ХРВАТИ У СВЕТЛУ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ (први део)

Подели

ПРЕДГОВОР СЛОВЕНАЧКОМ ИЗДАЊУ ИЗ 2006.

​О књизи и ауторству

Књига Хрвати у светлу историјске истине, аутора Псуњског, за којега скоро са сигурношћу можемо тврдити, да је то био Велиша Раичевић, долази међу словеначке читаоце баш у правом тренутку, у доба приближавања суседне Хрватске европској унији демократских држава, а где по мојем уверењу никако не спада. Бар не за онолико време, докле се не разјасне и исправе историјске лажи и кривице како према српском, тако према словеначком народу. Уверен сам, да ће се с мојим становиштем сложити већина оних, који књигу буду прочитали.

Књига је сигурно настајала доста дуго, а одштампана је била у Београду марта 1944., нешто пре ослобођења града. Гестапо, тајна полиција немачкога рајха је, извесно због издаје, упала у штампарију у којој је била књига штампана, и запленила скоро целокупан тираж. Немци нису желели да се открије истина о историји Срба и лажљивости Хрвата у њиховом фалсификовању историје. На крају крајева, Хрватска је била савезница, а Србија само окупирана и са привременом владом. Одмах по ослобођењу преостале примерке је тражила и запленила југословенска тајна полиција, а штампара Антуна Рота су крајем 1944. године прогласили за окупаторског саучесника и убили га на непознатом месту. За Псуњског се није знало ко је, па је могао да се извуче. Већину примерака књиге су пронашли, а њихови власници су, по обичају, завршили на Голом отоку. Званична институција, Народна библиотека Србије први примерак књиге добила је тек 1981. године, после смрти Јосипа Броза - Тита. Примерак у свом архиву има још и Српска православна црква, а неколико примерака имају некадашњи ауторови пријатељи, који вешто прикривају свој оригинални примерак, јер књига није писана низ длаку ни данашње српске власти. Међутим, један примерак књиге је у Словенији чији превод и објављујемо.

Ко се скрива иза псеудонима Псуњски, није било позанато све до касних 1990-тих. Без сумње га је то очувало у животу, јер су штампар његове књиге, као и цео низ људи, који су ту књигу имали код себе, због ње умрли. Упркос свему, неки историчари још данас заговарају различите тезе.

Једна од њих је и да је књигу написао песник Милан Добровољац Жмигавац, бискуп Хрватске старокатоличке цркве, а друга књигу приписује господину Рашајскоме, службенику загребачког универзитета, који је живео у Београду и Сарајеву и због тога имао приступ документима о пореклу Хрвата и односима између Срба и Хрвата. У прилог прве тезе највише говори подударност слогова у песми објављеној на почетку књиге, али обара ју то, што се против књиге обратио чак хрватски Глас концила, јер је по његовом пуна антикатолицизма, и зато веома антихрватска, тако да је њено предвиђено издање у САД забранио чак тадашњи председник Џорџ Буш старији.

Одређени кругови у Београду ауторство књиге приписивали су чак двојици писаца, додуше литерарном историчару и германисти проф. др. Пери Слијепчевићу и историчару проф. др. Радославу Грујићу. Чак се јавља мишљење, да само два аутора не би била довољна, и стога мисао, да је књигу написала група историчара.

Још једно име се јавља у вези са овом књигом, и то Богуновић, инспектор за просвету између два рата, родом из Псуња.

Али ипак је, по мишљењу већине озбиљних истрачивача, псеудоним Псуњски припадао Велиши Раичевићу који је, поред поменуте књиге, под истим псеудонимом издао још и књигу У име Христа – светиње у пламену.

Упркос томе што књига описује историјске догађаје, који се тичу Срба од најстаријих времена па све до (скорашњег) краја усташке творевине Независне државе Хрватске, проницљив читалац ће наћи чак цео низ паралела са догађајима из времена када смо са Хрватима имали заједничку историју. И те га паралеле могу испунити стрепњом шта нам се све још може десити.

​Хрвати у светлу словеначке истине

Након распада аустроугарске монархије, Хрвати су се на брзину организовали и Међумурје убрзо прогласили за своје. Штавише, убрзо је одређена политичка фракција почела да се заузима за одцепљење од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за повезивање са Мађарском и за заједнички савез са Италијом. У Краљевини Југославији се ово размишљање касније манифестовало убиством краља Александра 9. октобра 1934. у Марсеју, које су уз помоћ Италијана организовали хрватски усташе.

У вези са другим светским ратом, никако се не може превидети чињеница, да су Хрвати одмах након напада 6. априла 1941. и капитулације Краљевине Југославије већ 10. априла прогласили НДХ, скоро одмах затим приступили нацифашистичкој коалицији и тако са министром иностраних послова немачког рајха Рибентропом (Отто вон Риббентроп) завршили започету операцију. Већ 26. августа 1939. су прогласили Бановину Хрватску, која је српским и босанским територијама одузела срезове Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервенту, Травник и Фојницу, прикључила их својој територији и ствар довршила са настанком нацистичке државне творевине, за коју је некадашњи председник Туђман изјавио, да је претходница данашње Хрватске.

Одмах након прекрајања словеначке територије, Хрватска је такође узела свој део крвавога плена, у хрватским логорима смрти изгинуо је немали број Словенаца. У највећем кољачком пројекту усташа, како су назвали логор Јасеновац, усмртили су и осамдесет свештеника из Штајерске.

Након другог светског рата хрватска власт се на брзину преокренула и заборавила, да је била до задњега дана на страни нациста и да ју је само велика жеља Јосипа Броза - Тита за великом државом, коју су му савезници и омогућили, спасла од денацификације, која ни до данас није извршена. Одмах су наставили акције, започете на заседању ЗАВНОХ-а 1944. године, и припојили си Истру, разуме се, уз другарско одобравање словеначких партијаца. Један од већих обмањујућих приказа демографског стања Истре онога времена је сигурно књига Цадастре натионал дел'Истрие (Накладни завод Хрватске, Сушак, 1946), у којој су аутори по правилу све Истране, чије се презиме завршавало на -ић или ич, прогласили за Хрвате. Штета што су међу одобраваоцима били и Фран Рамовш и Лаво Чермељ, за неке велики Словенци.

Још један рачун чека на измирење. То је убиство 37 Словенаца у Штригови, које су хрватске власти побиле одмах након рата, јер су тврдили да је то словеначка земља. И били су у праву! Још се мање зна о депортацији приближно 3000 Словенаца из Ријеке на Голи оток, где, међутим, нису доспели, јер нису дисали по хрватски и знали су оне који су на брзину променили униформе.

Такође, касније позивање и прича о некаквим авнојским закључцима су бесмислени, јер на другом заседању Авноја у Јајцу није било разговора о границама унутар нове Југославије. И да упозорим на још једну истину: током другог светског рата, као ни пре њега, Истра није спадала у југословенски оквир, а камоли у хрватски. Чак је ни Хитлер после капитулације Италије 9. септембра 1943. није прикључио држави својега савезника Анте Павелића.

Ако се осврнемо на наш рат за самосталност, не можемо превидети чињеницу, да су у нападу на Словенију управо хрватске власти дозволиле да наша једва рођена држава буде нападнута са њихове територије, из њихових касарни, са њихових аеродрома. Самосталност су прогласили истог дана као и ми и били су дакле према међународном војном праву агресори, иако су јединице биле део Југословенске народне армије. Према међународном праву, агресор је и она држава, која своју територију препусти туђој сили за напад на трећу државу. А то се овде десило. Пошто то још није било довољно, нашим јединицама територијалне одбране и полиције намерно су послали погрешне податке о смеру напредовања јединица ЈНА. Људе који су у Загребу хтели да спрече излазак тенковских јединица из касарни, растерала је хрватска власт. Тада је наредила да се уклоне све мине, тако да су тенкови према Словенији имали слободан пут.

​Нажалост, неки наши аутономаши су тада били непажљиви, али пре свега, тада је још увек на нашој страни било превише присталица југословенства, који нису реаговали на информацију немачке обавештајне службе, да је генерал Чад у Ријеци спреман да се преда словеначкој војсци. У Ријеку нису послали оружане војне јединице, а мене су након четвртог дана рата за осамостаљење ухапсили. Да тада није било присталица некадшањега режима, макар би моја јединица ишла на Ријеку, па би онда било шта би било. А сигурно би почетна позиција за погађања, да добијемо назад Истру, која никад у историји није била хрватска, била суштински другачија. А можда је код свих заједно преовладавало политичко мишљење о заједничкој конфедерацији Словеније и Хрватске, које је све до посете хрватског председника Туђмана Словенији, још било живо. Разуме се да људи о томе ништа нису знали.

Можда се на то надовезала и незаитересованост за одржани референдум о припајању матичној домовини Словенији, који је одржан на Жумберку, на којем су се само поштар и жупник изјаснили против припајања Словенији. Тако су тадашњи председник државе Кучан као и председник скупштине др. Бучар сву документацију, коју су прегледали, бацили с објашњењем "а шта ћемо с том сиротињом". Хрвати су план схватили проклето озбиљно и његовог главног поборника Дракулића и још доста других због велеиздаје на дуже време бацили у затвор. И то, упркос томе да је свима било познато, да су границе унутар некадашње СФРЈ биле само административне – одредила их је комунистичка партија, а није било склапања никаквих републичких, међурепубличких, међудржавних или међународних споразума о разграничењима међу републикама.

Последица тога је чињеница да су Хрвати поставили границу код Сечовља на левом брду Драгоње, а затим је чак преместили на десно брдо, иако је међурепубличка граница у некадашњој држави СФРЈ била чак на врху брежуљка, код каменолома.

Након тога се само даље настављало. Хрвати су крали најбоље смреке на Томшичевој парцели у снежничким шумама, пред љутитим Словенцима па су их чак чували словеначки полицајци. Агресивно су окупирали четири засеока уз Драгоњу, украли земљу код Хотизе, уз Муру, код Орможа… Министар унутрашњих послова био је Игор Бавчар. А и истарске железнице су у доба Лојзета Петерлеа прешле у хрватске руке.

Касније је улогу дародавца слованачке територије преузео садашњи председник државе др. Јанез Дрновшек, који је упркос усвајању декларације Државнога збора Републике Словеније о целовитости пиранског залива његову, отприлике, половину понудио Хрватима. Хвала богу, да то нису усвојили, макар и због превелике прождрљивости.

Свему овоме можемо наћи паралеле у књизи Псуњског.

На крају крајева, шта бисмо могли очекивати од државе, чији политички врхови данас изнова заговарају тезе о хрватском народу, које су биле званично исправне у доба усташке владавине? И шта бисмо могли очекивати од државе, која своју државност темељи на никад постојећој нагодби, коју желе приказати као договор са Угарском (Мађарском) о преузимању власти у своје руке и коју називају Пацта цонвента, за коју лажу да је била написана 1102. године, када је целој светској историјској јавности иначе познато, да се ради о фалсификату из 14. века.

Можемо још штошта научити из ове књиге, као нпр. о сопственим грешкама и о сопственим издајницима. Зато да грешке не бисмо понављали и да бисмо издајнике лакше препознали. Суседе ће нам у приличној мери представити сама књига.

Нека превод ове књиге на словеначки језик буде трајни споменик чињеници, да истину није могуће сакрити, и опомена свим онима, који превише верују званичној политици, а Велиши Раичевићу - Псуњском захвалница што је очувао истину и осветлио злочине, који не смеју остати у тами.

Змаго Јелинчич Племенити​

ХРВАТИ У СВЕТЛУ

ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ
​

Пиј земљо српска

О грудо света,
земљо предака српских и моја!
Ти не би била ни питома тако,
да није наших суза, крви и зноја.

Пиј земљо српска,
напајај се крвљу милиона својих
палих на бранику величине давне,
испијај чаше судбине своје,
горке, али славне!

О вечна грудо !
Ти што никад ниси стењала од бола,
јер си увек била од џелата јача.
Има ли шта друго што срамоту пере
сем борбе и мача!
​

ПОРЕКЛО ХРВАТА

​Једна случајност у великим народним покретима пре којих 13 векова, отворила је тамне странице у историји јужних Словена. За долазак Хрвата везано је све оно, што је доцније о Балкану створило изреку, да је „буре барута".

Доносећи собом све своје недостатке, ова неславенска скупина урасла је најпре у славенство и од њега примила хришћанство, али је затим због урођеног опортунизма и слабе духовно-крвне везе са славенством не само отпала од њега, већ је католичком Риму послужила као оруђе за католичке насртаје на јужно славенство кроз читава столећа. Због њих је Балкан и постао европска ветрометина, где су се сукобљавали различити интереси, а у првом реду католички са православнима.

О свом пореклу Хрвати нерадо говоре. Додуше, на први поглед. Међутим, они су због урођеног опортунизма на својој сиромашној „повијести“ оставили широм отворене капије, како би своје порекло могли везивати час за Романе, час за Германе, а који пут и за Славене. Један „сликовит примјер“, како би то они сами рекли, види се из случаја са хрватском „повијешћу“, коју је хрватска влада прописала као уџбеник за школску 1941/42. годину. У овој „повијести“ заступљена је готска теорија о хрватском пореклу. Већ следеће школске 1942/43. године, иста она усташко-хрватска влада, која га је прописала, издала је други, где се о хрватском пореклу заступа друга, иранско-кавкаска теорија. Да се срамота што пре преда забораву, враћен је новац свакоме купцу онога првог уџбеника, који га је макар напола подераног повратио.

Верни своме несталном менталитету, Хрвати су кроз целу своју прошлост успоредо са развојем ситуације мењали не само своје уверење, већ и народност ако је то било потребно. Али, нешто у чему су остали конзеквентни, то је болест гусарења по туђим историјским баштинама и мана натуравања свога непопуларног имена. Тако се сретамо са једним одломком из новије хрватске историје („Хрватски Лист“ од 14. IV 1939.) где се ово признање изражава у реченици: „Дошавши Ху-ур-ватхи заједно са Хунима у Европу, завладали су над славенским старосједиоцима, с којима су се слили у један организам, којему су дали своје име, иако су били у мањини". Хрвати, дакле, по овом своме признању долазе у славенско староседелаштво, које је, дакако, могло бити само српско, пошто се за друге Славене у овом простору не зна, и доносе собом своје име, са којим се то славенско староседелаштво столећима сукобљује.

Своје неславенско порекло, уосталом, не крије ни у праскозорју притајеног усташтва први хрватски министар спољних послова др. Младен Лорковић, који у књизи „Народ и земља Хрвата“ на страни 34 каже : „Читава стара хрватска повијест схватљива је само уз претпоставку, да су владајући Хрвати били неславенска наслага, која је прекрила и организирала славенске масе".

Прихватимо ли становиште др. Лорковића да Хрвати нису славенског порекла, што се после догађаја иза 6. априла 1941. године само по себи разуме, постаје необјашњиво, како да дошљачко племце Хрвата губи сва своја обележја са којима је дошло, па чак и свој материњи језик, а да ипак тобоже осигурава престиж свога непопуларног имена, које је доцније претрпело модификацију од Ху-ур-ватха у Хрвате. Не би ли било природније сматрати да народи губе своја обележја и материње језике само онда, када се утопе у јаче и културније средине којима, разуме се, није потребан „организаторски смисао“ и таквих полудивљих дошљака, који нису у стању ни да свој материњи језик одрже. Што их је, међутим, католички Рим много доцније успео уклопити у свој велики програм католичког продирања према славенству, и што се болешћу натуравања њиховог имена одомаћило једно зло од кога ће се Балкан тешко отрести, то је појам за себе. Па ипак, Хрвати са резултатима натурања свога имена српском националном и етнографском простору до прошлога века нису били задовољни. Зато је Загреб пре којих сто година измислио Југославију, само зато да би преко ње довео у питање српство и православље и тако остварио експанзивне циљеве истакнуте у хрватском и римокатоличком програму кроз векове.

