ДРЕВНА СВЕДОЧАНСТВА: ДИОНИСИЈЕ ТРАЧАНИН ''ГРАМАТИЧАР''

СХОЛИЈАСТ ДИОНИСИЈА ТРАЧАНИНА "ГРАМАТИЧАРА"

​У збрци у односу на разна подручја, коју су направили грчки и римски писци и у недостатку обавештења, која они - или нису знали, или нису хтели да дају, догоди се, да ту и тамо сине по један јаснији зрак. Такав један светао зрак у тами представља спис Дионисија Трачанина, названог Граматичарем. Дионисије је по пореклу Трачанин, но рођен у Александрији, у Египту, око 100. г. пре Христа. Био је Аристархов ученик, а кад се нашао у Риму, ту је постао учитељем "лепе књижевности". Дионисије Трачанин је написао једну граматику, која се све до средњег века сматрала класичном и коју је објавио, Фабриције у тому VII његове "Грчке Библиотеке".41 У вези с том граматиком, учени Clavier Etienne, у свом делу "Anciens peuples de la Grèce", I, c. 16 (Том II) 42; доноси нешто запањујуће, с обзиром на оно, што се предаје већ вековима по школама и универзитетима:

"Denys de Thrace. - Les scolies qui accompagnent le traite de ce Denys, contiennent un passage remarquable, rapporte par Fabricius que voici:
"Quelques uns pretendent que les caracteres, dont nous faisons usage, dessines avec les feuilles du phoenix, ou du palmier, se sont rependus parmi les hommes et que c' est pour cette raison que les lettres sont appelees pheniciennes. Ce serait donc, d' apres cette 
version, sur un jeu de mots, tire du meme nom donne par les Grecs aux palmiers et aux Pheniciens que se trouverait fondee l' opinion admise communement que les lettres grecques seraient d' origine phenicienne...''

41. Fabricius (J. Albert), рођен у Лајпцигу, некадашњој српској Љубици, 1668.Г. Умро је 1736.г. Његова најзначајнија дела су "Bibliotheca Latina" и "Notice des auteurs latins et de leurs editions" "Bibliotheca Graeca" (1705-1728.).
42. Клавиер, "Стари народи Грчке", или "Историја најстаријег доба Грчке", издата 1809.г. у два тома.

​У вези, дакле, с Дионисијем Трачким, граматичарем, Клавие пише нeшто, од значаја - таквог и толиког, да он надилази готово све проблемe дотакнуте у овој студији. Уједно, својим обавештењем Клавие потиче на нова истраживања - без конца и краја, с обзиром на давнину расутих докумената која се морају пронаћи, проучити и употребити за исправку једне грешке, која се провлачи као научна истина кроз толике стотине година. У ствари, Клавие не каже, да би оно, што се учи о грчком писму била научна истина", већ да је то "l' opinion admise", тј. "допуштено, или прихваћено мишљење", што значи, да је оно резултат - не документима доказане истине, већ договора, конвенције. Ево овог бескрајно важног саопштења:

"Дионисије Трачки - Схолије (тј. објашњења, напомене уз његов текст) које прате спис овога Дионисија, садрже један значајан одломак, пренет од Фабриција. и то овај:
"Има их који тврде, да су се слова, којима се ми служимо, цртана с лишћем феникса, или палме, проширила међу људима и да су она зато прозвана феничанским. По овој верзији, дакле, радило би се о једној игри речи, која произлази из чињенице, да Грци имају исто име за палму и за Феничане, на основу чега је створено опште допуштено мишљење, по коме би грчка слова била феничанског порекла."

​Ми овде морамо да подсетимо на Шафарика, који је претпостављао, да су Срби већ донели писменост из Индије. Уосталом, Милош Милојевић широм својих "Одломака српске историје", Том I, говори о тамошњој српској просвећености! А у Индији се готово до наших дана пише по лишћу специјалних палми. О томе доноси свеодочанство Кулунџић у својој овде већ споменутој књизи, од стр. 143-147. Ево неких појединости, о којима - по свој прилици - никада нису размишљали сви они ауторитети, који су учинили, да се о грчком описмењавању створе тако површни и незасновани закључци, у које треба веровати без икаквих убедљивих и јаких доказа!
Понајпре (Према Кулунџићу), на основу историјских података, у Индији су палмини листови били омиљен писаћи материјал још пре 2.500 година. Како је то пропадљив материјал, до нас нису допрли листови из тог давног времена, међутим, историјски је установљено, да је индијски краљ Ашока у III веку пре Христа, наредио, да се све будистичке књиге испишу на палминим листовима. И има још једно сведочанство, у које се - каже Кулунџић - можемо уверити још и наших дана: као врло добар материјал за писање, кога у Индији има у довољним количинама, палмини листови су се задржали у употреби све до наших дана, особито за црквене потребе. А енглеске власти су се донедавно истим тим материјалом служиле за прогласе становништву, док су поште преносиле и таква писма.
​
Пошто је описао технички поступак при припреми палминих листова за писање, Кулунџић затим каже, да њихова употреба није ограничена само на Индију, где се у познатој библиотеци Addujar - још у наше доба - налази 17.500 примерака књига од палминих листова. Таквих књига има и по другим библиотекама и музејима Индије и других земаља, а један њихов већи број је смештен и у Британском Музеју, у Лондону.

