Неколико деценија пре Сипријана Робера писао је о глагољици Franciscus - Maria Appendini у оквиру свога предговора Стулићеву речнику (1806. године). Он је чак још смелији од француског слависте тиме, што иде даље у прошлост од њега, везујући њен постанак за трачко - илирски род, управо за античке Србе. Ево, шта он пише на страни X, 2. тог свог значајног предговора, који представља једну врло озбиљну научно продубљену студију, засновану на бројним сведочанствима:
" Glagolitici autem alphabeti inventor, quem e... thraco - illyrico genere ortum ferunt (v. Clem. Grubissich)31, eiusmodi fuit industriae, ut illyricа litterarum nomina sibi succedentia quasdam sententias complecterentur, orbesque verborum perfecte clauderint; dum in aliis alphabetis nec characterum appelado, nec corundem ordo quidquam significat. En lit terarum nomina, earumque dispositio:
Ево, дакле, шта каже Апендини у односу на глагољицу:
"Изумитељ пак глагољске азбуке, која је - кажу - настала код трачко - илирског народа, поступио је тако да имена илирских слова, следећи једно за другим, изражавају неку мисао и савршено обухватају смисао речи; док код других азбука - ни назив слова, а нити њихов ред ма шта значе. Ево назива слова и њиховог распореда."
31. "In originem et historiam alphabetici slavonici glagolitici... disquisitio populorum septemtrionalium..." a
Clemente Grubissichio, Venetii, MDCCLXVI. "O пореклу и историји словeнске глагољске азбуке"... истраживање о северним народима од Клемента Грубишића, 1766. год. Што се тиче табеле са словима, њиховим називима и латинским преводом - ту је све јасно, без посебних објашњења. Но ипак, има у вези с приказаном азбуком једна важна напомена: Сипријан Робер је, обележавајући назив сваког слова, којих је у њега мање, него код Апендинија, те називе повезивао искључиво с ћирилицом. Међутим, Апендини тврди, да наведена имена нису имена гласова ћирилице, већ глагољице. По њему - и назив азбуке је значајан, јер ЋИРИЛИЦА се зове зато, што се њен изум приписује светом Ћирилу. Међутим, ГЛАГОЉИЦА носи име, или управо тако - ГЛАГОЉИЦА, по четвртом називу по реду - "ГЛАГОЉЕ", а зове се и БУК-ВИД-са, одн. БУКВИЦА, што је - увек по Апендинију - сложеница од другог и трећег назива. Што се тиче прве три речи, постоје две варијанте њихове интерпретације. По Сипријану Роберу би се ту радило о алузији на пророчко дрво "букву", посвећену богу Виду: АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ. Међутим, по Апендинију би те прве три речи изражавале у првом лицу - у неку руку - самоафирмацију, или - аутоафирмацију бога: ЈА (сам) БОГ ВИД. Додамо ли к томе, да он изводи порекло ГЛАГОЉИЦЕ, или БУКВИЦЕ од ТРАКО - ИЛИРА - ево још једног огромног посла за марљивог истраживаоца! Јер управо тврђење о постојању таквог порекла одводи нас право у давну прошлост, у којој је живео Орфеј, трачки краљ, а на што ћемо се вратити пошто будемо завршили приказ Апендинијевог одељка о ГЛАГОЉИЦИ. На овом месту нас још занимају Апендинијеви закључци о Глагољици, које је изнео у више тачака. Тако он у тачки првој каже:
После овога Апендини објашњава, да стари називи слова следе један за другим у једном одређеном смислу, формирајући моралну поуку, или изражавајући мудрост стечену искуством. Међутим, новододана имена не значе ништа и стварају осећај неодређености.
Ми смо ту азбуку, која садржи старе и нове називе, нашли у напред цитираном Грубишићевом делу, који на стр. 45., пре навода слова, пише " Serbloum32 vero dialecto ita pronunciatur", tj.: "У српском језику овако се изговарају (слова): "az, buk, vjed, glagolje, dobro, jes, živjeti, selo(m), zemlje, iže, i, ie, kako, ljudi, mislite, naš, on, pokoj, reci, slovo, tvrdo, uk, fi, hier, psi, o, od, zi, ciarv, cierv, scaj (čaj), staj." DALMATICA ENIM ET SERBLIANA PRONUNCIATIONE ID ASSECUTI SUMUS, ut litterarum nomina inanes non esse voces, casusque..."
