МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ О ИСТОЈ ВЕСТИ КОНСТАНТИНА (како он пише) ПОРФИРОЂЕНИТА

Закључну реч овога поглавља дајемо српском научнику, Милошу С. Милојевићу. Своје дело "Одломци историје српског народа" у два тома, Милојевић је написао дуже времена по завршеним студијама у Москви. У тадашњим московским архивама и библиотекама он је нашао такво мноштво материјала, од ког је за своју историју узео само један мали део, одакле и назив "Одломци..."

У тим својим "Одломцима..." Милојевић улази - не само у историјске, већ и у етнографске и језичке проблеме. Па пошто смо напред већ споменули Овелаков одломак о бугарском језику, да наведемо оно, што о њему каже Милојевић, чија је најлепша одлика била, да иде у дубину грађе, којом се бавио. Тако он на стр. 35. свога дела отпочиње да пише о Кинезима, или - како их он назива - Китајцима, који су од друге половине седмог, па до прве половине осмог века по Христу, имали своје границе чак дo иза Каспијског Језера. А то је управо време, пише на истом месту даље Милојевић:

---

"...изласка Угра, или Маџара из првобитне своје монголо-манџурске постојбине. Отуда има у маџарском, као и у бугарском уплива финског језика... Јер Маџари као и стари Бугари, а сада само прави Бугари Гагузани (око Варне бесарабијске) нису ништа друго, до најчистија крв монголска. Уплив финског, или сјеверно-чудског језика види се чак и на нашем српском језику у делу Маћедоније и Тракије, или старе Рашке. Он се огледа нарочито у оним додацима у Бугара као: сребро то, благо то, пушка та... Ово за део маћедонских Срба и за све Рашане, или Тракијанце показује..., да је на њих упливисала бугарштина, а не да им је то монголштина... 
То исто налазимо у Велико-Руса око Архангелска и Белог, или Леденог Мора... 
Примјера имамо за то у Максимовића (Год на сјевер. сп. 1864. г. II...)

У наших посрбљених, или - пословењених Монгола - Бугара, друга је ствар, што се тиче тих свршетака... Управо, тзв. садашњи бугарски језик и неје 
никакви језик, но само научени српски језик, БЕЗ МЕЊАЊА И СПРЕЗАЊА ПОЈЕДИНИХ РЕЧИ И ОБЛИКА Они показују и број, и род, и падеже и 
спрезање, па ни ови нису довољни... но се мора мимизирати, стрићи, махати, климати главом, итд, док се не изрази једна помисао. Овако исто чине и Маџари, а нарочито Бугари... Тако смо у најкраћим цртицама прегледали оне народе, који имађаху доцније посла са Србима и српским земљама.

Ми смо раније већ казали, наставља своју мисао Милош Милојевић, да су нови, тзв. Турци, или остаци растурених Хуна покорили своје господаре, твз. Аваре, којих се држава нашироко и надуго простираше у VI веку и то од китајских граница, па до Волге и Каспијског Мора... Господари Турци одведоше их још мало дубље и даље у средњу Азију, у којој затворени .. сносише тешки јарам турског ропства... По неком времену један део ових жалосних дивљака од 200.000 глава измакне крадом из ропства и бегајући, насрне на народе на путу лежеће, као: Србе (Сабире), живеће око Каспијског Мора, које... умало не искоренише сасвим. Отуда дођу до Дњепра, на ком се сукобе са бесарабским Србима, тзв. Бело-Србима, или Антима, те убију Мужимира, посланика антског, чиме и покажу своје варварство и дивљаштво. 
Око 562. г. дођу већ до Дунава и заузму чак и Малу Скитију (то је она скитска област, коју спомиње Мојсије Хоренски) тј. данашњу Добруџу, све под именом пријатељства и сајуза са Грцима. Бесарабски (Бели) Срби побуне се против њих, али ту Авари... као што их зове руски летописац Нестор, тако поступише са побуњеницима, да су жене њихове упрезали у кола... и то баш исто онако, као што су њихова браћа Маџари, 1848. и 1849. г. чинили са заробљеним Србима...

