Коначно разоткривање највеће историјске загонетке
Наслов оригинала : Gavin Menzies „The Lost Empire of Atlantis“- Copyright © 2011 by Gavin Menzies First published by Orion Books, London Књига I (ОТКРИЋЕ – МИНОЈСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА, стране 1 – 19, текст у фокусу: (серб.) » Био сам загледан ка северу, на балкону нашег хотела, блистава светла града почивала су ми шћућурена под ногама. Дубоко доле, Егејско море протезало се у ноћ ка невидљивом хоризонту. Негде тамо на пучини крило се древно, разорено острво Тера. Окренуо сам се и пошао у своју собу, но једно нисам знао: да се под тим острвом крије тајна стара хиљадама година, тајна која ће изазвати револуцију у мом виђењу историје. Све моје представе о историји и испитивању света убрзо ће се преокренути наглавачке. Моја супруга Марсела и ја радовали смо се тихом, контемплативном Божићу који ћемо провести одсечени од света. Након истраживања материјала за нову књигу, био сам уморан као псето, па смо тако одлучили да одемо на кратак одмор на Криту. Путоваћемо преко Атине, једног од наших најдражих места на кугли земаљској. Никаквих ни мобилних нити мејлова: Божић ћемо провести уз свеће у једном бившем византијском манастиру. Или смо макар тако мислили. Наш пријатни сан о дугим шетњама кроз рушевине класичног света, иза којих ће уследити недеља спартанске једноставности у планинама Крита, распрштао се у парампарчад кад смо стигли у Атину и тамо затекли мини-буну у зачетку, одмах испред хотела. Пред нама су врвеле гомиле демонстраната, вичући, машући транспарентима и преврћући аутомобиле. Полиција је – наоружана и у опреми за разбијање демонстрација – злослутно стајала пред њима. И тако смо продужили право на Крит и нашли други смештај, на свој начин такође идиличан: мали хотел у угодној старој млетачкој луци Ретимно, на северу. Прва два дана обележили су потопски пљускови. А онда је на Бадње вече киша стала. Неколики зраци сунца претворили су се у благо, доброћудно јутро које нас је мамило да истражимо и оно иза снежних планина што су се виделе с нашег балкона. То што смо тога дана нашли потпуно је затрло сваку мисао о миру и одмору: наше откриће потераће ме у одлучан лов на сазнања по читавом белом свету. Кренули смо колима. Местимично су уски путеви више личили на газове јер се њима сливала киша од претходна два дана. Пролазећи прилично опрезно кроз читав низ блатњавих али љупких села, видели смо да на чокотима још има гроздова. Земља уз друм била је застрта жутом детелином као тепихом, а смокве су још чувале своје тамнозелено лишће, иако је био Божић. Крит је невероватно плодно острво. Док смо излазили из једног рушевног села, видели смо двојицу како вуку свињу преко друма и везују је између двојих лестава, спремајући је за клање. На крају вожње врлудавим путевима, које су често препречавала стада црно-белих коза, с меденицама што звоне да растерају змије, стигли смо на своје одредиште, одабрано тог јутра сасвим насумично: дошли смо до древне палате у Фесту. Мит вели да је град Фест основао један од синова легендарног јунака Херакла. Свакако изгледа величанствено. Срушени комплекс палате простире се попут беле плоче наспрам тамнозелене тканине борова ка југу острва. Стари Грци веровали су да је то један од градова које је основао велики краљ Миној, митолошка личност, који је владао Критом више нараштаја пре Тројанског рата. Убрзо пошто смо почели да разгледамо рушевине, открили смо да је симбол Минојевог краљевања био лабрис, или двогуба секира, опасно церемонијално оружје у виду два месечева српа, у фази опадања и фази попуњавања, окренутих леђа у леђа. Други симбол Минојеве неизмерне моћи био је страшни лик горопадног бика.
