ЕТНИКУМ СРБА

Етникум Срба - Σερβική εθνική ομάδα

Mater Verborum Salomonis

Име Срб налазимо код Плинија (пре 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. г.н.е.) као име једног сербско-сарматског народа између Закавказја и Доњег Подунавља. Чисти облик Серби, Сирби, познат је преко неког грчког географа и остао је да до сада готово стереотипно стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, или Венд, Трибал, Спор, Сигин, чија је познатост оскудна у старини. У погледу ситуације оспоравања, Шафарик је давно написао:
"Овим историјски потврђеним приоритетом имена Срб потпуно се објашњава појава која иначе пада у очи, да се под овим именом воде Срби у Илирикуму и у Лужици у два језика веома удаљена на известан начин на супротним крајевима племена два славенска дијалекта."

Сличност имена вендских и илиријских Срба – каже Добровски, у истом делу - није случајна, већ потиче из прастарих времена; под овим именом су се подразумевала оба реда славенских народа пре него што се појавило опште име Славен (Jahrbücher der Literatur, XXXVII Bd., Matthäus von Collin, Friedrich von Gentz, C. Gerold., 1827.)[1] Чак и околност, што не може да се више уђе у траг значењу корена ове речи, док се она друга општа и посебно славенска имена народа могу мање или више да лако докажу, говори о њеној старости.

Најстарија етимологија имена Срб је она од цара Константина:

(лат.- грч.)
"Servli Σέρβλοι autem Romanorum Lingua servi δουλοι dicuntur: unde sevula Σέρβουλα (читај Τζέρβουλα, Tzervula, као доле) vulgo servorum calceamenta appellantur (али то је črevl'e, crevl'e, словачки črjeve, črjevy, краин. zhreul, чешки trevjc, strevj, пољски trzevik, ocreae, дакле сасвим различити корени!); et Tzervulianos Τζερβουλιανους illos voc amus, qui ita viliter ac pauperum in modum sunt calceati: Servli autem inde sic cognominati sunt quod Romanorum Imperatori sevirent." (Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio: XXXII., Gyula Moravcsik, Dumbarton Oaks, 1967)[2] СВАКО ВИДИ БЕСМИСЛИЦУ И БУДАЛАШТИНУ ОВОГ ИЗВОЂЕЊА!

У прашком рукопису Mater Verborum Salomonis из године 1102. чита се следеће:
"Sarabaite Zirbi proprie currentes vel sibi viventes" p. 302. col. 2., i "Sarmatae.... Sirbi dicti, a serendo i.e. quasi sirbntuiu" p. 303. c. 3. И ово објашњење је нејасно и незадовољавајуће.

"Significatum radicis sr''b'' (srbal', sr'''bin, sr''bin'', sr''blin'', sr''bka, sr''bkinja, sr''badija) земља Срба - В. Стефановић Караџић, Речник сербскохрватског, v., sr''bad'', sr''b'' coll. за народ и земљу, као rous', čoud', se'ver' и др.), consultis etiam dialectis omnibus nondum licuit eruere" каже ветеран наш, језички истраживач, Ј. Добровски. Inst.I.sl.p.154.[4] Истина је да је то тешко да се о значењу речи да и сама претпоставка. Али мисаони дух се осећа присељен, да и тамо где му светлост сунца залази тражи пут сазнања и истине и при слабом светлуцању месеца... " (Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, s. 129-138)[3][5]

Такође и јадранским Венедима и Илиријцима није било непознато име Срб, Србин, Србаљ, што доказују имена њихових градова: Sorviodurum, Serbetium, Sorba, Serbinum и др. Реч Анти (у неким рукописима Јорданеса стоји и Енети што је приближно речи Хенети код старих писаца) је, германски дијалектички варијетет, могуће и од речи Wenden, Vinden. На тај начин одговара реч Венд, Ант свуда домаћој речи Срб, Србаљ, Србин = Сармат. Осим тога Славени су дошли у Илирикум у станишта њихових старих племенских сродника, Срба и помешали су се са њиховим преостацима, чиме није оспорена истоветност речи Славен, па како слово тако и слава почивају на истом корену "слвоују", што одговара грчком "Κλυω". Почетком VI века име Славен било је својствено једном посебно ратничком и многољудном племену између доњег Дунава и Дњестра, које се налазило према северу:

(лат.)
"Ab una stirpe exorti, tria nunc nomina reddidere, i.e. Veneti, Antes, Sclavi."
(серб.)
"Из једног рода, позната су нам три различита имена Венети, Анти и Славени." (Iordanis De origine actibvsqve Getarvm, Jordanes, Mohr, 1882., c.23. стр. 28.)[6]

(лат.)
"Venetharum natio populosa consedit. Quorum nomina licet nunc per varias familas et loca mutentur, principaliter tamen Sclavini et Antes nominantur."
(серб.)
"Венети су образовали насеља. Од тога разна имена места, лична и породична имена су славенска или антска." (Исто, c.5. стр. 8.)[7]
Ромејским историчарима тог доба Шафарик замера недовољно добре описе и познавање имена, сасвим оправдано сматрајући да је њима својствена некоректност учинила читаву антропогеографску ситуацију поприлично збрканом. Свакако он за то даје и уместан аргумент:

"Јер да је главно племе Срба након одвајања многих огранака у њихово време још увек настањивало у збијеним масама север Карпата, произилази многоструко већ из претходно дотакнутих најава.", што и потврђује навод у старом баварском кодексу:

(лат.)
"Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant " који јасно и задовољавајуће објашњава, с обзиром на остале поименце наведена племена и сроднике да се ради о Србима, становницима старе Сарматије." (Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, s. 136)[8]
Најстарији документован податак о сербском имену налазимо најкасније 69. или 75. г. наше ере, у познатој књизи Плинија Цецилија Другог Познавање природе. У Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis, VI, c. 7, § 19/ Leipzig, 1875/, наилазимо на сербско име у латинизованом облику - Серби. Он дословно каже:

(лат.)
"A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii." (Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси). Топографија тла на коме се сербски етник први пут јасно именује јесте североисточно од Босфора код Кимерана, Сармата и Међана. Читав век после овог Плинијевог навода /најкасније 175. г. н. е./, наилазимо на помен сербског имена у делу Географија великог египатског научника који је своја дела писао на старогрчком језику, Клаудија Птоломеја:

(ст.грч.)
"Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Ουαλοι και Σερβοι (Σιρβοι)"

"Између Кераунског горја и реке Ра /смештени су/ Оринеји и Вали и Срби."[9]

Поред овог антропогеографског податка по коме племе Срба обитава подручје Закавказја у понтском залеђу, он нам даје за нас још значајнији податак да у Панонији постоји и град-насеље који се назива Σερβίνος-(Serbinum). Овај "Сербски град" или "Србица" убележен је на његовој мапи Доње Паноније или Подунавских регија негде у савском поречју, на месту данашње Градишке, или је могуће чак да иде и северо-западније до Сиска и Загреба. Постојање имена места које је свој топоним добило, очигледно према народу који у њему живи, прворазредно је сведочанство како то није могла да оствари нека случајна племенска заједница која се ту затекла, или неки новопридошли елемент у Панонију без одговарајућих карактеристика народа са културним идентитетом, који се пре свега огледа у самосвесном ношењу властитог имена. За сербско име сведочи и топоним за реку Ксант, често помињану још од Хомеровог доба, за коју антички географ Страбон 63-19 г. ст. ере, каже:

(ст. грч.)
"ειθ ο Ξανθος ποταμος οω Σιρβεν εκλουν οι προτερον"

"Како су реку Ксант Србица називали раније" (Strabonis rerum geographicarum libri septemdecim, Basileae, 1571., с. 763)[9]

Документација којом се располаже у овом правцу јесте и она која потиче од Јерменина Мојсеја Хоренског (370-487/492.), чији су текст Шафарик и Суровјецки превели на немачки језик дајући и латинични транскрипт оригинала, овако:

(нем.)
"Das Land der Thraken liegt cstlich von Dalmatien bei Sarmatien; und es hat Thrakien f'nf kleinere Provinzen und eine Grosse, in welcher f'nf slawische Geschlechter sind, in deren Sitze die Gothen einwanderten; auch hat es Berge, Füsse, Seen, und Inseln, und zur Hauptstadt das glüchliche Constantinopel."