Као што год постоји опречност о властитом пореклу међу самим Хрватима, (јер „сувремена хрватска повијест“ у делу штампаном 15. IV. 1939. тврди, за разлику од др. Лорковића, да су Хрвати готског порекла), тако су различити и датуми њиховог досељења унешени у њиховој „повијести“. Тако је о доласку забележио византијски цар Константин Порфирогент, како су се од „Бијелих Хрвата" одвојила петорица браће, међу којима и један по имену Хрват, те дошли у Далмацију, где су затекли Аваре („Хрватски Лист“ од 15. IV 1939.). За ову историјску тврдњу изгледа нам да је Хрватима примарни моменат био запоседање Приморја. Међутим, временски је позивање на Порфирогента довело у питање датум хрватског досељења, пошто је Порфирогент живео, односно владао од 912. до 959. године. Хрватски историчар Павле Витезовић (1652. - 1714.) помера овај датум досељења уназад и каже да се оних петорица браће доселило 640-те године после Христа и да су се настанили у горњем приморју. За разлику од Тадије Смичикласа, који хрватско име изводи из појма неког брдског јунаштва, Витезовић каже да име Хрвата потиче од онога међу петоро браће, који се звао Хрват. Новијој хрватској историји било је мало оно Витезовићево померање хрватског досељења уназад, па је ово досељење померила још за даљњих 100 година уназад. („Хрватски Лист“ од 14. IV 1939). Ко зна, неће ли се наћи који од Старчевићевих ученика који ће пронаћи да су Хрвати доселили још у ледено доба. Датум њиховог досељења на први поглед не изгледа толико важан, али, његово је фиксирање потребно, како би га успоредили са Витезовићевом тврдњом, да су Срби 35 година пре Христа ратовали у Македонији са Римљанима, и населили Малу Влашку (Славонију).

Славонски историчар Матија Катанчић (1750. - 1825.), иако католички свештеник, не сматра све становнике католичке вере на територији која је 1941. године прозвана „Независном државом Хрватском“ Хрватима. Напротив, он тврди, да су Далматинци, Босанци и Славонци исте етничке структуре као и Срби и да се ови етнички у многоме разликују од правих Хрвата, а да је хрватско име овим крајевима једино аустроугарским притиском наметнуто, мада се ови народи никада нису тако осећали. Говерећи о чистоћи језика Катанчић каже: „Али се босанско-далматинско и српско нарјечје одликује чистоћом и елеганцијом“. О натурању хрватскога имена Катанчић пише. „Увјерит ћеш се, најзад, да се хрватско име у Далмацији, Босни и Србији нарочито пропагирало, али се илирски народи у овом пређелу никада нијесу тим именом називали". Стога, кад говоримо о Хрватима, имамо пред очима оне Хрвате у уској Хрватској, одакле су вековима покушавали да натуре своје име босанским, славонским и далматинским, па чак и Србима у Србији.

Хрвати, онакви какве их описује Матија Катанчић – који нису истог етничког обележја са далматинцима, Босанцима, Славонцима и Србима, доселили су – по Витезовићу – у Хрватску 640 година после Христа. Овде су, кажу, својом способношћу државне организације (којом се, како нам је познато, нису одликовали нити су је имали) завладали староседеоцима Славенима да не би морали споменути име Срба, којима су, иако бројно далеко мањи, ипак успели тобоже натурити своје име. Овде пада у очи „заборав“ са којим се непрестано сусрећемо кроз сву хрватску историју. Тако хрватски историјски шовинизам и овде заборавља признати, да су се у томе послу етнички и језично потпуно претопили у Србе, те их Делимилова кроника, писана пре 650 година, објављена чак и у познатом загребачком „Вијенцу“ из 1891. године реченицом: „У српском народу имаде земља, која се зове Хрватска". – сматра Србима. Тако је, дакле, писао чешки истраживач још у XIII. веку и сматрао, да су Срби народ, а Хрвати племе.

„Први хисторијски утврђени докуменат којим се имена Хрват и Хрватска појављују у повијести, јесте гласовита повеља Кнеза Трпимира од 4. марта 852. године, у којој кнез потврђује своме пријатељу и куму – сплитском надбискупу Петру – неке његове посједе у Лазанима и Тугарима, а у којој се Трпимир назива „Dux Croatorum“, а његова земља „Regnum Croatorum“ (краљевство хрватско), дакле као организована држава.“ („Хрватски Лист" од 16. IV 1939.). Једна мала несмотреност довољна је да упропасти читав сноп брижљиво скројених историјских фалсификата. Тако је овај одломак ухватио у лажи ону хрватску причу о доласку половицом VII. столећа или раније, о неком натуравању хрватског имена, а још мање о „организаторском смислу“, јер као што им овде нехотице излете, није се пре друге половице IX. столећа нити знало за име Хрвата, а још мање за њихову – назови – државу.

Ухватимо ли се за 852. годину као годину када се први пут појављује име Хрвата у некој форми самосталне организације (у шта ми оправдано сумњамо) и да је Трпимир стекао титулу кнеза хрватског, па да је потврдио неке поседе своме куму још и томе сплитском надбискупу, тада се налазимо пред два питања и то: Ко је у то доба владао хрватским земљама, те према томе ко је Трпимиру поделио достојанстко хрватскога кнеза? И друго: Да ли је у то доба могао постојати сплитски надбискуп који би био потчињен Риму.

Разматрајући прво питање, знамо да је цар Будимир Српски већ у VII. столећу разделио српске земље на жупаније, бановине и кнежевине. Међу тако раздељеним областима налази се и доња Далмација, која је тек у XIX веку у Загребу прозвана „Црвеном Хрватском“. У доба Трпимирово владала је српским земљама династија Вишеслављевића, а у те земље била је уклопљена и доња Далмација. Ништа, дакле, природније него да је Трпимир кнежевску титулу добио од српских владара, јер је у то доба од другога и није могао добити.

На друго питање није тежак одговор, пошто је у оно доба сплитска епископија потпадала под јурисдикцију цариградске патријаршије, па је Трпимир једино могао потврђивати имања сплитском епископу, а никако надбискупу, пошто је сплитска епископија отпала од цариградске тек 924. године, односно 72 године после те такозване „гласовите“ Трпимирове повеље, дакле онда, када се Трпимир одавно налазио међу мртвима. Година 924. узета је из дела хрватске „сувремене повијести“ штампаног у „Хрватском Листу“ од 22. IV 1939., па како знамо да су се датуми овакве врсте често пута померали десетинама и стотинама година уназад, како је кад требало изграђивати фиктивну хрватску историју, то би могли претпоставити да је сплитска епископија можда и доцније отпала од цариградске патријаршије.

Према „најобјективнијим" писцима „надопуњене хрватске повијести" требало би да су Хрвати успоредо са својим доласком – половицом VII столећа – загосподарили српским староседелаштвом, које је било у већини, и натурили им такозвану државну организацију и ратнички смисао. Тако кажу сада. Међутим, мада им ми много не верујемо, они нам у XVII веку преко Павла Витезовића рекоше, да су Срби још око Христа и пре њега населили земље, у којима су Хрвати нашли уточиште, те да се Срби још у то доба појављују као самостална државна организација која, дакле, од дошљачких Хрвата није морала ништа позајмљивати, а најмање организаторске и војничке врлине, пошто се за њих ни девет векова после тога није ништа знало. А о некаквим ратним вештинама или организаторском смислу не може код Хрвата бити ни говора – не само од досељења па до прво њихове самосталности под Томиславом 924. године, него и доцније.

„Авари и Славени, поплавише Далмацију, Мезију, Илирик и Тракију све до Цариграда" („Хрватски Лист“ од 14. априла 1939.). Хрватски се повјесничар, додуше, стиди да уместо Славена спомене Србе, иако се за време цара Хераклија, када се ово догађало, за друге Славене у овом делу света није знало осим за Србе. По хрватској историјској причи, Хераклије (610. - 641.) је налазећи се на рубу пропасти услед навале Персијанаца са истока и Србо-Авара са запада пронашао негде, Бог би знао где, племе Хрвата као „најбоље организовано славенско племе", које се супротставило српској снази и спасило Хераклијево царство. А што је још замршеније, Хераклије их позива негде на југоистог Балканског полуострва! Изгледа да „браћи“ Хрватима није било доста, што су нам толико зла нанели од свога доласка, већ би желили да нам макар у машти приређују изненађења и онда када за њих нико, па ни они сами нису ништа знали. Уосталом, све и када би то „јуначко“ хрватско племе представљало неку биолошку јединицу у то доба, како би и могли притећи Хераклију у помоћ, када је овај са свих страна био опкољен – и то, Персијанцима са истока, а са запада, да употребимо хрватски термин, Аваро-Славенима. Кад су већ маштали фабрикујући ову историјску немогућност, могли су измислити и транспортну авијацију помоћу које су цару Хераклију притекли у помоћ. Да би оваква бесмислица хрватског „сочињенија“ могла опстати, морали би Срби сада после толиких столећа преко своје славом исписане историје хрватској повијесној фикцији оставити коридор, да би ови могли цару Хераклију притећи у помоћ.

По хрватским изворима, Срби су били оно славенско староседелаштво које су Хрвати затекли када су нас својим доласком „усрећили“. Примивши од Срба хришћанство, они су све до Бранислава, кога су тек недавно крстили у Бранимира, припадали надлежности цариградске патријаршије, а тек за његовог времена су припали под римску административну надлежност, јер је он сматрао да је то због близине Рима практичније. У савременој, шовинизмом инспирисаној и под католичком призмом писаној „повијести“ Хрвата, означен је овај административни прелаз из надлежности Цариграда римској надлежности ништа мање него као друго крштење Хрвата, мада се зна, да је расцеп цркава уследио за близу два столећа доцније. Из простог разлога што је ноторно да друго крштење претставља прекрштавање некога ко је већ једном крштен у којој од хришћанских вероисповести, хрватска историја о овоме другом крштењу даје оскудну публикацију и задовољава се само на спољашњем сјају прослава. Познато је да је Здеслав довео Хрвате у везу са цариградском патријаршијом, која их је примила у хришћанство. Бранимир је из практичних разлога замолио да се административно потчине Риму. То је у новој хрватској историји узето као друго крштење Хрвата. Од како се ово, такозвано друго крштење прославља на виднији начин по хрватским католичким црквама, почели су се многи католици интересовати за историјат ове прославе. Међутим, свећеничке су им продикаонице радије засењивале очи познатим католичким фразама, него што би им признали, да су некада припадали источноправославној вери.

Ову католичку мистерију објаснио је, међутим, др. Фердо Шишић у „Вјеснику хрватског археолошког друштва" за годину 1914. и целом хрватском језуитском клеру добацио ову истину.

„Познато је да се хрватски кнез Бранимир, смакнувши кнеза Здеслава обратио с прољећа 879. године на папу Ивана VIII у Рим и тако одружио од цариградског патријарха, са којим је Хрвате довео у везу његов предчасник Здеслав. Да се овакав прелаз од једног црквеног поглавара другоме схваћао у традицији као крштење, показује нарочито, што Константин Порфтфогент и Здеславов корак приказује као тобожње треће крштење Хрвата, а коме дакако исто тако као и о другом не може бити ни говора.«

Откриће др. Ферде Шишића, познатог хрватског научника, тим је драгоценије што је уследило у време када му се ни са које стране није могло приговорити да су га инспирисали „протународни режими из Београда", како је Загреб за време заједничког живота од 1918. године увек пожурио да протумачи ма какву историјску публикацију, која не би била у складу са хрватском историјском надувеношћу.

Све до расцепа цркава половицом XI столећа такозвано друго крштење Хрвата, односно административни прелаз из Цариграда Риму, није имало никаквог нарочитог утицаја на међусобне односе Хрвата и Срба. Међутим, расцепом цркава појавила се поред расне и верска разлика, која је била разлогом, да је српство у дошљачким Хрватима нашло вечито језуитске противнике који су, ослањајући се на католицизам сву своју пажњу усредсредили на то, да помере свој простор на рачун српског историјског и етнографског тла. Са свима обележјима слепе упорности, овај је хрватски напор продужен све до априла 1941. године, и после њега.

ПРВА САМОСТАЛНОСТ

ПОД ТОМИСЛАВОМ

​Једна тешка ратна случајност, која је задесила српски народ на овој ервопској ветрометини, осоколила је Томислава да, као савесни бан, приграби целокупну власт своје бановине и да се 924. године отргне из српске заједнице. Слично случају из 1941. године.

Кад је Зарија Прибисављевић – српски владар око 924. године – одбио да продужи признање власти бугарског цара Симеуна и када већ на почетку непријатељстава већина Заријиних војсковођа због Симеуновог лажног осећања допадоше бугарскога ропства, Бугари су освојили велики део Србије. Међу онима који су допали бугарског ропства био је и Часлав Клонимировић, унук Стојимиров. Сам Зарија се склонио у област Неретве, која је и под Михаилом Зишевићем, српским великашем, пружила Симеуну отпор и најзад га после трогодишњег рата присилила на мир. У међувремену је Томислав као зависни бан од српских владара изабрао српску несрећу да би довршио своју решеност о независности и у доцнијем однарођивању постао пионир римокатоличких аспирација у овом делу Европе. Хрвати су доцнијим развојем ситуације могли осетити Томислављеву пренагљеност. Томислав је, наиме, веровао да ће се пропашћу српске државе остварити жеља за простирање хрватске власти преко српских земаља. Али, Бугари су освојили само део Србије, а Рим је осетио снагу Неретве и Михаила Вишевића у толикој мери, да је Вишевић са својом војском заратио противу Рима и две године после Томислављевог геста освојио италијански град Синопат. Овде долази и смрт Симеунова, која је допринела да се Часлав Клонимировић ослободи бугарског ропства и сједини разједињене српске области, те да поврати добар део српских области, међу којима Срем са већим делом Славоније. За владавине Часлављеве спада и неретљанска битка противу млетачке републике када су млечани потучени и 948. године склопљеним миром натерани да се обавежу на плаћање данка. То је стање трајало све до 960. године, када је Часлав протерао Мађаре из Босне у Срем и ту у Срему, у једној битци погинуо. За све то време Хрвати су лешинарском хладнокрвношћу посматрали џиновске борбе српскога народа од кога су се почели однарођивати, чекајући погодно време да очерупају лешину, коју би други место њих оборио.


У „сувременој хрватској повијести" наилазимо на непрегледну гомилу исписаних покушаја да присвоји шта је туђе. Тако се први Томиславов корак приказује у лажном светлу само зато, да би се из њега могле исконструисати такозване „Бијеле“ и „Црвене Хрватске“, а нарочито ове последње, које никада није ни било, већ ју је новија хрватска“историја напросто морала измислити, како би у најкритичнијим српским тренуцима могли подастрети своје „повијесно право" на српске земље.