Закорачили смо у једну рушевину од које нам је застао дах. Фест је огроман: већи од краљевског дворца светог римског цара Карла Великог у Ахену, и најмање трипут пространији од лондонске Бакингемске палате. Њена моћна али једноставна архитектура беспрекорно је изведена отмено сеченим каменом, и грађена је, рекло би се, по једном хармоничном плану. Широка, отворена степеништа воде од Позоришта до Биковске арене и Краљевске палате, а одатле до глатких камених платформи с којих пуца поглед на венац планина и зелену раван што се косо спушта ка далеком мору. Био је то призор који оставља снажан утисак светлости и пространства. Док је сунце поигравало на барама и по двориштима, у одразима азурног неба, читаво то место изгледало је као фатаморгана која лебди између неба и земље. Његово спокојство и размере обоје су нас у трену подсетили на исто: на монументалну архитектуру Египта.
Једна чињеница одмах нам је пала у очи. Попут Кноса, свог можда славнијег сестринског комплекса нешто даље на североистоку, палата у Фесту је древна, много старија од велелепног Партенона у Атини, саграђеног око 450. п. н. е., кад је Грчка била у зениту своје моћи – а становници Феста су живели у раскоши и удобности више од хиљаду година пре тога. Ова палата је једнако достојна поштовања као Старо царство египатских фараона, и једнако древна као велике пирамиде у Гизи. То место је било настањено, открили смо, од 4000. године старе ере. Ово последње је за мене уистину било изненађење. Како то да сам толико мало чуо о таквој чудесној али сразмерно непознатој палати, чија лепота се може мерити с лепотом индијског Таџ Махала? Шта ја уопште знам о људима који су је саградили: о људима које знамо као „Минојце“? Док смо корачали усијаним двориштем палате, схватили смо да су стари Минојци, у време кад је већина Европљана још живела у примитивним колибама, градили палате с поплочаним улицама, купатилима и функционалном канализацијом. Без премца у своме веку, то напредно инжењерско знање омогућило је Минојцима један живот на високој нози који је све друге савремене „цивилизације“ бацао у сенку: имали су сложене системе водоснабдевања, непропусне одводе, разрађен систем вентилације, па чак и зидове отпорне на земљотрес. Попели смо се огромним церемонијалним степеницама, газишта благо накошених како би могла да отиче кишница. На крају једног уског ходника одједном смо се обрели у одаји обложеној алабастром. Ту су се одозго из окна расипали сунчеви зраци и обасјавали неме зидове. Те одаје, некада високе по неколико спратова, познате су као Краљичине собе, тако су нам рекли. Владари Феста уживали су у чудесним мермерним зидовима унутар палата: ти људи су живели здравим и префињеним животом у лепо зиданим каменим кућама. Безбедне житнице штитиле су пшеницу и просо од пацова и мишева, резервоари су чували воду у свако доба године. Мештани су имали на располагању топлу воду за купање и туширање – мушкарци и жене купали су се засебно – док су у нужницима имали текућу воду. Резани камен, стручно постављан, поплочавао је акведукте који су доводили врућу и хладну воду из природних топлих и хладних извора што окружују палату. Цеви од печене глине, прављене од делова који се уклапају, обезбеђивале су непрекидан доток воде, која је вероватно пумпана неким хидрауличним системом. Укратко, то што смо видели пред собом приказивало је један напреднији живот него што је био у египатском Старом царству, ведској Индији или шанговској Кини тог доба.
У добар час смо купили књигу професора Стилијаноса Алексијуа Минојска цивилизација, за седам евра. Док смо прелетали њен текст, постало је очигледно да је у давна времена Крит био, баш као што је и сад, острво магнетске привлачности, место о каквом ће сваки приповедач и песник зборити са страхопоштовањем. То уважавање је и надахнуло моћне легенде, и о самом месту, и о људима који су ту обитавали. Прича вели да се на Криту родио и умро поглавар богова Зевс, а један други бог – Дионис – ту је наводно измислио вино. Заправо, огроман број старогрчких митова које сам ја учио у школи пореклом је са Крита – њихова моћ је толика да су им приче преживеле хиљадулећа. Епске саге попут оних које је у осмом веку старе ере испредао грчки песник Хомер приповедале су се уз породична огњишта столећима пре тога. У деветнаестом певању Одисеје, Хомер с поштовањем пише о Кносу као о славном граду који је препокрила легенда. Прочитавши нешто мало више о минојској цивилизацији, схватио сам да је Хомер био потпуно у праву.