(срб.)
"Земља Трачана лежи источно од Далмације код Сарматије, и Тракија има пет малих и једну велику провинцију у којој живи пет словенских племена, где су се скрасили и Готи, имајући градове, реке, море и острва, према главном граду срећном Константинопољу."

На стр. 143. истог списа из кога наводимо цитат, О пореклу Славена, Шафарик даје имена тих провинција - Европа, Тракија, Хемимонт, Родопи, Мезија и Скитија, као и - Сарматија. У спорној тези да су Срби и Славени тек након шестог века наше ере настањени на тлу Балкана, код Шафарика видимо изузетно критичко учешће мишљења које је вредно да се наведе поново:

"Исто тако не мањкају историјски мајстори који су хтели да надмаше цара Константина и у овој географској јасности. Најпре је из његовог добро познатог Baribaria или Bagivaria постао као чаробним штапићем Babigoria, Babje gorz, један врх Карпата, по овом имену једва познат најближим становницима, а ученом свету тек након Длугоша, иако оно скоро дословце верно одговара истовремено латинско-франачком Bajobaria, Bajuvaria Bajoaria, Bojoaria, иако оно по имену звучи као карпатски врх, биће да га према свакој људској вероватноћи, никада није чуло Константиново ухо. Затим се хтело закључити да би се прича свела од брега до брежуљка, на основу околности, да су се Срби у повратку враћали преко Београда (исто као када би морале путујуће хорде народа кретати се из Македоније за Чешку и Шлезију по математички равној линији преко врхова Шаре и Велебита): да је Константин мислио да су севернокарпатска Хрватска (Chrowatine) и Србија у Галицији и Волинији али да се због недостатка карти због непознавања правог положаја земаља, само погрешно изразио. Радо ћу признати да цар није имао пред собом бечке или париске карте генералштаба о Великој Србији и Krowaciji; али не могу да му припишем тако немогуће апсурдно географско незнање, да би могао да остави да остану преци његових штићеника у руској Србији, о чијем се положају у осталом на другом месту изразио задовољавајуће, да су потчињени франачком краљу Оту, и њихови синови који су одатле отишли у Илирикум у наслеђеном франачком ропству. Али да Константин несумњивом сигурношћу дозвољава да се иселе његови Horwati из чешко-шлеске Horwatske и његови Срби из чешко-мајсенско-лужичке Србије, мора да изгуби веродостојност његовог казивања код свих просвећених и пунолетних. Јер никако се не може сложити онај која је на основу познавања историје славенских језика стекао чврсто убеђење, да су данашњи славенски дијалекти у целини или мали изузеци постојали већ у VII веку, да су се илиријски Срби и Хорвати одвојили тек половином VII века од лужичких и шлезијских, као огранак племена. Сербско на Елби и оно на Сави налазе се на супротним крајевима два славенска језичка поретка и у VII веку нису могли да чине један дијалект и нису могли да припадају једном племену. Да је Константин своје казивање црпио из чисто писмених или усмених извора, а да није вештачки испрео једноставну чињеницу о сербском насељавању под Хераклиусом на Халиакомон-у, након три стотине година у једном политичком апологу, не би се тако грдно могао огрешити. Јер немогућу чињеницу нису могли као стварну да прикажу чисто писмени или усмени извори, као нешто што се стварно догодило. На основу напред реченог, мање ће нас зачудити, да Константин допушта да је цар Хераклиус поклонио Хорватима и Србима земљу, коју сам није поседовао, коју су поседовали још према његовом сопственом сведочењу, од 449. године или према некима од 549. године Хуно-Славени (Константин наводи Аваре као Хуне), а према Паулу Винфрид-у од 569. год. или према Ромејима од 598. год Аваро-Славен и из које су сада Хорвати и Срби изгледа оне прве избацили крвавим ратом, само да би постигли да у земљама које су сами освојили, буду поданици грчког цара. Цар Константин је јако добро познавао физичку снагу, политичку зрелост и фактичну независност Срба и Хорвата; бол за губитком ових провинција избија свуда у његовим списима; он понавља старе односе истих према грчком царству и ропство Хорвата и Срба до унука на основу Хераклиусовог поклањања земље; и свуда се види настојање да се све ово докаже барем пером као правоваљано, што су тек након њега могли стварно да озаконе мачем Басилиус бугарски достојанственик и Мануел Комненус. Ја лично верујем да је дошло до делимичног упада Хорвата и Срба крајем VI и почетком VII века у грчки Илирикум; да се ово досељавање под Хераклиусом догодило на начин како је то испричао Константин, не могу да се уздржим од сумње.

