За великог филолога и професора Велике Школе, Ђуру Даничића, (1825.| 1882.), Станојевић каже, да су му речничка дела од трајне и непроменљивe вредности. По Станоју Станојевићу, Даничић је био необично поуздан у одређивању материјала, да је радио беспримерном заинтересованошћу и вредноћом и да је изнео на свет веома много материјала, тако, да ће знатан део његових радова остати за сва времена. Белић, који је написао овај хвалоспев за Станојевићеву Енциклопедију, завршава га на следећи начин: -
"Својим радом и својим способностима Даничић заузима прво место међу свим испитиваоцима српског језика ". Па ипак, упркос толиким лепим речима, о неким Даничићевим поставкама се уопште није водило рачуна - зато, што су се примале туђе. Није нам познато, нпр., да је ико у наше доба узео у обзир следећи Даничићев закључак у вези с Константином Порфирогенитом, који је изнео у свом "Рјечнику" под "Сеоба Срба", где он каже: "Порфирогенит мијеша етнографске и политичке границе. С његовијем приповиједањем не слажу се ни особине нашег језика..., а све се то може тумачити само на следећи начин: - или се Срби преселише на Балкан много прије VII вијека и тад све што каже Порфирогенит само је измишљотина... - или се Срби преселише онога вијека са сјевера на југ, али овдје, нашавши већ насељене Словене, с њима се помијешаше и изгубивши свој језик, а нашавши њихов, дадоше им своје име, баш онако, како се збило с финскијем Бугарима у Бугарској и с германскијем Лангобардима у Ломбардији".
У нади, да ће се горње две тачке узети једнога дана као предмет нове студије с циљем рашчишћавања отимања српског језика за језик Хрвата, ми ћемо овде - с тим у вези - да дамо реч писцу једног чланка у "Органу Српске Народне Странке", који је носио назив "Српски Лист". Тај лист је излазио Задру, а његов број којим се ми овде бавимо - јесте 6., година XXIV, од 6. (19. фебруара 1903-г. Текст чланка, који овде желимо да наведемо, писан је свега 21 годину по смрти Ђуре Даничића и сасвим је могуће, да је његов аутор Ђуру Даничића и лично познавао. Одељак, који ћемо на овом месту да цитирамо у потпуности, уместо сваког нашег коментара о једном одвише тешком болном проблему, носи назив "Даничић и Хрвати" и он гласи:
"Први реформатори хрватске књиге, Људевит Гај и његово друштво узели су српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нијесу никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име, као
опште народно, и да ће се послије по себи српски језик прозвати језиком илирским. Томе се предлогу Срби не могоше приклонити, јер им је народна индивидуалност била сувише изражена, а политичке и културно - народне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се имена народног и језика свенародног, може само народ без историјске свијести. По примјеру српском, пошто је мисао о Илирству пропала новија генерација хрватска почела је да се одушевљава за Хрватство. Ту им је сад као наручен дошао у Загреб Ђуро Даничић. Пошто су хрватски прваци измамили од њега пристанак, да српски језик назове и хрватским, они се послије тога нису само на томе зауставили, да га тако називају у границама свога племена, него су га почели наметати и Србима у Троједници и иначе, докле допире власт аустро-угарска. Колико је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гај, који је кајкавштину замијенио језиком српским толико је исто за тај препорођај урадио и Ђуро Даничић, велики филолог српски, коме Хрвати треба да подигну споменик, јер је он више него икоји Хрват учинио, да се оснује велико Хрватство.Да је Ђуро Даничић био и политички образован човјек, он би био прозрео у политичке тежње оних Хрвата, који су око њега облијетали; а да је имао и довољно здраве националне себичности, он би Хрватима ово рекао био: «Ја нијесам властан прекрштавати име језика, који је крштен прије више хиљада година. Ако је вама по вољи било да примите српски језик за вашу књигу, онда немате узрока да се либите ни од његова имена. Јер, као што Белгијанци и Швајцарци, или као што Американци, који говоре енглески, или шпањолски нијесу престали звати се Бразилијанцима, или Американцима, тако исто и ви Хрвати нећете престати бити Хрвати, ако поштујете име језика, који сте усвојили...» Оно што је учинио Ђуро Даничић, не би никад учинио један Вук Караџић, или један Миклошић. И не би, доиста. Даничић је за братску љубав, заборавио прави назив својег рођеног језика. Да браћу зближи, назвао је свој језик "хрватски, или српски". Кад би Даничић сада којом срећом устао и кад би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање, "ВЈЕЧНОСТ БИ МУ КРАТКА БИЛА ДА СЕ ЗА ТО ПОКАЈЕ".22
22. - Чини нам се, није на одмет, да на овом месту привучемо пажњу читаоца на две ствари, које се потпуно логично надовезују на управо изнето: Понајпре - при уласку у велику радну дворану париске Националне Библиотеке, у којој се свуда наоколо, а и кроз саму средину, налазе приручници, доступни свакоме, ко има дозволу за улаз и за рад у тој сали, при уласку у њу, дакле, одмах с десне стране, на дну једне полице пуне разних речника, лако се одмах препознаје и тзв. Даничићев "Ријечник..." Познаваоц тај речник лако може да препозна међу мноштвом других. Међутим, када - стојећи – прочита "Рјечник хрватског...", итд., постане му хладно око срца. Не верујући сопственим очима, човек се и нехотице сагне, како би могао да прочита из највеће близине, шта још пише на корицама. И какво ли мора да буде разочарење за сваког ко бар донекле познаје историјат, како професор Костић рече - "крађе српског језика"! Јер на корицама, испод онога "Рјечник хрватског..." сасвим ситним словима пише: "...или српског језика". Данас, у ери откривања космичких закона и подвргавања њима, људи често не поштују најосновније моралне вредности, које би морале да вреде у односу на све што се збива на нашој планети! Те би Ђури Даничићу уистину вечност недовољна била да се покаје за све своје добро, злоупотребљено с толико безобзирности!
Друга наша примедба односи се такође на случај из исте Библиотеке и за њега треба да се зна, како би се исправио, чим се за то прва прилика укаже. Испод споменуте велике радне дворане, налази се сала с картотеком и с каталозима, Ту, између осталога, постоји и отсек, где могу да се нађу сва обавештења, на пр., о делима штаманим ћирилицом. Када сам - има већ доста дуго - открила, да се међу руским, бугарским, македонским, итд., именима не налази и српско, полазећи од већ давно установљене поставке, да је српско писмо ћирилица, затражила сам састанак с једним од највећих ауторитета ове високе установе француске Републике. Када сам уложила протест, што се међу именима народа, чије писмо је ћирилица, не палази и српско име, она особа ми је с чуђењем узвратила: "То не зависи од нас. То не одлучујемо ми. Налог за то је дошао из Београда". Извинила сам се и напустила кацеларију без речи, питајући се: "Ко је из Београда дао такав налог? У чије име и у чијем интересу?" Данас је тај одговор већ прилично јасан.
Аутор: Винеда
|
|