​Од ових српских племена аварски Хакан пређе даље и покори сва српска племена, све до граница франконских, где га мало зауставише ових краљеви. Напослетку, ови их разбију на Лаби, у Чешкој, око 563. г...
Када опет на левом крају Дунава завађени Лангобарди са Гепидима, први, помоћу Авара утаманише ове друге и иселише се у Италију, онда Хакан, око 5б8. г., постане господар целог земљишта и једних и других. Касније, Авари почну нападати и на српску царевину, или краљевину Свевладовића, освојивши од ових данашњу Словенију, а раније су већ - око 581. г. – покорили и отели од Срба Срем и околне земље. Тако, отимајући комад по комад од римских и српских земаља, Авари постану господари чак до Италије и до Лабе, па све до Стена Анастасиних око Цариграда, а тако исто завладају свим земљама од Лужичке Србије па до Солунског Мора.

Италија је већ одавно била у српским и галонемачким рукама, а све земље од Италије, па до ниже Авлоне - опет у српским, а кад се Авари осилише, онда беху у аварским осим кршевитијих предела старе Илирије.

У Европи Грци тада владаху још само Солуном и Цариградом као и неким још другим приморским градовима у данашњој Грчкој, а од Цариграда неколико часова до утврђених Стена Анастасијевих, а остале све земље беху у туђим рукама, а НЕ У ГРЧКИМ. А у Азији Грци исто тако стајаху рђаво, јер им парсијски цар Хозраје узе све земље, осим неких малих острва, па чак и Малу Азију до испод самог Цариграда. Покрај све те муке и невоље, српска племена из данашње Бесарабије, или Беле Србије и са Карпата - непрестано прелажаху Дунав и разбијаху уједно и Аваре под Хаканом и Грке. Тако, око 527.г. пређу преко Дунава по леду идући браћи својој у помоћ, араху све и сва, што им стајаше на путу, а 547. г., прођу такорећи сву империју од Дунава па до Драча, свуда утамаљујући и Римљане и Аваре. Око 550. г., они пројуре кроз сву Тракију и Илирију. 559. г., дођу чак до под сам Цариград пошто пређу Анастасијев зид; а 557. г., са 100.000. војника опет нападаху на Грке, итд даље, кад Бохан направи мост на Сави, крај данашњег Београда, а тадашњег Сингидунума, пређе преко ове и закле се на вечно пријатељство и сајуз са Римљанима, па и он дође до Цариграда. Ова иста српска племена под именом: Драговића, Сагудата, Белегезита, Березита, Сатића, и т.д, видимо, где око 587. први пут ударају на Солун, да га освоје од Грка, а. Св. Димитрије Солунски брани га и прогања их... Пошто Бахан, 
аварски Кахан, направи мост на Сави и пређе на ову страну, видимо га са 100.000 војника, да у сојузу са горе споменутим српским племенима, удара 597. г. на Солун.

Тако исто видимо, да са Хаханом аварским у трећем (око 676.г.) и четвртом (678. г.) походу ратоваху и Срби на Солун... За овим опет видимо нападаје истих српских племена на Солун, још 678. 688. г. по Христу. Тако видимо, да овај аварски Хакан, око 610. г; дође до самог Цариграда; да облеташе са својом војском око његових зидина; да удари и пороби цркве цариградске сједне и с друге стране мора, па капеле Св. Козме и Дамјана, у Влахернима, а Св. Аранђела претвори у пепео, из последње однесе путир и остале драгоцености и утвари црквене, а часну трпезу излупа у комаде; одведе преко 270.000 глава мушких и женских - робља грчког, не рачунајући у ово децу и остало; Заузима једном речју све земље грчке ван Цариграда... Кад се овоме дода оно, што непрестано Парси захтеваху: или главу Ираклијеву и једини комадић у Европи грчке земље, Цариград или да се поклоне њиховом богу Сунца, онда се потпуно огледа стање Грка у то доба."46

​46. - M. Милојевић, Одломци Историје Срба.., Београд, Државна Штампарија, 1872. г.,том II,стр. 35. и д.

Ето, наставља Милојевић,47 у оваквом стању (најкраће казано), налазаше се империја грчка, или боље, уместо ове, само град Цариград, КАД СЕ ЈАВЉАЈУ СРБИ ПО ПОРФИРОГЕНИТУ КАО ПОДАНИЦИ ИРАКЛИЈЕВИ, КОЈИ ИМ - ТОБОЖ - ДАЈЕ НЕКЕ ЗЕМЉЕ, које није ни сам - не само некад, него никад имао.