Но није само палмино лишће служило за писање, наставља Кулунџић. Кинески песник из XII века нашега времена, Чан Тију Лин, пева у једној својој лирској песми, како је једна млада Кинескиња исписала његово име на листу "врбе пролећне". 
Други пак Кинез из VIII века, Фуџивара Но Хирогоцугу, нуди својој драгој пролећну гранчицу, на чијем је сваком листку исписао по неку реч љубави...
Најзад, не можемо, а да не подвучемо, да се и у српској народној поезији, која се дотиче свих људских проблема, такође говори о писању по листу, као нпр. у "Женидби Максима Црнојевића", где налазимо следеће стихове:

"...Па ћу хватат листак љесковине, 
А моје ћу лице нагрдити, 
Док прокапље крвца. из образа, 
По листу ћу писати јазију."

По Вуку - реч јазија (тј. слова) спада у турцизме, а то значи, да обрада ове српске народне песме припада времену, када се није више писало по лишћу. Према томе, можемо и у овом случају да закључимо, да се ради о мотиву, који потиче из давних времена у који је - на овом месту - уклопљен у један нови контекст. Колико знам, ни ова тема - узета из српске народне поезије - није обрађена.
У закључку овога одломка, да наведемо још неколко историјских бележака, које је Кулунџић унео у своје дело, на стр. 146. Ту он каже, да Плиније (23.г. пре Христа до 79. г. по Христу) доноси у своме делу "Historia Naturalis" 13., 69.), да се у Грчкој као најстарији материјал за писање такође употребљавало лишће од биљака: 

"In раlmarum folii primo scriptantum..."

Плинију може да се прикључи и Вергилије (70-19. г. пре Христа) који у својој "Енеиди" (III, стихови 441-452) пева: 

"А кад већ онамо дођеш и до града Куме кад стигнеш, 
И до језера божанских и авернских шуштавих шума, 
Врачару видећеш тамо, где препуна заноса гата, 
У пећини дубокој и на лишћу пророштва пише. 
Када пак прорекне штогод и на лишћу упише она, 
Слаже по реду и ставља да онде лежи на миру 
И све то стоји онако, како је стављено тамо."

"και είχε φοινικαζ, εωα εντευθεν, και ενα εκειθεν, επι τστν μετωπων αυτηζ."

43. Dict. Grec-Francais, Bailly-Sechan-Chantraine.

Преводиоци Библије, а и Вук, преводе "фоиникас" (овде у четвртом падежу множине) као "палме". Међутим, по контексту, не ради се о палмама, него о урезаним украсима на - вероватно црвеним плочама, даскама, или таблама; оно што је било урезано као украс, било је сигурно обојено црвеном бојом... Први преводиоци Библије на грчки, морали су познавати нека давна предања о бојеним дашчицама, при чему димензије не играју првенствену улогу. То су могле бити оне дашчице, на којима Белерофонт у "Илијади" односи поруку у Малу Азију, а и дашчане, или земљане, и камене, или металне плоче и плочице, што треба истраживањем да се установи. У овом библијском примеру претпостављамо да се ради о дрвету, којим је здање у питању обложено, што се у претходним стиховима изричито каже. Па се и реч "фоиникос" понавља у истој глави, стр. 16.:

"ησαν παραθυρα και εσωθεν κυκλφ κυκλψ.
εφ εκαστου δε μετωπου φοινικεζ."

"Била су покрајна врата унутра у кругу. 
На сваким (од њих) биле су "фоиникос"...

Ми ћемо овде да направимо једну претпоставку, која се може оценити као одвише смела. Узмемо ли у обзир, да је српско "Б" у грчком дало најчешће "Ф", као "ОБРВ-" - "ОФР-..., "БЕР-ем", "ФЕР-о", итд., итд., па применимо ли то правило на "Фои...", добићемо "БОИ..." Додамо ли к томе, да у грчкој азбуци, као ни у изговору Грка не постоји консонант "Ц", стручњак може лако да изједначи "ФОИНИКЕС" са српском речју "БОЈЕНИЦА"... Наравно, овде је то само претпоставка и много више од тога: ПРЕДЛОГ ЗА ЈЕДНУ СТУДИЈУ У ТОМЕ СМИСЛУ, која би била поткрепљење, а уједно и потврда схолије на спису Дионисија Трачанина... "БОЈЕНИЦА" је данас у Срба вуна, одређена за "БОЈЕЊЕ". Она остаје "БОЈЕНИЦА" и после "БОЈЕЊА", управо као што је могла да буде "БОЈЕНИЦА" "склопљена даска с погубним знацима" у "Илијади", или било каква друга обојена даска, или дашчица, на којој су извесни знаци, или извесни украси - као у овом библијском примеру - урезани, па обојени...

Вратимо ли се преводу схолије уз текст Дионисија Трачанина, треба особито да обратимо пажњу на реченицу: 
"...да су слова којима се служимо, цртана "са"(писац каже "avec") лишћем палме."
Дакле - не "на лишћу..."

Кулунџић, не упуштајући се - попут професора Костића - у тешке и деликатне још нерешене проблеме - спомиње већ напред наведеног Диодора Сицилијског, али - не узимајући уопште у обзир његово сведочанство о пелазгијском писму, већ нешто сасвим друго. Наиме, Диодор је у својој књизи XII, 35. оставио сведочанство, да је судија у Сиракузи исписивао имена изгнаних на маслиновим листовима. Сличан обичај, закључује Кулунџић, постојао је и у Атини.