(Упореди: De Istro ejusque adcolis commentatio in qua autochthones illyrii ex genere Thracio advenae item apud illyrios a primis rerum publicarum temporibus ad nostram usque aetatem praesertim quod originem, linguam et literaturam eorumdem spectat deducuntur, aucto, Matija Petar Katančić, typis Universitatis Pestinensis, 1798., c. XXXIV стр. 199.)[10]

Након одбацивања овог јединог датума који се најавио крајње поузданим, а на основу ближег посматрања веома несигурним, па где је један једини одређен податак о епохи насељавања Славена у Тракији и Илирикуму? Зар се на крају не своди све на оно "вероватно"? Историчар се веома радо издиже изнад потешкоћа истраживања и брзим кораком прелази из области вероватноће у извесност. Освајање Мезије од стране Славена, представља пример за то. У целокупној историји не налази се ни словце о времену ових догађања; а ипак сви новији историчари смештају ово време хронолошком одређеношћу у време владавине цара Хераклиуса. Ова претпоставка тешко да се слаже са стварним чињеничним стањем. Пред нама се налази барем једно јасно сведочанство Мојсеја од Хорене, који овоме противуречи. Међу свим Славенима, колико ми је познато, Ф. Дурић (Bibliotheca Slavica antiquissimae dialecti communis et ecclesiasticae universae Slavorum gentis, Fortunát Durych, Sumtibus S. Novakovitsch, 1795, INTRODUCT. CAP. I. s 1. IN SLAV. NOMINIM. стр. 12, 13.[11] је једини који је споменуо и одмерио овај чудан запис арменског историчара; јер они писци који на њега гледају каткад, само као на један цитат, а да га нису ни прочитали, већ на њега бацили само искоса један поглед, не могу бити овде узети у обзир. Али Дурић је користио само крајње погрешно Лондонско издање 1736. Мосеса Хорене на чијем се изопаченом тумачењу не могу градити чврста мишљења. Захваљујем љубазној доброти П. Арсениус-у Антхимосиан-у, члану Мехитаријског реда у Венецији, заслужног за ширење религиозне и литерарне културе Армена и наводим препис у изворном језику, прибављен након брижљивог поређења са најбољим и најстаријим рукописима наведеног историчара, али нажалост не на основу рукописа. Он гласи, (стр. 140 оригинала) латинични навод:

"Tragatzotz aschcharhn harewelitz galow Dahmadioh, ar jeri Sarmadioh. Jew uni Tragia pokr aschcharhs hing, jew mi mjetz, horum jen Sglawajin askk jota. Orotz pochanag mdin Kutk. Uni qerins jew kjeds jew kahaks jew lidschs ghzis jew zertschanig mairakahaku Gonsdandinubaulis, "...,

(армен.)
"Thracians Երկրի կայանում դեպի արեւելք, Դաղմատիա ժամը Sarmacije. եւ Thrace ունի հինգ փոքր մարզեր եւ մեկ հիմնական, որի հինգ Սլավոնական ընտանիք, որում տեղ են տեղափոխվել Goths. կան բլուրներ, գետեր, քաղաքներ, ծովային եւ կղզիները, եւ որպես մայրաքաղաք Կոստանդնուպոլսի երջանիկ."

и дословно преведено:
"Земља Трачана лежи источно од Далмације код Сармације; и Тракија има пет мањих провинција и једну велику у којој је пет славенских родова, у чија седишта су се доселили Готи; има и брда, реке, градове, мора и острва, а као главни град срећан Константинопољ."