"Ми се нисмо упуштали у описе источне империје, почем смо о њој казали сво оно, што и о западној империји, а ако ко хоће од Срба, даје види у њеном правом облику, нека прочита и проучи у Летописима драгоцени превод Г. Николајевића од Теофилакта, Зонара, Хронографије 
Александријске и остале писаоце грчке: а ко хоће на грчком језику да прочита, видеће боље, опширније и тачније стање империје, не само од тада, но још од другог века пред овим. Свако ће се уверити:

- ДА СРБИ НИСУ ИСКАЛИ ЗЕМЉЕ ОД ОНИХ, КОЈИ ИХ НЕМАХУ;
- НИТИ СУ БИЛИ ТОЛИКО ГЛУПИ, ДА СЕ УПУШТАЈУ У БОРБУ СА НАЈВЕЋОМ СИЛОМ И МНОЖИНОМ АВАРСКОМ, САМО ЗАТО:
- ДА ПОСТАНУ ГРЧКЕ СЛУГЕ,
- ДА ПРОГНАЈУ ОВЕ ИЗ ГРЧКЕ ЦАРЕВИНЕ, па
- ДА САМИ ДРАГОВОЉНО ПОДНЕСУ ГРЦИМА ТЕ ЗЕМЉЕ, ЗАЛИВЕНЕ СВОЈОМ КРВЉУ КАО НЕКУ ДУЖНОСТ СВОЈУ, 
А СВОЈЕ ШИЈЕ СВОЈЕВОЉНО ВРГНУ У ЧЕЛИЧНИ ЈАРАМ ГРЧКИ!

Свако ће знати, да Срби нису били сајузници са Грцима, који нигде ништа и немаше... и којих царска круна и мантија... паде у руке Аварима, који са Парсима отимаху и поједина предграђа цариградска, имајући све остало у својим сопственим рукама већ готово 100 година! А ово, 
што су они држали, не беше грчко, нити је могло бити њихово! "

47. - Ib., str.39.

Пресавесни Милојевић, желећи да избегне ма какво двоумљење над његовим речима, објашњава,48 како је дошло до тога, да Порфирогенит устврди нешто стварно бесмислено, а и нелогично. И ево његовог разлагања: 

"Нама се, пре свега, ваља упознати са карактером писца, Константина Порфирогенита (905. -959.), па тек онда да изрекнемо суд наш о његовом писању о нама."Зна се, даје он остао по смрти оца свог Лафа Философа под туторством као непунољетан, стрица свога Александра, који се није бринуо ни о држави, а камоли о престолонасљеднику. По смрти овога, сенат преда непунољетног престолонасљедника патрицију Николи, а сам растури сплетке и интриге, под упливом којих одрасте Конастантин. 919. г. Ожене га и од тог доба владаше над њим таст му Роман, кога се једва отресе 944.г.Но и по овоме Константин се показа, како по карактеру, тако и у свему, да није човек за владу, а тако исто и да као човек није од карактера. Будући и као државник ништавилан у свему, он гледаше да му син не буде такав и баш за њ писаше он своје сачињење "О управљању империјом" (De Administrando Imperio), из ког све наше паметаристе (историчари) - као из најзнатнијег извора - црпе све о нама, верујући у све тамо казано, као фанатик Турчин у свој Куран. Да Константину не треба веровати скоро ништа, што је писао о Србима, као тобож, да ови измолише неке земље од Ираклија... са осталим неким политичким и намерним измишљотинама, јасно је, кад се узме оно, што сам он сведочи, говорећи: 
"Ја ћу ти пре свега изложити, какав народ и чим може бити користан и штетан за Грке. Даље, како живе народи и помоћу кога имено могу се покоравати и утамањивати једни и други. Говорићу ти о њиховој неситости и грабљивости, као и о безобразним захтевима. Ја ћу ти казати о разликама међу народима, њиховом происхођењу, простору земаља, као и шта је се догађало овим и Грцима, а тако исто и шта је у нас ново учињено у односу овоме. Све сам ја то проучио по законима мишљења! (А не "дата", т.ј. стварних чињеница - примедба је Милојевићева.) и предајем теби, мој љубазни сине, да би ти, знајући разлике међу народима, умео се обраћати с њима, мирити их, а кад је могуће, покоравати их и побијати и они ће са страхом и ужасом гледати на твоје великодушје и бојаће те се као живе жеравице."?