Како нас је у овој глави наше студије занимало само писање по листовима биљака у вези са сведочанством схолијаста у граматици Дионисија Трачанина, ми напуштамо Кулунџићево дело, да би смо се упитали: Како то, да се - иначе на свим пољима марљиви европски научници, нису подухватили истраживања и проверавања у смислу неких овде цитираних документа! Објашњење може да буде само следеће:
Будући, да су сви - у ствари - некритички прихватили једно учење створено уистину "по линији најмањег отпора" - по домишљању, а не на основу стварног истраживања, будући, да се онда такво учење предаје кроз векове и да су се људски мозгови - у неку руку над њим успавали, не мислећи више уопште, да би се могло наћи неко друго објашњење, зашто би се онда оно мењало и зашто би се претраживале прашне књиге и записи?! Јер - то заиста представља ново и огромно поље рада, које би могло да преокрене многе стране историје, лингвистике, етнографије! Које би уздрмало многа учења и присилило највише културне установе, да нека подручја људског знања отпочну преиспитивати од самих почетака, јер је проблем значајан, а његове последице су недогледне.
​
Па вратимо се на схолију уз спис Дионисија Трачанина. У њој се говори о забуни због хомонима "фоиникс" - "Φοινιξ", "Феничанин" и "φοινιξ", "палма", дрво од палме, али и лист од палме. То је једна врста палме, о којој је писао Теофраст, филозоф и природњак из IV и III века пре Христа, у своме писму о "Мирисима". Фоиникс је такође био и некакав прашак, који се добијао од цвета палме. Међу овим обавештењима, најзначајније и најзанимљивије је - изгледа - оно, по коме је "ФОИНИКС МОГАО ДА БУДЕ И ПРЕДМЕТ ИЗРЕЗБАРЕН ЉУДСКОМ РУКОМ"43 као што је то случај у књизи пророка Језекиља, г. 41„ стих 26.

​Па да размотримо и ту могућност. Како се то "цртање" могло обављати? Не може се помислити, да се листом цртало по тврдом предмету, а још мање, да се истим тим листом могло урезивати. Процес је можда био следећи: лист, или цвет од палме се сушио, а онда се ситнио до претварања у прах, који се затим растварао - можда у води, а можда у некој другој течности. На тај начин била је спремљена "БОЈА", којом се могло приступити остварењу "БОЈЕНИЦЕ". Вероватно се у Срба још до недавно по истом принципу справљала боја од биљке "БРОЋ" што нам је дало повода за поглавље о Јозефу Костржевском, или о томе, да Костржевски у својој студији и нехотице потврђује речи Сипријана Робера о старости "илирских Срба".
​
Намеће се питање, каква и која палма би била "фоиникс"? Где је она расла? Треба проучити Теофрастов спис "О биљкама", који је сачуван. Ову палму он спомиње у одељку о "Мирисима". Зна се, да му је отац био ваљар она острву Лезбосу, а то значи, да је Теофраст још као дете морао стећи знање о биљкама, које се употребљавају за справљање и боја и мириса. Управо у свом спису "О мирисима", он говори о праху, који се добија од цвета палме.

Исписујући ове ретке, не можемо да зауставимо бујицу мисли. Јер Милош Милојевић, каже, да су Срби донели "рујну боју" као своју боју још из Индије. Они су знали и да је праве од онога што им је природа давала. Па и Грци су, да кажемо тако - својим највећим делом Пелазги, а мањим придошлице, сачували знање староседеоца о томе како се та боја добијала још пре њихове везе с Феничанима. Уз то - има црвене земље, па разних црвених плодова, црвеног семења, црвеног цвећа и других биљака, од којих је могуће добити црвену боју. Има и људи који се црвене - од сунца, од врућине, од болести, или од здравља. Црвено је и вино, које је код њих било и познато и цењено, па и само сунце је - у игри са облацима и небеским даљинама, - утицало на људску машту и мисао чудесним руменилом јутра, зажареношћу подневног неба, или чаробним црвеним, далеким одсјајима вечери. Зар је при свему томе требало чекати вековима, док Грци нису дознали за Феничане, или док ови нису дошли к њима као трговци, да би по њима прозвали црвену боју црвеном, или научили шта је црвено? Уистину, у данашњем грчком језику "фоиникс" уопште не постоји као назив за црвену боју, па би се могло закључити, да се црвена боја повезивала с именом "Феничанин" само у списима, или пак од лица, која су некада себи могла дозволити луксуз да скупо плаћају - или црвену боју, или црвене тканине, које су довожене из велике даљине. Будући, да нам доступни приручници не показују, да се Грци данас служе овом речју, можемо да поставимо питање, да ли се грчки народ и у оној давној прошлости тим изразом служио у оном смислу, који му се придаје теоретски, да не кажемо - професорски?...
​
...Постоји, дакле једно мноштво проблема, који морају да се истраже, а један од императива, који нам тај посао налаже, јесте и синтеза, коју доноси велики "Ларус" о постанку писма; а то је синтеза последњих достигнућа на том подручју, поткрепљена и археолошким налазима. Па ипак, писац одговарајућег чланка у "Ларусу" не изражава сигурност, коју очекујемо, када се ради о чињеницама научно установљеним. Ми стога цитирамо тај део текста најпре онако, како је он забележен на француском.

​"Il fallait encore analyser la prononciation pour en ramener les elements a un petit nombre de sons, juges fondamentaux. Ce travail d' analyse et de simplification, fut, semble-t-il, l' oeuvre des Pheniciens. C'est eux qui paraissent avoir etabli le modele de tous les alphabets en usage dans le monde..."

Ево превода: "Ларусових" закључака о томе, како је постало писмо; наравно, ми овде наводимо само оно, што нас тренутно занима:

"Требало је још анализирати изговор, да би се елементи свели на мали број 
гласова, који су се сматрали основним. Овај посао анализе и поједностављења 
био је, изгледа, дело Феничана. Они су, чини се, створили модел свих азбука, 
које су у употреби на свету..."

