћанска плоча. На Башћанској плочи(прим.аут.- велики део научне јавности, оспорио је аутентичност исте!(шиц!)) више је примера испуштања слабог јера и појаве знака за јор, онде где му није место, а слично је и у најстаријим глагољским рукописним фрагментима с краја 11. и друге половине 12. ст. Једини глагољски фрагмент у којем се појављују оба знака за јерове јест Будимпештански фрагмент, у којем се знак за јер појављује само једанпут, а потврђена су четири примера замене јера јором.[22] У Поваљској листини која је писана хрватском ћирилицом 1250. г. знак за полуглас углавном се пише по традицији, иако га у говору у то време више није било. Редовито се пише на крају речи, такође и у јаком положају, док се у слабом положају готово редовно губи.[23]

Кад је у питању писање знака за полуглас на каменим споменицима, треба посебице бити опрезан. Урезивач слова на камену подлогу није био увек у стању разликовати јор и јер. Будући да су ти споменици изложени дуготрајним атмосферским утицајима, ти се знакови не могу увек посве поуздано очитати. При томе треба имати на уму, да су клесари који су израђивали натписе били полуписмени или потпуно неписмени. До бар пример томе јесте споменути натпис са стећка из Липе којем је знак за полуглас у облику ћириличног слова б (Ј), и то два пута у речима: илићь и поланинь.

Знак за јер и јор на натписима из Босне и Херцеговине није редовно писан, па се из тога не може закључити потврђују ли одређени знакови фонемску вредност или је то само знак чувања традиције. Стога се на натписима налазе речи писане без завршног полугласа, али и с написаним графемом за полуглас чак и онда кад засигурно тај глас није постојао у фонолошком систему.[24] На већини средњовековних натписа писаних ћирилицом најчешћи знак за полуглас знак је за јер (ь), а на Натпису попа Тјеходрага очувано је старије стање, тј. знак за јор (ъ), који се појављује на натписима 12 - 13. ст.

У Дивошеву еванђељу - босанском четвероеванђељу с почетка 14. ст. - још нема примера вокализације, тј. замене ь с а, једино се знак за полуглас губи у слабом положају, а каткад и у јаком, нпр. у речи всь.[25]

У глосама босанског еванђеља - Срећковићева - које су писане у 15. и 16. ст., а само еванђеље у 14. ст., полуглас се чува само на крају речи, тј. у слабом положају, а понекад изнимно и у јаком положају.[26] У Хвалову зборнику, који је писан 1404. г. за Хрвоја Вукчића Хрватинића (1350.-1416.) и који је типичан представник језика сербске(босанске) редакције, карактеристична је иновацијска особина замена полугласа с а у јаком положају: ишадь, кротакь, лакать, итд. [27]

б) писање јата - ê (Ê)

На натписима из Босне и Херцеговине у неким учесталијим речима пише се јат (ê), нпр. лêто, вêрно (у фразама о верној служби), као и у облицима глагола бити: бêх, бêше, такође и у особним именима јат долази у широком временском распону од имена Градêша, Радомêр итд.[28] У млађим се натписима Ê налази у вредности секвенце ја, нпр. у имену остоê, као и у речи диêкь. Та је графијска особина обeлежје босанске редакције старосeрбсе и одраз је њезине везе с глагољицом.[29] Уз такав тип употребе јата, као графема који је надживео означени фонем, у лексемима се често појављује икавска замена: лито, бише, вира, билиг, свита, невисте... Примерице, на бољунским су натписима код Стоца (из средине 15. ст.) потврђени лексеми с икавском заменом јата (ê): сиче, усиче. Такође и на Натпису војводе Радоја из Радимље: † сие лежи добри радое синь воеводе стипана н(а) свои баштини на батногахь си билигь постави на ме брать мои воевода петарь.[30] На Натпису попа Тјеходрага ê (Ê) је очуван на правилном месту у речима: тêходрагъ, имêлъ, единêмъ, годê. Једино у речи рêдъ ê се налази на месту е, односно као рефлекс гласа ę.
Икавска замена јата потврђена је у неким глагољским литургијским књиама већ од 13. ст., а чешће од прве половине 14. ст. На чакавском је подручју икавско-екавска замена потврђена од 1309. г.31 Иако је графија Y за ê врло доследно очувана у глагољским литургијским рукописима 14. и 15. ст., икавски и екавски рефлекси јата врло се рано појављују, већ у фрагментима: у Фрагменту Дела Павла и Текле (13. ст.), Пазинским фрагментима (почетак 14. ст.), Сплитском фрагменту мисала (почетак 13. ст.).32 У Сплитском фрагменту мисала третирање јата показује велику премоћ икавскога рефлекса, нпр.: диву, дивê, причисту, викê, бише, висте, исповидника. Из тога произилази да писар више није знао разликовати гласове ê и и, јер је изговор тих двају гласова био сличан. Тај снажан продор икавизама, према Вјекославу Штефанићу, један је од пресудних аргумената за смештај тога фрагмента. “Овај се споменик мора сместити у подручје снажног продора помлађене фонетике и морфологије у црквене текстове, а то је Босна. Овдје се његови икавизми - у оквиру осталих појава - могу да оправдају већ барем у првој половини XIII ст.”[33] У Дивошеву еванђељу с почетка 14. ст. још није дошло да замене Ê с и, односно икавизације, јер се знак Ê употребљава само за глас ě и за скупину ја.[34] Како се на Натпису попа Тјеходрага знак Ê досlедно пише на месту гласа ě јат, осим примера рêдъ, може се претпоставити да је тај текст писан пре продора икавизама на ово подручје, тј пре 13. ст.