Ова изузетна цивилизација није се ограничавала само на Крит. Слично ластама које смо видели како лете изнад наших глава, и Минојци су били прекаљени летњи путници. У ствари, рекао нам је водич, фреске египатског Старог царства с приказима дипломата - посланика Кефтијаца – тако су стари Египћани називали Крићане – красе гробнице великодостојника из доба Тутмеса III, из 18. династије. Насликани су како носе обредне посуде за изливање уља. То је значило да је око 1425. п. н. е. у Египту било минојских путника: прилично непојмљива помисао. Чисто из доконости, запитао сам се није ли тај неустрашиви древни народ надахнуо понеке вековима старе грчке митичне епове: приповести о Јасону који препловљује мора са Аргонаутима, Одисејевих пуних десет година пловидбе и изврдавања разним опасностима пре но што ће се вратити кући и верној супрузи Пенелопи. Ја сам властиту одисеју започео пре више од двадесет година. Почела је открићем једне мало знане млетачке мапе. Брижљиво исцртана карта Cuanea Picigana, настала у 15. веку, показује и Европу и у то доба наводно још неоткривена острва Порторико и Гваделуп. Средњовековна историја већ је била постала занимање које ме је читавог обузело, а та прилика ме је коначно учврстила у уверењу да би историја света – посебно историја људске пловидбе морем – морала да се радикално изнова напише. Пициганова карта нацртана је 1421. године – и тако сам и назвао своју прву књигу. Открио сам да су се и сами Португалци, који су се неуморно отискивали на европска путовања стазама открића и разоткривали тајном још делимично заоденуто лице Земљине кугле, ослањали на много старије карте. Та чињеница је просто вапила за једним врло очигледним питањем: ко их је цртао? Траг доказâ повео ме је на други крај света, међу људе које већ одавно поштујемо због њихове генијалности и мудрости. У то време је само једна држава, схватио сам то, имала материјалних извора и, што је најкључније, бродова да се отисне у једну тако амбициозну пустоловину: Кина. Кинези су опловили земаљску куглу читав век пре Магелана, тврдио сам. Америку су открили они – као што су стигли и до Аустралије 350 година пре британског капетана Кука. За једног бившег поморског капетана, Пициганова несвакидашња карта чувала је скривену поруку, попут зборника који чека да буде разоткривен. Иако је тек чиста срећа заслужна што сам све то пронашао, тај први путоказ повео ме је диљем Европе, а потом и даље, у Азију, на истинско путовање ка открићима.
И ето мене поново, овог пута на Криту, опчињеног цивилизацијом која је, чинило се, поседовала такву дубину да је морала бити важна за овај свет, а ипак је тако слабо схваћена. У поређењу са импресивним знањима која смо накупили о старим Египћанима, овде је изгледало као да постоји нека џиновска завера да се егзотична, изражајна минојска култура сачува у тајности. У одређеном степену, ја сам већ имао нека магловита знања о изванредној архитектури Крита. Но кад је реч о умности и блиставости културе што ју је произвела – о томе просто појма нисам имао. Чињенице су показивале да су ти древни љубитељи забаве – који су тако лепо живели, који су ронили заједно с плискавицама и чији су се млади атлетичари преметали биковима преко леђа – израђивали и неке од најлепших примерака накита свих времена. И сликали су фреске које се могу такмичити с најбољим зидним сликама европске ренесансе. Све ми је то дотад у потпуности било промакло. А као со на рану била је ту и иронија таквог безданог зјапа у моме знању: мени Крит и није био баш непознаница.