Доследна самој себи, хрватска историја, фабрикована пре неколико година, каже да је у доба ратовања Зарије Прибисављевића са бугарским царем Симеуном 924. године Томислав тобоже протерао Бугаре и присилио их на мир. А затим још смелије, да су, тобоже, „домаћи владари“ Захумља, Травуније и Дукље, међу којима и кнез Михаило Вишевић признавали Томислављеву власт. То – да је, онда, „Црвена Хрватска". О тој новој хрватској фикцији „сувремена хрватска повијест" овако махнита:

• „Према попу Дукљанину, раздијелио је краљ Будимир Светопелек на великом забору на Дувањском пољу државу на Приморје и Загорје. Приморје називље још Хрватском или Далмацијом, а дијели га на Бијелу Хрватску и на Црвену Хрватску. Бијела Хрватска сезала је од Дувна до Винодола, а Црвена Хрватска од Дувна до Драча. Један од најпознатијих владара у областима Црвене Хрватске бијаше кнез Михаило Вишевић“. („Хрватски Лист“ од 18. IV 1939.).

​Ова констатација, у којој се као примарни моменат истиче неко тобожње стварање „Бијелих и Црвених“ Хрватски, открива, међутим, оно ради чега хрватска историја засигурно не би споменула име краља Будимира, иако је вешто прећутала чији је то био владалац, а које његова држава. На једном месту недалеко споменутих „в царјех Будимира српског“, који је око 675. године разделио своју државу на жупанства, бановине и кнежевине. Међу тако раздељеним српским покрајинама наилазимо на Хумску и Рамску, односно босанску Србију. Што творци надувене хрватске повијести нису, или нису хтели, упознати своје читаоце са овим „Будимиром в царјев српски“, имали су са свога становишта разлога за то, јер је његова земља морала бити Србија, а у њој Хрвати – без икакве или такве Хрватске, која не би превазилазила онај простор трију доцнијих хрватских жупанија око Загреба. У осталом, и ова хрватска историјска надувеност о стварању некаквих фарбаних Хрватски спада у ред добро смишљених лажи које вековима смерају на то, да у српској историји створе такву збрку, из које би затим по вољи могли да ваде оно, што им је за покриће њихове историјске голотиње потребно.

Један летимичан поглед преко брда хрватских фраза, које се сукобљују једна са другом. По овом тврђењу, Хрвати долазе у своју Хрватску западно од Славоније и Босне половицом VII. столећа, где затичу Славене, разуме се, Србе. Они тобоже одмах по своме доласку својом ратничком и организаторском способношћу натурају своје име томе српском староседелаштву и оснивају такозвану „Бијелу Хрватску“, „Црвену Хрватску“ итд. Колико је истине у причи о великим „државничким и организаторским способностима хрватских дошљака, види се и по томе, што се за њих ни 200 година доцније за време одржавања франачког сабора у Франкфурту на Мајни (825.) није ни знало да постоје, док су полапски и јужни Срби на томе сабору представљали народе. Налазећи се у таквој прошлосној оскудици, није ни чудо што су Хрвати морали измишљати своје „државе“ свију боја. Додуше, ове фарбане Хрватске разголићио је рођени Хрват историчар Иван Швер, који својим хрватским историјским колегама отворено добаци да „Црвена Хрватска" у ствари није ништа друго доли Србија. (Загреб: „Огледало" II, стр. 119). Други хрватски научник, др. Томо Маретић, обрачунава се са „сочиненијима“ Смичикласа и његових помагача о тобожњој Хрватској као засебном државном појму и каже: „Ето на како слабом темељу стоји Велика Хрватска! Ње никада није било, него ју је Порфирогент напросто измислио". („Славени у давнини" стр. 69).

​Ни са тако, по др. Маретићу, наводно, измишљеном Хрватском, међутим, Порфирогент није према истоку прекорачио реку Цетину, јер о источној граници Хрватске Порфирогент дословице вели:

• „Од реке Цетине почиње земља Хорватска и стере се уз приморје све до граница Истрије, односно до града Албуна, а у горама и прелази донекле темат историјски. Код Центине и Ливна граничи са земљом Србљије". (Иб. 145-7).

​Порфирогент је заиста имао право. Хрватска до његовог доба (912. - 959.) није прелазила Цетину, а за даље знамо. Само, пропустио је он забележити, да се и западно од Цетине простирала српска етнографска целина све до линије, која се са западне стране среза огулинског спушта у море на међи срезова госпићског и сењског.

И Рачки о граници између Хрватске и Срба каже:

• „Хрватска је запремала западни дио римске Далмације, имајући за јужну границу код Мора ријеку Цетину" („Рад југословенске Академије 56", страна 140).

​Нобел је мирне душе могао основати још једну од својих награда, која би се додељивала оном историчару изван хрватске и унутар хрватске народности који би ма где и код којег озбиљнијег писца пронашао коју од оних офарбаних Хрватски, па да та награда вечито остане у каси. Још мање би се ко нашао, сем хрватске историјске надувености, ко би могао поставити тврдњу, да је један Михаило Вишевић који, иако српски великаш, често пута није хтео признати власт српских владара, могао признати власт српског отпадника кнеза Томислава, који тек што је био пошао стазама отпадништва. Та због Михаила Вишевића и његове тврдоглавости је и пропао српски отпор према бугарском цару Семеуну. Јер, када се српство под Заријом Прибисављевићем налазило због Симеуновог притиска у тешком положају, Вишевић је остао веран традицији многобројних српских тврдоглаваца само зато, да би се одржао на своме кнежевском положају, па није помогао Прибисављевићу, већ је дочекао да Симеун угрози границе његове земље. Тек тада је он са својом копненом и поморском снагом навалио на Симеуна и после трогодишњег ратовања присилио га на мир. Ето, тај је мир изнудио Михаило Вишевић, а не Томислав, како то хрватска надувеност („Хрватски Лист“ од 20. и 21. IV. 1939.) контира у своју корист само зато, да би извртањем историјских чињеница нешто од српске историјске баштине украла и окитила своје историјско сиромаштво.

Хрватска историја за исти временски период тврди, да је Томислав имао јаку војску и још јачу флоту, циљајући, разуме се, на ону војску и флоту Михаила Вишевића која године 926. пређе Јадранско море и освоји италијански град Синопад. На велико хрватско разочарање, међутим, видесмо, да је то била српска, а не хрватска снага.

Ипак, после Томислављевог геста од 924. године, један део Хрвата је показивао отпор према Риму и свима новинама које су из њега долазиле. Народ, који је био привржен српству и православљу, водио је више од једног столећа после тога борбу противу римских присталица унутар својих редова и показивао отпор противу отпадања од српства и цариградске надлежности православљу. Ова се борба преносила после Томислава и на остале кнезове – римске слуге, а достигла је врхунац у убиству краља Звонимира.

Звонимир је, као и његови претходници, а као и његови потомци 1941. године, затирао све оно што би у програму хрватског однарођавања подсећало на доба када су Хрвати дошавши међу Србе и примивши од њих хришћанску веру, временом постали српско племе. Усред народног револта због оваквог однарођавања, Звонимир је, по наговору папе Гргура VII., сакупио на Книнском Пољу сабор, који га је требао овластити да по Хрватској сакупи војску и да са њоме пође на Свету Гору да је „ослободи од православних силеџија“. Звонимир је још прерано сматрао процес хрватског отпадништва завршеним, јер је то уследило неколико векова доцније. Зато је народни гнев на томе сабору достигао такве размере, да је Звонимир сасечен ножевима своје властеле и народа. Да после овог историјског дана на Книнском Пољу није наступила мађарска најезда, те се српске земље нашле пред новим проблемом, можда би Звонимировом смрћу римски утицај исчезао и хрватски народ остао веран српској традицији. Тиме би се српству, а и хрватству кроз толика столећа уштедели многи тешки дани.
​

О СТАРИНИ СРБСКОГ ИМЕНА

​Због одомаћеног правила, да о српској историјској знаности могу писати само они којима је то извор прихода за живот, занемарен је приличан број писмених Срба, који су, за разлику од оних првих, из чистог патриотизма и љубави према своме народу посвећивали свој живот истраживању српске и славенске прошлости, не руководећи се смером посматраним кроз призму динара, већ чистим славенством и србизмом. Међутим, сваки онај који по своме занимању није био везан за катедру историје, означен је или као незналица, или је у најбољем случају посматран са гледишта историјског аматерства. На историјску се науку, дакле, гледало са сталешког становишта. А како је држава слабо или никако учествовала у стварању историјске науке, већ је ова била препуштена приватној иницијативи, то је сталеж из сасвим разумљивих разлога зазирао од критике, која би можда довела у питање могућност продаје написаног дела или угрозила егзистенцију и изворе за живот. Због тога нису ни начињена многобројна поља рада која, да су обрађена, бацила би право светло на српску историјску прошлост и допринела српском народном освежењу.

Колико год је историјски проблем посматран код Срба са сталешког становишта и тиме спутаван у своме прогресу, толико је хрватска пропагандна историја имала утицаја на српску историјску науку, која се у интерису тобожњег братства угињала и прећутно дозвољавала и таква присвајања српског историјског богатства, каква се ни по коју цену нису смела препустити хрватској похлепности.

Налазећи се иза непријатних искустава и сазнања о свему овоме, намећу нам се сама по себи питања:

Да ли смо смели за љубав „сувремене хрватске повијести" и неколицине накриво насађених српских „учењака“, којима је хрватски утицај ограничио историјски видик и уколосечио их у одређеном правцу, убрајати многе домаће и стране писце у историјске незналице.

Међу многима, треба ли и цара свију Руса, Петра Великог, убројати међу непознаваоце што у манифесту (штампаном на страни 23 - 25 Орфелинијеве историје о Петру Великом, издатом 3. марта 1711. године) соколи Србе да дигну устанак противу Турака, па им препоручује да се угледају на своје далеке претке, међу којима и на Александра Великог Македонског. Можемо ли опет само зато да не бисмо погодили хрватску осетљивост, покрити очи пред оним мајестатом у чешком државном архиву, којим Александар Велики о српском народу каже: „Великомоћном, најчувенијем, најзнаменитијем и најмногобројнијем народу нашем Српском“. Или, треба ли пристати на погрешан превод овога мајестата, где је чешки преводилиц тек негде пре којих стотину година уместо „народа српског“ ставио „народа славенског“, иако се за време Александра Великог није знало ни за какве Славене, пошто се такво име појављује тек у VI или VII столећу.

Да је хрватски песник Иван Гундулић у доба усташко-хрватске подивљалости неким случајем био жив, он би за онај стих: „Од Лесандра Сербљанина, врх свјех цара, цара славног“, или платио животом, или би се у најсрећнијем случају нашао у положају питомца београдског Комесаријата за избеглице. Треба ли рећи хрватском историчару Фрањи Рачком да није говорио истину када је написао: „Под овим именом (Срба) познаваху Славене Грци и Римљани негђе од VII вијека прије Исуса". (Повијест Славена" стр. 6). Може ли се, дакле, оној групи људи српског историјског сталежа, који су себи присвојили монопол историјске науке и, тобоже у интересу нечега већег, прећутали ова драгоцена врела за стварање основних података о српској прошлости изразити захвалност, или их треба живе или мртве жигосати, а њихова „сочиненија“ у српском и славенском интересу спалити и на тај начин ликвидирати једну епоху, која би се могла назвати епохом историјских заблуда.

​Преврћући по историјској грађи, наишао сам на исправан суд једног међу оним часним изузецима, професора др. Васе Глушца, о многој српској ученој господи из редова историчара. Говорећи о званичној историјској науци, коју је Аустроугарска уперила на то да докаже, како босански муслимани немају ничега заједничког са Србима, јер да су Срби досељеници, а муслимани да потичу од босанских богумила, како би на тај начин босанске муслимане придобила за аустро-мађарску и хрватску идеју, др. Глушац замера онима који су се повели за таквим историјским фабрикацијама и каже: „Ту званичну науку, коју је аустроугарска управа употребљавала за своје политичке сврхе, заступали су у већини случајева Хрвати. Пишући и ширећи таква крива мишљења постигли су толико, да данас има много људи, који у те тврдње верују, јер су тако читали у научним књигама и тако учили у школи". Ово запажање др. Глушца сасвим је на своме месту. Већина српских учених људи, сем часних изузетака, задојени су нарочито скројеном историјском науком, коју су Хрвати наменили „за експорт“. Предратне и послератне прилике погодовале су да се овако надувена хрватска историја кроји и одржава. Јер, за време угарско-хрватског такозваног краљевства, Хрвати су могли да својој историјској машти без икакве контроле даду пун шовинистички замах. А за време Југославије су због српске поцепаности и хроничне политичке кризе, коју су Хрвати непрестано подржавали, могли како су хтели утицати на наставни програм свих школа у земљи, па тако и на одржавању многих историјских заблуда, које су нас благодарећи извесном броју накриво насађених српских „учењака“, односно плагијатора хрватске искривљености најзад скупо стале.

У време када сам радио на прикупљању података за ову књигу, разговарао сам са једним етнологом, професором универзитета, који је, узгред буди речено, основна знања из историје добио из хрватског наставног програма. Додирујући се црногорских Срба, овај учени историчар рече: „А шта ћемо рећи например за једнога Црногорца из племена Куча, који се као председник цариградских носача признавао Хрватом?" Један други професор, који је видео рукописе за ову књигу пронашао је да на неколико места нисам ставио запете. Ето у каквим су се ситницама губили наши учени људи. Зар неколико запета могу имати утицаја на садржину некога дела. Или, може ли онај црногорски Куч, који се радије признавао Хрватом него што би црногорско чојство ставио у службу цариградског амалства, или ко зна из којих опортунистичких разлога, постати мерило за цео српски народ у Црној Гори? Под тим углом може се посматрати рад многобројних српских учених људи, за које није толико важно шта кажу многи страни историчари о српском имену и етнолошким појединостима у српском историјском простору, колико је важна изјава једног цариградског амалина.

Једном другом приликом расправљао сам са једним нашим универзитетским професором о оном Херодотовом запису, где се у глави V на страни 33 каже: „Срби су после Индијаца највећи народ на земаљском шару". Професор је слегао раменима, развукао резигнирано лице и „стручно објаснио“, да то није научно доказано. Као да треба нека нарочита стручност, или да се сада, после више од две хиљаде година име Срба треба другачије тумачити него што у ствари јесте. Зато, дакле, што су се Хрвати преко своје историјске пропаганде и њиховог утицаја на службени Београд потрудили, да се мало ко упусти у научно испитивање Херодотових и других записа из времена од неколико векова пре Христа, принешени су ови рукописи као жртва Богу заборава.

Ако је тачно, да се најраније име Хрвата спомиље Трпимровом повељом из 852. године, хајде да видимо шта је српство пре ових „сјајних" хрватских историјских страница од своје прошлости имало.

​Кад бих ја казао о старини српскога народа и имена ово што даље следује, српска учена господа из редова историчара дигли би на мене паклену галаму. Међутим, на 14. страни „Бизантијске историје“ византијски писац Лаоник Халконаондилас каже, да су Срби најстарији народ на свету, а у Минхенској књижници чувају се и сада земљописни записници из IX. века, где се између осталога каже: „Срби су тако велико царство да су из њих произашли сви славенски народи". И немачки писац Цернинг у књизи „Етнографија“(1855.) тврди да су Срби матично име свих Славена. Истог је мишљења и Фортунат Дурих, који се приклања Делимировој чешкој кроници и записима Прокопија Ћесарејца о томе, да су Срби као народ са свима обележјима државне организације егзистирали и у доба Христово. Немачки историчар Шлецер документовао је 1802. године расправу о имену Срба, негирајући Прокопијево искварено „Спори“, и најзад закључио, да су се Анти и Славени некада звали заједничким именом Срба.

