ВЕДСКИ И ДУШАНОВ ЗАКОНИК

На облик српског имена СРБИНДА у Ведама, надовезујемо друго једно сведочанство, које - као и СРБИНДА - ПРЕДСТАВЉА ЧВРСТУ СПОНУ ИЗМЕЂУ СТВАРАЛАЦА ВЕДА ДАВНИХ ПРЕДАКА ДАНАШЊИХ СРБА, чија је култура у оним древним временима носила печат одређеног правног поретка.

Овај одељак о ведском и српском праву, које - дакле - није ни римско, ни византијско, написан је на основу студије изванредног правног познаваоца, већ добро нам познатог Илије М. Живанчевића.

ДУШАНОВ ЗАКОНИК ИЛИ СРПСКО ТРАДИЦИОНАЛНО ПРАВО 
- КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКОГ ПРАВА

​Када се говори о српском праву, одмах се мисли на Душанов Законик, чији наслов је у старијим рукописима "Закон благовјернаго цара Стефана". Јасно је, да је тај законик настао за време владавине Цара Душана и то у два маха: 
Први део (према издању Стојана Новаковића од 1898.г.), тј. члан 1-135. -издат је на Сабору у Царском Скопљу, на празник Вазнесења, 21. маја 1349. г. а други је део, према истом издању, објављен на Сабору у Серезу, и то у време, између 1. септембра 1353. г. и 31. августа 1354. г. До наших дана је сачувано око 20 рукописа тог важног правног споменика, који потичу из времена од XIV-XVIII века. На жалост, оригинални рукопис није сачуван. Најстарији пак - од сачуваних рукописа - нађен је у Струзи, но он је непотпун. По старини, за њим долази рукопис, који је био својина призренске епископије, тзв. Призренски рукопис, који је служио као основ Новаковићевом издању од 1898. г. Остали рукописи се удаљују мање, или више од те две редакције, сматране најстаријим, од којих је једна извршена у XV, а друга крајем XVII. или почетком XVIII века.

Душанов Законик није израђен на споменутим Саборима, него је спремљен пре тога, а Сабору је поднет на одобрење. А да је Цар Душан свесно и озбиљно помишљао, да што боље уреди правне прилике своје велике и проширене државе, види се из једне његове наредбе из 1346. г., или 1347. у којој наглашава, да је намеран у својој држави поставити уредбе и законе, тако да у његовом Законику можемо гледати остварење тих намера.
​
Садржај Законика је следећи - према Новаковићевом издању од 1898.г.:

​- Чланови 1-38. тичу се црквених ствари и особа. 
- Чланови 39-62. односе се на властелу и њихове прилике. 
- Чланови 63-73. тичу се других класа: чиновника, отрока, меропха, серба. 
- Чланови 74-83. односе се на село и његове прилике. 
- Чланови 84-117. садрже углавном казнено право и процесуално право. 
- Чланови 118-122. баве се трговцима и њиховим приликама. 
- Чланови 124-127. уређују градске ствари. 
- Чланови 129-135. тичу се војничких ствари.

​У другом делу Душановог Законика не налазимо толико сређене грађе, колико у првом. Ту претежу чланци, који би имали да уреде несређене прилике, настале у Србији услед наглог проширења њених граница. Грађа је распоређена по СТАЛЕШКОМ НАЧЕЛУ тј., норме су сврстане у групе, које се односе на личне и стварне међусобне ставове сталежа према сталежу. Тај систем потпуно одговара концепцији тадашње државе, којој је сасвим прилагођен. Иако је Душанов Законик опсежан рад, показују се ипак неке празнине и то у подручјима, за која знамо из других извора, да су у Србији била нормирана; нпр., породично право није разрађено потпуно, а позната је веома значајна улога српске породице са свим традицијама, које су се под њеним окриљем чувале кроз разне епохе и под најтежим условима. Исто тако, релативно се мало говори о наследном праву... Веома је занимљиво, да је у Законику слабо заступљено обавезно право, а ни говора нема о правним пословима, као што је купопродаја, зајам, најам, итд;, што се у савременом друштву сматра најважнијим правним предметом. Овде се пак морамо упитати, да ли је то било тако и у српском средњевековном друштву? И какав значај су онда имали ти данас толико важни правни појмови?
​
У Душановом Законику су најопсежније обрађени сталешки односи, дакле - права и дужности појединих сталежа и односи међу њима. На основу Законика можемо да створимо себи доста јасну слику српске сталешке државе у Душановом добу. Такође кроз Законик упознајемо положај црквених особа, властеле, властеличића, грађана, серба, меропха и отрока, па положај војника, Влаха и трговаца. У Законику свакако претеже јавно - правни карактер норми.

Много се писало о томе, у каквом је односу Законик Цара Душана са осталим изворима права. Има их, чак и међу Србима, који су тражили његову везу с грчко - византијским законодавством, тражећи уједно у њему и грчко -византијске утицаје. Друго занимљиво питање је: у каквом односу је та законодавна радња са другим правним изворима Европе?

Међутим, на основу извесних студија, а особито Новаковићевих, данас се поуздано може тврдити, да Душанов Законик има сасвим самосталан карактер државног закона, којим су се уређивале јавно - правне прилике царства.
Што се приватно - правних односа тиче, они су се уређивали и надаље према нормама ОБИЧАЈНОГ ПРАВА... Душанов Законик је на сваки начин имао значај основног државног закона, којим су утврђена општа начела државног уређења. Као таква законодавна радња он је замишљен, а тако је и проведен, па се тиме најбоље тумаче споменуте празнине у Законику.
​
Важност Законика Цара Стефана Душана добро је означио Стојан Новаковић, који је истакао, да је то најлепше културно дело српског средњег века. Законик најбоље сведочи, на коликој је висини била култура Србије у доба Цара Душана, као и колико је тај владар настојао, да уреди своју велику државу по одређеним правним основама. Висина на којој стоји Душанов Законик може да се оцени тек онда, кад се упореди чак и са савременим законодавством европских држава, кроз што се можемо само уверити, да он међу њима заузима једно изванредно место, како по садржају, тако исто и по значењу.

Претходна обавештења о Душановом Законику углавном смо узели из Станојевићеве енциклопедије, за коју их је написао правник Марко Костренчић. Од дела којима се служио, Костренчић је ту навео: Стојана Новаковића и његово друго издање, од 1898. г., расправе под насловом "Законик Стефана Душана". Као друго дело Костренчић цитира: С Jirecek, "Das Gesetzbuch des serbischen Zaren Stephan Dusan" (Archiv für slavische Philologie, 22., 1900); на трећем месту означен је "Душанов Законик" од М. Доленца, из 1925.г.

​Пре него што пређемо на коментар Илије М. Живанчевића о Душановом Законику, осврнућемо се на овом месту у најкраћим потезима на неколико занимљивих појединости у вези с тим веома значајним српским средњевековним спомеником. 
Као што је речено у почетку, нађено је око двадесет рукописа Душановог Законика.