​"Мислимо, наставља после овога Милојевић своје разлагање, да је довољно казано и да намера Порфирогенитова излази јасно на видело нарочито, кад се човек сети оне измишљотине, да су се Срби тобож населили најпре у Маћедонији, основали на граници Тесалије град Србицу, и тада одмах вратили се натраг, дошли до Дунава и ту молили грчког неког претора у данашњем Београду?! (- знаци интерпункције су Милојевићеви, да им се уступе земље.
​
Прво и прво, каже он даље, није лако основати град за две до три недеље, а није ни могуће, па га напустити и ићи чак од Солуна до данашње Београда, нити је се данашњи Београд звао Београдом, но је се он звао и тад и још много доцније само Сингидунум (Сингидунум) у Римљана, а тако у Грка (Συγινδηνον и Σιγγηδον). Но баш узмимо све и да је тако: да су се селили Срби, што није могуће у односу на цео тај описани период, питање је: куда су се и одакле селили? Рецимо, као што каже Порфирођенит: из Маћедоније к Дунаву. Е! Баш се ту огледа његова измишљотина, јер он не зна, да онда Београда као ни Грка није било овде у овим садашњим српским земљама, а камо ли да су то биле неке тобожње грчке земље. Зна се извесно, да је стари Сингидунум прозват Београдом тек у 13. и 14 веку, а од тог времена, па унатраг до Порфирођенита, прошло је преко 328 година!

ДАКЛЕ, НИТИ ЈЕ БИЛО ИМЕНА БЕОГРАД НИ ГРЧКОГ КАКВОГ ПРЕТОРА ОВДЕ, ШТА ВИШЕ, НИЈЕ БИЛО НИ ГРЧКЕ ЗЕМЉЕ - НЕ САМО 
ОВДЕ, НЕГО НИ У МАЋЕДОНИЈИ И ТРАКИЈИ - СВЕ ЈЕ БИЛО АВАРСКО, А ГРЧКО БАШ НИШТА.

Порфирођенитова неистина и некритичност наших паметариста (тј. историчара), наставља Милојевић, још јасније излази из овога, што се баш онда Срби, са војеном снагом под Дрвенаровим сином Звонимиром, спуштају са Карпатских Планина, пошто се на ове попеше из својих српских земаља око данашњег Балтијског Мора, из Ђерманије и данашње Пољске, кад ови Авари, око 626. г, бијаху опколили не само Цариград, све Грке и све оно, што се зове грчко, тада настаљено само у Цариграду, него баш и тог времена доведоше – исти ти Авари – бившу српску државу Свевладовића, или Самовладовића, до крајњег ништавила. Срби се тада јављају да помогну своју браћу и да одрже овде српску државу, као у земљи ОД ИСКОНИ СРПСКОЈ, а не за ропство грчко; те да се утамањују против Авара.
​
А да српска држава не беше сасвим и сва покорена Аварима, видели смо их, да заједно нападају Солун, што Авари, жељни добити, и чине. Сваје ствар у томе, што се српска држава тада повукла у горе и планине, које иду кроз земље данашње Турске, или праве Србије, или као што данас тај
део Шаром, па Корабом и Ђурђем Планином зову Албанијом и другим споредним планинама до у Епир и Тесалију. А јели и овај горштачки комад од некадашње огромне царевине српске плаћао данак Аварима, или не, ми не знамо. Ми знамо и Константин Порфирођенит је знао још боље од нас, да баш у ово време доласка друге државне и народне власти српске у ове земље, око 630.-634. г., Персијанци, под војводом Шахабарзом, г. 626., још почев од Јуна, стоје (са стране азијске) под самим Цариградом, а Бахан, аварски Хакан опет са ове стране (из Европе) и да од Цариграда Грци немаху ни један педаљ земље ни у Европи, ни у Азији, па и Цариград сав не бејаше у њиховој власти. Знао је добро Порфирођенит за све беде и муке од аварске и парске силе, које трпљаху у Цариграду Грци, кaд га oви вapвapи oпceдaвaxy, баш у оно време, кад дође Звонимир са својим српским народом и војском и ПОВРАТИ ОПЕТ пропадајућу српску Самовладову државу. У његовим ушима, још су на 320 година. после тог догађаја звониле речи Хаканове:

"Ви видите ова три посланика парска, који ми јављају, да ми Шахар-базар држи у приправности војску с ове стране Босфора. Ако пристајете да ишчистите и испразните град (Цариград) сви, колико вас гођ има и да изиђете из овога, само у кошуљи и по једној дреји озгор; па ако тако пристајете да учините, онда ћу још моћи којекако угодити ствар код мога пријатеља Шахарбазара и ви ћете сви прећи у његов логор, а ја вам јамчим, да вас неће ни мали прст на руци заболети. А што се мене тиче, ја хоћу ваш град, ја га хоћу са свим што је у њему, па сад размислите добро, да немате другог начина да спасете свој живот, осим ако можда не постанете рибе, те се у море загњурите, или птице, да у небо прнете.50 