ц) Знак за јери - y (Ì)

Занимљивост је на фонетско-фонолошкој разини, односно знак старине, да се на овом натпису очувао знак за вокал y, и то два пута: сyновъ, стрy. Међу старијим натписима писаним ћирилицом y је очуван на Натпису жупана Грда из Требиња и Поваљском натпису. Тај се знак изнимно ретко појављује на стећцима 14 - 15. ст., примерице на Натпису из Бољуна (око 1477.): † се писа обр(а)дь п(о)повльна сyнь на грубачу.35 У повести славенских језика тај се фонем стопио с фонемом и, и то у свим јужнославенским језицима, те у чешком и словачком. Према стању у најстаријим глагољским фрагментима, може се закључити, да је стапање y и и завршено најкасније крајем 11. или почетком 12. ст.36 Графем y у Поваљској листини, као и у већини ћирилских споменика оног времена употребљава се више или мање правилно, али је неизбежно његово макар спорадично преклапање с и. У Поваљској листини y се најбоље чува у појединим наученим граматичким облицима, примерице код глагола бити и код заменица, нпр. бyхь, бyлy, бy, бyста, бyше, вy, тy.[37] У Дивошеву еванђељу вокал y се врло често замењује вокалом и у свим положајима, ипак та промена није проведена посве доследно, тј. налазимо и примере с y: езyкь и езикь. Ипак, таквих је замена у Дивошеву еванђељу знатно мање него у каснијим босанским еванђељима, нпр. Никољском, Даничићеву, итд.[38]

Литература :
​
М. Марић, М. Шимић, А. Шкегро, Поп Тјеходраг и његов натпис, Повијесни прилози, Загреб, 2007
Поп Тјеходраг и његов натпис
Марија Марић
Фрањевачки музеј и галерија Горица у Ливну
Горичка цеста бб, 80101 Ливно, Босна и Херцеговина
Маринка Шимић
Старославенски институт
УДК 262.14 (497.6 Ливно) “11” (091) 929.5 Тјеходраг
930.2 (497.6 Ливно) “11” Изворни знанствени рад
*
Референце :
[1] Анђелко ЗЕЛЕНИКА, “Гробље, Лиштани, Ливно”, Археолошки лексикон, том 3, Сарајево, 1988., 242, бр. 22.127.

[2] Усп. Марија МАРИЋ, “Раносредњовековне оструге из Лиштана код Ливна”, Старохрватска просвета, сер. III, св. 30/2003., 177-184; ИСТА, “Резултати археолошких ископавања у Лиштанима крај Ливна, локалитет Подворнице”, Обавести Хрватског археолошког друштва 37/1, 2005., 74-84; ИСТА, “Наставак системског археолошког ископавања на локалитету Подворнице у Лиштанима крај Ливна”, Обавести Хрватског археолошког друштва 37/3, 2005., 113-120; ИСТА, “Преглед досадашњих резултата археолошког ископавања у Лиштанима крај Ливна”, Херцеговина: годишњак за културно и повијесно наслеђе 20, 2006., стр. 25-40; ИСТА, “Римска Пелва у светлу досадашњих резултата археолошког ископавања у Лиштанима крај Ливна”, Хрватска мисао: часопис за уметност и знаност 39-40/28, 2006., 92-104.