Стојан Новаковић је у својој расправи о њему закључио, да једино СТРУШКА и ПРИЗРЕНСКА редакција са сигурношћу потичу непосредно из оригиналног текста, а исто је тако - по Новаковићу - сигурно, да су те две редакције настале у Душаново доба. Међутим, Атонска верзија би, како он тврди, представљала почетни облик редакцијских новелирања, насталих на основу исправки оригинала, предузетих између 1402. и 1429. г., тј. у доба Деспота Стефана. С Новаковићем се слажу и научни кругови, чије мишљење је забележено у изванредном и монументалном издању "Законика Цара Стефана Душана "Српске академије наука, с поднасловом "Струшки и Атонски рукопис",1 на стр. 94.; то мишљење научних кругова је на споменутом месту дато у облику једног текста на француском језику:

"Еn dehors de nuiltiples questions encore non resolues, les 
cercles scientifiques en sont arrives a la conclusion que la redaction 
de Struga est le prototype qui a pris forme par voie officielle des le 
temps du legislateur lui-meme, l'empereur Stephan Douchan, et que 
le manuscrit de Struga est donc la transcription la plus proche de la 
redaction de l'original.''

1. Издање Одељења друштвених наука - Извори српског права IV, Српске академиje наука, примљено 
на скупу 29. маја 1973.г. дело је штампано у Београду, 1975. године.

У преводу претходни текст гласи:

"Изван бројних још нерешених питања, научни кругови су дошли до 
закључка, да је редакција (Душановог Законика) нађена у Струги, 
прототип - створен службено још у време самог законодавца, Цара 
Стефана Душана и да је манускрипт из Струге препис најближи 
оригиналу."

Дуго време, тешке прилике и многи други разлози довели су до оштећења тог рукописа, чију прву страну мало даље приказујемо. У оригиналном делу, цитираном мало више, репродукција манускрипта је у боји, тако да долазе јасно до изражаја слова смеђе - мрке боје, док су у атонском слова мрка и црвена. Судећи по репродукцији, оштећења су изазвана особито влагом. Но није само то оштећење жалосно. Још је жалоснија чињеница, што се ни један, ни други манускрипт не налазе у Србији, где би им било место, већ у данашњој совјетској Русији, у Москви, у библиотеци, која носи Лењиново име. Рукопис је тамо стигао осакаћен, јер су му нестали почетни и крајњи листови, а недостаје их прилично и у средини преписа, тако да данас само с жалошћу можемо да констатујемо, да је кодекс у свом првобитном стању био знатно већи. На рукопису се налази белешка:

"М1731 Законик Стефана Душана сербск. полуустав.,... кон. XIV (или 
кон. XIV - нач XV в.), (вывезен В. И. Григоровичем из Струги, близ 
Охриды), наиден во время путешествия по славянским землям в 
1844. -1846. гг."

На задњој корици пише:

"1877. г. Вход. Н1732. Из собр. В. Григоровича. "
- тј. из збирке Василија И. Григоровича.

Овај Власије И. Григорович је живео од 1815 - 1876. г. Био је руски слависта и професор универзитета у Казану и Одеси. По Балканском полуострву је путовао ради научних истраживања, па је том приликом покупио многе старе српске рукописе, који су најпре били његова својина, док су по његовој смрти пренети у бивши Румјанцевски, каснији Лењинов музеј...

Те су тако Срби лишени својих најдрагоценијих споменика... За по неке, као за овај - зна се где је, али - колико их има, који су нестали заувек, као неке српске драгоцености, које су усташке главешине покупиле по српским црквама широм Хрватске, скупо их продавши у Америци...
​
Што се тиче Атонског манускрипта Душановог Законика, он је много боље очуван и сачињава део једног већег кодекса правне, одн. црквено - правне садржине. До данас се овај рукопис налази у добром стању, а и текст је далеко боље сачуван него у Струшком издању. После потпуне репродукције овог кодекса, у споменутом издању Српске академије наука, Димитрије Богдановић је направио читљив и јасан препис целога текста на црквено-српском језику. Међутим, Богдановић је тај посао тако лепо урадио, да је Законик разумљив и онако, како је био написан у време Цара Душана. Ми ћемо се овде дотаћи само неких појединости Душановог Законика онако, како је он приказан по Атонском Кодексу, који почиње речима (у преводу Димитрија Богдановића):

"Закон благовернога цара Стефана, лета 6857., индикт 2., на празник 
Вазнесења Господњег, месеца маја, 21. дан.
Овај Законик постављамо од православнога сабора нашег, с преосвећеним патријархом, кир Јоаникијем, и свима архијерејима и црковницима малима 
и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и свом властелом 
Царства ми, малом и великом."

Не желећи да улазимо у извесне режимске коментаре у овом новом издању Душановог Законика, које сматрамо недостојним епохе Српског цара великог ујединитеља, коментаре, при којима се изналази "класна борба", "феудалистичко друштво", "друштвене неједнакости" и сл., ми упозоравамо на то, да се у овом почетку Законика назире један ред, који нема везе с марксистичком интерпретацијом једног готово светог документа, већ с хиљадугодишњим традицијама српског народа, које налазимо и у Ведама: на првом месту су они, који служе Богу, а тек иза њих сам Цар, па затим војнички сталеж.

Критичари који сматрају, да Законик Цара Душана не води рачуна о једној од највећих светиња за Србина у овоземаљском животу, о породици, нису на исправном путу. Јер одмах у почетку, Законик у одељку "О хришћанству" налаже:

"Властела и остали људи да се не жене без благослова...
И ни једна свадба да се не учини без венчања "...

Дакле, нема никакве посебне повлашћености исти закони важе и за властелу, тј. за ратнике и ратничке вође, као и за народ. Треба стварно бити површан и не видети иза таквих прописа поштовање светости: брачне везе, на којој се оснива обнова генерација! Већ одмах у самом том почетку видимо, да српски "феудализам" није био исто што, нпр., феудализам западне Европе...
​
А одмах после "хришћанства", следи одељак "О духовним стварима". У немогућности, да овом приликом улазимо у дубоку анализу, упозоравамо на племенитост српског духа, која избија кроз следећи пропис Душановог Закона (чл.5. у Атонском рукопису):

​"Светитељи да не проклињу хришћане за сагрешење духовно; 
да пошаље двапут и трипут ка ономе да га обличи. И ако не 
послуша и не усхтедне да се исправи заповешћу духовном, 
да се по том одлучи."

Где је ту "феудализам"? Где је ту "класна мржња"? Упрво је зазорно исписивати ове речи... Где је "владарско насилништво" у следећим прописима? 

Чл. 33.:
"И по свим црквама да се хране убоги... Ако их неко од митрополита,
или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од чина?"

У чему је ту "класна привилегија"?

Шафарик је писао о Душановом Законику, уврштавајући га у некакво "словенско право". Душанов Законик је СРПСКО ОБИЧАЈНО ТРАДИЦИЈОМ ОСВЕШТАНО ПРАВО и ова одлика не сме да се расплињава некаквим неодређеним описима! Јер, ко је још у оно доба говорио као српски Цар Душан? 
Чл. 49. и 50.:

"Властелин који увреди и осрамоти властеличића, да плати 100 перпера...
И ако властелин, или властеличих увреди серба, да плати 100 перпера".

У чему је ту "феудализам" и "феудалистичка неједнакост"?! Или - је ли ово можда феудализам?!

... "Ако који властелин узме властелинку на силу, да му се обе руке отсеку и нос одреже...
Ако ли себар узме... себи равну на силу, да му се обе руке отсеку и нос одреже."