Кад сам педесетих ступио у Морнарицу, Велика Британија још је била светска сила. Дакле, у младости сам, као морнар, путовао с великим флотама у поморске базе широм света – од Северне и Јужне Америке па до Аустралазије и Кине. Као млађи официр страже, 1958. задесио сам се у наоружаној патроли око критског суседа Кипра; наша мисија је била да спречавамо терористе који кријумчаре оружје. Грчки кипарски националисти организације ЕОКА борили су се против британске управе, па смо били немилосрдно упослени. Кад је брод Дијамант добио недељу дана одмора на оближњем Криту, усидрили смо се у Суди, и на величанственом спомен-гробљу одали пошту нашим палим борцима из Другог светског рата. На стратешком положају између Европе, Африке и Азије, Крит је острво правоугаоног облика, дугачко 250 километара у правцу исток–запад и широко између 11 и 60 километара у правцу север–југ. У време Другог светског рата Орион, крстарица којом је касније командовао мој отац, изгубио је ту стотине војника посаде услед нападâ немачких бомбардера. То острво је стратешки драгоцено и око њега се отимају већ хиљадама година. Најпре су, изгледа, Микењани, народ с данашњег грчког копна, потиснули Минојце. Потом су се ту борили Грци против Римљана; Ромејци су ратовали с Млечанима; Млечани су одступили пред отоманским Турцима, а Турке су избацили Крићани. Најзад, за Крит су се очајнички борили и Немци и савезници, обе стране с храброшћу за узор и са варварском жестином. Па чак и данас ту је лука НАТО пакта и уједињена грчко-америчка ваздушна база у Суди. Марширали смо некоришћеном пругом, која се у пролеће претварала у ћилим од божанственог пољског цвећа. Након неуморне кипарске кише, овај предео оставио је на нас жив утисак: плодне равнице тог острва средоземно сунце греје девет месеци у години. Те ноћи пре педесет година, неки тамошњи сељак дозволио нам је да се улогоримо на његовој ливади. Обезбедио нам је јагње и буренце домаћег критског вина; наложили смо ватру и дали се у традиционалну морнарску певанију. Кувар Мифсуд је свирао на органиструму; први стјуард Васало рецитовао је поезију. Касније ме је љупка сељакова кћи Марија повела у шетњу. Хтела је да ми покаже разрушени камени град, за који рече да је ту близу. „Веома је стар“, казала ми је. „Старији од две хиљаде година – обрнуто у времену.“
Хтела је да каже како то место потиче из доба од две хиљаде година пре нове ере.
То се мени учинило несвакидашњим. Као кроз маглу сам из школских дана памтио да је златно доба старе Грчке наступило негде хиљаду и по година након тога, око 500. п. н. е. Много позније у животу, закључио сам да смо Марија и ја сигурно ишли до Арханеса, села које је можда било летњиковац за исте оне Минојце што су раскошно живели у Кносу. Али како су се наредна два месеца претворила у ковитлац усидравања по забитим острвима, пливања с младим мештанкама и максималног гутања локалне културе и вина званог дóпио красí, што је домаћа верзија „марисинија“, убрзо сам заборавио на те низове древних година апстрактног звука. Сада сам ту био опет, с нашим мркопутим локалним водичем који је упорно тврдио, баш као некада Марија, да је та некадашња цивилизација његовог мајушног острва била за свет једнако важна као и египатска. Шта ако су обоје у праву? Управо је месни бизнисмен и археолог-аматер Минос Калокаиринос, имењак легендом прослављенога краља Миноја, открио 1878. прву и најславнију међу свим древним палатама Крита – Кнос. Калокаиринос је најпре откопао велико складиште пуно питоса – огромних посуда безмало човечје висине у којима се некада држало маслиново уље. У то време кад је археологија била у повоју, Калокаиринос је стао да избацује налаз за налазом, чудеса која су вековима почивала закопана у мраку подземља. На његову велику жалост, умешали су се неки тамошњи земљовласници и обуставили му рад. Кад је немачки археолог Хајнрих Шлиман, човек који је ископао Троју и Микену, покушао да купи „Кефалско брдо“, одвратили су га ценом која је, по његовом мишљењу, била астрономска. А онда је 1894. Пионир британске археологије сер Артур Еванс чуо шта се тамо догађа и затражио дозволу за рад, уложивши зараду од породичне фабрике хартије како би извојевао право на ископавање. Развалине које је Еванс ишчупао из спеченог критског