''Primo: Nomina litterarum alphabeti utriusque a Dalmatis et
Serblis minus corrupte, quam ab alias Slavis pronuntiarii. "Имена азбучних слова закључује Апендини, код Далматинаца и Срба мање су изобличена, него у изговору осталих Словена.'' ''Secundo: Vetusta alphabeti huius elementa ex Dalmatica et Serbliana litterarum pronuntiatione esse cognoscenda, atque a noviter inventis distinguenda. " ''Стари елементи азбуке препознају се по далматинском и српском изговору гласова, разликујући се од новијих."
32. У вези с овим Апендинијевим коментаром о Глагољици, да се осврнемо на још један хрватски научни фалсификат. Познато је, на какав начин и уз какве изјаве о "браћи Србљима" је Гај присвојио српски језик за Хрвате, који се нису зауставили само на томе. Налазећи начина, да присвоје разне српске области, они су нашли начин, да прогласе и Дубровник хрватским градом, као и да целу дубровачку литературу и друге културне творевине овога града узму као своје власништво, што је веома добро простудирао професор Лазо Костић у своме делу "Крађа дубровачке културе".На овом месту ми привлачимо пажњу читаоца на најновију југословенску енциклопедију, штампану латиницом и у потпуности уређену у прохрватском духу. У тој таквој енциклопедији, која је скроз тенденциозно политизирана и то увек на штету српског народа, налази се и обавештење, да је Стулић израдио "први речник хрватског језика". Међутим, нити Стулић, а нити писац његовог предговора, који смо пажљиво проучили од почетка до краја - ред по ред и слово по слово - НИГДЕ И НИ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ НЕ КАЖУ, да би то био хрватски речник. Напротив, они говоре о илирском, словенском и далматинском језику, који стављају упоредо уз српски, као нпр. у горе наведеним одломцима о Глагољици.
Уистину, у горњој азбуци - тако, како ју је навео Грубишић, јасно долазе до изражаја стари називи, пуни смисла и нови, који су нам чак неразумљиви. Тако и овде морамо да поновимо, да овај проблем апсолутно намеће потребу једног студиозног рада са становишта српског језика, будући, да с њим у вези и Грубишић, а и Апендини спомињу редовно СРПСКИ ЈЕЗИК, а НЕ НИ СРПСКО - ХРВАТСКИ, А ЈОШ МАЊЕ ХРВАТСКИ, ШТО НЕПОБИТНО ДОКАЗУЈЕ ДА, У ВРЕМЕ, КАДА СУ - НАЈПРЕ ГРУБИШИЋ, А ЗАТИМ АПЕНДИНИ ПИСАЛИ СВОЈЕ РАСПРАВЕ, ХРВАТИ НИСУ ГОВОРИЛИ ОНИМ ЈЕЗИКОМ, КОЈИМ СУ ГОВОРИЛИ СРБИ, СВУДА ГДЕ СУ СЕ НАЛАЗИЛИ, ПА И У ДАЛМАЦИЈИ. Зато Грубишић по наводу старих и нових имена слова глагољице, а касније ћирилице, пише:
"Држали смо се наиме ДАЛМАТСКОГ И СРПСКОГ ИЗГОВОРА, како имена слова и падежи не би били без смисла..." Сада најзад можемо да пређемо на трећу тачку Апендинијевих закључака о глагољици и ћирилици, у којој он примећује, да се стари називи односе на слова, која у најстаријем облику једне и друге азбуке показују најсличнији редослед и исте бројне вредности као и стара грчка азбука. С тим у вези он цитира аутора Клемента Фреретиуса (Cl. Freretius), који је у "Расправи о галској дипломатији.." ("Tractatu diplomatioco Gallico...") рекао следеће:
"Assez semblables au premier alphabet grec
par le nombre, par l'ordre, par la valeur", tj.: "Доста слична првој грчкој азбуци по броју, по редоследу, по вредности"
Ова Фреретиусова опаска је од огромног значаја. Ако су Срби дошли на Балкан у VII веку по Христу и ако су се Словени уопште појавили у Европи касно, у доба инвазије азијских завојевача, како је могуће, да српска глагољица (из целог контекста је јасно да је Фреретиус на том месту мислио на глагољска слова) личи на најстарију грчку азбуку? Наравно, ово овде су тек само напомене, које упућују на неопходност једне савесне студије и о глагољици, и о ћирилици, а до краја ове главе видеће се зашто. Уосталом, крајњи наш закључак није без везе с четвртом тачком Апендинијевог закључка, коју ћемо због њене важности цитирати на латинском Апендинијевом тексту:
''Quarto: auctorem alphabeti glagolitici
THRACIO, seu FRIGIO gеnere extitisse." A то ће рећи: "Творац глагољске азбуке појавио се у ТРАЧКОМ, или ФРИГИЈСКОМ народу."