[3] Вукосава АТАНАЦКОВИЋ-САЛЧИЋ, “Црква св. Руже, Лиштани, Ливно”, Археолошки лексикон, том 3, 236, бр. 22.24; ИСТА, “Лиштани код Ливна, античка гробница на свод с меморијом”, Археолошки преглед 25, 1986., 44.

[4] Иво БОЈАНОВСКИ, “Pelva i Salviae. Прилог античкој топографији римске провинције Далмације”, ”, Adriatica praehistorica et antiqua, Загреб, 1970., 503.; ИСТИ, “Ливањско поље у касноантичко доба”, Зборник, књига 1: Археолошка проблематика западне Босне, Сарајево 1983., 180.; ИСТИ, “Подворнице, Лиштани-Баруни, Ливно”, Археолошки лексикон, том 3, 247-248, бр. 22.230; Марин ЗАНИНОВИЋ, “Ливањско поље у антици као пример делматске заједнице”, Ливањски крај у повести, Сплит – Ливно, 1994., 47; Вејсил ЧУРЧИЋ, “Археолошке бelешке из Ливањског котара”, Гласник Земаљског музеја 21/1909., 171; Маро ПЕТРИЋ, “Географски и историјски преглед”, Гласник Земаљског музеја, Етнографија, н. с. 15-16/1960.-1961., 21-30; Карло ПАТСЦХ, “Нови и ревидирани натписи”, Гласник Земаљског музеја, 3/1894., 348.

[5] Плоча се налази у лапидарној збирци Фрањевачког музеја и галерије на Горици-Ливно. Инвентарни број: Ка-539; димензије: 195 x 47 x 11,5 цм; висина слова у првом ретку: 5,5 – 8, 6 цм, у другом ретку: 5,2 – 8 цм.

[6] Уз водитељку Марију Марић у ископавањима су суделовали археолози: Ангела Бабић, Мирела Кујунџић и Љубомир Гудељ, те документаристи Жељка Врдољак и Миран Палчок.

[7] Марио ШЛАУС, Резултати антрополошке анализе људског остеолошког материјала с налазишта Лиштани-Подворнице, Стручни извештај ЕП – 77 – 03/04, пасс.

[8] Душан ЈЕЛОВИНА, “Старохрватска некропола на брду Спасу код Книна”, Старохрватска просвета,
сер. III, св. 19/1989., Сплит, 1991., 206; ИСТИ, “Старохрватско гробље на Мастиринама у селу Кашићу код Задра”, Старохрватска просвета, сер. III, св. 12/1982., 57; Маја ПЕТРИНЕЦ, “Гробље на Горњем врту у Тугарима”, Старохрватска просвета, сер.III, св. 27/2000., Т. II, 3-10, Т. III, 1, 5-9; Нада МИЛЕТИЋ, “Старославенска некропола у Маховљанима код Бањалуке”, Гласник Земаљског музеја, 34/1979., Т. XIII.

[9] Мате ЗЕКАН, “Средњовековне некрополе”, Брибир у средњем веку, Сплит, 1987., 46; Јанко БЕЛОШЕВИЋ, “Осврт на резултате истраживања локалитета Црквина у селу Галовцу код Задра у 1989. г.”, Радови Филозофског факултета, 29(16)/1990., 231-239; Јанко БЕЛОШЕВИЋ, “Старохрватска некропола код Повљане на отоку Пагу”, Диадора, 5/1970, 203-212, Т. III.

[10] О локалитету: Јосип Анте СОЛДО, Свети Спас у Врхрици, Сплит, 1990., пасс.

[11] Никола ЈАКШИЋ, “Касносредњовековно гробље код цркве Св. Спаса у Врх Рици. Анализа”, Старохрватска просвета, сер. III, св. 23/1996., 143.