тла припадале су палати чија се величанственост тешко могла и замислити. За открићем Кноса, током следећег века уследила су и откривања других древних палата, градова и лука. Еванс као да је открио читаву једну прастару цивилизацију; заносну расу с напредном и егзотичном културом. Њене припаднике назвао је Минојцима. Зашто баш тим именом? Као и друге пре њега, и Еванса је занела моћ грчког мита. До 1900, кад је Еванс почео да ископава велелепну палату, наше једино знање о тој древној цивилизацији потицало је из једне необичне подлоге мита који окружује то острво, као и од класичних песника који су је задивљено величали. Старо критско предање вели да планински врх Јуктаса, који влада хоризонтом кад се из Кноса гледа на југ, чува отисак навише окренутог лица моћнога Зевса. Као да је ту погребен па одржава острво на своме полеглом телу. Митски дом врховног владара, краља Миноја, славан је по томе што је садржао огроман подземни лавиринт. Силни Миној био је покровитељ великог изумитеља Дедала – а што још страшније звучи, по легенди је он био и тиранин који је са атинског копна захтевао људску жртву. У лавиринту је митски краљ Миној држао страшнога Минотаура, чудовиште које је било напола бик, напола човек. Сваке године је Миној тражио младе девојке и момке из Атине на име данка, па их затварао у лавиринт да њима нахрани неман. Док је Еванс вршио ископавања на Кносу, један радник огласио се престрављеним криком. Мит је израњао из прашине. Нашао је „црног ђавола“, викао је, са страхом зазирући од предмета који је ишчепркао из тла. Заправо је био открио упечатљив вајани приказ бичје главе с црвеним очима – скулптуру монументалне снаге и злослутности, крунисану огромним роговима. Скулптура је била израђена до последњег детаља, као да је жива. Кад су је извадили из њеног прастарог почивалишта, прича се, бикове дивљачне очи покренуле су се у дупљама. Што су дубље копали, то су се све више Еванс и његови сарадници одушевљавали откривајући да та предивна палата на брду заиста, изгледа, у својој утроби крије прави лавиринт – сплет дубоких подземних тунела – сахрањен под њом. Фреске с приказима бикова у нападу утврдиле су нашег археолога у једном све јачем убеђењу: сав нађени материјал наговештавао је да су се људи ту клањали богу-бику. Тридесет година пре тога, Евансов колега Хајнрих Шлиман запањио је свет кад је театрално објавио да се „гледао са Агамемноном очи у очи“. Он је радио на ископавању микенске утврде, у потрази за легендарним јунацима Тројанског рата. Ова Немчева тврдња, да је нашао и право тело те јуначке фигуре из легенде, дала је тежину једној привлачној помисли – да силно вољени стари текстови Вергилијеве Енејиде и Хомерове Илијаде, све и ако нису баш дословно истинити, имају снажну подлогу у стварности. Романтичар у души, Артур Еванс био је убеђен да је он за древни грчки мит урадио исто што и Шлиман за Вергилијев и Хомеров еп. Снажно је веровао да је нашао прави дом митског краља Миноја и његовог злог Минотаура. Острво јесте окруживала легенда, али из прастарих сенки Еванс је ишчепркао врло стварне људе; људе који су на врхунцу свога процвата, негде од 2160. до 1500. године старе ере, врло очигледно располагали баснословним богатством и силом. Крајње занимљив био је и висок степен напретка тог друштва – оно је било готово модерно. Мушкарци и жене, рекло би се, у њему су били једнаки. И више од тога: Минојци су се, изгледа, клањали богињи, једнако као бику. Ту сам већ држао у рукама брошуру која је износила нечувену тврдњу да је Фест стар исто колико и најстарије египатске пирамиде: његова палата је савременик египатског Старог царства (2686–2125. п. н. е.). Она је саграђена у ери фараона Кеопса и Кефрена и Велике пирамиде у Гизи. ПАЛАТЕ Тек малобројне цивилизације тако су потпуно ишчезле из историје као што се догодило с цивилизацијом Минојаца. Делом је то зато што њихове изузетне палате нису биле уништене једном, већ двапут. Главна палата у Кносу први пут је настрадала од пожара негде око 1700. године старе ере. Нова палата која је затим изграђена више је личила на урбани комплекс него на самосталну палату, а поједини њени делови били су високи и по пет спратова. Она није служила само као краљевска резиденција него и као средиште верских обреда и