"Ми ни најмање не сумњамо, да све ово није знао Порфирођенит...
Он напослетку - НИЈЕ ПИСАО ИСТОРИЈУ, ВЕЋ УПУТСТВО СВОМ ЉУБАЗНОМ СИНУ РОМАНУ, КАКО ЋЕ, КАД ДОРАСТЕ И ПОСТАНЕ ИМПЕРАТОР, ДА САКРИВА ИСТИНУ И КАКО ЋЕ ДА ВЛАДА И ПОКОРАВА ОСТАЛЕ... 
ДИВЉЕ, "ВАРВАРСКЕ" НАРОДЕ С ЊИХОВИМ "БЕЗОБРАЗНИМ И БЕСТИДНИМ ЗАХТЕВАЊИМА ДА СУ НЕЗАВИСНИ... " НАПОСЛЕТКУ, ОН ЗАКЛИЊЕ СИНА И УЧИ ГА, КАКО ВАЉА ДА ОДГОВАРА, КАД КАКАВ "ВАРВАРСКИ" ВОЂ ЗАХТЕВА ЦАРСКУ КРУНУ, ОГРТАЧ, итд, КАКО ВАЉА ДА TAЈHO ОВАКВИМ ГОСТИМА, ПОД ВИДОМ ПРИЈАТЕЉСТВА ДА ИМ ПОТПАЉУЈЕ ГРЧКУ ВАТРУ И КАКО ВАЉА ДА СЕ ПОСТУПА ДАЈУЋИ ЦАРСКЕ ПРИНЦЕЗЕ ЗА ОВАКВЕ ВАРВАРЕ, итд.51 "

Но ми остављамо Константина и његове присталице, а идемо за током ствари и овде можемо додати само ово:
да под именом неког НЕБИВШЕГ ПРЕСЕЉЕЊА СРБА, КОЈЕ КОНСТАНТИН ХОЋЕ, ИЗ ГРАДА СРБИЈЕ НА ГРАНИЦИ ТЕСАЛИЈЕ, А У МАЋЕДОНИЈИ ВАЉА ПОДРАЗУМЕВАТИ ПРЕНОШЕЊЕ СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ ПОД ЗВОНИМИРОМ (ИЛИ КОЈИМ ДОЦНИЈИМ ДРВАНИЋЕМ) ИЗ ОВЕ, ДАНАШЊЕ СРБИЦЕ, У БЕОГРАД НА РЕЦИ ДУНАВЦУ, НО НЕ НА ОВАЈ ДАНАШЊИ НАШ НА ДУНАВУ, НЕГО ОНАЈ У ДАНАШЊОЈ СРЕДЊОЈ АЛБАНИЈИ, У КОМЕ ОНДА СЕЂАШЕ HAШ ЦАР СВЕТИ ВЛАДИМИР, КОГА НА ПРЕВАРУ УБИШЕ БУГАРИ, 1015. г." . 

48. - Ib., str.40.'
49. - Vid. Chron.,395.
50. -Vid.Chron., Id. Αλλοζ γαρ υμαζ ενι σοτιναι μη ικτυεζ εκετε γενασται κααι δια ταλλασσην απελτειν, η πτεροτοι και ειζ τον ουρανον απελτειν
51. - De Adm. Imp., c. 82.-90.

* * *
Срби нису учили и још увек не уче своју историју како треба, па им она - изгледа - није ни била "учитељица живота". А казна због непознавања оног што је најсветије за један народ - његове прошлости и његових предака - није изостала. Јевреји су несумњиво патили, али се данас нагло уздижу, јер расту и формирају се, поштујући своју историју, своје претке и своје традиције. Па као Јевреји из њихових светих књига, тако и ми - бар из Милојевићеве историје Срба, треба да научимо, ко смо, одакле смо и докле нам сеже порекло.

То је порука, коју смо извукли из обавештења Константина Порфирогенита, пошто је она била подвргнута Шафариковој, Јагићевој и Даничићевој "лингвистичкој микроскопији" и "историјској микроскопији" Суровјецког и Милоша С. Милојевића

Ово поглавље, па и цела ова студија - пошта је, коју желим да укажем српском научном раднику и тој српској звезди необичног сјаја - Милошу С. Милојевићу. Нека опрости сен његова неистинитом науком заведеним Србима, међу којима сам се и сама налазила.

Аутор: Винеда