Тако се мисли, да су се Феничанима инспирисали стари Персијанци при стварању њиховог писма, па - Грци, чији су чак и појединачни градови стварали своја посебна писма, а од Грка су, мисли писац чланка, узели писмо Етруро - Италци, који су га онда у облику латинице пренели целој Европи.
​
Видимо, дакле, како се тражи феничански утицај у погледу постанка писмености у свим земљама, по којима су некада живели антички Срби, који су - према Адолфу Пиктеу - (в.поглавље о њему) морали бити онај народ, који се око 2000. г. пре Христа протезао од Инда и Ганга до Атлантика. Тај назив је врло касно, како је у овој студији речено више пута - замењен именом Словени. Па и оно, што је рекао Херодот о Трачанима, који су (како најновији историчари доказују у складу с историчарима онемогућеним од германске школе) - "после Хиндуса били најмногобројнији на свету", а особито тврђење логографа, Херодотових претходника - све то може да нам служи као полазна тачка у истраживању почетка писмености и писма, које је - изгледа веома вероватно - повезано с древним Србима. С тим у вези и с обзиром на оно што изјављује Платон у дијалогу "Кратил" о идентичности "варварског" и грчког језика у самом почетку, дајући као примере још и данас постојеће речи српског језика, ми можемо да закључимо да ако су "грчки" и "варварски" језик били исти и ако се та негдашња истоветност још и данас лако открива у грчком, с тим, што је грчки сиромашнији у броју гласова, онда је и база грчке "писмености" "варварска". Имамо разлога, да верујемо, да су древни Срби поседовали писменост још у доба, када су однели најстарије ведске химне на обале Инда! Или су је пак - како мисли Шафарик - донели из Индије.
​
Шафарик, наиме, излаже у том погледу своје мишљење у "Историји словенског језика и литературе'' 44, преко кога не треба прећи ни олако, ни с површношћу. Ево, шта он пише на стр. 18. тог свог иначе веома занимљиво писаног дела:

"Es ist wahrscheinlich, dass die Slawen eine Buchstabenschrift aus Indien mitgebracht haben; aber die Schriftkunde, die, wie natürlich, nur wenige besessen haben mögen, müsste wohl durch die ewige Wanderschaft unter so vielen Stämmen der Slawen bald 
verloren gehen, und es ist ungewiss, ob von diesem Uralphabet etwas auf das kyrillische übergegangen sei, oder nichts. Dass die uralten Gesange, die erst in der neuesten Zeit bei den Böhmen und Russen glücklich entdeckt, und bei den Serben gesammelt worden 
sind, durch ihre Originalität und Gediegenheit auf eine viel frühere geistige Bildung der Nation hinweisen, als man gewöhnlich bis jetzt anzunehmen sich für berechtigt hielt, das fällt wohl jedem in die Augen, deren viele ihrer Abfassung nach in die heidnische Periode 
gehören..."

"Вероватно je, да су Словени донели слова из Индије; али, знање писања, које су - природно - поседовали само малобројни, морало се изгубити због вечитог лутања толиких племена; неизвесно је, да ли је од тога прастарог писма нешто прешло у ћирилицу, или не. Прастаре песме, које су тек у најновије време срећом откривене код Чеха и код Руса, док су код Срба сабране,указују кроз њихову оригиналност и чистоту на много раније духовно формирање народа, него што се то обично узима. Свакоме упада у очи да многе (од тих песама) припадају паганском (претхришћанском) периоду..."

​44. Geschichte der Slawischen Sprache und Literatur, Ofen, 1826., стр.18.

У наставку, Шафарик назива остатке те давне поезије драгуљима, да би одмах након тога привукао пажњу на прве преводе Библије, који носе печат усавршености језика и језичког богатства Балканских Срба.што је апсолутно незамисливо без једног дугог процеса, који је морао да траје стотинама година. По њему, српски језик је тако срећно обликован, да у песми и поезији подсећа на звук виолине:
"Ich möchte den Klang der Serbischen im Gesang und 
in der Poesie mit dem Ton der Violine vergleichen, "45

да би на истом месту у белешци додао:

"Unstreitig ist die serbische Mundart im türkischen Serbien und 
Osterreichischen Dalmatien die vokalreichste unter allen Slawinen und 
kommt in dieser Hinsicht der italienischen Sprache am nächsten."

"Неопорециво je, да је српски језик у турској Србији и у аустријској 
Далмацији најбогатији вокалима међу словенским говорима и у том 
погледу је најближи талијанском језику."

45. Шафарик, Ист.слов. литературе, стр.204.

За Милојевића је богатство српског језика одраз ступња на коме се српски народ налазио још у Индији,46 а његова музикална лепота - по њему - потиче понајпре од 

"чистих звукова у изражајима, без полуживотних,
носних, шуштећих и пиштећих као у осталих."

Милојевић, који је добро познавао друге словенске језике, а уз то је још студирао у Москви, на истом месту тврди, да:

"Српски језик у томе надмаша и све друге словенске данашње језике, 
имајући више гласова, који се оличавају у писменима ћ, ђ и џ, која налазимо 
да суштаствују још од десетог века, и не као што неки неупућени наводе, 
да су тек пре неколико десетина година створена..."

46. "Одломци", стр.19.