Ако узмемо у обзир, да су Фрижани Трачани, који су у једно давно време делимично отишли са Балкана у Малу Азију, онда сасвим логично следи, да се азбука појавила код Трачана. Но то није све. У тачки пет, Апендини тврди, да:
"Auctoris vetusti alphabeti glagolitici nomen ignotum non esse... Tamen Phrygios litteras fuisse etiam Herculo isto Aegyptio antiquiores, Herodotus apud Clementem Alexandrinum memorat; inquit enim Clemens: "Herodotus refert Herculem *** esset vates et naturalis scientiae studiosus, ab Atlante Barbaro Phryge mundi suscepisse Columnas."33 33. Strom., lib. I, num. 132. De Atlantis regno, et historia multa apud Platonem (in "Critia") sceripta extant. (Strom. kw. I, br. 132., O Атлантовој владавини и многе приче у Платоновим списима). Пре него што преведемо горњи текст, сматрамо, да је потребно, да кажемо нешто о Египту, који се спомиње одмах после Херкула. Египат, о коме је овде реч, име је Данајевог брата. Оба брата, Данај и Египат, владали су истовремено Доњим Египтом, премда су били рођени у Горњем Египту од оца Белог. Међутим, Данај је покушао да смакне свога брата Египта, у чему није успео, те је тако био присиљен, да бежи, како се сматра - око 1572. год. пре Христа, или - по неким античким историчарима - један век касније. То је онај познати Данај, који је постао владар Арга у Грчкој, по коме су се Грци прозвали Данајци. Милош С. Милојевић, дакле, пишући о пореклу Грка, износи чињенице, које одговарају историјској истини. А његова документација је обимна, уверљива и необорива. Међутим, како рече Волтер: "Лакше је веровати у лаж, која се чула по хиљаду пута, него у истину, која се чује први пут. " Ради се, наиме, о чудном пореклу Грка... Заинтересовани читаоци могу, у вези с тим да прочитају "Одломке историје Срба" од Милоша С. Милојевића, јер наш задатак није, да се овде и овом приликом упуштамо у тај проблем, који би нас одвео веома далеко... Па да се вратимо напред наведеном Апендинијевом тексту, у коме он каже: "Име ствараоца старе глагољске азбуке није непознато... Иначе, фригијска слова била су старија од Херакла, па чак и Египта, о чему извештава Херодот код Клемента Александријевског, вели, наиме Клемент. "Херодот каже, да је Херакле, пошто је био пророк и познавалац природне науке, прихватио од Атланта Варварина Фрижанина стубове света." Колико нам је познато, ово није никада простудирано, ни обрађено како треба. Херакле је мит, могао би неко да каже; Данај такође. Међутим, у вези с Данајевом појавом постоји један датум: година 1572. пре Христа, или свега један век касније! А што се тиче Херакла и прича о њему, овде ћемо само подсетити на српског Марка Краљевића. Не постоји ли права митологија испредена око његовог имена? Међутим, Краљевић Марко је историјска личност.Сигурно је, да је исти случај и с Хераклом. Што се њега тиче, сматра се, да је он основао више градова, који су носили његово име: у Тракији, у Битинији, на Црном Мору, у Италији, на обали Јонског Мора, на јужној обали Сицилије, на месту данашњег француског Сен-Тропеза, итд. А то је веома значајна чињеница, која указује на његово стварно постојање. Но осим градова које смо споменули, Хераклово име носи и више пристаништа - сва изван Грчке, што је необично занимљиво, па ипак још увек недовољно проучено! Од тих је пристаништа данашњи Порто-Ерколе, на тлу некадашње јужне Етрурије, близу града Коса, чије је пристаниште и био, под именом Herculis Cosanis Portus. Друго пристаниште које је носило Херкулово име, налазило се у северној Етрурији, на ушћу реке Арно; име му је било "Херкулова Либурнијска Лука". Трећа Херкулова лука је била на месту данашњег Монака, у области званој Лигурија, у близини старе Никеје, данашње Нице... Све је то чудно и недовољно проучено, али од свега је најчуднија прича о томе, да је Херакле раздвојио две планине, Абилу у Африци и Калпе у Шпанији, како би спојио Средоземно море с Атланским океаном... С друге стране, култ божанства Херакла, источњачког је порекла... А био Херакле божанство, или стварна личност, приче о њему су веома давног порекла. Апендини пак, стављајући фриго - трачко писмо пре Херакла и Египта (брата Данајевог), хтео је тиме свакако да подвуче изузетну старост тога писма. А будући, да се он у одсеку, којим се овде бавимо, осврће на порекло глагољске азбуке, сасвим је сигурно, да Талијан Апендини приписује тој азбуци управо такву - историјским мерилима необухватну старост, што индиректно потврђује у свом закључку у тачки шест. ''Sexto: Hieronimus slavonicarum litterarum nomina non invenisse..." Апендини, дакле, овде категорично каже, да свети Јероним није створио имена глагољских слова, да би у следећој тачки, под бројем 7, спомињући Ћирила и Методија, изнео још једно тврђење, које служи као објашњење за оба:
''Septimo: Cyrillum et Methodium Slavorum Apostolos, aut
litterarum slavicarum nomina non invenisse; aut si invenisse dicantur, e sanctorum,... esse expugnendos." "Седмо: Ћирило и Методије, словенски апостоли, или имена словенских слова нису изумели, или ако су изумели, каже се,... били би избачени из (круга) светитеља." Веома је важно напоменути да су обојица били наше - Србске крви и рода, јер њихови родитељи нису били Јелини (Грци) него Словени (Срби). Одазвали су се на позив Моравског владара Срба да ураде функционално писмо којим би се сви служили.
Значи, пошто нису избачени из хришћанске цркве, нити су одстрањени од оних, које је она прогласила свецима, није то учињено зато, што они стварно имена слова нису измислили. А зашто је то толико значајно? Сматрамо, да је значај управо последње Апендинијеве оштроумне констатације неописив, а ево зашто:
Прве три речи азбучних слова су следеће: "Ја (сам) бог Вид." "ВИД" је паганско божанство и хришћански апостоли, оба брата из Солуна, тј. Ћирило и Методије, управо као и њихов давни претходник, такође светитељ и један од најзначајнијих римских црквених отаца, свети Јероним, - нико од њих не би на прво место, или уопште на ма какво место у азбучном низу, ставио име једног многобожачког бога, особито с обзиром на њихове врло значајне улоге у крилу цркве. Грубишић је у вези с богом Видом успео да нађе међу балканским Србима, и то - на најчистијем српском језику - једну праву многобожачку молитву, коју је записао на стр. 68. свога напред цитираног дела. Ми претпостављамо, да је ово молитва пастира, који стрепе за своја стада, јер ево, како она гласи: "Свети ВИДЕ, који видиш, свети Лука, који лучиш, свети Паравија (Правија), који тату руке вежеш и вуку зубе побијеш, ти ушчувај овце моје!" Талијан Апендини - било да се ради о глагољици, било о ћирилици - и кроз једну и кроз другу азбуку као да јасно види, докле временски сеже првобитни извор слова од којих свако - као живо биће - носи једно особито име; скуп тих назива бисмо могли да интерпретирамо на следећи начин: Прва мисао посвећена је БОГУ. Друга мисао се односи на највећи дар, који човека уздиже изнад свих других живих бића, а то је РЕЧ. А реч је ДОБРО, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она је истовремено радост, јер олакшава однос човека према човеку. Друго људско добро јесте ЗЕМЉА, од чијих плодова треба да се ЖИВИ. Но човек није на земљи само зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да ЧОВЕЧАНСКИ МИСЛИ, а човечански мислити и добро говорити, то доноси унутрашњи мир - СПОКОЈСТВО. А човек човечан, спокојан и оплемењен лепом речју, коју прати узвишен осећај припадности једној продуховљеној заједници, такав човек држи до своје речи, која мора бити ЧВРСТА. Изнад свега тога стоји - у неку руку као круна - оно, што је формулисано с прве три речи: АЗ - БОГ - ВИД, који све то ВИДИМ, ЧУЈЕМ и ОСЕЋАМ, па - према томе - ЗНАМ; ВИД представља ВРХОВНО САЗНАЊЕ о СВЕМИРУ, у коме је ЗЕМЉА и дотле, док ЧОВЕК БУДЕ ПОШТОВАО СВОЈОМ МИШЉУ И СВОЈОМ РЕЧЈУ ЗАКОНЕ, КОЈЕ ЈЕ САМ ОН УСТАНОВИО И НАД КОЈИМА ОНА БДИЈЕ, СВЕ ЋЕ БИТИ ДОБРО. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући више ни БОГА, ни РЕЧ, ни МИСАО, ни ЗЕМЉУ, која доноси ПЛОДОВЕ КРОЗ ПРЕДАН РАД - човечанство ће се духовно стрмоглавити... Кроз прастару СРПСКУ АЗБУКУ, дакле ИЗРАЖЕНА ЈЕ ЦЕЛА ФИЛОЗОФИЈА СРПСКОГ ЧОВЕКА: његов однос према Богу, према људима, који су сви за њега били БРАЋА, његов однос према ЗЕМЉИ, МАЈЦИ ХРАНИТЕЉКИ... тај древни Србин био је срећан и миран хиљадама година на земаљском тлу. Међутим, када су се појавили они, који све набројане вредности више нису поштовали, газећи их по разним изговорима, Србинова филозофија је била од најдавнијих дана:
"ЖИВИ И ПУСТИ ДРУГЕ ДА ЖИВЕ!"