[12] Мирко ВИДОВИЋ “Покушај читања и тумачења лапидарног записа Лиштанске плоче”, Хрватски заветни криж / Светислав Стјепан Крњак. 5. проширено и поправљено издање, Еколошки гласник, Доња Ломница, 2004., 127-131; ИСТИ, “Покушај читања и тумачења лапидарног записа Лиштанске плоче - нађене на археолошком локалитету близу села Лиштани у Доњем пољу код Ливна”, Хрватски заветни криж / Светислав Стјепан Крњак. 8. поправљено и проширено издање, Загреб, 2005., 113-125.

[13] Бранко ФУЧИЋ, “Гранична подручја глагољице и ћирилице”, Брачки зборник, 15/1987., 26.

[14] Боно М. ВРДОЉАК, “Средњовековни споменици с натписом на Гробљу Св. Иве у Ливну”, Старохрватска просвета, сер. III, св. 30/2003., 242-246, бр. 2, сл. 5, 6, 7. 15 † а се лежи радивои илићь из раме коваче поланинь. Усп. Марко ВЕГО, Зборник средњовековних натписа Босне и Херцеговине, књ. IV, Сарајево, 1970., 76-77, нр. 260. Вего чита ковачьполанинь уместо коваче поланинь.

[16] Усп. Гордана ТОМОВИЋ, Морфологија ћириличких натписа на Балкану, Београд, 1974., 13.

[17] Иван ОСТОЈИЋ, Бенедиктинска опатија у Повљима на отоку Брачу, Сплит, 1934., 60-66; Г. ТОМОВИЋ, о. ц., 34; Б. ФУЧИЋ, “Хрватски глагољски и ћирилски натписи”, Хрватска и Еуропа. Култура, Знаност и уметност. Свезак I. Средњи век (VII-XII. Стљеће). Рано доба хрватске културе, Загреб, 1997., 279.

[18] М. ВЕГО, Зборник средњовековних натписа Босне и Херцеговине, књ. III, Сарајево, 1964., 13, бр. 129; Г. ТОМОВИЋ, о. ц. 34; Б. ФУЧИЋ, “Хрватски глагољски и ћирилски натписи”, 276.

[19] Павао АНЂЕЛИЋ, “Ревизија читања Кулинове плоче”, Гласник Земаљског музеја XIV-XVI/1961., 287- 308; М. ВЕГО, Зборник, књ. IV., 70-71, бр. 254; Јован КОВАЧЕВИЋ, “Први клесари ћирилићких натписа на Балкану”, Гласник Земаљског музеја XV-XVI/1960.-1961., 313; Г. ТОМОВИЋ, о. ц. 35; Б. ФУЧИЋ, “Глагољица на натписима у Босни и Херцеговини”, Нова ет ветера 1-2/1982., 258; ИСТИ, Глагољски натписи, Загреб, 1982., 96, бр. 40; ИСТИ, “Хрватски глагољски и ћирилски натписи”, 277; С. ДАМЈАНОВИЋ, “Глагољица на подручју данашње Босне и Херцеговине”, Спомен-спис. Поводом 90. обљетнице рођења др. фра Игнација Гаврана, Загреб, 2004., 74-75.

[20] Б. ФУЧИЋ, Глагољски натписи, 200; Милан НОСИЋ, Хумачка плоча, Ријека, 2001., 43; С. ДАМЈАНОВИЋ, о. ц., 74.

[21] Г. ТОМОВИЋ, о. ц., 40; Б. ФУЧИЋ, “Хрватски глагољски и ћирилски натписи”, 280.

[22] Милан МИХАЉЕВИЋ, Славенска поредбена граматика, I. дио, Увод и фонологија, Загреб, 2002., 209.

[23] Д. МАЛИЋ, “Старо и ново у језику Поваљске листине”, На изворима хрватскога језика, Загреб, 2002., 408.

[24] Дарија ГАБРИЋ-БАГАРИЋ, “Црквенославенско и народно у босанскохерцеговачким епиграфским споменицима од 12. до 18. стољећа”, Други Херцигоњин зборник, 1/2005., 116.

[25] И. ГРИЦКАТ, “Дивошево јеванђеље”, Јужнословенски филолог, 25/1961.-1962., 258.

[26] Херта КУНА, “Језичне карактеристике глоса у босанском јеванђељу из Срећковићеве заоставштине”, Слово 25 – 26/1976., 220 - 221.