Јасно је, да та "слова суштаствују" на касним документима, јер је она, која су морала постојати у време Орфеја, његових претходника, савременика и следбеника - уништило - или време, или непријатељска деструктивна делатност међу "варварима"! Пелазгијско писмо, које се у античких грчких писаца спомиње, не може да буде ствар измишљена! Они чак и набрајају лица, која су се тим писменима служила, па чак спомињу и списе написане пелазгијским писмом и пелазгијским језиком. А Фабриције је сачувао обавештење, које се може узети као надопуна тих вести! Та "пелазгијска" слова, као и сами "Пелазги" и њихов језик прометнули су се у грчки... То су нам рекли - уосталом - и сами грчки писци, а то је потврдио на свој начин и Херодот, али - при проучавању грчких старина нико то није узимао у обзир, јер се од почетка узео погрешан правац! Зато још једном морамо да пођемо од почетка! А оно, што се у овом случају неизоставно поставља као задатак, јесте - најпре сравњивање српске и грчке азбуке почев од првих остатака. Затим се морају пронаћи најстарији трагови писма у Индији, и другде па онда српску глагољицу и ћирилицу треба анализирати упоредо с њима! При овоме су од највећег значаја најстарији налази саме грчке азбуке и особито њених изгубљених знакова... Милош Милојевић каже:47

​"Грци се хвале својом старином, својим знањем и вештином. Старина им је, 
као и све остало, претерана... сила преувеличана, итд. Прва писмена постала су 
им око 600.г. до рођења Христова (в. Плиније, Nat. Hist. I, V, с.29, а први писци 
били су им: Ферикад, Акузилај, Еланик Лезбијски, Хекатеј и Дионисије Милећанин, 
од којих је последњи живео у 65. Олимпијади, или око 520. г. пре Христа. Но не 
гледајући све измишљене, Бог зна какве старине, на њихову мниму коренитост и 
остало, остаје оно, што смо напред навели: Стари Грци нису ништа друго до остаци 
војених чорда, асирских, које су се, као и Рамзеси у Италији, смешали са српским племенима живећим ту, а тако исто и остаци војених трупа Рамзесових, или 
Сезостриса II., египатског цара..."

"...А кад се језик и остало овог врло важног, а ни најмање неиспитаног и 
неизученог народа проучи, онда ће се многе ствари открити, о којима нисмо 
ни сумњали. Навод наш тврди још сам Иродот (тј., Херодот), који вели, да је 
очима својим гледао статуе подигнуте Рамзесом."

Ево његових речи из Вебера Г., стр. 128.:

"Од многих подигнутих споменика, у разним покореним државама, Сезострисом, 
већи део већ несуштаствује (не постоји). У сирској Палестини, а то је баш око еврејског првог населења у "објетованој земљи" - ја сам сам собом видио неке са писменима - јероглифима - и женским удовима. А у Јанији - баш где су Грци - налазе се два изображења тога мужа, јер су исечена на литицама, и то крај пута, идући из ефеске провинције у Фокеју и из Сарда, идући у Смирну. На оба места исечен је човек од шест педљи, држећи у десној руци копље, а у левој лук. Све остало оружје и у једног и у другог је једно и исто, египатског и етиопскога происхођења. Од једног рамена к другом, преко прсију, иду египатска света писмена која. значе: "Ја сам покорио сопственим рукама ову страну. "

"Ми смо још раније казали, да су се Грци настанили у српским земљама као 
војници и војне страже семитске и етиопске расе и да су као такви морали да се 
састоје из разних народа, који су управљани једним језиком испочетка, и то на 
2100. г. пре Христа асирским, а после, од 1445. г. па даље, опет етиопским... Тако 
исто навели смо и да су се борили међу собом баш зато, што су се састојали из 
првобитних војника, припадајућих разним народима, па као такви и језике су 
асирски и етиопски разно произносили и изговарали... Зна се, да им је по њиховом причању, највећи део народа населио из Египта Кекропс и Данај, од којих је први 
основао Атину, а други Аргос. Кадмо, Феничанин, основао је Тиву (Тебу), а Пелопс 
им је дошао из Фригије и потомци његови, смешавши се с потомцима египатског 
Данаја, основали су силне државице пелопонеске, међу којима прву улогу игра 
Шпарта. (Спарта). Стога су се Аргос и Спарта дуго поштовали као главе свих 
грчких земаља... Само оснивање грчких храмова, њихових богова и остало, није 
ништа друго до чиста египатска, или етиопска ствар, као и постанак најзнатнијег 
храма њиховог, о којем се прича ово у басни: "Да је црна голубица слетила са 
египатских храмова у Тивама (Теби) и долетила у епирски Теспрот, стала на грм, 
или дуб, па проговорила човечијим гласом, да ваља направити храм Јупитеру, а 
житељи Додоне покорили су се тој божијој вољи, направили храм, итд." Имена 
Тива (Тебе) и тамо амо, јупитера тивских, једнаких обичаја, закона, државних 
устројства - нашу ствар већ исувише доказују... По закону Ликурговом казнио је 
се онај, код ког је нађена ствар, а не онај који је исту украо..."

​47. Милош С Милојевић, Одломци историје Срба и српских земаља, свеска I, стр. 179.-181.

Ми ћемо овде да прекинемо с цитирањем овог веома занимљивог текста, који је Милојевић писао на основу сведочанства нађених по најудаљенијим европским библиотекама.
Укратко, како каже Милојевић:

"Кад се језик... овог народа проучи, онда ће се
многе ствари открити о којима нисмо ни сумњали."