У ствари, у народној души је она до данас остала неизмењена. Но људи задахнути другим духом и уверењем, да само они имају право да живе, самим тим су се претворили у највеће српске непријатеље, који се по дивљаштвима могу поставити раме уз раме; Немци, Мађари, Бугари, Хрвати и уз њих данас - Шиптари!
Само толико поводом животне филозофије изражене кроз стару српску азбуку, чије свако слово има своје одређено значење. Апендини каже, да то више није случај ни с једном, јер ни а, бе, це, де у латинској, као ни алфа, бета, гама, делта, итд. у грчкој азбуци - не значе ништа. Ако бисмо на основу тога закључивали о старости, несумњиво је старије оно, што је једноставније, логичније, јасније. Стара српска азбука, упоређена с грчком има све ове три одлике. Обожаваоцима Грка и Грчке то може да изгледа као неко богохулство - но само под условом, ако се том проблему прилази с површношћу. Апендинијева расправа о ГЛАГОЉИЦИ И ЋИРИЛИЦИ заслужује, да у неку руку буде крунисана старим легендама о постанку писма. Те легенде је сабрао Звонимир Кулунџић34 у својој иначе политички тенденциозној књизи, којом он својата за Хрвате српског националног јунака, Краљевића Марка и српску народну поезију, па чак и босанску ћирилицу. Премда се зна, какав став заузима католичка црква са својим верницима Хрватима према српском писму, Кулунџић се ипак не устручава, да босанско ћирилско писмо назове "хрватском ћирилицом". Па ипак, то га не спречава, да пева славопојке латиници "као најсавршенијем и најпрактичнијем писму читавог човечанства" (стр.94), да би мало касније осудио ћирилицу преко руске ћирилице (стр.104) на следећи начин:
"... Ћирило је изумео писмо милошћу и објавом Божијом.