политичког живота на острву. Уједно је била и база производње извозне робе као што су мачеви и грнчарија. Ту је било прометно: на све стране налазиле су се муљаче за маслине и млинови за жито. Потреба за водом била је испуњена уз помоћ акведукта који је спроводио воду из извора удаљених око 10 километара, у Арханесу. Величанствена здања и степенасти вртови били су груписани око пространог дворишта у средини, које је служило и за света ноћна славља где су острвљани одавали пошту својим божанствима уз прескакање бикова и екстатичне игре под бакљама. Читав комплекс простирао се на површини од два хектара. Генијалан систем зидних преграда и кровних отвора за пропуштање светлости испуњавали су ту велелепну, стубовима богату палату хладном, шаренкастом светлошћу. Имали су чак и прозорска окна, начињена од танких плоча прозирног алабастра. Стубови здања били су од чемпресових дебала, обојених у црвено и посађених на плинту. На многим зидовима појављује се двогуба секира, симбол миноса, краља. Грчка реч за ту секиру гласи лабyрос, по чему је и лавиринт добио име. Та палата од 1.300 соба била је толико сложена – таква маса ходника, пролаза и одаја, уз непрегледне подземне складишне просторије што су се протезале под здањем – да неки спекулишу да је мрачни, тескобни лавиринт из славне легенде заправо сам Кнос. Друго разарање, за које се испрва мислило да га је изазвао земљотрес, догодило се око 1450. године старе ере. Чини нам се да живот и није био нарочито суров према просечном Минојцу. Музеј Ираклиона поседује керамички модел с приказом предивног низа веселих кућа у доњем граду, опасаних тракама јарке боје. Играли су друштвене игре, једну верзију дама, рецимо, а испред кућа су пекли роштиљ на жеравницима с ћумуром. Имућнији су на селу имали летњиковце.
До данас су од већих комплекса палата на Криту откривени Кнос, Фест, Малија и Като Закро. Закро је пет пута мањи од Кноса. Већина палата је, изгледа, грађена у складу с рељефом. Њихова огромна старост поставља пред научнике проблем кад је посреди датирање. Један систем одређивања старости заснива се на архитектуралном развоју палата, и по њему се минојски период дели на претпалатни, протопалатни, новопалатни и послепалатни.
И не само то. Док сам читао књигу професора Алексијуа, открио сам да је изванредни египатски сунчани краљ Ехнатон поседовао бројне примерке минојске грнчарије и чувао их изло- жене у својој палати у Амарни. Од помисли на могућ смер у коме води та идеја укопао сам се у месту. Тај професор, високо цењен у својој области, управо ми је говорио да Минојци нису само путовали у стари Египат: они су штавише трговали с фараонима. Фиктивни прикази Крићана, чувених Кефтијаца, како су их Египћани звали, који носе зооморфне ритоне (обредне посуде за леванице) и друге уметничке творевине типичне за новопалатни период као поклоне с Крита, красе гробове великодостојника исте те династије. Најзад, фрагменти послепалатне [критске] грнчарије [1400–1100. п. н. е.] нађени у Амарни, у палати Аменхотепа IV, каснијег Ехнатона (настањеној од 1375. п. н. е.), помажу нам да одредимо почетак послепалатне ере, а исто тако и доба разарања палате [у Фесту], будући да је слична грнчарија нађена и на њеним подовима. За тих двадесет година откако сам 1988. започео истраживања поводом своје прве књиге, 1421, ништа ме није изненадило тако као потврде професора Алексијуа о дуготрајној поморској трговини између Крита и Египта, од 1991. до 1400. п. н. е. А моја пак теза гласила је да су први светски морепловци били Кинези, почев са 1421. годином – нове ере! Но потврде међународне трговине вековима и још давније пре рођења Христовог наметнуле су једно сасвим другачије виђење моје књиге о кинеским путовањима у Северну и Јужну Америку. Судећи по солидно истраженим и потврђеним археолошким доказима, Минојци су путовали далеко од својих родних обала. Штавише, рекао је поносито наш водич, Минојци су још у нечему важном били први. Они су измислили писање. То се мени учинило као нешто крајње мало вероватно. Зар нису Египћани или Сумерани то постигли пре њих? Кад сам му се супротставио, водич је поносно показао белешке које је држао у руци, пуне малчице изгужваних слика. Међу његовим листовима видела се фотографија чудновате црвене керамичке плоче, испуњене јасним белим знаковима. Била је то енигма какву нигде другде нисам видео. Симболи се нису низали здесна налево, па чак ни слева надесно, као у кинеским рукописима. Стаза овог језика, ако је посреди уопште био језик, кретала се укруг, као завојница лавиринта. „То је мистерија: нешто што не умемо да растумачимо.