У чл. 64. се каже:
"СИРОТА ПРЕЉА ДА ЈЕ СЛОБОДНА ИСТО КАО ПОП..."

Ево једног појма који блиста као спона између давних Веда и Душановог Законика! А замислимо данас у двадесетом веку моралну висину творца Законика из XIV века!

Чл 94.:
"Ако ко препозна предмет у човека, а буде у гори, на пустом месту,
да га поведе у најближе село и преда селу и позове, да га даду пред судије..."

Веома важну улогу на више места у Душанову Законику играју "ЗАКОНИ СВЕТИХ ОТАЦА"... О томе савремени коментатори, који о свему суде кроз марксизам и његову класну мржљу - не говоре. А тај "ЗАКОН СВЕТИХ ОТАЦА" - СВЕТЛИ ПРЕД ЗАКОНОДАВЦЕМ КАО СВЕТА БУКТИЊА, КОЈА НЕ СМЕ ДА СЕ УГАСИ, што нико није тако запазио и у дубину тог смисла толико ушао као Илија М. Живанчевић! Има толико финеса у Законику Цара Душана, да је неопростиво прелазити преко њих... Те суптилности је добро осетио исти овај писац у својој краткој, језгровитој и значајној студији, која је у целини одраз његове компетентности.
​
Замислимо у данашње доба, када свуда на кугли земаљској бесни сила, насиље, неправда и тиранија свакојаке врсте, Цара који управо као у причи проглашава Закон: "ПИСМА ЦАРЕВА КОЈА СЕ ДОНОСЕ ПРЕД СУДИЈЕ БИЛО ЗА ШТО, А ОБЕСНАЖУЈЕ ИХ ЗАКОНИК ЦАРСТВА МИ, ШТО САМ НАПИСАО БИЛО КОМЕ ПИСМА ТА, ПИСМА ЧИЈУ БИ НИШТАВНОСТ СУД УСТАНОВИО, ОНА ПИСМА ДА УЗМУ СУДИЈЕ... ДА ДОНЕСУ ПРЕД ЦАРСТВО МИ."2

​2. Струшки рукопис, чл. 63.

Када су носили пре неколико година земне остатке Цара Душана кроз Београд, да их сахране у храму Светог Марка, људи су клечали на улицама. И ми се побожно клањамо српском Цару, великом законодавцу, који је знао и своју царску личност да подвргне истим оним законима, који су важили и за сваког његовог поданика, било властелина, било серба, или свештеног лица! Како се усуђују, да без поштовања говоре о Српском цару, који је озаконио следеће речи?

(Струшки рукопис, чл 83.):
"Хрисовули3 Царства ми, што су издати градовима. Царства ми: што им пише,
да им није властан оспорити ни Господин Цар, нити ко други. Да су хрисовули тврди."

3. Хрисовул (χρυσοβουλλοζ λογοζ) владарска повеља са златним печатом.

Или, узмимо само следећи члан Струшког манускрипта без икаквог коментара

Чл 85.: 
"Меропсима у земљи Царства ми, да није властан ни један господар против закона ништа; 
само што је Царство ми записало у Законику, то да му работа и даје. Ако ли му учини што незаконито, наређује Царство ми, да је сваки меропах4 властан парничити се са својим господарем, или с Царством ми, или са Госпођом Царицом, или са црквом, или с властелом Царства ми, и било с ким; да нико не буде властан задржати га од суда Царства ми, НЕГО ДА МУ СУДИЈЕ СУДЕ ПО ПРАВДИ. И ако меропах добије парницу против господара, да га ујемчи судија Царства ми, како да господар плати меропху све у року и потом да није властан тај господар учинити зло меропху."

​4. Меропах, мн. меропси /ст. срп. меропх - зависан сељак земљорадник - за разлику од Влаха сточара/.

Племенитост која се огледа у толиким ставкама Душановог законика, штовање које Законодавац показује према Пређима и Светим Оцима, обзири према сиротану, или сиротанки, брига за моралне вредности и обавезе, уздизање вере, духовности и духовних отаца, једнакост пред Законом без обзира - не на "класну", већ на сталешку припадност, која потиче из прадавних времена - све су то дивне ствари, о којима тек треба да се пише и о којима је најбољу интерпретацију до данас дао Илија М. Живанчевић, врсни познавалац права, доводећи Српско право у непосредну везу с правим начелима Веда и ведског друштва, у чему је - у ствари - цела тајна ЛЕПОТЕ и ВЕЛИЧИНЕ ЗАКОНИКА СРПСКОГ ЦАРА ДУШАНА. Он је - у ствари - кодификовао више хиљадугодишње српско обичајно право давши му облик сходан његовом времену.

И у овом тренутку даћемо реч правном познаваоцу Илији М. Живанчевићу, кога нико од режимски признатих ауторитета није узео у обзир, но који је заслужио да се због своје велике и оригиналне идеје спајања ведског и српског права стави и испред самог изванредног Стојана Новаковића. Јер - Живанчевић је својом садржајном студијом проширио хоризонте српског права, идентификујући га с временом Веда, које носе печат непролазне мудрости, изван времена и изван простора. А пошто су српске правне традиције, или боље ОБИЧАЈНО СРПСКО ПРАВО - идентичне Мануовим верским правним прописима, или – можда је боље рећи: правним прописима везаним уз Мануово име, из тога логично произлази, да се у свему другом може поставити паралела, што се тиче Веда и српског народа. У ствари - тај континуитет од Веда до савремених Срба и јест сврха ове студије, у чему нам изванредни Живанчевић на свој начин даје подршку, на којој му изражавамо овом приликом неизмерну захвалност, будући, да је у последњем могућем тренутку сачувао од потпуног заборава српско - ведско традиционално право!
Ево, дакле, приказа оног дела Живанчевићеве студије, који се односи на истоветност Српских правних начела, сачуваних у Кодексу Закона Цара Душана Стефана, с начелима правних појмова, везаних уз првог законодавца, Мануа и сачуваних од давне ведске епохе све до наших дана.
​
На жалост, западни културни свет о томе - или не зна готово ништа, или управо ништа, као што не зна, да се у српској држави јело виљушкама, а на двору цара Милутина виљушкама од злата и сребра и то још између 1282 - 1321. г., док је у Европи виљушку увео тек крајем XVI века Хенрик III, од чега је направљен велики догађај.

Фреска-портрет српског цара Стефана Душана из манастира Леснова,
из 1349.г., у Македонији, која се налазила готово у средишту Српског
Царства. У Леснову се налазе и други изврсни портрети српских владара...


Рукопис Душановог Законика из XIV века, нађен у Струги. Као што се види,
рукопис је оштећен влагом, а уз то су његови први и последњи, као и неки
листови из средине изгубљени.

Потпис цара Стефана Душана на хрисовулу светогорском манастиру Лаври,
1347. године

Потпис цара Стефана Душана на хрисовулу светогорском манастиру
Ватопеду, 1348. године

Потпис цара Стефана Душана на хрисовулу светогорском манастиру
Св. Пантелејмону, 1348. године

Потпис цара Стефана Душана на хрисовулу светогорском манастиру
Дохиару, 1349. године

ЗАКОНОДАВСТВО СРПСКОГ ЦАРА ДУШАНА КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКОГ ПРАВА – ПРЕМА ИЛИЈИ М. ЖИВАНЧЕВИЋУ

Има међу српским писцима великана, који су на неки чудан начин остали по страни - одбачени и заборављени. Напротив, прихватили су се уместо њих странци, уз претерана увеличавања и поверење, које не заслужују.