Било би интерсантно интервјуисати којега од наших историјских монополаца, у каквом односу стоји она констатација на страни 160 - 175 „Историје о народима средње Азије", где се говори да је китајски погранични поглавица Хја Јуј молио од свога цара помоћ противу Срба, док су живели у својој прадомовини Индокини и да је цар образлажући Јујев предлог пред својим великодостојницима рекао: „Од како су Хуни побегли, осилише се Срби и завладаше њиховим земљама. Они имају преко 100.000 војника, далеко су чувени свуда са своје телесне силе, а напредују и у просвети. У њих су коњи бржи, а оружје оштрије. Српска су племена још силнија и многобројнија него што су пре била и већ су две године, како не можемо да измислимо начин, којим бисмо им доскочили“.

Не би било без интереса чути „стручно“ мишљење којег од оних накриво насађених историчара, шта мисли о заједничким речима, које у своме језику и данас Персијанци изговирају и то: зима, жена, мисао, зора, мед, ноћ, два, три, четири итд. Још више би нас интересовало стручно мишљење о томе, постоји ли каква узрочна веза између имена река и места у индокинеском простору и српских земаља као на пример: Срб, Србаљ, Котар, Котор, Гора, Драва, Тимок, Морава, Сраб, Даљ, Дуб, Равна Гора, Рунић, Борје, Мокран, Сивоње, Бара, Борач, Загоре, Дрвар, Коп, Млава, Серба; Мала Бара, Ковиље, Житомир итд. Има ли ко од наших историјских монополаца шта да примети у вези са овим заједничким речима у индокинеском језику и местима у томе простору, на предавање познатог српског мислиоца епископа жичког Николаја одржаног 9. марта 1941. године на Коларчевом универзитету, када је, дотичући се недавног боравка индијског песника и писца Рабиндранта Тагореа у Београду рекао:

• „Пре неколико година, са овог истог места говорио је Београђанима наш рођак из Индије, познати пезник и мислилац Рабиндрат Тагоре. Рекох вам да нам је рођак зато, што су наши преци у давној давнини живели у непосредном сусетству Индије, одакле су понели многа веровања, стремљења, пословице и многе санкритске речи. Кад модерни историчари тврде да смо се доселили са Карпата, они додуше право говоре али само утолико, уколико мисле на нашу последњу полазну станицу. Иначе, они греше, као што греши свако ко би рекао, да је путник из Солуна допутовао у Београд из Топчидера".

​Ове речи још једном оправдавају оне прекоре упућене многим српским историчарима да су се оглушили о дужност истраживања старе српске прошлости, рекао би човек као по жељи других народа, који су желели и настојали, да та богата прошлост не припадне Србима. Овде спада и онај оправдани прекор изражен у Лазићевим одломцима (1894.) где се каже: „Српско учено друштво у Београду не може се биједити неким прећераним србољубством, јер је оно, Бог да га прости, доста глупости починило на штету српства, а у корист браће Хрвата“.

Проучавајући римског писца Плинија, др. Томо Маретић би сигурно ликовао да је наишао на име Славена, а поготово Хрвата. Међутим, он у запаженом своме делу „Славени у давнини“ резигнирано закључује: „Не знају ништа за славенско име". Међутим, тај римљанин Плиније, који живљаше у доба Христово, исписује неколико имена мање-више тамнијех, али на нашу велику радост једно је међу њима ие само посве јасно, него и очевидно славенско, а то су Срби или како их Плиније пише Серби".

Кад то не би било тако, каквог би интереса имао чешки историк Јосип Добровски, да у свом делу „Јахрбух дер Листер“, XXXVII (Беч 1827.) каже, да су се сви Славени у старо доба звали Србима. Шта је најзад руководило Маретића, рођеног Хрвата, да у књизи „Славени у давнини" на страни 54 још једном потврди: „Ми смо већ рекли, да се српско име налази код старих писаца, као што су Плиније и Птоломеј". Или, ко је могао натерати првог хрватског историчара Павла Витезовића да на страни 28. своје „Кронике алити спомена свега света веков“ напише како су Срби, после несрећно вођеног рата 35 година пре Христа у Македонији, били побеђени од Римљана и морали пребећи преко Саве и Дунава, па се населити у Војводину и Славонију.

Кад би Фрањо Рачки писао своју „Повијест Славена“ у доба Југославије и на страни 35. о Србима у доба Христово рекао, како су имали чак поротне судове, Хрвати би га оптужили да је београдски плаћеник. Као што видимо, међутим, онда када се о Хрватима није ништа могло знати, па ни доцније скоро седам векова, Срби су имали своје судство. Ни Фрањи Рачком није ништа познато шта би Срби од далеко доцније придошлих Хрвата могли користити, кад су већ око Христа имали своје обележје државне организације. Обрнуто, могло му је сигурно бити познато, да су му земљаци и сународњаци, утопљени у српске народне обичаје целокупно своје битисање руководили начелима српског друштвеног уређења и српске државне организације.

Немачко дело „Наша знања о Земљи“ (Алфред Киркхоф: „Unser Wissen von der Erde“ 1886., 1890.) потврђује сва она тврђења која кажу да су Срби најстарији и најбројнији досељеници на Балканском полуострву и вели: „Срби су на Балканском полуострву најстарији досељеници и бројно најмоћнији. У VI веку Срби продреше у Грчку, те су неки тамо и остали". И по овој тврдњи, Срби су на целих сто година пре доласка Хрвата били јаки и војнички организовани, да су могли предузимати велике војне операције, па се темељна фикција у хрватској „повијести“ налази већ на првом месту у реченици где се каже, како су Хрвати доласком у нове крајеве натурили своје име и државну организацију.

Политика и Правда не станују под истим кровом. Да је то тако, сведочи случај аустроугарског министра Венамијана Калаја (Benjamin Kállay 1839. - 1903.), мађарског Јеврејина, који је пре свога министровања у својству посланика на београдском двору покушао да што објективније напише историју Срба. Мада искрено признаје да се не може отети сам себи, и својој народности, која чини да у многим стварима не може бити потпуно објективан, Калај је о старини српскога народа ниписао: „Нека буде довољно речено, да су се по испитивањима најбољих славенских научника, сви славенски народи у прастаро доба по свој прилици називали Србима". Калај затим говори о српском као најмногобројнијем живљу у Босни и Далмацији до Сплита. Дешава се, међутим, да Калај постане министар за Босну и Херцеговину, па је његово историјско уверење дошло у колизију са новим министарским положајем. Разуме се да је у њему превладао политичар, па је Калај политичар под претњом робије забранио читање својеручно написане „Историје српског народа“.

​Као неко неписано правило протеже се једна чудна нит кроз све историјске редове намењене српском историјском сазнању. Ту тајанствену нит представља непрестано настојање, да се појам српства веже за географски облик дела српских земаља, који се зове Србија. Нека невидљива туђа рука, заклонила је многим нашим историчарима изван маленог круга Србије видик. И ко зна, неће ли се историјски видик оваквих наших историчара класе оних који су 1939. године решавали хрватско питање, сужавати успоредо са догађајима све дотле, док српство не ишчезне. Такима српство и може захвалити за своју непрестану националну декаденцију. На развалинима таквих умова сазидане су Хрватске свих боја, чија се егзистенција заснива на несузбијеној машти римокатоличке надувености из Хрватске. Док се на хрватској страни ликовало у измишљању којекаквих хрватски, дотле су се наше „величине“ задовољавале напајањем генерација – не српском националном величином – већ српском народном трагедијом на Косову. Тако је скоро цела наша историјска храна састављена не из доба српскога сјаја, већ из бираних тамних тачака српске прошлости. Ту треба тражити узроке што је у српском народу дошло до националне заморености и склоности однарођивању. Нешто мало грађе што је посвећено Душановом сјају или Немањићевој слави, не само што не представља довољну историјску регистрацију тога великог српског доба, него је и обрађена укалупљеним професорским стилом, који је донекле неприступачан српским читалачким масама. Таква индоленција добро је дошла Хрватима да што јаче истакну своја „тисућгодишња повијесна права" на непрепорно српски историјско-етнографски простор.

Први владалац српских земаља после пропасти Гота и Хуна био је Свевлад, чија се држава простирала већим делом Балканскога полуострва, тако да је захватила правац Балканских планина, северне Македоније, Старе Србије и Албаније, затим Далмације све до Трста. Пошто у то доба још није било ни помисли о некаквим Хрватима, име овога владара јасно илуструје његову народну припадност, а исти је случај и са његовим наследницима, који су се звали истим именима, каквима су пуна српска села и градови, ма где се Срби налазили. После Свевладове смрти, која пада око 530. године, наследио га је његов син Боривој, који је узео за презиме име свога оца и прозвао се Боривоје Свевладовић. Његова је владавина донела учвршћење српства од Јадранског мора па све до утока Саве у Дунав. Још већу је војничку славу постигао Боривојев наследник Стројило И, који је очистио све српске земље од преосталих Хуна и Гота. Његова је престоница била у Прехвали испод Шарпланине. За његово доба пада оснивање града Рагузе, доцније прозваног Дубровником, од кога ће постати прва претежно српска република дубровачка. Стројило је погинуо у једној бици са грко-римљанима недалеко Скадра, где су се Грци и Римљани коализирали са задатком да ликвидирају Стројилову снагу. За време Стројилове владавине ударени су темељи далматинским градовима, међу којима Трогиру, Сплиту, Крку, Рабу и другима. Наследио га је његов син Свевлад II., који као и његови претходници није могао ни знати да Хрвати негде постоје.

Лоза Свевладовића дала је више од 10 владара, који су владали српским земљама све до провале Авара у Ервопу. Мада су Авари као народ турско-монголског порекла представљали за Европу опасност, они нису могли изменити српску стварност Панонијег, Дакије и осталих српских земаља из разлога, што су Срби представљали домородску снагу, којој су Авари, хтели-не-хтели, морали нудити сарадњу. Да би то лакше постигли, Авари су собом довели остатке каспијских Срба, помоћу којих су успели да остваре јачу везу са Србима. За време Авара основана је, поред Панонске Србије, и Дачка Србија, која се простирала од карпатских Бабиних Гора, па све до Тисе, Дунава и Црнога Мора. Тада је узет и назив данашњег Баната по имену Бана, које је аварског порекла. Оснивање Дачке Србије спада у аварске покушаје да створи везе са Панонском Србијом, којом је владао српски кнез Добрета. Најзад су Авари послали посланике Добрети да се покори без борбе, али им је овај одговорио: „Нема тога ко би нас под сунцем могао покорити. Научили смо да господаримо другим народима, а не других над нама. Докле год буде на свету рата и мача, ово ће бити наш завет!“ Да ли страх пред оваквом поруком или шта друго, тек Авари су се окренули у леви полукруг и прешли на источни део Балканског полуострва према Византији, која је била у то доба заузета ратовима са Персијанцима у Азији. Дачки су Срби искористили ову византијску слабост, па су са јаком снагом продрли преко Дунава и допрли све до Солуна, где су у заједно са Србима, који су већ тамо живели око 560. године основали Солунску Србију.

Док су се на југу догађали оволики покрети, у Полапској Србији је Самко довршио велико организаторско дело.

​Хрватска историјска теорија хотимично се не задржава на овим великим српским збивањима без разлога, да не би морала пасти у протусловље и на тај начин признати Србима првенство на простор, који су Срби давно пре доласка Хрвата крвљу и знојем својим заливали, да би га затим Хрватима на темељима лажног обећања братске верности уступили и на тај начин прекратили једно поглавље хрватског луталаштва у потрази за домовином. Вешто скројена хрватска историја, међутим, спомиње, да су Хуни провалом у Европу повукли собом и Славене, што би одговарало временски и околносно оној нашој тврдњи, да су Хуни и нешто доцније Авари, повукли собом остатке каспијских Срба. Верни својој вековној традицији непрестане негације свега што је српско и његова прошлост, Хрвати не кажу да су то били Срби, већ их сврставају у појам славенског сувласништва, мада се пре VI и VII столећа, осим за Србе, ни за какве Славене није знало. Немајући, додуше, куда, хрватска историја онаког кова, каква је психолошки припремала догађаје иза 6. априла 1941., признаје на једном месту („Хрватски Лист“ од 11. IV 1939.), да су се покорени народи подигли противу Хуна и да су их у такозваној „битци народа“ на реци Нетаду негде у близини Славоније потпуно потукли, те да су се ови око 450. године морали повући преко Карпата и нестати у јужноруским степама међу својим сродницима. Повијест Хрвата не би била доследна себи када би признала, да су то баш били Срби који су дигли устанак противу Хуна и ослободили се њиховог јарма и сарадње. Јер, како видесмо, пропашћу хунске војске, долази до обнове српске државе и до оснутка прве српске династије Свевлада и Свевладовића, а то баш око 450. године, када се о Хрватима није могло знати. Међутим, „сувремена хрватска повијест“ радије ће прећутати име тих од Хуна „покорених народа“ који су дигли устанак, него што би изустила име Срба.

Од интереса је једна констатација Константина Порфирогента, где се каже да су се око времена великог аварско-српскога превирања одвојила два племена Језерци и Милинзи, који су за време тих великих народних покрета допрли до Пелопенеза у Доњој Грчкој и тамо основали Пелопонеску Србију, са којом су самостално владали око 200 година, али су се на крају однародили и претворили у Грке. Ово је занимљиво зато што се зна, да се од Осијека према Вуковару простирало велико језеро које се за римског доба по граду Мурси (доцнијем Осијеку) звало Мурсанско језеро. Становници око тога језера били су Срби, који су били ратнички јаки, а звали су их „језерцима“. Хрвати су, разуме се, и на ове пелопонеске Србе бацили „повијесни ласо“ и у својој незаситости присвајања свега што је туђе поставили теорију о такозваној пелопонеској Хрватској која, разуме се, превазилази и фикцију о такозваној „Црвеној Хрватској“. Јер их, како видесмо, није ни било, већ су измишљене.

Као што је случај са хотимичним затајивањем свега што представља искључиво српско историјско самовласништво, тако хрватска „повијест“ баца прекривач преко аварског случаја јер вели, да су Авари дошли у Европу са свега 20.000 људи, али да су ови (ваљда као Хрвати!) владали великим територијама, па чак и целокупном Панонијом. Прикљештена, међутим, са свих страна „повијест“ је морала признати, да су главну ратну снагу Авара сачињавали Славени (да не би, разуме се, морали рећи Срби) и најзад, да се ова аварска земља звала „Аварско-славенско краљевство“ (Хрватски Лист“ од 13. IV 1939). Ово није могло бити аварско-славенско краљевство, већ аварско-српско, јер, у то се доба није ништа знало ни за име Хрвата ни за њихову фиктивну Хрватску свих боја, а знамо да се први историјски докуменат о имену Хрвата појављује тек 852. године. Пошто се све ово дешавало за време династије Свевладовића, није тешко прозрети хрватску „повијесну“ тенденцију, која тежи за тим, да ово српско-аварско краљевање, ако га је било, окарактерише само зато, да би га сада или могли присвојити, или, у најгорем случају, поделити са Србима.

​Недалеко споменух владара полапске Србије Самка (620. - 641.), који је ликвидирао аварску снагу и продро до Јадранског мора. У то доба спада и велика сеоба народа, па узмемо ли да су се Хрвати у то доба као непозната скупина доселили у доцније названој Хрватској и ако се за њих ни за 200 година доцније није ништа знало, морамо се још једном запитати, шта су од својих такозваних врлина могли позајмити Србима, када су они, ево, имали своју државу и све што један народ чини организованим.