Затим налазимо обавештење о познатом Чернорисцу Храбром, који је, како се Кулунџић изражава: "...у свом трактату о словенском писму изријеком рекао, да писмена "наиме, сва по реду, бивају од Бога, а не од кога инога."" Остављајући по страни Кулунцићево упоређење старе српске митологије у извесном погледу с германском, па грчком, ми се заустављамо код "главног бога" Сварога, или још - како писац разлаже - Сваруна, Прабога, Старибога, Свевида, или Вишњегбога (код Кулунџића написано заједно), који је по некадашњем "словенском" веровању "словио као створитељ читавог свијета: Свемира, Земље, животиња, биља и човјека. То је био СВЕЗНАЈУЋИ БОГ, КОЈИ ЈЕ ПОЗНАВАО СВАКИ МИГ СВАКОГА ЧОВЕКА И КОЈИ ЈЕ ШТИТИО ПРАВЕДНЕ. Тај прастари врховни Бог је живео у највишем, седмом небу, одакле је заповедао другим бозима, потеклим од његове крви. Као Бог богова он је био СВАРУН, а остали - њему послушни богови су имали утолико већи значај, уколико су њему били ближи. СВАРУН је просуђивао и одлучивао о сваком људском чину, разлучујући добро од зла, па је - према томе - био и законодавац. СВАРУН се у једно давно доба кретао међу људима као обичан смртник, путујући од места до места и проучавајући живот људи. Чинећи то, он је људима остављао поруке и поуке, УРЕЗУЈУЋИ ПИСМЕНА У КОРУ ОД ДРВЕТА, ТЕ ЈЕ ТАКО СТВОРИО ПИСМО. То његово писмо могли су читати само изузетни појединци и посебно учени, као: гатари, пророци и свештеници. Касније је СВАРУН научио словима свога сина ПЕРУНА, или ГРОМОВНИКА, који је такође обилазио људе прерушен у смртног човека, остављајући људима писмене поруке, усецајући тајне знаке у коре стабала по шумама и уз путеве. Како је српска народна поезија по својој инспирацији и по својим мотивима такође веома стара и у њој Бог "надахнућем учи писму заслужне појединце." Тако у тој "нашој" народној песми, записаној пре стотину година у Херцеговини, каже Кулунџић, Турци су због лепоте уграбили чобаницу Ану од оваца и одвели је цару у Стамбул у његов харем, где она одбија да се потурчи, па макар јој "оштрим ћордом и главу одсекли", или је пак у Дунаву уточили. Кад ју је цар због тога бацио у "ледну тамницу", да је у њој "змије кољу, а мрамори гризу", у тамници лепу Ану дочекује сама Мајка Божја, која:
"У руке јој Оченаша дала,
Оченаша и књижице свете."
Из наведеног произлази, да је Ана писмо научила захваљујући надахнућу, што нам даје разлога да закључимо, да је овај мотив у српској народној песми из веома давних времена.
На Дебелом Отоку у Далмацији забележена је народна песма са сличном темом. Када је цар након девет година ушао у тамницу, да види кости девојачке, силно се зачудио, кад ју је нашао живу и с књигом у руци, премда јој сво време нико није давао ни да једе, ни да пије. А кад јој је поставио питање: "Ко л' те храни, ко л' те од зла брани? Ко ли те је књигу научио?" Девојка је одговорила: "Бог ме храни, Бог ме од зла брани, Госпа ме је књигу научила!" Нису наведени примери интересантни само због спомињања књиге, него су они драгоцени и као примери специфичне српске народне етике. Осим тога, у оба наведена примера се ради о девојци, о женском бићу, које "књигу штије" и то у доба, за које се сматра, да жену није ценило... А врхунац етике српске народне поезије, која тако снажно избија кроз оба примера, јесте, да чистота спашава! Да дух побеђује крхко тело, бацајући у засенак сваку земаљску силу и моћ! Горњи стихови су драгоцено сведочанство за нашу тему, али су они уједно и огледало душе целог једног народа и његових врлина... У вези с књигом народ је довео и Краљевића Марка, па се Кулунџић пожурио да каже, да је то записано у Горњој Крајини у Хрватској, што за упућене не изискује никакво објашњење. Књигу пише сам Бог из небеса, Па је шаље Марку прико мора. У другој једној народној песми "Бог преписује царство": "Ведро беше па се наоблачи, Из облака бела књига паде",
књига, коју је једино могао да прочита српски калуђер Јован.
Све су то примери, који показују, да је српски народ од давног времена знао за писмо, да је познавао његова дубока и далекосежна својства, да га је сматрао духовним даром и да је кроз тај дар знао да сачува чистоту својих јунака - како каже Живанчевић у делу "Новом Покољењу" јунака, какви - не постоје у тој узвишеној форми у целој светској литератури! И да додамо само још две појединости, које доноси Кулунџић. На стр. 231. он спомиње Герасима Зелића, који је живео од 1752. до 1828. г., али не каже, да је Зелић био калуђер манастира Крупе, да је замењивао епископа у Боки, а особито, да је живо бранио православље у Далмацији од аустријских унијатских тенденција... Зелић је у своме "Житију" (штампаном први пут у Будиму, 1823., а трећи пут у Београду од 1897.-1900.г.) написао: "Писмо, прелијепи дар небесни, што је вишња премудрост словесности удијелила человјеческој." ("Житија", стр. 14) Сасвим узгред и случајно, на истој тој 231. страни, Кулунџић спомиње, да Албанци 1783. г. још уопште нису имали писмо... На истом том месту писац спомиње Вука, који је рекао, да: "...писмо готово превазилази могућности, до којих би се могао довинути људски ум..."
|
|