Дело на основу кога пишемо ово поглавље, штампано је 1934. г. Међутим, оно је у толикој мери актуелно, као да је писано ових наших дана!
​
Прелазећи одмах на Живанчевићеве закључке, без неког посебног увода, да подвучемо његову анализу става аустријске администрације према Србима, које је требало разбити и физички и идејно. Ово је важно због тога, што се - после Другог светског рата поступило тачно по принципима Аустрије, разделивши на нелогичан и противприродан начин српске територије, стварајући у оквиру истог народа нове и измишљене "народе и народности". Живанчевић, који је као правник добро познавао сва политичка подметања, каже, да је у доба аустријског господства:

"...то разбијање помагао цео бечки апарат од сеоског нотароша до 
академије наука - на тај начин, што је непрекидно и свуда стварао и 
сугерирао неку националну подвојеност широм српских земаља."

​Уз то, требало је до бесвести истицати инфериорност српског народа чиме се данас обилато користе сви они, којима је стало до пропасти српске нације. Међутим, то није све! Српском народу је требало почупати корене, унаказити му историју, изопачити све појмове о њему и његовој прошлости, а изнад свега - отети му и раскомадати језик, о коме је речено толико много и лепих и узвишених ствари од стране највећих европских интелектуалних ауторитета. Из целог тог хаоса, Живанчевић свом снагом настоји, да издвоји и подвуче важност Душановог законика, чији значај надилази данашње националне оквире српског народа. На жалост, по Живанчевићу, чак и добри српски радници, као Мијушковић, Герасимовић и Радојичић, расправљајући о том искључиво српском Документу, недовољно су поткрепљивали своја мишљења. Тако је испало, да су:

"...на срамоту српских писаца, Руси својим трудом и радом освојили готово 
све српске катедре за Старо словенско право, као и за Старо српско право."

Да би иронија била још већа, ти руски професори Српског права добили су признање Српске академије наука.
​
Међутим, и поред свих великих признања, сматра Илија Живанчевић, ти руски радници, управо као и српски, направили су једну велику грешку тиме, што су српско Душаново законодавство приписали Византији због чега би се могло рећи, да је цео тај посао обављан са рђавим политичким намерама...

Тако је дошло до тога, да су готово сви братски руски научници, који су се бавили Душановим Законодавством, стали на гледиште да је оно, ако не препис Византијског права, а оно "византијска допуна византијског права". Тако су они:

"...као некадашњи Несторови Руси, а затим као Петар Велики код Руса, 
увели и код нас Срба странце као носиоце образованости, негирајући тиме 
самониклост Душановог законодавства и његову самосталност. Као и носиоци норманске теорије у Русији и они су код нас освојили универзитетске катедре 
и ушли у Академију наука и својој нетачној теорији прибавили највише научно признање, омогућивши јој на тај начин најјачи разорни утицај."5 

5. И. М. Живанчевић, "Будућем покољењу", стр 3л.

Па ипак, упркос фаталним грешкама, развија Живанчевић даље своју мисао, однос Душановог законодавства према византијском праву из дана у дан изазива све живљу дискусију, чија ће последња реч неминовно и потпуно изменити досадашњи изглед и наше српске и византијске историје. Но, ради одређивања овога односа, мисли писац, потребно је наћи карактерне црте и једног и другог права и потражити ЊИХОВЕ ИЗВОРЕ6.

​6. При развијању своје теме о српском законодавству и његовој изворности, Живанчевић се дотиче (стр.33.):
​
"...грчко - римске тираније, која је становништво Балкана још од 
прехришћанских времена давила у крви и пљачкала до голе душе. Тако 
он спомиње трачко - маћедонско - акарнански савез код Киноскефале, 
200. г. пре Христа, који је потукао Римљанин Тит Квинтије Фламијније. 
Да прослави ту победу, попут других Римљана, и Фламиније је организовао 
у Риму тријумф, који је (према Титу Ливију. књ. XXXIV, гл. 52.) приказивао 
- не само заробљенике, већ особито - кроз пуна три дана, колико је тријумф 
трајао - опљачкано оружје, мермерне и бронзане статуе, злато и сребро у 
металу и новцу, огроман број ваза, парадних штитова од сребра и злата, итд.''

Цитирали смо овај извод због читалаца, који би се у току ове студије могли упитати: 

"Па где су трагови тих античких балканских Срба? Где су споменици, 
писана сведочанства, уметнички предмети?" 

Ево још једног примера, који цитира Живанчевић: 

"После Фламинија и Киноскефале, дошао је Паул Емилије, назван 
Маћедонски и Пидна у г.168. пре Христа, где су Римљани потукли опет 
Трачане (Рашане) и Маћедонце, који су у циљу одбране од римских освајача 
склопили нови савез. Тријумф Павла Емилија после покоља код Пидне трајао 
је такође три дана и у току та три дана, према Диодору Сицилијанском (књ. 
XXXI, гл 10.), прошло је улицама Рима преко хиљаду и четири стотине кола 
разиних штитова, триста кола копаља, сариса (карактеристичних дугих 
маћедонских копаља), лукова, итд. Уз то је у истом том тријумфу ношен 
огроман број опљачканих ваза, предмета од сребра и од злата, драгог камења 
и много других грађевинских и војних предмета." 

С разумљивом горчином Живанчевић закључује (с. 33-34.): 

"Овај крвави римски циркус, извођен помоћу гладне најамничке војске, 
пљачкаша, грекулуса и других ухода, траје више векова - све дотле док се 
Балкан не претвара у згариште, пусто полуострво, полуострво беде и смрти, 
зашто је углавном Грчка одговорна, јер је она довела Римљане на Балкан. 
А савез Грчке и Рима против Балкана, није био случај..."

​Пошто је изложио више појединости о византијској управи,7 Живанчевић нас онда упознаје с извесним проблемима, које је он као правник изванредно пажљиво простудирао. Тако на стр. 39. цитираног дела дознајемо, да "варвари", тј. балкански Срби, уколико нису били присиљени, нису усвојили византијски систем управе. А тих "Срба варвара" било је свуда, и у Маћедонији, и око реке Струмице, и на Солунском Заливу, и у Тесалији, и у Грчкој, све до на крај Пелопонеза, како то пише Дил (Diehl - на страни 76.)8 Другим речима, било их је свуда и на сваком месту широм Балканског полуострва.

7. У вези с византијском управом Живанчевић, на стр. 36., спомиње "варварског цара" Константина Великог, који је, почетком IV века наметнуо Византији своју мисао. Даље дознајемо на истом месту, да Константин није знао ни грчки, ни латински. Он је на Балкан населио 300.000 Сармата, тј. своје сабраће Срба... А 11. маја 330. г. основао је на Босфору Визант. Да је Константин био Србин, доказ су српске народне песме њему посвећене (II књ. Вукове збирке)
8. Diehl Ch., Вуzanсе, grandeur et decadence.

Ако је до овог момента Живанчевић био готово писац лепе књижевности, одавде па даље он се претвара у великог правног познаваоца. Од стр. 40 наиме, он тврди, да је српска држава, противно својим традицијама, прихватила византијско начело царства, али и то тек под утицајем цара Душана као потпуног византијског ђака и то - не у циљу завојевања, већ одбране истим средством. 