Српски отпадници највише су нанели зла своме народу. Име јаничара никада неће изумрети у сећању српскога народа. Овде, међутим, треба нагласити да Срби нису одлазили у отпадиштво само према истоку. Могло би се рећи да су много били опаснији они који су ишли у отпадништво према западу. Јер, док су они затим са истока уништавали српску материју, ови су са запада водили рат противу српске духовне културе. О томе ћемо се, међутим, позабавити у посебном поглављу. Ипак, на завршетку овога дела, где изравнавамо српску и хрватску прошлост до првих трагова о имену Хрвата и њихове тобожње државе да би видели ко је дотле имао своју прошлост, а ко не, морам се дотакнути незнатне фигуре Тадије Смичикласа, покатоличеног Србина, који је иза себе оставио историјско недоношче „Повијест Хрвата“, за коју и сам у предговору на V страни каже, да га у писању нису руководила начела историјске истине, колико жеља за задовољењем хрватских народних амбиција. И по тим принципима написана „Повијест Хрвата“, међутим, садржи неколико нехотичних признања, која говоре о Србима као власницима земље на којој су Хрвати нашли уточиште. Тако Смичиклас на 175. страни и сам признаје да о Хрватима није могло бити ни речи на франкфуртском сабору 823. године, док су јужни и полапски Срби заступали интересе својих земаља и узели учешћа у доношењу одлука о себи и о другим народима Европе. Материјал о старини српске државне организације и српског народног имена изнео сам до доба када се први пут дознаје за хрватско име успоредбе ради, како би се јасније оцртале контуре и величина фундамента на којему почива српска народна прошлост, и тама која за исто време обвија хрватско порекло. Дакле, доба о коме су мало или никако писали наши професионални историјски монополци, који су, као по нечијој наруџбини, ту велику прошлост српску прецртали, па почели са српском историјом негде око IX века, или око 15 векова иза првих трагова о имену Срба.

ХРВАТСКО "ПОВИЈЕСНО ПРАВО"

И ГУСАРЕЊЕ ПО СРБСКОЈ

ИСТОРИЈСКОЈ БАШТИНИ

​Балкан је етнографски најосетљивији део европског континента, а од праведног уређења етнографских проблема у Европи, зависиће мир за много векова. Преко Балкана су се одувек укрштали интереси истока са западом и обрнуто. Таквом Балкану су већина српских историчара остали дужни ону нужну пажњу, коју он по своме географском положају и са српскоправославног гледишта заслужује. Знајући овај српски недостатак, Хрвати су пожурили да на светско историјско тржиште изнесу као свој и такав историјски материјал, који представља најординарнију отимачину српског историјског богатства. Захваљујући таквом стању ствари, одомаћена је једна историјска заблуда, која тешко погађа српски национални престиж и његове животне интересе.

Хрватско „повијесно право“ основано је већим делом на фикцији и декретима владалаца типа Марије Терезије, који су кроз призму слепог католицизма посматрали свет и проблеме у њему, а и на нехату српске историјске науке, која је оставила празнине, где су се Хрвати по вољи могли увлачити и износити из ње шта им треба. Други део „тисућгодишњег права“ састоји се из разних поклона српског етнографско-историјског простора, које су поједини аустроугарски владари с времена на време откидали, да би задовољили хрватске амбиције. Тако је српски простор, који је вековима задуживао европску цивилизацију стојећи на бранику од источне опасности, постао нека врста монете за поткусуривање римокатоличких рачуна. Овако замишљено хрватско „повијесно право" које се никада није поклапало са стварним хрватским етнографским обликом било је сан, који је вековима тињао на Марковом Тргу.

Својатање српског етничког простора на подручју бивше Аустроугарске, плод је осведочене хрватске грамзљивости не само по принципима историјске објективности, већ и по доказима, које су поставили први хрватски историчари из онога доба, када се хрватски апетит на српске крајеве налазио у почетном стадију. Нова шовинизмом задојена хрватска историја нерадо спомиње, па чак и хотимично избегава таква хрватска имена и настоји их предати забораву баш због тога, што су ови имали потребан минимум објективности, да у својим историјским делима не мимоиђу српску стварност. Она својом садржином сведочи, да нам ни један суседни народ није присвојио толико српског самовласништва као што је то случај са Хрватима. Али, овај пренос српског историјског богатства на странице „сувремене хрватске повијести“ може се објаснити и тиме, што је велики број Срба натераван да прилази католицизму, односио собом део по део српске прошлости и стављао га као неку врсту отпремнине у хрватску историју, тако да она, уствари, представља други део српске историје, само што је на њу стављена хрватска фирма. Јер, још руски историк Никола Дорунов није забадава о Хрватима рекао: „Милиони Срба поставши римокатолици, претворише се у Хрвате", („Државе и народи“ стр. 105), нити је један други руски путописац о својој посети Загребу без разлога рекао: „Дошао сам у столицу покатоличеног српства“. („Срби у давнини“ стр. 84). Ето, то су ти милиони Хрвата, које римокатолички свештеник и чувар Будимпештанског музеја Матија Катанчић пре толико векова дели од Хрвата и каже, да су Срби римокатоличке вере.

​Рекох, већи део хрватских историјских фабрикација минулих реколико деценија, где се без икаквог мерила историјске пристојности и објективности удара хрватски печат“ на нехрватска историјска збивања и документе, све је то плагијат српског историјског баштинства. Још кад уважимо тврдњу једног између ретких Хрвата прошлог столећа др. Томе Маретића да Хрватске ни у доба Константина Порфирогента није било, већ да ју је Порфирогент напросто измислио (,,Славени у давнини“ стр. 69), онда добивамо објашњење за непресушна врела хрватске шовинистичке мегаломаније и апетита на оно, што се никада није хрватским називало.

Обашњавати чистом истином узроке српске националне декаденције, или осуђивати носиоце тога узрока исто толико значи, колико стајати на српско-славенском стражарском месту. Јер, нема више ничега, што би могло бити цена да се прећуте многобројни моменти, који су попут неписаног правила систематизирани у настојању, да се за љубав хрватства и југославенства жртвује богатство српске историјске традиције или која од давнина српска територија.

Изгледало би на први поглед чудновато, да пречанско српство са своја преостала три милиона столећима све до 1918. године одолева непрестаним католичко-хрватским насртајима, да би затим, за свега две деценије од ослобођења доживело своју катастрофу. Онај, међутим, ко познаје историју пречанских Срба и ко је пратио развој догађаја од 1918. године па даље, неће се и не може зачудити. Јер, одвојени силом прилика од матичне земље, Срби под Аустроугарском били су упућени на духовно самоодржање, које су спроводили онако, како су налазили за најцелисходније. Ценом свога јунаштва, Срби су у извесним размацима плаћали многа аутономна права, које други народи Аустроугарске, па ни Хрвати нису могли имати. Све је то била цена самоодржавања у српству, православљу и светосавској традицији. Године 1918. унешен је овај други део српског историјског капитала у склоп опште српске бриге, са духовним центром у Београду. Несрећа је хтела, а и био је интерес туђина, да се иза тога историјског датума легне на ловорике и да се духовна брига (изузимајући овде цркву), повери оним Србима, који су слабо или никако познавали не само историју пречанских Срба, већ, рекло би се, и матичне земље Србије. Завараван лажним братством, Београд је затим утонуо у неку врсту материјалистичког сна и трошио основни српски духовни капитал, гледајући беспримерну харангу непрекидног гусарења по српској историјско-етничкој баштини, као и безобзирног вређања највећих српских светиња. Равнодушношћу једнаком националном злочинству, посматрала је успавана метропола, сем неколико часних изузетака, планску припрему онога што се одиграло почетком 1941. године са Србима северозападно од Саве и Дрине. Жртвовани су многи умови из редова пречанских Срба, који су обиљем свога историјског искуства и знања једини били кадри да се одупру инвазији хрватске историјске надувености. Људима, које су због њихових неспособности Хрвати сами бирали из српских редова, јер да тобоже само у њима имају „повјерење" или да са њима могу „сурађивати“, поверавано је доношење и таквих судбоносних одлука, којима ни по историјско-етнографској знаности о пречанским Србима, ни по својој српској нацианалној зрелости нису били, дорасли. Нису ретки случајеви, да су овакви српски неспособњаковићи попут оних који су као „стручњаци“ решавали „хрватско питање“ у години 1939., министарске столице Хрватима плаћали деловима српског историјско-етнографског и животног простора. На исти начин, ретко која грана српског јавног живота од 1918. године на овамо није била проткана вешто потуреним грешкама, које су најзад нашле примену у хрватском случају из 1941. године.

​Услед послератне изопачености, када су материјални моменти потисли српску националну актуелност, пожурили су неки српски учењаци да своја научна дела инспиришу жељом за добити. Међу осталим делима, десило се то и са Станојевићевим историјским атласом, уколико се односи на Душаново царство. С једне стране бојазан од критике хрватске „повијесне“ незаситости, а с друге материјални обзири, учинили су да се осакати српски историјски простор и да се хрватским аспирацијама препусти и оно, што дотле још није било изложено хрватској грамзљивости. Све то, разуме се, у жељи, да хрватски кругови пристану на такав средњошколски уџбеник, који ће доцније постати научно правило и предмет нашег одрицања, да би нам га хрватска надувеност у свако доба могла ставити пред нос. Успоредимо ли дакле карту Душановог царства по Станојевићу са оригиналном немачком картом о истоме царству, рађеном у Душаново доба, а пронађеном у Печујском војном архиву и објављеној у 8. броју „Славоније“ за годину 1939. видимо, да су по Станојевићевом атласу Срем са делом Славоније и Босна са добрим делом јужне Далмације принешени као жртва Богу матермјализма. (Види немачку карту „Serbien unter Tsar Dushan“).

Немачка карта: Србија из Душанова доба
Карта пронађена у печујском војном архиву

​Према немачкој карти пронађеној у печујском војном архиву – реконструкција В. Раичевић
(Бугарска је на карти означена као трибутална држава)

​Тако су теорија о српско-хрватском братству и бојазан од критике суседних народа, чији су интереси задирали у српски историјско етнички простор, осакатили основне податке о старини српскога имена и унели страну тенденцију која се доцније као незван гост претворила у српско научно правило. Може ли се чиме другим објаснити, да многи страни писци пре и после Христа спомињу јаке и организоване Србе, док српски писци избегавају не само да то историјско богатство ма и са резервом цитирају, него већина од њих избегава о томе ма шта рећи. Може ли се опростити и такав грех, да су далеко богатији први, слепилом хрватског шовинизма још необухваћени хрватски писци у материјалу о старини српскога имена, него је то случај са Србима, који су имали да дадну смер, којим ће се истраживати српска прршлост. У односу према Хрватима, наша је болећивост ишла тако далеко, да су наши „учењаци“ избегавали цитате првих хрватских историчара, који су располагали читавим богатством података о Србима и њиховим земљама у оквиру бивше Аустроугарске. Ради те болећивости, која се пре могла назвати слабошћу, могао је познати загребачки србождер „Обзор“ у своме 258. броју из године 1893. написати: „Тај велики српски народ, чим се раселио и дошао у дотицај са другим народима, опадао је и губио се, док се не снизи на народић од 8,000 000. У самом себи носио је клицу раздора. Није се више хтио звати српским већ једни замијенише српско име руским, други с пољским, трећи с чешким итд. " Оставимо ли по страни шта је „Обзор“ овиме нехотично потврдио, да су се сви Славени у давној прошлости звали Србима, он је овиме хтео што рељефније представити српску националну декаденцију, али је сметнуо са ума, да оно што вреди за остале славенске народе отпале од српства, не може имати ничега заједничког са хрватским из простог разлога, што ни сами не знају одакле су дошли: да ли Иранци или Готи, или што су се у доцнијем народном изграђивању удаљили од славенске солидарности, те све да су некада пропадали славенским народним наслагама. Они су утицајем Рима, почев од Бранимира па на овамо, прешли у потпуно славенско отпадништво. Разуме се, ово се односи на оне три жупаније стварне хрватске постојбине око Загреба, а не може се односити на остали део присвојен од Хрватске, пошто српски народ не може примити њихово отпадништво као свршену ствар, већ се сматра позваним, да своје насилним путем однарођене синове поврати српској светосавској традицији, а тиме и великој славенској породици.

Захваљујући претераној скромности српских историјских умова, која је као по неком неписаном закону прелазила са генерације на генерацију, хрватским „сувременим“ историчарима није било тешко хрватски апетит померити са уског кајкавског простора у српско историјско и етничко подручје, које никада у иначе сиромашној хрватској историји овима није припадало. Да је то тачно, позивам се на самог поглавника Анту Павелића и његову радио поруку упућену преко краткоталасне радио станице у Земуну америчким Хрватима између 1. и 2. децембра 1941. године која поред осталога каже:

„Независна Држава Хрватска већа је него је била икада у повијести и протеже се од Муре, Драве и Дунава, па до Јадранскога мора" („Хрватски Лист" од 3. XII 1941.).

​Ми знамо на који је начин Хрватска, а да и не говоримо о „Независној држави Хрватској“, постала већа него је икада у „повијести“ била. Оно што је веће, представља стопу по стопу отете српске земље и то не витештвом, јер то није хрватска особина, већ смишљеном католичком акцијом диригованом изван Хрватске, а преко ње. Тако је католичка Европа враћала дуг српству за оно, што је српство вековима стајало на предстражи европске црвилизације од муслиманске опасности. Заваравано фарисејским изјавама о тобожњем братству, српство је превидело опасност са запада, па док је по цену непроцењивих жртава у крви и прегнућима вековима успело да одбрани стопу по стопу свога поднебља и српске културе на источном делу својих земаља, губило је на другој страни своју најчистију народну скупину у толикој мери, да су три старе хрватске жупаније могле поставити католичко-хрватску платформу, одакле се већ деценијама на све стране експортује фикција о„ тисућгодишњем повијесном праву“ на оно, о чему им поглавник пред лицем целог света нехотице рече, да никада у историји није Хрватској припадало. Па ипак, и после вековних прогона и присилнсг прекрштавања, чија је егзекутива вољом римокатоличких владара препуштавана Хрватима, после Терезијиног доба, када су због љубави према својој хришћанској и светосавској традицији наступили толики српски покрети у циљу исељивања, да је Марија Терезија била присиљена на границама поставити војне формације ради спречавања масовне сеобе, ипак је још 1910. године на територији данашње „Независне Државе Хрватске" било 1.569.848 Срба. У исто време, број Хрвата није превазилазио цифру од 2.476.575. Када се још узме у обзир, да ове цифре произлазе из званичне хрватске статистике за годину 1910., односно из доба потенцираног хрватског шовинизма на штету Срба у овим крајевима, тек се тада може уочити, колика је била српска стварност изнад сувопарних цифара званичне, хрватске статистике. Шта би се тек могло рећи за етнички однос између Хрвата и Срба неспоредно пред проглашењем „Несависне Хрватске“, када се српство донекле и поред режима који је владао у Бановини Хрватској донекле могло испољити.