Մովսես Խորենացի - Мовсес Хоренаци

Ако се овај навод упореди са Вистонским издањем (Mosis Chorenensis Historiae armeniacae libri III, Whistonsche Ausgabe, Moses (of Khoren), ex officina C. Ackers typographi; apud J. Whistonum bibliopolam, 1736, GEOGRAFIA c.27, стр. 347. )[12]:

"Thracia Далматие, ад orientem versus euntibus, finitima est. Complectitur Thracia regiones minores quinque, unamque maximam, quam Sclavorum genera viginti quinque incolunt; in qourom locum subierunt Gothi. Habet montes, fluvios, urbes, insulas paludesque, & regionis caput Felicem Constantinopolim.",

"Земља Трачана лежи источно од Далмације; и Тракија има пет мањих провинција и једну велику у којој је двадесет пет славенских родова, у чија седишта су се доселили Готи; има и брда, река, градова, мора и острва, а као главни град срећан Константинопољ.",
произилази да је сасвим испуштена Сарматија наведена у овом наводу из свих рукописа и да је број седам родова, констатован у најбољим рукописима, претворен на несрећан начин у 25, што се може објаснити с тиме, што су у арменском писму веома слични знакови за бројке 7 и 5. Још постоји разлика што се реч
S g l a w a j i n
адјектив сингулара, која стоји у рукописима, појављује у оба дотадашња издања као Sglawatzotz,
субстантив плурала. Познато је да литерарна делатност Мојсеја од Хорене, историчара и песника, као хваљеног претходника арменске литературе, пада у првој половини V века, а да је он према документима од Арзерун-а, рођен у другој половини V века и да је умро у старости од 120 година, да је образован у Александрији, Риму и Грчкој, да је пуноважни очевидац великих догађаја, који су се одиграли у његовој близини, на истоку Европе и на западу Азије. О истинитости и великој употребљивости његове, додуше, кратке али зато не мање веома драгоцене арменске хронике коју је делимично црпео из западних списа, постоји само једна сагласност међу свим познаваоцима; али подељена су мишљења о кратком изводу о познавању света који је он придодао у свим рукописима његове хронике, коју су Армени кроз све векове признавали за његово дело, у којем се управо налази споменуто место о Славенима."(Шафарик, исто, стр. 143)[13].

Што се тиче тезе, (која је озлоглашена), да су стари Илири исто тако неки протосербски етник; о томе Шафарик, каже следеће: "Јер да су стари Илири били стварно истребљени, те да Славени немају ништа друго до "разроване градове по целој Илирији", или да су нашли пустињу без људи, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена, која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене?"
Без непосредног језичког наслеђа међу људима, то би се могло објаснити још једино божанским открићем. ." (Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828., s. 151).[14]
*