"Иначе, наставља даље Живанчевић, у свему се "чува стари ред", а 
у приватно - правним односима у потпуности. Јер - НАРОД ИМА СВОЈЕ 
ДРЕВНЕ ОБИЧАЈЕ, КОЈИ СУ ОСВЕШТАНИ И У КОЈЕ СЕ НЕ ДИРА, 
А У ЈАВНО - ПРАВНОМ ПОГЛЕДУ, САДРЖАЈНО, СРПСКА ДРЖАВА 
- НАСУПРОТ ВИЗАНТИЈИ - ОСТАЈЕ СТАЛЕШКА"

За доказ, он одмах цитира појединости од којих се прва односи на војску, која у писаном Душановом законодавству не игра највишу улогу, какву војска игра у Византији. Осим тога, она није ни уређена по византијском узору. Највиши и повлашћен сталеж јесте свештенство, а црква као верска установа била је повлашћено правно лице. Но организована по византијском систему, црква је имала читаву градацију чинова и звања, која су се сливала у "васељенског патријарха". А "васељенски" патријарх је служио у Цариграду цара и стављао му је цркву пред ноге све дотле, док сви Словени нису примили хришћанство. Таква црква у то доба није имала симпатије српског народа, јер је свештенство код Срба, по обичајима отаца, имало да заједно са владаром служи Богу. Тако су прехришћанске симпатије према првом, свештеничком сталежу, бледеле пред припадницима тог сталежа, уколико је оно служило Византији и Цариграду који га је често искоришћавао и корумпирао.9

​9. Врло је занимљива Живанчевићева надопуна уз горњи текст, на с. 41., где он каже: 

"Организована као средство за стварање византијског национализма и 
јединства духа, црква је давала грчка имена свештеницима и калуђерима, а 
и свима народима Византије. А служећи се црквом као средством за постизање овоземаљских, завојевачких политичких циљева, византијско царство није 
успело, да своје свештенство подигне на онај ниво, на коме је оно било код 
прехришћанских Срба."

Тако, разлаже даље Живанчевић, премда је српски народ примио од Византије цркву и њену пуну организацију, он није прихватио потчињени положај свештенства, који је био у супротности с његовим прехришћанским, повлашћеним положајем. Тако, док је византијска војска у самој Византији била на првом месту, дотле је код Срба и до Душановог Законика, а и после њега, свештенство било први и највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом служења Богу, ИСТИНИ, ПРЕЦИМА И СВЕТОСТИ ИСТИХ ПРЕДАКА. КОЈИ СУ - ПРЕМА СТАРОЈ ВЕРИ - УИСТИНУ ПОСТАЈАЛИ СВЕТИ. Свештенство је код Срба било и вољено, кад је успевало да се потпуно отргне византијском утицају, остајући народно и радно, не изневеравајући свету народну традицију служења небеском царству... Повинујући се у овом смислу потпуно народној традицији и сам цар Душан је, на законодавном Сабору, сам себе ставио испред властеле, али испред себе је ставио свештенство.
У наставку овог свог зналачког излагања, Живанчевић каже, да је у српској држави, како пре хришћанства, тако исто и у доба хришћанства, одн. пре цара Душана, свештенство увек било на првом месту, али да никако не треба схватити, да је оно имало највишу власт у модерном смислу те речи.

"Не, пише Живанчевић. Представник науке и знања, свештенство се 
схватало као мозак и ум свога владара, који му је указивао сву пажњу, 
саветујући се с њим о државним пословима, које је као владар обављао. 
А сам владар, који је представљао - по схватању Срба - и ум и силу, 
одржавао је равнотежу између свештенства, ума и властеле и штитио је 
најнижи ред, На тај начин, владар је код Срба, код којих је осећање правде 
необично развијено, схватан као чинилац друштвене равнотеже, док је 
поштовање свештенства било поштовање ума, а не снаге и силе. "10

​10. О. ц,, стр. 41-42.

Живанчевић тврди, да је љубав Српског народа према његовом свештенству постала опет огромна, пошто је обновљена за време Турака, када се српски свештеник отргао, како он каже - "византинизму", ставивши се, по својој праисконској традицији у службу небеског царства, саображавајући свој рад са духовним стремљењима српског народа, са слободом и са Богом.
​
После свештенства, други повлашћени сталеж код Срба, била је властела, настала од праисконске владалачке пратње, оружника и владареве дружине. Тај сталеж је имао право наслеђивања државне баштине, са које је владару давао известан данак - соћ - као знак признања своје потчињености. Властела српска се за цео живот одавала војничком позиву, а у случају рата је давала војску.
На стр. 43., Живанчевић даје једну врло занимљиву анализу једног од аспеката Српског правног схватања, износећи следеће чињенице, данас вероватно непознате свакоме осим правницима:

"Образовање баштине, аријевске "БАТИКЕ"11 и наслеђивање њене државине, 
сматрано је као повластица услед тога, што је и код древних и код средњевековних 
Срба земља припадала државној организацији и дељена је за обрађивање, те није 
могло бити речи о наслеђивању својине. У својину је спадао само салаш, као стан 
и окућје. Давање пак "соћа" није представљало дажбину као оптерећење, већ као 
признање, да је властелинска држава својина целога народа, у чије име владар њоме располаже као народни пуномоћник, Услед тога је породица умрлог властелина цару враћала и коња и оружје као државну својину дату ратнику на расположење, док је у служби.
​
Ни српска војска није била организована по узору на византијску. Византијски 
војници били су стално под заставом и распоређени у посаде по темама. Међутим, српска војска предвођена властелом, била је народна војска и окупљала се само у случајевима потребе. Изузетак су чинили стални гранични стражари, које је народ називао "крајишницима".

11. При навођењу ведских израза, никада не смемо да сметнемо с ума Вакернагелово тврђење, да је готово свака ведска реч до нас стигла изобличена!

Даље нас Живанчевић обавештава (стр.43.), да се у закону говори и о нижој властели, па малој, властеличићима, а сви скупа, свештенство, властела велика и мала, сачињавали су САБОР ЗЕМЉЕ СРПСКЕ, који се саветовао са својим владаром о управљању државом. Уз све споменуте, постојао је, и један посебан сталеж - СЕБРИ - коме су припадали сви слободни поданици, не припадајући пак ни једном од споменутих сталежа, тј. свештенству, властели, или властеличићима. 
Овај део својих излагања Живанчевић закључује следећим речима (стр.44.): 

"Из ово неколико редова види се, да су Византијско и Душаново царство 
били организовани ПО ДВА ПОТПУНО РАЗЛИЧИТА НАЧЕЛА, НА ДВА ДИЈАМЕТРАЛНО РАЗЛИЧИТА НАЧИНА Византијско, као и римско, по 
новијем, западном, индивидуалистичком, апсолутистичком, централистичком. СРПСКО: ПО СТАРИЈЕМ, ИСТОЧНОМ - СТАЛЕШКИ, КОЛЕКТИВИСТИЧКИ, САВЕЗНО. ПРЕМА ОВОМЕ наставља Живанчевић ВИЗАНТИЈА НИЈЕ ИМАЛА НИКАКАВ УТИЦАЈ НА НАЧЕЛА ОРГАНИЗОВАЊА СРПСКЕ ДРЖАВЕ, ЈЕР 
СУ НАЧЕЛА ТЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ДАЛЕКО СТАРИЈА НЕГО И ВИЗАНТИЈА 
НЕГО И РИМ." 