У досадашњем нашем раду је било много изненађења. Много пута смо се уверили, да су се грчка хетерогена племена ујединила преко српског језика, а касније - преко српског писма. То може да изгледа врло смело, али ми то кажемо на основу онога, чему нас учи испитивање језика и писма... Па зар већ нису пале претпоставке, да би српско писмо било формирано по мало од свих источњачких азбука, али - углавном од грчке. Истина ће бити супротна оваквом гледишту. Како је Сипријан Робер пронашао, да су српска слова расута по свим "абецедама" и азбукама, врло је вероватно, да ће се научно дефинитивно установити и усвојити, да су каснија грчка слова састављена према прастарој српској азбуци.
​
У прилог свега напред реченог, у наставку ћемо навести још једно тврђење, које потиче - не само од Шафарика, већ и од Суровјецког у њиховом заједничком делу "Порекло Словена":48

"Словени су имали своју азбуку, која се звала БУКВИЦА, или БОГВИЕДЦА, несумњиво, зато што су њеним посредством објављене божанске забране и сазнања за време верских обреда. А да су ОД ПРАДАВНИХ ВРЕМЕНА ПИСАЛИ СВОЈЕ ЗАКОНЕ НА ТАБЛАМА, ЗА ТО ПОСТОЈЕ ВИШЕСТРУКИ И НЕСУМЊИВИ ДОКАЗИ! ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГА, У СЕВЕРНИМ ПРИЧАМА - "Загама", важили 
су још у давно доба Словени уопште узев као. ПРОСВЕЋЕНИ- (...als aufgeklärt;. 
Тако су, нпр., Нормани слали у "ЗЕМЉУ ВАНА" (Wanaheim) тј. северних 
Срба, - чији су остаци данашњи Лужички Срби, које Немци још увек називају ВЕНДИМА - своје богове и своје славне људе, да код њих стекну знања и 
мудрости. Тако је дошло до тога, да. су они. од "Вана" узели не само мноштво 
речи, већ и више божанстава, чија су имена раније употребљавали као синониме 
упоредо са својим." 

48. " Über die Abkunft der Slawen", nach Lorenz Surowiecki... s.46.

У овој студији о старом божанству "Прија", које носи најчистије српско име и са становишта данашњег српског језика, ми смо се на тај проблем осврнули. 
Претходно Шафариково тврђење је драгоцено такво, какво јесте, али би нам оно било још драгоценије, да је тај свестрани слависта, чији углед је био и остао огроман, дао више примера, или бар да нас је упутио на најважнију библиографију. Те тако и овај проблем остаје као још једна тема која неизбежно мора да се уради... Морао би се учинити један свеопшти напор, да се саберу; документа о законима Балканских Срба. Душанов Законик није могао да буде створен ни из чега. Из поглавља у коме смо се осврнули на тај Српски средњевековни историјски споменик од велике вредности, видели смо, да српско право није настало ни од византијског, а нити од римског...
​
Остављајући и овај огроман и тежак предмет за посебну упоредну студију, која би обухватила и северне, Балтичке и Балканске Србе, да се сада вратимо писму приказујући стару српску "облу глагољицу", па далматинску, с одговарајућим вредностима у бројкама, затим стару и нову ћирилицу, обе такође с бројним вредностима; паралелно уз ове две српске азбуке стављамо и грчку, код које је на први поглед јасно, да она представља осиромашење српске, или старо - словенске ћирилице, која има 44 слова, док их грчка азбука има свега 24.

Не изгледа ли невероватно, да је српска азбука с њеним бројним словима постала од осиромашене грчке азбуке?
​
Међутим, направимо ли једно друго упоређење, нећемо имати исти утисак. То је писмо, којим су писани санскритски списи. На жалост, ми овде немамо најстарије облике тога писма, то тек мора да се истражи. Јер за наш рад, од највећег значаја је - не последња, већ првобитна форма. Ако се не може доћи до најпрвобитнијих елемената, сигурно је, да међу археолошким налазима има од старих знакова - још старијих. Уверења смо, да и међу тим најстаријим санскритским знацима, као и међу старо - српским постоји исто богатство гласова и њихове материјализоване форме. Овај приказ у том смислу - довољно је речит.

Па ипак, пре него што завршимо ово поглавље - за почетак - изнећемо само једну примедбу, управо прво и најупадљивије упоређење.

Опште је познато, да је у архајском грчком постојало слово "дигама", што у ствару значи "двоструко гама". Међутим, то слово, звано још и "вау", рано је ишчезло, задржавши се само у азбуци западне Грчке, где је његово касније постојање потврђено археолошким налазима. Тај глас се у првобитном грчком језику тј. - оном, који је Платон окарактерисао као језик идентичан "варварском" у свом "Кратилу", изговарао као српско "В", или, како европски лингвисти кажу: као "W" енглеско, наводећи као пример (W)OINOS, VINUM (latin), тј ВОИНОС, латински ВИНУМ. Лингвисти радо наводе и (В)ЕРГОН, одн. немачко ВЕРК. Чини нам се, да упоређење старог грчког са енглеским, или немачким није најсрећније, с обзиром, да су оба та језика много млaђа од периода, коме је припадао архајски грчки. Међутим, Пјер Шантрен поступа много проницљивије. Да не би упао у сличну грешку, он на овакав начин решава тај проблем:

"Dor. Φοινοζ, lat. vinum, ombr. vinu; empr. mediter.", 
a то значи:
"Дорски облик ВОИНОС, латински ВИНУМ, умбријски ВИНУ; медитеранска позајмица."