Напомене:
[1] Jahrbücher der Literatur, XXXVII Bd., Matthäus von Collin, Friedrich von Gentz, C. Gerold., 1827.
[2] "Srbi se po rimskom dijalektu nazivaju robovima, kao što je serbula zajednička nošnja od robova nazvana opanci, te serbulijani kako se dobro kaže za one što nose poderanu obuću. Srbi imaju takav naziv i po tome što su postali robovi romejskog cara."., Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio: XXXII., Gyula Moravcsik, Dumbarton Oaks, 1967.
[3] Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, s. 129-138.
[4] Исто, Inst.I.sl.p.154.
[5] Germaniæ Antiqvæ Libri tres: Opus post omnium curas elaboratissimum, tabulis geographicis et imaginibus, priscum Germanorum cultum moresque referentibus, exornatum. Adjectae sunt Vindelicia et Noricum, ejusdem auctoris, Philipp Clüver, Apud Ludovicum Elzevirium, 1616., стр. 681, 682.
[6] Iordanis De origine actibvsqve Getarvm, Jordanes, Mohr, 1882., c.23. стр. 28.
[7] Исто, c.5. стр. 8.
[8] Navod prema izdanju: Claudii Ptolemaei Cosmographia..., Ulmae, 1486, V, s. 9. To što u rukopisima postoji razlika u pisanju "Serboi" ili "Sirboi", ne menja ništa značajno karakteristike imenske osnove, koja se nedvosmisleno odnosi na kasnije prenošeno, i do dan danas jednako nazivano ime Srba ( Srbalja, Sirba, Soraba, Surba ili čak Simbera, Sembera). Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, s. 136.
[9] Strabonis rerum geographicarum libri septemdecim, Basileae, 1571., s. 763.
[10] De Istro ejusque adcolis commentatio in qua autochthones illyrii ex genere Thracio advenae item apud illyrios a primis rerum publicarum temporibus ad nostram usque aetatem praesertim quod originem, linguam et literaturam eorumdem spectat deducuntur, aucto, Matija Petar Katančić, typis Universitatis Pestinensis, 1798., c. XXXIV стр. 199.
[11] Bibliotheca Slavica antiquissimae dialecti communis et ecclesiasticae universae Slavorum gentis, Том 1; Bibliotheca Slavica antiquissimae dialecti communis et ecclesiasticae universae Slavorum gentis, Bibliotheca Slavica antiquissimae dialecti communis et ecclesiasticae universae Slavorum gentis, Václav Fortunát Durych, Sumtibus S. Novakovitsch, 1795, INTRODUCT. CAP. I. s 1. IN SLAV. NOMINIM. стр. 12, 13.
[12] Mosis Chorenensis Historiae armeniacae libri III, Whistonsche Ausgabe, Moses (of Khoren), ex officina C. Ackers typographi; apud J. Whistonum bibliopolam, 1736, GEOGRAFIA c.27, стр. 347.
[13] Шафарик, исто, стр. 143.
[14] Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828., s. 151.
*
(I)
Извор и назив дела:
Наслов : Germaniæ Antiqvæ Libri tres: Opus post omnium curas elaboratissimum, tabulis geographicis et imaginibus, priscum Germanorum cultum moresque referentibus, exornatum. Adjectae sunt Vindelicia et Noricum, ejusdem auctoris, Том 1
Страна : LIB III, Cap. XLIV, 681, 682.
Germaniæ Antiqvæ Libri tres: Opus post omnium curas elaboratissimum, tabulis geographicis et imaginibus, priscum Germanorum cultum moresque referentibus, exornatum. Adjectae sunt Vindelicia et Noricum, ejusdem auctoris, Philipp Clüver
Аутор : Philipp Clüver
Издавач : Apud Ludovicum Elzevirium, 1616
Оригинал из : Аустријска национална библиотека
*
(II)
Извор и назив дела:
Наслов : Mosis Chorenensis Historiae armeniacae libri III. Accedit ejusdem scriptoris epitome geographiae: Praemittitur praefatio, quae de literatura, ac versione sacra armeniaca agit; et subjicitur appendix, quae continet epistolas duas armeniacas, primam, Corinthiorum ad Paulum Apostolum, alteram ...
Страна : c27, 347.
Аутор : Moses (of Khoren)
Уредници : William Whiston, George Whiston
Издавач : ex officina C. Ackers typographi; apud J. Whistonum bibliopolam, 1736
Оригинал из : Универзитет у Мичигену
Дужина : 412 страница
*
(III)
Извор и назив дела:
Наслов : Iordanis De origine actibvsqve Getarvm
Страна : c5-8, c23-28
Том 5 књиге Germanischer Bücherschatz
Аутор : Jordanes
Уредник : Alfred Holder
Издавач : Mohr, 1882
*
(IV)
Извор и назив дела:
Наслов : Bibliotheca Slavica antiquissimae dialecti communis et ecclesiasticae universae Slavorum gentis, Том 1
Страна : INTRODUCT. CAP. I. s 1. IN SLAV. NOMINIM. стр. 12, 13.
Bibliotheca Slavica antiquissimae dialecti communis et ecclesiasticae universae Slavorum gentis, Bibliotheca Slavica antiquissimae dialecti communis et ecclesiasticae universae Slavorum gentis
Аутор : Václav Fortunát Durych
Издавач : Sumtibus S. Novakovitsch, 1795
Оригинал из : Универзитет Харвард
Дужина : 396 страница
*
(V)
Извор и назив дела:
Наслов : Иордан. "О происхождении и деяниях гетов". Getica. М., 1960.
Страна : c.3-71, c35-72
Иордан. "О происхождении и деяниях гетов". Getica / Вступительная статья, перевод, комментарий Е. Ч. Скржинской. М.: Издательство восточной литературы, 1960. (Серия "Памятники средневековой истории народов Центральной и Восточной Европы"). – 436 с.

Аутор: Крсто Крцун Драговић
​Уредио: Стефан СРБСКИ