По упоредном прегледу државног уређења Србије и Византије, Живанчевић прелази на извођење утврђења принципа приватног права једне друге државе.

По њему, у кршном окриљу Балкана, Срби су од најдавнијих времена чували своју реч, одн. свој језик, своју веру и обичаје. Тај Балкан с непромењеним традицијама кроз један неодређено дуг период, дефинитивно је заузео римски цар Август... 

"Римљани су схватили, каже Живанчевић, да међу староседеоцима Балканског полуострва нису могли да се мешају у приватно - правне односе... јер балканска 
племена су већ имала своје правне обичаје, А начела њиховога права, са колективном нотом, дијаметрално су се разликовала од начела римскога права као 
- индивидуалистичког.''

На стр. 48., Живанчевић каже, да је Душаново законодавство садржавало нешто, што се код Срба познавало још од памтивека, а то је древна колективна одговорност, што је Византија почела да усваја тек од ХIV века. 
Најмања заједница која је по Душановом законику одговарала кривично, алтернативно, јесте кућа... Осим куће (стр.49.) заједнички је одговорало село као правно лице. Његова одговорност је предвиђена чл. 20, 77, 99, 111, 145 и 169. Био је одговоран и град у смислу чл. 169., а одговорност веће и највеће заједнице, околине, предвиђена је чл. 58, 100, 126, 158 и 191. Душановог Законика.
Установа заједничке правне кривичне одговорности потпуно је различита од римског схватања појединачне кривичне одговорности. Ни византијско право није познавало начело заједничке одговорности, него је почело да га усваја под утицајем српског.
На стр. 50., Живанчевић подвлачи:

"Осим овога, Душанов Законик је генијално сачувао и стародревну сталешку релативност казне према сталешкој реативности. Ово се особито јасно видиу 
систему кривичних дела против личности."

Стр. 51.: 

"Поред овога и судски поступак је у српској држави сачувао древне старине: 
удаву, свод, обличеније, мазију и др. у чл. 84, 92, 106, 150, 180 и 193."

Пошто је анализиран у извесне детаље, у које нама овде није потребно да улазимо, Живанчевић затим даје један пажње вредан коментар, па каже:

"А и та начела из поступка средњевековне Србије као и све остало у Душановом 
Закону, ПОТПУНО ЈЕ СУПРОТНО ОСНОВНИМ НАЧЕЛИМА Византијског 
права. Сличност се показује само у онолико, у колико су у византијско право 
продрла српска правна начела. одн. уколико је Византија примила право у српског народа."

На страни 52. Живанчевићевог дела дознајемо, да су у српској држави сопственици земље били Бог и народ, а уместо једнога и другога, владар се, као представник народа јављао као власник земље; чл. 49, 81, 101, 110, 114, 116, 119, 132, 139, 148. и 176 и вршио је додељивања. Додељивање земље вршено је само у државину, а никако у својину.

Опет ћемо прећи преко искључиво правних Живанчевићевих анализа, да бисмо се задржали на оном делу његове расправе, који је за ову студију најзначајнији. А то је његово довођење у везу Душановог законика и уопште српских правних начела с установом ведског права. Ево, како аутор отпочиње тај део ове своје занимљиве и драгоцене расправе, утолико драгоценије, што је она сигурно једино дело написано о овом проблему, које је - на жалост - остало незапажено и неискоришћено за истиниту правно - лингвистичко- историјску студију о српској нацији. Зато прилазимо свакој речи исписаној Живанчевићевом вредном руком с дужним поштовањем:
"За нас је потпуно јасно, пише наш аутор, да је Душанов Законик дело расног генија. Он није творевина ни Душана ни његовога времена. ЊИМЕ СУ И ДУШАН И САБОР САМО ПОТВРДИЛИ СТАРО - ДРЕВНЕ СРПСКЕ ЈАВНО - ПРАВНЕ И ПРИВАТНО - ПРАВНЕ ОБИЧАЈЕ И НАСЛЕЂЕНЕ ОСВЕТШТАНЕ ОДНОСЕ" (стр.53.).
​
На следећој, 54. страни, Живанчевић наставља стилом правника - песника, повезујући правна и државна начела српског народа с начелима ведског друштва, пренетим до нашег времена захваљујући ведским химнама. Живанчевић с тим у вези пише:

​"А тај расни геније, оваплоћен у Душану, досеже у далеку прошлост, јер се 
сва начела Душановог Законодавства, и јавно - правна и приватно - правна, 
налазе у Ведама и у прастаром аријском Мануовом Законику, који се помиње 
на доста векова пре Христа.
​
Ману је право српско име и према познатом филолошком правилу 
претварања и мешања самогласника, као нпр.: дан, ден, солнце, сунце, итд, 
име МАНУ се код нас Срба задржало као МАНЕ које - према Кочићу - и 
данас носи половина кршне и поносне Лике."
​
Након овога, Живанчевић се упушта у ведске појмове сводећи их у неку 
руку на српске. Ево, како он расправља о Мануу:
​
"Ману је Бог. Он је "свајам бхува", при чему је "свајам" - "од себе", "по себи", 
"свој", док је "бхува" - "бива". МАНУ ЈЕ дахле, САМОРОДНИ, САМОСВОЈНИ 
БОГ. Од њега произлазе шест других Мануа, који поседују вишу душу и вишу 
вољу. Први од тих шест Мануа јесте СВАРОЖИЋ, опет стари српски Бог. (В. књ.I чл 61., 61) СВАРОЖИЋА спомиње Дитмар12 у Х веку по Христу у вези с Балтичким Србима, који су у његово време још увек били бројни на свом давнашњем тлу, заузетом од придошлица Германа. МАНУ ЈЕ, дакле, БОГ ЗАКОНОДАВАЦ.

Досада је непознато, тврди даље наш писац да ли је аријевско друштво и пре 
Мануа - тј. ведско друштво - било издељено на сталеже и поред тога, што се у 
ведској химни "Пуруша - сукти" спомињу и брамани, и кшатрије, и васје, и судре.

Кроз химну "Пуруша - сукти" избија дубока, права ведска старост, али је у ведској књижевности несумњиво јасно, да се ведско друштво делило по боји на беле и црне "варња ", савремено српско "вран", "врана", по чему се некада Бенарес звао "Варањаси", тј. град враних, или црних људи.
​
Код Мануа ведско друштво је било издељено на четири сталежа. На прво 
место постављен је брамански, свештенички сталеж, носилац мисли и науке, 
управо као и код Срба; на другом месту су кшатрије, војсковође и ратници по 
позиву, на трећем месту су васје и најзад, на четвртом, судре....
За први и други ред Манује предвидео школовање, нарочито за брамане, 
који се, готово по правилу, у трећем одсеку живота - као деде - повлаче у шуму, било сами, било са женама и као пустињаци проводе остатак живота у испаштању и припремању за загробни, вечни живот.
​
Поред институисања сталежа, Мануов Закон готово у свим ситницама 
предвиђа и регулише све правне и приватно - правне односе.
Према Брихаспатију, Мануовом коментатору, кривична дела се сматрају 
као насиље, па се тако и зову.