У Хрватској је одомаћена пословица, да су Хрвати добри слуге, али лоши господари. Да су били добри слуге, то смо знали и пре 1918. годане, али да су били лоши господари, о томе смо се могли уверити кроз свих 23 године заједничког живота до 1941. године, када је њихово господарење триумфовало не толико сломом Југославије, колико српским страдалаштвом. Када се пажљиво прати живот хрватског народа кроз векове, долази се до закључка да се цео хрватски народни живот састоји из значења оне пословице о добром слуги и лошем господару. Та Хрвати су свога некрурисаног краља Петра Свачића оставили после борбе на Гвозду, да му несахрањено мртво тело разносе гавранови, само зато да би тиме што јаче истакли подложност Мађарима и мађарској владалачкој лози. То међутим не би ни у колико могло занимати српство и српска-историјска збивања, да тиме није започето једно мучно доба, које је српство с оне стране Дрине и Саве бацило у вековну, често пута неједнаку борбу за очувањем српског обележја, Српске вере и традиције.

У помањкању сопствене војничке, а и културне прошлости, Хрвати су, наслањајући се на католички став владара којима су нудили Звонимирову круну, успевали стављати хрватску фирму преко искључивог српског самовласништва и исходити често пута католичке повластице за однарођивање Срба и њихово привођење католицизму. Али, о томе доцније. На овом нас месту интересује, шта је било са српством за време такозваног хрватског краљевства од Томислава па до Свачића (954. - 1102.). Пре него чујемо о српству у томе раздобљу, још једња констатација: Хрвати су за време те такозване „самосталности“ заиста „положили“ испит из такозваних „организаторско-ратних вештина“ и једва се као народ са својом тобоже организованом државом одржао 17 деценија.

СРПСТВО ЗА ВРЕМЕ ПРВЕ ХРВАТСКЕ

„САМОСТАЛНОСТИ" (924. - 1102.)

​Због тврдоглавости и властољубља оних српских кнежева и великаша, који не хтедоше помоћи Зарији Прибисављевићу да се одупре навали бугарског цара Симеуна, Томислав је успео да појача процес хрватског отпадништва и искористи време да успостави јаче везе са Римом. Међутим, већ 931. године, односно 7 година после Томислављевог пуча, као „захвалности“ српском гостопримству, ослобађа се бугарског ропства Часлав Клонимировић, који се проглашује за цара и диже српски устанак, да би затим ослободио већи део српских земаља, међу којима и Срем са већим делом Славоније. Оно што другима дотле није успело, успело је Чаславу – да уједини српске покрајине са Неретвом, па је тако цела далматинска обала, претежно спрског становништва, била у рукама Часлављевог царства. Али, док је Часлав прионуо на унутрашњој консолидацији земље, Мађари су 960. године провалили са севера преко Славоније и Срема у Босну, где их је Часлав дочекао, потукао и протерао преко Саве. У потери за њима, погинуо је за време једне битке у Срему године 960.

После Часлављеве погибије, српски државни живот дошао је у тежак положај. Грци и Бугари с једне, а Мађари с друге стране, отимали су по који комад од српских земаља.У тима потхватима Мађари су искористили Хрвате, који су кроз читаву своју историју настојали да из туђе несреће извуку корист за себе. Међутим, већ око 970. године појављује се поново српски владар Самуило Шишмановић, који диже устанак и ослобађа Срем са делом Славоније од Мађара. За све то време од Часлављеве погибије па до Шишмановића, Хумска и Тре-бињска област нису испадале из српских руку под владавином Јована Владимира ИИ. и стрица му Драгомира, који су владали Рашком, Зетом, Хумом и Требињем. Ни после несрећно изгубљене битке код Бјеласице 1015. године и доцније, од Самуилове смрти, Требињска област са Зетом нису припале туђину. Исто тако, ни безброј разних туђинско-хрватских насртаја нису имали утицаја на чврстину српске душе у Босни, а још мање је периодична мађарско-хрватска окупација могла изменити чињенично стање у овој исконско српској земљи. Такво стање затиче и цар Бодин, унук Војислава Драгомировића, који је 1034. године ослободио Драчку област од Грка. Овај Бодин, који је у Призрену проглашен за цара допао је приликом једне битке код Пауња на Косову грчкога ропства. Његов отац Михаило наставио је са одржавањем српске самосталности, јер Грци нису могли његову Србију покорити. А када се Бодин године 1077. ослободио грчкога ропства, отац му се прогласио за краља, а Бодина узео за поткраља. После очеве смрти, Бодин је очистио све остатке мађарско-хрватских окупатора из Босне, па у њој поставио за бана Стезана, а у Рашкој Вукана. У његово доба спада освајање Дубровника и успостава српског војводства у њему са првим српским војводом Градићем. После његове смрти, године 1101. наступиле су несугласице међу наследницима, услед чега су се створиле три јединице и то: бановина Зета, бановина Босна и бановина Приморска.

За време ових превирања међу наследницима владајуће лозе, родио се у црногорском градићу Рибници као син једног од рођака рашког жупана Стеван Немања, који ће доцније ударити темеље средњевековној српској величини и слави. Но, до Немањине власти, српство је прошло многа искушења, која спадају у тешке странице српских страдања исто онако, као што ће и после њега бити изложено сталним насртајима како са истока, тако још више са запада, одакле су Хрвати попут лешинара непрестано вребали да би лешинарски кљун заболи у српско национално тело, или да би уграбили прилику, да којој од палих српских жртава на бранику хришћанства и европске цивилизације прикаче хрватску фирму.

ПОХЛЕПА ЗА СРБСКОМ БОСНОМ

И ЊЕНИМ ВЛАДАРИМА

​Разматра ли се садржина хрватске историје, истинска неминовност упућује на један једини закључак, да хрватска „повијест“ представља грабљивицу, која је плен тражила искључиво у српским земљама све од онда, од како је католицизам Хрвате уградио у врху језуитског бодежа, измењеног „балканским шизматицима“ – Србима.

Пошто је главни циљ хрватског својатања Херцег-Босна и њени српски владари, повратићу се за тренутак на доба, када су речи „Хрват“ и „Хрватска“ биле непознате, како би видели шта је обухватала Босна и ко су били њени становници и владари.

По Фрањи Рачком, Босна се назива општим именом Далмације, која је захватала простор од мора па до Дрине и Саве. (Рачки, „Рад 56“ стр. 109). Ово се поклапа и са франачким летописцем Ајнхартом (Еинхарт, 770. - 840.), који у својим записима описује бегство Људевита, независног кнеза Доње Паноније, пред франачком војском из његове престонице Сиска овако: „Оставивши град Сисак, Људевит побеже Србима, за који се народ вели, да поседује велики део Далмације." („Повеље Матије Нинослава“ од др. Васе Глушца, стр. 47). То исто о Људевитовом бегству тврди и први хрватски историчар Витезовић, који прецизира Људевитово бегство у години 822. и на страни 63 каже: „Људевит оставивши варош Сисак побјегао је Србима, гдје је доцније невјером убио српскога војводу који га је у свој дом примио." Под једном годином доцније (823.), Витезовић бележи, да је Људевит убијен на двору једног другог српског војводе у Босни, односно Далмацији, коме је спремао исту судбину као оном првом.

Да је Босна била исто што и Далмација, а Далмација што и Босна, то нас је уверио хрватски историчар Фрањо Рачки. А да су то биле још у доба кад се за име Хрвата ништа није знало српске земље, то нам зајамчи франачки летописац Ајнхарт, негде у VIII веку и први хрватски историчар Витезовић у XVII веку. Али, то све не смета „сувременој“ хрватској грамзљивости, да о Босни говори као о „исконској“ хрватској земљи, а о Србима босанским владарима као „аутохтоним“ Хрватима, како ћемо то даље видети.

Историјски је ноторно, да се кћер рашкога жупана Уроша I године 1129. удала за мађарског краља Белу слепога, коме је Коломан дао извадити очи. Јелена је Бели донела у мираз Босну, која је тада први пут осетила мађарску власт на целој својој територији. Али, колико год је ово историјски ноторно, хрватска „повијест“ не румени од стида када тврди („Хрватски Лист“ од 4. V 1939.), да је Јелена донела Бели слепом само „неку Раму на Дунаву“, која се не може нигде на мапи пронаћи. Само, дакле, да Босна не буде Српска, макар се и Рама од Прозора у Босни морала померити ништа мање него до Дунава! Хрватска „повијест“ прави се да не зна или жели тако васпитати своје читаоце, да је ова Српкиња због мужеве ослепљености владала Звонимировом круном не само за његова живота, него и 20 година после његове смрти, која пада 1141. године. Још мање се хрватска „повијест“ хвали Јелениним братом Бјелошем, дакле опет Србином, као краљевском угарском намеснику, који је истовремено био и бан хрватски. Заиста, тешко се хрватској „повијесној" надувености хрвати са истином!

​Вештом камуфлажом размеће се „повјесничар“ владавином мађарских краљева Беле, Стјепана и Андрије, којима су више формално него стварно насађивали Звонимирову круну, мада то овима није било потребно да би могли владати Хрватском. Истиче много секундарних момената, само да би сакрио српски значај онога времена у Срему, Славонији, Босни и Приморју. Као да се то тиче Хрвата, наглашује удају кћери мађарског краља Стјепана за француског краљевића Анжу, али хотимично заборавља да се друга Стјепанова кћер Катарина удала за Драгутина, сина Стевана Уроша „Великог и страшног“, који је са Катарином добио у мираз Мачву, Срем и добар део Славоније. Дакле, исто онако, као што је Урошева кћер Јелена однела собом Арпадовићима у мираз Босну, тако су Арпадовићи њему, у замену за то, са њиховом одивом (браком Катарине и Драгутина), вратили ове крајеве, у којима је закраљен Урошев син Драгутин као „Краљ Сремски“, да би се, затим, 1276. године прогласио краљем свију Срба. Чим се, дакле, треба осветлити српски карактер Босне и осталих српских земаља, хрватски „повјесничари“ набацују фразе, само да би испунили празан простор своје историјске оскудице. Али, хрватски „повјесничари“ хотимично заборављају и то, да је у прво време владавине Драгутина Немањића, краља сремског, јужним српским земљама владао његов брат Милутин, који се – ако „госпон повјесинчар“ нема ниш' против – оженио ћерком мађарског краља Ладислава, Јелисаветом, која му је у мираз повратила Босну. Исту ону Босну, коју је његова сестра Јелена однела као мираз Бели слепом. Васпитан да не служи истини, хрватски „повјесничар“ врда око Босне и кад се ради о томе да сакрије њен српски карактер, он не спомиње да ју је ћерка српскога владара Уроша однела Бели, већ бежи што даље од ње, објашњава својој „цијењеној читалачкој публици“, да је Јелена донела у мираз неку Раму, која да се налази на Дунаву. („Хрватски Лист“ од 4. маја 1939.). Идући у потеру сами за собом, хрватски историчари четири дана доцније, („Хрватски Лист“ од 8. V 1939.) хватају сами себе и објашњавају својем хрватском народу, да је Рама у ствари Босна, а да назив Раме потиче рд речице Раме као притоке Неретве, која тече од Прозора до испод Коњица. Она иста Босна дакле, која је вековима одолевала непозваним насртајима, пролевајући крв само зато, да би се одржала у српству и православљу.

И поред све озбиљности пред трагедијом српскога народа, могао би се човек насмејати хрватској логици, која им служи као основица за својатање Босне. Према њиховом схватању, Урошева кћер Јелена, однела је мађарском краљу у мираз Босну. Пошто је мађарски краљ владао и Хрватском, сматрају Хрвати, дакле, мада то са њима нема никакве везе, да им из остварења крвног сродства између српске и мађарске династије припада Босна. Такво им је мерило логике за овај случај. Међутим, када је Ладислављева кћер Јелисавета својом удајом за краља Милутина Србији повратила Босну, хрватски „повјесничари“ схватају ствар другачије и – мудро ћуте.

„Сувремени“ хрватски историчари са својим ситнијим и крупнијим помагачима, величају и уздижу славу хрватских краљева и по њима би се могло закључити, да је међународни углед хрватских краљева, почев од Томислава па до Петра Свачића, (чије су несахрањено тело разнели гавранови), био у најмању руку раван угледу српских владара. Тако на први поглед. Међутим, „повјесничари“ нам се ни у једној прилици не похвалише, да се ма и један од тих хрватских краљева могао оженити принцезом ма које стране владалачке лозе, а још мање, да је икада која хрватска принцеза села на који страни престо. За разлику од њих, ретки су народи ондашње и доцније Европе, на чијем престолу није седела Српкиња, а да и не говоримо о принцезама најмоћнијих страних владара, које су биле српске краљице. Ето, колики је био хрватски углед. Још један доказ више, кроз какво је мерило посматрано такозвано хрватско краљевство и назови хрватска држава, која и што је могла имати угледа, имала га је утолико, колико је сматрана саставним делом српских земаља.

Паралелно са корачањем за историјским збивањима од старих времена па до сада, спотичемо се непрестано са конзеквентно постављеним лажима „сувремене хрватске повијести“, пошто читава писана хрватска историја нема карактер макар минимума нужне објективности већ тендецију – отети што је туђе. А пошто од другога нису могли због слабих етничких и географских услова ништа откачити, српство је било и остаје простор непрекидних хрватских прижељкивања. Зато се често срећемо са „повјесничарима“, који радо бележе некоје моменте, када су Хрвати пролазно успевали да буду са Мађарима суокупатори којег дела Босне, али се зато никада не срећемо са њиховим признањем, да су те крајеве на крају крајева ипак морали враћати. Ево једног таквог примера:

Са великом „списатељском" помпом забележено је, да је хрватски бан Павао Брибински (као мађарски вазал) искористио један сукоб између Срба и Мађара, да би се овима другима ставио на расположење у нади о коначном наслеђу босанскога банства, на чијем је челу стајао Стеван I Котромановић.

Истина је, да је Брибински помоћу велике мађарске помоћи за краће време окупирао један део Босне, где је за бана поставио свога сина Младена, али је исто тако истина, да је Младен имао задовољство веома кратко време седети на насилно постављеној банској столици у Босни, пошто је његова нечовечна владавина довела до општег устанка. Тај је устанак имао за последицу Младеново бегство из Босне, после чега је босанско српство изабрало са свога бана Стевана ИИ. Котромановића, сина Стевана И Котромановића. Хрватска историја („Хрв. Лист“ од 10. V 1939) узима улазак Павла Шубића Брибинског у Босну као неку врсту купљене својине, те да није овога другог сазнања где су Шубићи најурени из Босне за веома кратко време, створио би се утисак, као да је тиме питање Босне у хрватску корист за свагда решено. На овакве историјске бесмислице могло би се хрватским „повјесничарима“ рећи: Пропаганда је једно, а истина друго. Ви се, господо са Марковог Трга, често пута хватате у клопке које сте другима поставили, јер ипак пребацујете Младену Шубићу да је био неопрезан и непромишљен, што га је стало пропасти („Хрв. Лист“ 10. V 1939.) и резигнирано кажете: „Тако је била сломљена велика моћ кнезова Брибинских Шубића, а мјесто њих се почела дизати моћ сусједних босанских банова." Ко је сломио „моћ“ хрватских банова и ко су били ти „сусједни босански банови“ хрватски историчари таје јер са свога становишта имају право. Ми, међутим, и цела писмена Европа знамо, да би то били Срби и њихови босански банови – опет Срби.

