Алански гробови у Бесарабији и Молдавији садрже типичне сарматске прилоге: бронзане прстенове и други лични накит, огрлице са перлама од стакла или карнеола, понеки гвоздени мач, а у једном случају и један стаклени пехар. Од нарочитог су значаја бронзана огледала и једна камена плоча, са угравираним знацима "Тамга", која показује да се ранија постојбина тих Сармата налазила у суседству Босфорског краљевства.
Кола су њихова стална боравишта; у њима они живе и у њима се њихова деца рађају и расту. Где дођу, они то место сматрају својим домом. Мушкарци се од најранијег детињства навикавају на јахање, а пешачење сматрају недостојним". "Скоро сви Алани", наставља даље Марцелин, "високи су и лепи, а коса им је обично светла; од њиховог страшног погледа човека подилази језа. Они су вешти и обртни у руковању оружјем. По начину живота и обичајима, они су мање дивљи од Хуна."(Занимљиво је да су Готи и Данци веровали да су Хуни били Срби, као што се каже у саги Херврар: "Под именом Хуна, наши су стари сматрали Србе и балтичке Словене, а ту су од искона живели само као Срби, понекад Саксонци, које доцније називаху Винд или Вендима". Или, на другом месту:" У лето је краљ Хајдрек (Хеидрекр) отишао у рат и дошао са војском својом у земљу србско - хунску , којом владаше краљ Хлум (или Хум) и у ког беше ћерка Слава".) Уживају у опасностима и ратовањима. Човека који погине у борби сматрају срећним, док оне који остаре и умру природном смрћу нападају и прекоревају као слабиће и кукавице. "Као своје божанство рата", истиче историчар Марцелин, "они су обожавали голи мач (српа) пободен у земљу. Они предсказују будућност на занимљив начин. У одређено време, скупљају потпуно праве врбове гранчице и размештају их, певајући неке бајалице и, тако тачно погађају шта ће се десити". Овај тип прорицања задржао се у Србији све донедавно и из њега је настао празник "врбице", а очуван је у елементима певања, играња и кићења врбовим прућем. За Алане Марцелин вели да робове нису имали, јер су сви племенитог рода.
Пренео: Ђорђе Петковић
|
|