Колективна кривична одговорност која се сачувала у Душановом Законику 
и повлачила "вражду" као колективну глобу (а из Српског права утицала на 
Византијско право), ПОМИЊЕ СЕ ЈОШ У ВЕДСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ КАО "ВАРАДЕЈА". "Ваира" би одговарало "врви", а "деја", или "даја" долази од глагола "Да" "дати", истог у Срба и у Ведама, те је према. томе - "ваирадеја" идентична са речју "врвда", одн. "вражда". "

​12. Dithmar je био бискуп Мерсебурга. Рођен је 976. г., а умро је 1018. г. по Христовом рођењу. Најпре је био калуђер у манастиру у Бергену, а бискупом је постао 1009. г. Он је подржавао ратове који су се водили против Мисније, а то је баш била древна српска област. Дитмар је написао једну "Хронику историје Немачке" у осам књига, која обухвата време од 876. г. до 1018. г., где се неизбежно дотакао и староседелаца касније Германије - Срба, па и њихових божанстава...

Будући, да се наука никада није после Живанчевићевог дела бавила упоређивањем ведског и српског права, а особито не у западном свету, где се и данас на балканске Србе гледа грчко - римским очима, тј. као на "варваре", о чијем постојању се води рачуна само кад треба да им се нанесе зло, ми ћемо се стога врло пажљиво позабавити овим минуциозним српско - ведским правним упоређењима, јер је то једно неопорециво сведочанство о дубокој вези Срба и првобитних, тј. најстаријих ведских химни, које су - то је опште познато - у Индију биле "донете"... а да још увек нико поуздано не зна, или је можда боље рећи: неће да зна, одакле, као и ко су тачно били "доносиоци".
​
Од стр. 55. па даље, Живанчевић се бави анализом колективне одговорности за убиство у ведској књижевности. Таква колективна одговорност се у. Ведама звала "сатадеја", што аутор тумачи: 

"Сложеница одречи "сата" - српски "сто", што се у Душановом Законику 
јавља (чл. 118.) као "сат" и "даје" са значењем: "давање стотину". "

Убиство је у Ведама повлачило глобу од "стотину крава" а код Душана "шести волна".
​
На 56. страни Живанчевић подвлачи, да су ту стару ведско - српску вражду, или ваирадеју усвојила и германска племена, али много касније...
Затим дознајемо, да је доцније код Мануа казна за убиство била релативна. Убиство брамана се (према чл. 232., књ. IX) кажњавало смрћу, управо као и код Душана убиство свештеника (чл. 95.) и жигосањем (чл. 237., IX). Убици је и тетовиран на челу човек без главе. Иначе, убиство је кажњавано и највећом глобом: по Мануу, у Ведама -100 пана (чл. 296., VIII), управо као и од Душана -100 перпера (чл. 94.).
Код Мануа (чл. 323. књ. VIII) отмица жене из вишег круга (браманке, или властелинке) кажњавала се смрћу. А таква се иста отмица код Душана (чл. 192.) звала "владичасти разбој" и њено пресуђење спадало је (као и невера и крв) у надлежност самога цара, што значи - по најпростијој логици - а и по Мануу (чл. 232. књ. IX), да је повлачила смрт као најтежа кривица. Поред отмице, Ману је, опет према сталешком систему, предвидео и кажњавање силовања. Ако је (по чл. 359., књ. VIII) судра силовао браманку, кажњавао се као и себар код Душана за исто дело (чл. 53.) - смрћу. Казне за виши ред су блаже. Тако је и код увреде. Кшатрија се за увреду брамана кажњавао са 100 пана. Васја се за исто дело кажњавао са 150 пана, а судра телесном казном (чл. 267., књ. VIII). То дословно одговара чл. 50, 55. и 95. Душановог Законика. КОД МАНУА СЕ СУДРА КАЖЊАВАО СЕЧЕЊЕМ РУКУ, АКО ЧУПА БРАДУ БРАМАНУ (чл. 281., 283., књ. VIII), као И СЕБАР КОД ДУШАНА ЗА ИСТО ДЕЛО ПРЕМА ВЛАСТЕЛИНУ (чл. 97.).

Поред овога, Душанова "удава" је предвиђена у чл. 49., књ. VIII Мануова закона и из ведске је епохе. "Обличеније" и "котао" такође су установе Мануова Закона, а "мазија" се помиње још и у Чандагија Упанишади. Поред - осталих, два стара Мануова доказа су железо и вода, тј. котао (чл. 114. књ. VIII). Члан 114. каже, да судија, према важности случаја може да нареди осумњиченом, да узме ватру у руку и да је стави у воду, или њоме додирне главу своје деце и жене. По чл. 115. може се веровати ономе, кога ватра не опали, или који не потоне, или га одмах не достигне несрећа. Према Чандагија Упанишади (VI, прапатака, 16., канда 1-2.) Удадака Арунеја каже сину:

"Ухватили су човека, довели и кажу. "Узео је нешто, лопов је. "На његову 
одбрану наређују да се усија мазија. Ако је преварио, погинуће, а ако се не 
опече, исправан је и биће ослобођен. "

Овим прописом из Мануова Закона и Упанишаде потпуно се објашњава чл. 84. и 106., као и 150. Душановог Законика. Мазијом и котлом само се потврђивала заклетва, а ни једно, ни друго нису били самостални и потпуни докази.
Веома је занимљиво оно, што доноси Вук у своме "Рјечнику" уз израз "мазија". Ево, шта он ту пише:

"МАЗИЈА, f. vide (надо) челик... - 2) Die Probe des glühenden Eisens und heissen Wassers. Ехреrimentum per ignem. (тј.: стављање на пробу помоћу усијаног гвожђа и вреле воде.) У Србији су, каже Вук у наставку, доскора кашто вадили мазију 
(Вуково подвлачење), тј. кад на каквога човјека реку да је што украо, а он се одговара да није, онда узваре пун казан, или велики котао воде, па у ону врелу воду метну комад врућа усјана гвожђа (или камен), а онај, на кога веле да је украо, засуче рукаве, па објема рукама извади оно гвожђе из воде. Ако он не буде украо оно, што на њега говоре, неће се ожећи ни мало, а ако ли буде украо, изгореће му руке. На то Вук додаје: ја не знам ни једнога, који је вадио мазију, да се није ожегао, а знам двојицу, што су им руке изгореле: Панту Стаменићу из Јадра, из села Тршића и Митру Туфегџији из Рађевине, из села Мојковића."

Почев од стр. 57. своје књиге, Живанчевић наставља једним новим идентификовањем ведског и српског кривичног поступка. Он износи, да осим претходног има још нешто у Душановом законику из времена Мануа. Код Мануа је тај став означен бр. 49., књ. VIII, a код Душана бр. 84. "Удава", одн. "дава",13 како се првобитно налазила у призренском препису, назива се санскритски, управо ведски "дарња", а састоји се у томе, што је поверилац дужник могао да лиши слободе за дуг. Иначе, изузев велеиздаје, која се кажњава смрћу и састоји се из напада на краљеву личност (Душанов Законик 52., 192.), фалсификовања указа (Душанов Законик, чл. 138.), свађања министара и служења непријатељу (Ману, књ. IX, чл. 232, итд.), што повлачи апсолутну и општу казну, све су друге казне, управо као и у Душановом Закону, релативне према сталежу.