У немогућности, дакле, да да грчку етимологију и да назив објасни са становишта грчког језика, Шантрен у односу на његово порекло упућује на СРЕДОЗЕМЉЕ... Зато ваљда, што свуда око Средоземног мора има ВИНОГРАДА, ВИНА, ВИНОГРАДАРА, ВИНОГРАДСТВА, ВИНОВЕ лозе, ВИНЏИЈА, ВИНО-пија и још што-шта с тим у вези! У свему је најзанимљивије то, што - премда је у грчком језику консонант "В" рано престао да се изговара, у Хомеровој "Илијади", у многим њеним стиховима, из метричких разлога - да би се оправдала дужина појединих вокала - то архаично "В" мора да се реституише. То је један од значајних детаља и података о језику оних, који су у једно давно доба, кад се грчки још уопште није ни мало разликовао од "варварског" језика, спевали тај грандиозни еп.

Премда европски лингвисти у својим студијама - колико знамо - не узимају у обзир српски језик, верујемо, да није далеко дан, када ће наука открити и прихватити истину! Јер првобитно грчко ВОИНОС (српско дуго "И" у грчком је дало дифтонг, или двоглас "ОИ") с почетком "В", сасвим сигурно потиче од српског ВИНО! Зар није признато, да су се и грчки и латински развили из "пелазгијског?" А ево, шта је Вук записао, сабирајући грађу за свој "пелазгијски" савремени речник: ВИНОВА ЛОЗА, ВИНАРИНА, ВИНАРИЦА, ВИНИШЋЕ, ВИНО ЛОЗИЋ, ВИНКОТ, ВИНОБЕР, ВИНОБОЈ, ВИНОВ, ВИНОВАН, ВИНОВЕС, ВИНОВЕСАК, ВИНОГРАД, ВИНОГРАДАР, ВИНОГРАДАЦ, ВИНОГРАДСКИ, ВИНОПИЈА, ВИНОШ, ВИНОШ (планина), ВИНСКИ, ВИНУТИ, ВИНУШИНА, ВИНЦЕ, ВИЊАГА; Вук чак наводи ВИНЧАВАТИ СЕ за ВЕНЧАВАТИ СЕ, а и ВИНАЦ за ВЕНАЦ... Познато је, да су у античко доба за време гозби и разних свечаности стављали ВЕНАЦ на главу; а Вук наводи и ВИНАЦ. Треба изучити, који је од ова два облика старији; у српском језику и један и други облик су лако објашњиви. Код оволиког обиља ВИНО - ИЗРАЗА у СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ОД ВАЈКАДА, европски научници траже објашњење за грчко архаично "ВОИНОС" код црнога ђавола, само не код Срба, или га пак остављају под знаком питања као нешто немогуће за објашњење!

Најзад, веома је важно, да баш на овом месту подвучемо, да се у глаголском "В" и "Б" налазе сви елементи архаичне грчке дигаме. Да би се утврдило тачно, који елементи су ушли у обзир, потребно је свестрано и дубље проучавање, а за сада се морамо задовољити само овом констатацијом.
​
Да је грчки језик измењен, да не кажемо изобличен српски језик, то ћемо врло лако открити, консултујући савесно најбоље издање грчко - француског великог речника "Баји": А. Ваillу, "Dictionnaire Grec-Francais", redige avec le concours de E. Egger; edition revue par. L. Sechan et Pierre Chantraine, Professeurs a la Faculte des Lettres de Paris; Librairie Hachette, 1963., 26. edition. .
При овом закључку и у вери у њега учвршћује нас "отац историје", Херодот, који пише у књ. I, гл. 58:

"Затим је настао грчки језик, увек употребљаван заједно с њим (тј. пелазгијским), 
како се мени чини. Пошто су се отцепили (Грци) од Пелазга, будући слаби, од 
малог броја у почетку, повећали су се у мноштво народа, захваљујући особито прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа."

- Ево Херодотовог текста у оригиналу - реч по реч: 

"Το δε 'Ελληνικον γλωσση μεν, επειτα εγενετο, αιει κατε τη 
αυτη διαχραται, ωζ εμοι καταφαινεται ειναι, 'Αποσχισθεν 
μεντοι απο του Πελασγικου εον ασθενεζ, απο σμικρου τεο την 
αρχην ορμωμενον ανξηται εζ πληθοζ των εθνεων (Πελασγων) 
πολλων49 παλιστα προσκεχωρηκοτων αυτω και αλλων εθνεων 
βαρβαρων συχνωζ" (у књизи нејасан последњи ред)

49. Херодот, 1,58.

И да додамо још само један мали, али значајан Херодотов одломак, одвише речит, а да би га требало занемаривати, као што је то уобичајено:

''... το 'Αττικον εθνοζ εον Πελασγικον 50...''
"... атички народ будући пелазгијски..."

50. Херодот, 1,"57.

А тај исти пелазгијски народ живео је пре доласка Грка у целој Грчкој, тихо, мирно и бавећи се земљорадњом... Одвећ је познато, да су се Грци од њих научили земљорадњи, усвојивши упоредо с тим знањем и речи у вези с њом... Грчки писци су с дивљењем писали о пелазгијским путевима. каналима, па чак и о њиховим подземним каналима, који су били резултат стрпљивог рада Пелазга... 
Пелазги су познавали прераду метала, њихово добијање, или - како бисмо ми данас рекли - металургију. Грци су се од Пелазга научили и архитектури... Укратко, није било НИ ЈЕДНОГ ПОДРУЧЈА, У КОМЕ ПЕЛАЗГИ НИСУ БИЛИ ГРЦИМА УЧИТЕЉИ, ПА СЕ НАМЕћЕ - како на основу тога, тако исто и на основу свега до сада. изложеног - ЈЕДИНИ МОГУЋИ ИСПРАВАН ЗАКЉУЧАК, ДА СУ ПЕЛАЗГИ НАУЧИЛИ ГРКЕ И ДА ПИШУ, А ТО ЈЕ ТВРЂЕЊЕ КОЈЕ СЕ НАЛАЗИ И У ИЗВЕСНИХ АНТИЧКИХ, УПРАВО ГРЧКИХ АУТОРА.