[27] Х. КУНА, “О језику и писму Хваловог зборника”, Зборник Хвала крстјанина, транскрипција и коментар, Сарајево, 1986., 16.

[28] Дарија ГАБРИЋ-БАГАРИЋ, о. ц., 117.

[29] Х. КУНА, “Неке графијске особине босанских средњовековних кодекса у односу према старославенској глагољској графијској традицији”, Нахтигалов зборник об столетници ројства, Љубљана, 1977., 156.

[30] Марко ВЕГО, Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине, књ. I, Сарајево, 1962., 69.

[31] Далибор БРОЗОВИЋ - Павле ИВИЋ, Језик, сербскохрватски/хрватскосербски, хрватски или сербски, Загреб, 1988., 9.

[32] М. МИХАЉЕВИЋ, Генеративна фонологија (хрватске!) редакције црквенославенског језика, Загреб, 1991., 56.

[33] Вјекослав ШТЕФАНИЋ, “Сплитски одломак глагољског мисала старије редакције”, Слово, 6 – 8/1957., 89.

[34] И. ГРИЦКАТ, о. ц., 255.

[35] М. ВЕГО, Зборник средњовековних натписа Босне и Херцеговине, књ. II., Сарајево, 1964., 21, нр. 64. Вего није препознао овај графем, тј. транслитерирао га је као и, иако је посве развидно да је то знак за y, који се састоји од знака за полуглас (ь) и једног знака за и, који овде наликује крсту.

[36] М. МИХАЉЕВИЋ, Славенска поредбена граматика, 212.

[37] Д. МАЛИЋ, “Старо и ново у језику Поваљске листине”, 407.

[38] И. ГРИЦКАТ, о. ц., 258.

*

(I)
Извор и назив дела : САНУ - Посебна Издања - Византијски Извори За Историју Народа Југославије Том 2
ACADEMIA SCIENTIARUM SERBICA (CЕРБCKA AKAДEMИJA HAУKA)
SEORSUM EDITA Lib. CCCXXIII (ПОСЕБНА ИЗДАЊА Lib. CCCXXIII)
INSTITUTOM BYZANTINUM Lib. VII (ВИЗАНТОЛОШКИ ИНСТИТУТ КЊИГА 7)
FONTES BYZANTINI HISTORIAM POPULORUM JUGOSLAVIAE SPECTANTES TOMUS II (ВИЗАНТИЈСКИ ИЗВОРИ ЗА ИСТОРИЈУ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ)
Serbocroatice interpretati et commentariis ornati a BOZIDAR FERJANCIC (ОБРАДИО БОЖИДАР ФЕРЈАНЧИЋ)
Approbatum imprirni in VII sessione Sectionis studiorurn socialium Academiae Scientiarum Serbicae 18 XI 1858 (Примљено на VII скупу Одељења друштвених наука Сербске академије наука од новембра 1958.године)
Recensente GEORGIO OSTROGORSKY (уредник, рецезент академик Георги Острогорски, директор византолошког института)

(II)
Наслов : Где се налазила Србија од VII до XII века
Аутор : Реља Новаковић
Издавач : Vasko Gligorijevic
Народна књига и Историјски институт, Београд, 1981.

(III)
Наслов : Istorija srpske ćirilice: paleografsko-filološki prilozi
Аутор : Petar Đorđić
Издање : 2
Издавач : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987
Дужина : 532 страница

(IV)
Наслов : Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије
Кратак преглед од почетка до турске окупације
Аутор : Ђорђе Јанковић
Издавач : ХРИШЋАНСКА МИСАО
Београд, 2015

​(V)
М. Марић, М. Шимић, А. Шкегро, Поп Тјеходраг и његов натпис, Повијесни прилози, Загреб, 2007
Поп Тјеходраг и његов натпис
Марија Марић
Фрањевачки музеј и галерија Горица у Ливну
Горичка цеста бб, 80101 Ливно, Босна и Херцеговина
Маринка Шимић
Старославенски институт
УДК 262.14 (497.6 Ливно) “11” (091) 929.5 Тјеходраг
930.2 (497.6 Ливно) “11” Изворни знанствени рад

Аутор: Крсто Крцун Драговић