13. По Вуку и његовом "Рјечнику" - "дава" је у његово доба била још увек "тужба".

Даље, на стр. 58. дела "Новом Покољењу" дознајемо, да МАНУОВ ЗАКОН (чл. 113 - 117.) КАО И ДУШАНОВ (чл. 146., 147.) ПРЕДВИЂА УПРАВИТЕЉА СВАКЕ ОПШТИНЕ (свакако кнез), УПРАВИТЕЉА ДЕСЕТ ОПШТИНА (свакако Душанов премићур), УПРАВИТЕЉА ДВАДЕСЕТ ОПШТИНА (свакако Душанов владалац), УПРАВИТЕЉА СТО ОПШТИНА (свакако предстојник, пред-сто, тј. сатник), УПРАВИТЕЉА ХИЉАДУ ОПШТИНА (свакако челник). Председник општине био је дужан, да лично обавести управника десет општина о нереду, крађама, разбојништву, уколико није сам надлежан да суди, десетар двадесетару итд.
На 58. страни Живанчевић тврди:

"Но не само у наведеним прописима, Мануов и Душанов Законик су потпуно подударни готово у свим оним прописима, који су код Душана, јер је Душанов 
Закон по обиму много краћи, а као устав представља само начела, док Ману 
регулише и ситнице."

Па даље:
"Овим смо, сматрамо, несумњиво утврдили - не само то, да Душанов Законик 
није препис византијског законодавства, него је, уколико се подударају, ЊЕГОВ 
ДАЛЕКИ ПРЕТЕЧА".

"До скора се цела римско - византијска култура, пише у наставку Живанчевић, приписивала класичној грчкој мисли. Недавно је међутим Colin (Hellenisation du 
Monde Antique, Paris, Alcan, 1914.) запазио, да је Грчка на Рим утицала само у 
књижевности и уметности. Иначе, на општу културу римског класичног доба 
утицао је, како он каже, "јелинизовани исток".

​Коленово мишљење, да је стара Грчка утицала на Рим, па касније и на Византију, само књижевношћу и уметношћу, потпуно је тачно. Али теза, да је на Рим па према томе и на Византију касније утицао "јелинизовани исток", не може да се прими, јер је противречна.
​
Улазећи дубоко у суштину грчке, римске и византијске мисли, Колен је добро уочио, да традиционална теза о величини старогрчке културе и њеног општег и потпуног утицаја не може да се одржи пред критичним разматрањем, али - не познајући "варварску" културу са Балкана, он је одлутао на НЕОДРЕЂЕНЕ ИЗВОРЕ,14 у "јелинизовани исток", да у њима нађе ону "јелинску мисао", коју није нашао у самој Грчкој. А то је нелогично, јер, ако је класична Грчка била немоћна да на Рим, а затим и на Византију директно сама утиче поред књижевности и уметности и општом културом, онда је "јелинизовани исток" као представник туђе мисли био још немоћнији, да такав утицај изврши."
​
Најзад, закључујући овај одељак, Живанчевић каже, да су ублажавање обичаја и код Грка, и код Римљана и код Ромеја извршили балкански "варвари", а ти "варвари" - према свему, што је сачувано, захваљујући поштовању традиција, били су Срби с њиховом специфичном културом. Оно пак, тврди Живанчевић у својству правника, што се данас погрешно назива Римским Правом, јесте Константин - Јустинијаново, што значи словенско, односно Српско. (Стр. 59.) Правећи на крају - овде у одломцима изнетог расправљања - неку врсту поговора, Илија Живанчевић поставља питање (стр.59.):

"Зашто је Душан кодификовао древне обичаје свога народа, кад су они 
и иначе, у народу који је љубоморно чувао своју традицију и помоћу ње постао бесмртан освештани Закон?"

14. Није само овај француски аутор прибегао, како каже Живанчевић - "неодређеним изворима" тамо, где полазећи од Грка није нашао задовољавајуће објашњење...

Ево његовог скраћеног одговора на горње питање.

"Велбужд је, тврди писац, грандиозан датум.15 Тим датумом је Византија 
углавном скинута с дневног реда на Балкану, док су се српски видици њим 
отворили."

15. Велбужд је данашњи Ћустендил. То је место око 1190.г. освојио Стеван Немања. У српској историји је оно важно зато, што је код њега, 28. јула 1330. г., Стеван Дечански потукао Бугаре, решивши тиме питање превласти над вардарском долином и Македонијом. Ту се особито истакао млади краљевић Душан.

Називајући цара Душана генијем и визионаром, писац каже, да је он обдарен тим великим даровима духа и памети, још првих дана свога умнога битисања угледао и Цариград и Косово и то визионарство му је давало огроман подстрек.

Цар Душан је још првих дана своје владавине властели ставио на знање, да је за њега Српство изнад свега, па је том циљу и посветио цео свој живот, прекинут пре времена. Но, како даље тврди Живанчевић (стр.61.):

"Душаново Српство се налазило између чекића и наковња, између Мађара, 
иза којих је стајало папство, скупа с Римом и Турака, пред којима су били Грци, они Грци, развија даље Живанчевић своју мисао, КОЈИ СУ НЕКАД ДОВЕЛИ И РИМЉАНЕ преко Киноскефале и Пидне. И ради одбране тога стешњенога Српства, носиоца вере у Бога, њему је требало Царство; но не Царство као производ болесне и неуравнотежене амбиције, завојевачко Византијско царство, већ мисионарско, као уједињена народна снага, за ношење једнога великог идеала расе и правоверја, које се код Душана идентификовало са Српством... "

На стр. 62. Живанчевић пише својим поетским стилом:

"До сржи расан, Душан је (име Душан је аријско и помиње се у "Рамајани", 
књ. III, Рат на Цејлону) спас балканских Срба као носиоца и чувара древне културе видео у Српском Царству. А Царство као и све остало ван њега и у њему хтео је да потчини својој великој идеји, да стави у службу своме великом циљу - ЧУВАЊУ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ.
​
Надахнут, велики идеалиста, велики родољуб, велики визионар, Геније (аутор пише Геније великим словом), Душан је избегавао све сукобе, који нису служили општем добру, чији је носилац требало да буде Српска држава, његово Царство. И да би умирио сталеж, он се решио, да му и писмено, Уставом, призна готово сва права, која су му припадала од памтивека, од времена Веда, од Мануа. Он је хтео све и свакога да приволи великом послу и то не страхом, већ љубављу, помоћу идеала, који је и њега уздизао и носио. Отуда је његов Закон само Устав, и то сталешки Устав, који је и писмено освештао само она начела, на којима су сталежи живели много векова, традиционално. Душан је, поред тога, хтео да законом укаже пут новим покољењима, ради одбране бесмртне српске мисли...

... а млађа покољења су мислила да је Законих непотпун па, не познајући 
традицију свога народа, зајмили су му допуне од туђина... ...и са великим Царем умрло је и Царство великих намера и великог идеала...
... Али, Српски народ је био ДАВНАШЊИ, ОЧЕЛИЧЕН, па је помоћу своје древне образованости и традиције преживео на Балкану и Грко - Римљане, као и Византију и Грко - Турке, Цариградску патријаршију и дахије..."

Аутор: Венеда