УЗ СВЕ ТО, ГРЦИ СУ УЗЕЛИ ЈЕДНО ПИСМО, КОЈЕ ЈЕ ПРЕ ТОГА, А И ПОСЛЕ ТОГА БИЛО И ОСТАЛО НАЈСЛИЧНИЈЕ ЊИХОВОМ! ЧАК ЈЕ И РЕД СЛОВА КОД ЊИХ ОСТАО ИСТИ, А И ЊИХОВА БРОЈНА ВРЕДНОСТ. А ДА ТО ПИСМО НИЈЕ ЊИХОВ, А НИ ФЕНИЧАНСКИ ИЗУМ, СИГУРНО СВЕДОЧИ ЧИЊЕНИЦА, ДА НИ ТУ, НИ ТАМО НАЗИВИ СЛОВА НЕ ЗНАЧЕ НИШТА, ДОК НАЗИВИ СЛОВА СРПСКЕ ГЛАГОЉИЦЕ, А И ЋИРИЛИЦЕ ПРЕДСТАВЉАЈУ ЧИТАВ ЈЕДАН МОРАЛНО – ФИЛОЗОФСКО - ВЕРСКИ СИСТЕМ, УЗ ГЛАВНЕ И ЈАСНО ИЗРАЖЕНЕ ПРИНЦИПЕ СВАКОДНЕВНОГ ЖИВОТА!

Није нам познато, да је ма ко од научника, који се баве проучавањем разних подручја старе Грчке узео и тумачио у овом смислу напред наведени Херодотов текст. Те тако - упркос несумњиво свим великим напорима лингвистике и филологије, последња реч још није изречена. Често се код извесних савремених писаца чита, да историја коју данас учимо, није права историја, али нико не каже, шта је истина и која би била права историја! А Ami Boue је у свом више пута у овој студији цитираном делу "Европска Турска", на страни 41. другог тома рекао, да постоји

"стара антипатија између Грка и Срба и да је та чињеница утолико више 
чудновата, што су познати радови, одн. студије, којима извесни филолози 
настоје да установе потпуно заједничке корене грчког и српског језика"

"...оn connait les travaux de certains philologues pour retrouver 
des racines tout-a-fait communes aux langues grecque et serbe."

Међутим, свих тих радова је на неки чудноват начин нестало, као да их је црна земља прогутала! Ми сматрамо стога овај посао као почетак једног новог и огромног подухвата, који треба да сачува извесне истине од праве гробнице заборава! Завршавајући овај део студије, да се још позовемо на француског историчара, по имену Francois Pouqueville, који је написао неколико дела о Грчкој.51 Он је путовао и боравио на Балкану и провео извесно време у самој Грчкој, а по повратку у Париз објавио је своја запажања. Његови критичари су особито истицали тачност његових описа, а и оригиналност његових запажања, заснованих на чињеницама. Између осталога, Pouqueville je придавао велики значај претходницима Грка у Грчкој, Пелазгима, а његове закључке о њима резимирао је А. Descubes:52

"D' apres Pouqueville... les Pelasges sont les habitants les plus 
anciens de la Grece. Les Atheniens firent construire aux Pelasges 
leur Acropole... La tradition veut qu'ils ont enseigne aux Hellenes, 
leur vainqueurs, l'an de cultiver la terre; ils leur auraient egalement 
communique leur religion; et qu' ils leur aient fait connaitre 
l' alphabet pelasgique...''

"По Пукевилу... Пелазги су најстарији становници Грчке... Атињани су 
присилили Пелазге, да изграде њихову Акрополу... По традицији, они су 
научили своје победиоце, Грке, вештину обрађивања земље; они су им такође 
предали своју веру, и ОНИ СУ ИХ НАУЧИЛИ ПЕЛАЗГИЈСКОЈ АЗБУЦИ..."

51. Voyage en Grece, 1820-1822.; L'histoire et la description de la Grece, 1825.; Histoire de la regeneration de la Grece.
52. Nouveau Dictionnaire d'Histoire, de Geographie, de Mythologie et de Biographie...

Немогуће је објаснити, а још мање прихватити ћутање науке о нечему, што је тако недвосмислено и јасно речено!

Gregor Dankovszky је у свом делу "Die Griechen als Stamm - und Sprach verwandte der Slawen - historisch und philologisch dargestellt" ("Грци као племенски и језички сродници Словена - историјски и филолошки приказ") - у неку руку наставио напред наведену Херодотову мисао, показавши убедљивим примерима, како се језик древних Срба - мистериозних "Пелазга" - прометнуо у грчки. Но то је посебна и опсежна студија, којој ћемо се посветити по завршетку ове књиге.

Често ме је моја мајка, док сам се враћала с пуним рукама бележака, питала:
- Јеси ли опет данас нешто нашла, дијете?
- Вала, мајчице, јесам.
- По Богу, дијете, дадох те у школу, да нешто научиш, а ти још увек стално нешто тражиш и кукаш, да ништа не знаш! Па кад ћеш већ једном нешто знати?
Данас, када моја мајка више не може да ми постави никакво питање, ја у мислима настављам разговор с њом и кажем јој:
- Тек сада ништа не знам, мајчице! Тек од овог часа треба да се ради!
Париз, маја 1982.г.

Аутор: Винеда