“ Наш водич је повукао прстом дуж знакова. „Како се зове?“, упитао сам, истински закопкан. „Диск из Феста“, одговорио је он. Објаснио је потом да би та недокучива древна слова или знаци могли бити прво човеково линеарно писмо: можда би се чак боље описали као прва штампа, с обзиром на то да су симболи утиснути у глинену површ пре печења, негде око 1700. п. н. е. Ту почива скривен језик; тајна историја записана у керамици. Диск би могао бити кључ за разумевање читаве једне ишчезле цивилизације. Али потпуно је нечитљив, рекао је водич, чак и стручњацима. Погледавши пажљивије, видео сам податак да је у површину те кружне плоче утиснут 241 симбол. Поједини пиктограми изгледали су напросто као штапићи, а можда су представљали и неки вид основног бројања. Други су били чудни, закукуљени и наизглед пуни симболичког значења; слике риба, воћа, чак и људских глава. Диск је нађен 1903. у малој соби у подруму, недалеко од остава „архивске одаје“ у североисточним целинама палате у Фесту. На непун педаљ од ње почивала је таблица коју сад називамо именом ПХ-1, и која је донела прво откриће тајанственог крићанског писаног језика. Сада га знамо као „линеарно А писмо“. Попут диска, и она засад потпуно измиче преводу, иако је то исто писмо у међувремену нађено и на многим другим предметима и артефактима у различитим градовима на Криту. Прва нама позната примена линеарног А писма била је ту у Фесту, а поједини стручњаци верују да су линеарно А писмо и чудни пиктографски језик диска тесно повезани. Какво чудо: држати кључ једне ишчезле цивилизације у рукама, а не моћи да му докучиш смисао! Диск из Феста може се видети у првом блоку табли у боји. Мучила ме је још једна изузетно важна мисао: ако су Минојци били толико напредни – образовани и уметнички профињени као стари Египћани, ако су цивилизација која је изумела и писање и штампање, као и примену невероватног реализма у ликовној уметности вековима пре класичне Грчке – како то да свет тако мало зна о њима? А следеће, неминовно питање гласило је: шта се десило с Минојцима? Драматични одговор нашег водича на то питање упутиће ме у један сасвим нов поход. Фест, његова посестрима град- -палата Кнос и остали минојски градови „настрадали су, сви одреда, у страшном земљотресу“, саопштио нам је. Изгледа да је ово чаробно друштво нагло нестало са видика негде око 1450. године старе ере. Још откако је Кнос поново изронио из плодног критског тла, људи се питају шта се то, побогу, могло десити кад је потпуно угасило животну силу у тим егзотичним градовима из давнина, градовима с тако моћним дворским културама да су надахнули неумрле митове старих Грка. Тад сам и ја већ горео од жеље да сазнам нешто више. А јесте ли сигурни да је посреди био земљотрес?“, упитали смо водича. „Јер у овој књизи пише да је острво Санторини, илити некадашња Тера, које се налази на сто четрдесет пет километара одавде, разорено у исто време, дејством огромног вулкана.“ Морали смо да пођемо тим трагом. «
*
(I) Извор и назив дела : Наслов : Iščezlo carstvo Atlantide Аутор : Gavin Menziz Број страна : 408 Писмо : Latinica Година издања : 1. oktobar 2012. Издавач : Лагуна ISBN: 978-86-521-1044-5 * (II) Извор и назив дела : Наслов : The Lost Empire of Atlantis: History's Greatest Mystery Revealed Аутор : Gavin Menzies Издање : илустровано, поново одштампано издање Издавач : Phoenix, 2013 ISBN 0753828855, 9780753828854 Дужина 400 страница * (III) Извор и назив дела : Наслов : 1421: The Year China Discovered America Аутор : Gavin Menzies Издање : илустровано, поново одштампано издање Издавач : HarperCollins, 2004 ISBN 006054094X, 9780060540944 Дужина : 649 страница * (IV) Извор и назив дела : Review Reviewed Work : 1421: The Year China Discovered the World by Gavin MENZIES Review by : Jeffrey Mellefont The Great Circle Vol. 25, No. 2 (2003), pp. 44-46 Published by : Australian Association for Maritime History
Аутор: Крсто Крцун Драговић
|
|