Нова хрватска историја се труди да српском карактеру Босне од Шубића па до Твртка (1309. - 1391.) да хрватско обележје. Ово нарочито долази до изражаја у опису личности Тврткове, кога приказује као Хрвата, иако је и деци основних школа познато, да се Твртко као потомак Котромановића крунисао у Милешеву (1377.) на гробу Светога Саве и узео назив: „Стеван Твртко I краљ свију Срба“. Томе истом Твртку краљу свију Срба понудили су хрватски великаши „најпокорније“ хрватску круну да је споји са српском, пошто су по примеру Брибинских-Шубића видели да се борбом не може ништа од српских земаља откинути. Да је Твртко могао знати, шта ће у далекој будућности хрватска историјска надувеност изграђивати на томе случају, не би се вероватно годину пред својом смрћу (1391.) на њихову молбу прогласио поред краља свију Срба и краљем Хрватске и Далмације. Јер, уместо да се ствар тумачи онако како здрав разум говори, хрватски историчари новијега кова сматрају, да им је Твртко тиме што се пристао прогласити и хрватским краљем, донео као поклон Босну и српске земље; да би их затим Хрвати уградили у своје „тисућгодишње повијесно право“. Није нам, додуше, познато шта је о себи рекао Твртко када се примио да прошири своје српско краљевство и на Хрватску, али нам је зато остало записано о његовом крунисању у Милешеву ово. „Ја Стефан Твртко в'Христа Бога краљ Србије, Босне и Приморја. Бог ми је дао да седнем на престо српских владара, мојих предака."

Ни један суседни народ није толико журио да прикачи своју фирму којему од српских великаша, који би ко зна из којих политичких или других рачуна примио католичку веру, као што су то Хрвати чинили. Аналогно томе, можда име такозване „Црвене Хрватске“ треба тражити у околности, што је Немања крштен у католичкој вери, јер се облик измишљене „Црвене Хрватске“ донекле подудара са географским обликом Немањине државе. На исти начин хрватско историјско сиромаштво труди се да српској Босни дадне хрватско обележје и тиме, што је Стеван Котромановић Србин и бан српске Босне, због непослушности цару Душану прогнан из Босне удао своју кћер Јелисавету за угарског краља Људевита (1342. - 1382.), па и сам примио на мађарском двору римокатоличку веру. Дакле из околности, што је још једна Српкиња села на угарско-хрватски престо, хрватски историчари сматрају, да је ова Босну као свој мираз донела ником другом него баш Хрватима. („Хрватски Лист" од 11. V 1939.)

​Када је цар Душан 1350. године због непослушности и штетности српском колективу истерао Котромановића из Босне без обзира што је овај био Србин, Котромановић није побегао Хрватима, нити је католичку веру примио од хрватских свештеника, већ на двору свога зета Људевита у Будимпешти. Мада га Мађари због те околности ипак не присвојише, иако би имали више разлога од Хрвата, они се пожурише па на њега ставе хрватски барјачић прво зато, што је био таст мађарског краља који је владао и хрватским земљама, а друго што је примио католичку веру и говорио истим оним језиком којега је српство оној шачици Иранаца или Гота названих доцније Хрватима дао, да би затим на рођеном језику вековима слушало најфантастичније отимачине оне српске својине, која се никада није могла посматрати са другог становишта сем са српског. Да је, међутим, његов боравак на мађарском двору заједно са синовцем му Твртком I било пролазно време емиграције због интерних односа у српским владајућим кућама, види се и по томе, што је Твртко, кад се доцније тицало српске части и слободе, ратовао противу истога тога угарско-хрватског краља Људевита. („Хрватски Лист“ од 12. V 1939.). Нова хрватска „повијест“ у својој петљанцији долази сама са собом у колизију, јер не може да објасни, како то да Твртко, краљ Хрвата ратује противу Хрватске. Исто тако „Опис југославенског новца“, штампан 1875. године у Загребу својом 186. страном доводи „сувремене хрватске повјесничаре“ у незгодан положај, јер за Стевана I Контромановића каже: "Стјепан I Контромановић (око 1300 године) слиједио је источну вјеру“.

У српским крајевима под Аустроугарском остала је од давнина прича о хрватском карактеру : „Прими два Хрвата у свој дом, па једног постави за трпезу и храни, а другога обори и стој за то време на њега – буди сигуран да о теби једнако мисле обојица !“ О томе се могла уверити Јелисавета као угарско-хрватска краљица, кћер истога оног Стевана Котромановића, коме „сувремени“ хрватски историчари у новије доба прикачише хрватску фирму. Њу су усташки великаши, који су јој се дотле до земље клањали, задржали за време једне њезине посете Хрватској у Задру па је 1387. године осудили на смрт и погубили. („Хрв. Лист“ од 15. V 1939.). Као и увек, Хрвати су желили њену смрт само зато, што је била Српкиња.

У лову за великим људима, чија их оскудица вечито прати, Хрвати су чак посегли и за Мехмед пашом Соколовићем. Да српска и хрватска публика лакше прогута, хрватски историчари говорећи о смрти Султана Сулејмана II под Сигетом у Мађарској кажу: „Велики везир Мехмед паша Соколовић, родом Хрват из Босне, затаји смрт Султанову“. („Хрватски Лист“ од 31. V 1939.). Тешко је веровати да хрватски историјски безобразлук новијега доба није знао, да је први српски пећки патријарх Макарије (1557. - 1573.) био нико други већ рођени брат Мехмед паше Соловића и да су затим два Макаријева и Мехмедова синовца Антоније и Ћерасим још 30 година седели на престолу српских патријарха. Да је, дакле, Мехмед паша био Хрват његов брат Макарије неби био српски патријарх, већ римски папа. А да се Мехмед и у Султановој служби осећао Србином, види се из његовог писма упућеног октобра 1561. године Темишварском команданту Андрашу Баторију, у којем му ћирилицом пише и ово : „И што ми шаљеш писама, све ми шаљи на српском језику“. (Др. Васо Глушац: „Повеље Матије Нинослава", стр. 68).

​Ни наследник Стевана Твртка I, краља свију Срба, Стеван Дабиша није остао поштеђен хрватског својатања. Утешљиво је, додуше, да ово својатање нису вршили савременици свих оних српских великаша па и његови, већ хрватски „повјесничари“, почев од такозваног „хрватског препорода“ у прошлом веку па овамо. Изгледа, међутим, да хрватске „повјесничаре“ од тога „препорода" и буђења па овамо није толико одушевљавала српска блискост и храброст, колико им се допала српска историја и српска територија, од које би по нешто откинули и на тима черупотинама почели зидати надувено своје „тисућгодишње повијесно право“, као основну пропагандистичку материју, из које ће доцније нићи нова и најстрашнија српска страдања. Познато је, наиме, да је Твртка И наследио Стеван Дабиша Котромановић и да су се због његове слабости осилили српски великаши Павле Рађеновић, браћа Павловићи, Вук Вукчић, Ђурађ Радивојевић, Сандо Хранић и Хрвоје Вукчић. Познато је и то, да је његова удовица Јелена, звана „Груба“, изабрана после његове смрти (1395.) од босанске властеле за босанску краљицу и да је после збачена са престола, а на њено место изабран Остоја Котромановић, на кога су кратко време после тога ударили Мађари. Хрватска пропагандистички историја објављена 1939. године („Хрв. Лист“ од 17. V 1939.) означује сва ова превирања у босанским династијама као хрватска. Не могу само да објасне, зашто мађарско-хрватски владари нападају краља Остоју Котромановића, кад је он по њиховом рачуну био Хрват и хрватски владар!

Дугачка је листа хрватске присвајачке надувености. Да, дугачка је исто толико, колико је дуго време од онда како су нас Хрвати као готска скулина (по тврђењу многих учених Хрвата) унесрећили својим уласком у нашу средину и тобоже нам донели „организаторски смисао“ (Др. Лорковић: „Народи и земље Хрвата“ стр. 34), којега тобоже, да дотле Срби нису имали. Изгледало би да набрајање ових својатања замара. Ја, међутим, сматрам за неопходно, да се сваки такав случај потпуно расветли и тиме донекле попуни празнина српских историјских писаца, који су на српску несрећу избегавали да се ограде од хрватских насртаја на српску историјску баштину само зато да не би помутили тобоже братске односе, или да не би компликовали суседске са аустроугарском монархијом, у чији се склопу налазило више српских него хрватских земаља. Најзад, када се у априлским догађајима 1941. годане искристализирала сва она зла коб, иза којег је стајала већина хрватског народа и њиховог јавног мнења, намеће нам се неодољива дужност, да се одужимо оним српским великашима, који су у нашој славној прошлости живели и умирали за српство, да би њихова успомена једино кривицом наше равнодушности прешла. У албум хрватске историјске надувености, где би имали да мимо својег уверења за време живота, подупру фиктивно „тисућгодишње хрватско право“.

Међу српском властелом из доба Остоје Котромановаћа, хрватска историјска оскудица проналази Хрвоја Вукића, војводу српскога и означује га као Хрвата. Да би му после толиких стотина година што јаче дали хрватско обележје, додали су му однекуд тек сада иза презимена „Хрватинић", те је тако окрштен у „сувременој хрватској повијести“ као војвода Хрвоје Вукчић-Хрватинић. Она му приписује да је био „коловођа хрватских устаника“ око 1400-те године, као и много других неистина, којима би Хрвоје, да је жив, са пуно гнева довикнуо да су обичне лажи, које су карика у ланцу сличних, на којима почива цела савремена хрватска историја. Уствари, Хрвоје Вукчић је један од оних обесних српских властелина у Босни, који би радије видео пропаст целокупног српства, него би се одрекао власти. Њега је Остоја дозволом Ладислава Напуљског, краља угарског и хрватског, поставио за великог српског војводу у Далмацији и горњем Приморју због већине српског становништва у тима крајевима. У то доба (око 1400. године) спорили су се о угарско-хрватски престо Ладислав Напуљски и Сигисмунд наследни угарско-хрватски владар по жени краљици Марији, унуци Стевана Котромановића, а кћери мађарског краља Људевита. Пошто је Хрвоје у жељи за што већом влашћу потајно радио код Ладислава Напуљског у корист Твртка II, у чему је и успео, то је дало повода Сигисмунду да подигне војску на већ изабранога Твртка II, кога је заједно са многобројном српском властелом у боју код Добоја заробио, па око 130 српских племића на лицу места погубио, а самог Твртка II повео собом као заробљеника. Из страха за своје војводско достојанство, славољубив и на тај начин за српство негативан, Хрвоје је издао и Твртка II и побегао Сигисмунду са својим виђенијим присталицама. То је освестило српски народ у Босни, који је поново изабрао Остоју Котромановића за краља. Видећи свој фијаско, Хрвоје је у емиграцији на угарском двору примио римокатоличку веру. Овај прелаз из православља у католицизам, који нема ничега заједничког са Хрватима и Хрватском, употребили су скорашњи хрватски „повјесничари“ као откриће, да је Хрвоје био ништа мање него Хрват. Да то буде вероватније, додаше му онај додатак „Хрватинић“. Мађари, који су према свему овоме имали више разлога да присвоје Хрвоју него Хрвати, нити су га после прелаза на католицизам сматрали Мађарем, нити су на основи те чињенице својатали Босну. Хрвати, међутим, ево само зато, што је велики војвода српски Хрвоје Вукчић постао кум њиховог мађарског господара сматрају, да им припада он и његова домовина Босна. Заиста, један између многих изопачених појмова о историјском моралу!

Хрватски „повјесничари“, додуше, демантују сами себе једва после неколико дана (22. V 1939.) и осветљавају личност Хрвоја Вукчића другим светлом, али то, разуме се, за нарочиту прилику и са хрватског становишта. Ту им не успева прикрити његову потпуну приврженост српству – у моменту када му се учинила Сигисмундова заштита непотребном, он улучује прилику да се поново дочепа слободе. Ту слободу искоришћује у себичне сврхе, додуше, јер га видимо да помаже Турке у борби противу свога дојучерашњег заштитника Сигисмунда, само да би опет, макар негативно, играо неку улогу. Хрватска историја као да се наједаред жали на Хрвоја и каже: „Кад су Турци године 1415. уз Хрвојину помоћ потукли Сигисмунда код Добоја, престао је утицај угарско-хрватских краљева на Босну."

Како, међутим, може бити „хрватској повијести“ жао што су угарско-хрватски краљеви, а тиме и Хрвати изгубили утицај на Босну баш због Хрвоја Вукчића, кад је он још малопре био Хрват!

​Да би необавештенима натурили, како су баш они, а не Срби, стајали на бранику хришћанства и како су тобожњим жртвама уградили Херцег-Босну у своје умишљено „повијесно право“, искористили су хрватски историчари новијег доба случај последњег српско-босанског краља Стевана Томашевића, који се за одбрану од Турака обратио папи молбом за помоћ, пришивши њему и његовом погубљењу код зидина херцеговачког града Благаја хрватски значај, а сву ону у Азију одведену рају и доцније јаничаре као припаднике хрватског народа.

Познато нам је, да су невино одвођена српска деца потурчавана и васпитавана у мржњи према свему ономе што је српско исто онако, као што у овом моменту раде Хрвати са српском децом, коју су отели од својих родитеља и сместили их по самостанима, одакле ће изаћи као хрватски јаничари. Оно су били јаничари Турци, о којима народно предање говори најгоре; на њих је искаљена народна клетва. Сад нам Хрвати долазе са новом теоријом: да су турски јаничари, уствари, били Хрвати. Сасвим, дакле, у духу усташких начела. Кад би то била истина, што није случај, ми би најприправније скинули набачену клетву. Међутим, ствар са јаничарима стоји онако, како је забележено у српској историји и народним предањима, а ова нова хрватска теорија има троструку тенденцију и то: да се босански муслимани ојачају у фиктивном уверењу о хрватском пореклу, да се Хрвати католичанству представе као вечити борци противу свега што је српско и православно, и најзад, да се јаничарски зулуми приброје усташком вандализму XX века и тако употпуни слика, која представља стварни духовни однос Хрвата према Србима.

ХРВАТСКИ ЈАЊИЧАРИ

​Пошто смо се упознали са новом хрватском теоријом о босанским јаничарима, којој ни сами трезвенији Хрвати не верују, морам најзад у име историјске истине рећи и оно шо су толике генерације писмених Срба избегавале казати, само да би очувале српско-хрватско братство, које је Хрватима служило као тобожња глазура, а Старчевићева наука стварност. Иако тешка срца, српство констатује, да јаничарење српскога живља није престало пропашћу турског господства у крајевима под Аустроугарском. Напротив, оно је и после турског слома настављено, само су се носиоци ове средњовековне типике одједном нашли уместо у Цариграду, усред Загреба, а њихови наручиоци и заштитници – у Риму. Јер није узалуд онај руски писац Никола Дорунов написао: „Милиони Срба поставши римокатолици, претворише се у Хрвате" („Државе и народи“ стр. 105), нити је руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1890. написао о својој посети Загребу и ово : „Дошао сам у столицу покатоличенога српства“. („Државе и народи“ стр. 105). Таквим благословом Рима, а против своје воље, покатоличено српство, васпитано путем загребачких језуитских центара, подстрекавано смишљеним планом даљњих насртаја на српство и православље, далеко је превазишло вандализам турских јаничара из средњега века како по избору злочиначких средстава, тако и по броју жртава. То су, дакле, хрватски јаничари, чија недела неће никада избледети из српског народног сећања. Похрваћени Хрвати највише су зла нанели српском народу. Јер, она основна скупина Хрвата иранског или готског порекла, која је сачињавала загребачку околину, постала је, како сам на једном месту рекао, оштрица уграђена пре толиких столећа у врху римокатоличког бодежа, намењеног за систематско продирање на штету православља, али, сем што су католичком Риму можда и несвесно послужили као мост и оруђе, не би се могли убројити у опасније такмаце српству и православљу. Многобројна искушења донели су српском народу баш отпадници јаничари, који су, да би се што више додворили католицизму, столећима вршили злочине према онима, који су и даље остали уз своју веру и светосавску традицију.

Ток историјских збивања и утицај Ватикана у аустроугарским дворовима хтео је, да број Хрвата-јаничара вековима, неколико пута премаши број матичног хрватског народа. Ови хрватски јаничари највећим делом и носе одговорност за вандализам, како онај духовни у прошлости, тако и духовно-физички у догађајима 1941. године и даље. Као што на једном месту споменух, ови су Хрвати-јаничари успоредо са својим однарођивањем односили српско историјско благо и својим приласком католицизму уврштавали га у хрватско „историјско право“. Најновије јаничарење врше Хрвати успоредо са изграђивањем „Независне државе Хрватске“ по истим рецептима, по каквима су то радили Турци у средњем веку. Ми смо то знали и пре, а жене избеглице из околине Санског Моста, које су најпре биле подвргнуте страховитим тортурама по многим хрватским логорима, да би најзад биле почетком месеца марта 1943. године пребачене из Земуна у Београд, скрхане ониме што су преживеле испричале су, да су усташи искористили акцију чишћења по Босни, у којој су покупили жене са њиховом децом у стрпали у концентрационе логоре. У току премештања из логора у логор, одузимали су им децу и смештали их у католичке самостане. Најзад су у земунском логору издвојили здраве девојке и жене, које су некуда одвели, а болесне и за рад неспособне жене пребацили у Београд.

Ако се убудуће роди још који поштени Хрват, као што су међу осталима били сењски бискуп Мартин Брајковић, Матија Катанчић, Иван Антуновић и њима слични, они ће на овај начин постале Хрвате сврстати у ред Срба католика исто онако, као што је бискуп Брајковић у попису становништва 1700. године класифицирао хрватско становништво а) Србе православне, б) Србе католике и в) Хрвате. Године 1877., када је прављена статистика Краљевине Угарске, историчар Швикер се осврће на Брајковића те и сам означује Шокце и Буњевце као Србе католике. Треба нарочито истаћи, јер то добар део далматинских Хрвата и данас заслужују, да их је бискуп Брајковић сматрао Србима католицима.

У ЈЕДНОЈ РУЦИ КРСТ, А У ДРУГОЈ МАЧ

Резултати анексије Босне и Херцеговине

(1878. године)

​Турци су много више поштовали православље од Хрвата. То у осталом и сами Хрвати не крију, јер се у свима написима жали, како су Турци омогућивали православљу нормални живот. За то исто време, Хрвати су од бечког двора непрестано тражили уништење православља у осталим српским земљама под Аустроугарском, па је дакле једино босанско православље за то време било поштеђено верских прогона све до њене анексије (1878.). Скоро исто као Босна, била је заштићена Војничка Крајина, која је апсолутном својом већином била српска, како ћемо то видети из представке патријарха Рајачића хрватском сабору. Она је чинила дубоки појас између Хрватске и Босне читавом босанском периферијом од Приморја, па до источног Срема, а стајала је непосредно под дворском управом, мада су се кроз векове понављали хрватски захтеви да им се крајина потчини, како би се поњој могли језуити размилети и наставити оно, што је Марија Терезија започела.

Хрватима је најзад помоћу Мађара и мађарског сабора 1875. године успело, да им бечки двор декретује Војничку Крајину и да је потчини хрватским бановима. Тако су после скоро 200 година непрестаног уцењивања у погодним моментима, Хрвати најзад остварили свој сан и добили ново „поље рада“ за свој језуитски клер, који се одмах бацио на посао. Међутим, и поред приличног успеха, постигнутог влашћу и силом, хрватски језуити нису успели да затру српство и православље у овим крајевима, а оно што су са верског гледишта и успели, нису успели са етничког, јер је тај народ и даље по својем обележју и народним обичајима српски. У њему се и данас певају песме о Марку Краљевићу, Милошу Обилићу и Старини Новаку. Загребачки „круговал" (радио), приморан је и поред толике мржње према свему што је српско, да у својим емисијама после свих оних усташких покоља даје српску народну музику и песму, не због православних Срба у „Независној држави Хрватској“ који су истребљени, већ због Срба католика, којима су из Загреба низом деценија натуравали своје име и ако су се они одувек сматрали Шокцима и припадницима српске етничке групе.

За време док је Војничка Крајина стењала под католичким притиском, босанско се православље дигло на устанак (1875.) уверено, да ће остварити своје националне тежње у припојењу Србији и Црној Гори. Многи савременици слажу се у мишљењу, да се босански Срби не би дигли на устанак кад би знали унапред, какав ће наступити преокрет мимо њихове воље и да ће уместо отклањања једне опасности, упасти у много већу. Херцеговачка буна, која се пренела и на Босну, наслања се идеолошки и материјално на Србију и Црну Гору, које су 1876 године објавиле Турцима рат, који се убрзо завршио примирјем. Али, кад је следеће године Русија заратила са Турском, Србија и Црна Гора су објавиле Турској и други рат. За све то време Хрвати су мирно посматрали са друге стране ове покрете као да их се ништа нису тицали, јер се у ствари и није радило нити о њиховом народу, нити њиховој територији. Шта више, као што ћемо то доцније видети из прогласа босанско-херцеговачких бегова од 24. августа 1894., хрватско се име у Босни и Херцеговини није нити спомнњало, а камоли да се ко од босанско-херцеговачких муслимана могао осећати Хрватом. Кад је, међутим, актом берлинског конгреса (1878.) босанско-херцеговачки устанак добио нежељени правац, а Херцег-Босна привремено поверене Аустроугарској да је „просвијети и уреди док се не ријеши босанско питање“, пред Хрватима се појавила нова српска лешина, на коју ће пасти јато језуитских гавранова.

​Оно што се у погледу босанске припадности Хрватима већ према изјави Ивана Талера у Хрватском сабору (1. јуна 1861.) чинило немогућим, јер је овај у дискусији (на службеном, немачком језику) о Босни рекао – „Питање источно, господо, неће ни угарски ни наш сабор ријешити. То је европско питање и ако ће нашој браћи на југоистоку бити од воље коме да се придруже, ко зна, хоће ли они више симпатија за нас или за Србију имати." (страна 325 стеногр. зап.) – то је сада Хрватима постало докучиво. А да босанском српству православне и муслиманске вероисповести не би могло бити „од воље коме да се придруже“, Мађари су уз помоћ Хрвата окупирали Босну и да би је што боље „просвјетили“, затворили су скоро све српске школе и манастире, па уместо њих, начичкали су Босну и Херцеговину језуитским самостанима и „сјемеништима“, у којим је отпочело покатоличавање српског и муслиманског народа. Већ 1894. године, дакле после 19 година од анексије, неки језуитчић први пут почиње називати босанске муслимане назвом „Хрвати-муслимани“ у једном допису „Обзору“ из Травника. На ово реагирају најугледнији босанско-херцеговачки муслимани, упутивши протесни исправак „Обзору“ у којем кажу, да се они никад нису осећали Хрватима, па да је такав назив за њих исто што и клевета. „Обзор" доследан самом себи, није хтео објавити њихову Исправку, па су травнички аге и бегови замолили загребачког „Србобрана“ да то учини, што је овај и објавио, у своме 72. броју за 1894. годину.

Црна мантија није међутим мировала, већ је тврдокорно наставила смишљеним путем. Неко време после објављеног исправка у „Србобрану“, јавио се травнички језуита загребачком „Обзору“ поново са интригом, да су тобоже Срби наговорили аге и бегове да ону исправку пошаљу. Као одговор на овај нови насртај, освануле су једног летњег дана 1894. године по Травнику и многим босанским местима велике плакате са натписом „Нашим дин-душманима“ у којима се у бираном садржају између осталога каже:

• „Ми се не би освртали на ове лажљиве дописе, јер нам је свеједно шта арсузи о нама мисле и како пишу, али сматрамо својом дужношћу поново чисто и бистро изјавити, да је она потекла од нас самих и без икаквог наговарања од које-му-драго стране“.
• „Ми мислимо да нема ни једног муслимана у целој Херцег Босни а ни изван ње, који ће језуитску увреду сматрати као нешто мало, већ као огромно, што нећемо ни кроз вјекове заборавити. А што дописник о нама муслиманима суди, не чуди нас ни мало, јер се ми од језуите бољему не надамо. Нијесмо ми „маздуми“ каквим нас хоће свијету представити тобожњи жутокљунац и „Обзоров“ дописник, а уистину некакав жутокљун ђак, који је сркао памет у овдашњој језуитскхој гимназији. Знамо ми добро предвиђети последице тога чина, те се не дамо ни на што наговорити“.
• „Ми до у најновије доба нијесмо знали ни за какве Хрвате, а од неког вакта почеше се некаква безбели научена дјеца звати Хрватима. Па да је то, ни по јада, него хоће ево да и нас старе назову тим нама непознатим именом.
• Ми их зато молимо, нека нас пусте на миру и прођу се лажи и клеветања, јер ћемо иначе окренути дебљи крај. А сада завршавамо ријечима пређашње изјаве, да не само што нећемо имати са Хрватима и тамо њиховим језуитима никакве заједнице, него сматрамо сваког онога муслимана, који се ухвати у њихово коло, издајицом свога рода, вјере и племена".
• Плакат је датиран у Травнику 24. августа 1894. године и носи ове потписе босанско-херцеговачке властеле:
• Адем бег Хафизалић, Ислам еф. Кајмаковић, Шемси бег Глухбеговнћ, Ахмед бег Куленовић, Бећир бег Сулејманпашић, Вели бег Хасанпашић, Алишефки еф. Јунусефендић, Дервиш бег Хаџипалић, Ахмед бег Глухбеговић, Мехмед бег Бихчевић, Абдулкадир Хаџисулејмановић, Омер бег Хадиалић, Шукир еф. Арнаутовић, Абдула еф. Бећирагић, Сулејман еф. Кајмаковић, Омер еф. Арнаутовић, Махмуд еф. Арнаутовић, Мехмед бег Крехић.

​Овака одлучност босанско-херцеговачких муслимана није могла збунити језуитску препреденост, јер је она и даље налазила начине да што боље искриви прави смисао одлуке берлинског конгреса и да добијено време што боље искористи у католичке сврхе. Тако су хрватски језуити преплавили Херцег-Босну и, уз обилату помоћ мађарских окупационих власти, уместо крстом, оружјем вршили „узвишену католичку мисију“. Налазећи се између мађарских окупационих власти и хрватских језуита, српско-муслимански живаљ у Босни и Херцеговини нашао се између две ватре, пред најтежим духовним и физичким искушењима. Културно просветни задатак аустроугарске окупације избледео је, а из њега се указала тешка стварност мађарско-хрватске експлоатације и душевне хегемоније. Као резултат „просвјетне мисије“, коју је берлински конгрес декретовао Аустроугарској, а ова Мађарима и Хрватима, долази после 29 година до познатог босанско-херцеговачког вапаја у форми меморандума, упућеног 1907. године међународној конференцији мира у Хагу, где се детаљишу мађарско-хрватске тежње да се помоћу власти Босна и Херцеговина што је могуће пре католизирају. Тај меморандум, у делу који се односи на верско-просветни притисик Хрвато-Мађара – у свом делу од 12. до 17. тачке гласи:

Тачка 12.

​„Како је европска мандаторка у Босни и Херцеговини извршила просвјетну мисију, види се најбоље из ових факата: 
Одмах после извршене окупације, земаљска је влада затворила све основне школе, које су постојале још за време турске управе. Срби православне вјероисповијести прије окупације су имали 94 основне школе и неколико мушких и женских средњих школа. Окупациона управа првих дана затворила је 54 основне и средње школе. Тако је влада поступила и према муслиманима.

Умјесто народних школа, окупациона је влада отворила 339 комуналних основних школа, као и више средњих школа. Све ове школе подигнуте су и издржавају се о земаљском трошку, иако је дух њене наставе и васпитање чисто политичко-пропагандистички. Дакле, босанско-херцеговачки Срби источно православне и муслиманске вјероисповјести, који сачињавају 85% цјеокупног становништва, принуђени су да издржавају школе које отворено дјелују на националној и конфесионалној пропасти – својој. Напротив, окупационе власти свим могућим средствима помажу отварање и уздржавање особито католичких манастирских средњих школа, у којима предају наставу језуити и милосрдне сестре, којима је окупација у посједнуте земље широм врата отворила.

Тачка 13.

Окупациона влада етабилирала је католичку вјерску пропаганду (Пропаганда фиде ин пантес инфиделиум) и њој је на челу поставила чувеног језуитског бискупа Штадлера, који носи јавну титулу „Папски комесар за вјерску пропаганду“. Довукла је у земљу читаве легије језуита, који су из других напреднијих земаља истјерани као најопаснији елементи раздора и омразе међу народима једне државе. Њима је влада поклонила големе комплексе земљишта, које је увијек било саставни дио опште народне имовине и о трошку земље им подигла богате манастире и великолијепне цркве и школе.

Не прође дан да ове фанатичке прозелитске пропагандисте било обманом или силом не отму или украду кога православног или мухамеданског младића, дјевојку, какво сирото дијете или удовицу, које послије затварају у своје просторије и, ту их најварварскијим средствима обраћају у католицизам. Црни средњи вдјек инквизиције, могао би у том погледу позавиђати данашњем добу у Босни и Херцеговини.

Тачка 14.

​Као што је окупациона влада ревносна у давању одобрења и сваке помоћи у новцу и земљишту кад је у питању подизање какве католичке цркве или манастира, тако је безобзирна и неумољива када има да ријеши какву молбу за подизање сличне православне или муслиманске богомоље. Општинама са хиљадама муслиманских и православних душа, влада годинама ускраћује одобрење за подизање богомоље, док католичке цркве подиже и онђе, гђе је у мјесту само један жандарм или чиновник католик, као што о томе има доста примјера. Знајући шта у Босни и Херцеговини за одржање народности значи црквена аутономија, коју су православни у пуној мјери уживали за вријеме турске управе, окупационе су власти своју политику на то управили, да ову аутономију униште и да њихову цркву подложе својим вјерним креатурама и слијепим политичким оруђима. Исто то ради и према муслиманима.

Тачка 15.

Окупационе су власти објавиле рат истребљења и самом имену српском у Босни и Херцеговини, па су умјесто народног имена прогласиле провинцијално име Босанац и Босански, или „земаљски језик" и ако се народ од памтивијека називао и поносио својим националним српским именом, што му за вријеме турске управе никад нико није ускраћивао.

Ну окупационе се власти не огриничавају само на гоњење српског имена, већ сатиру вандалски и све друго што подсјећа на српство. Познато је да су Босна и Херцеговина средиште српства не само географски, већ и у етнографском погледу, те се није чудити што је код нас српска традиција и српска национална свијест јака као у другој српској провинцији – Србији. Овђе ваља констатовати, да је херцеговачки дијалект на достојанство српско-хрватског књижевног језика. Отуда је јасно, да се у Босни и Херцеговини његује и чува национална поезија српства, а особито њен епски дио као и српске народне приповијетке. У Босни и Херцеговини употребљавају се – више него игђе – гусле, т. ј. музички инструменат за рецитовање јуначких српских пјесама. Нема Босанца и Херцеговца, који не би знао и пјевао извјестан број оних јуначких пјесама, а по неки на стотине њих. Из тих пјесама знају и своју историју, тако да у погледу националног сазнања нема народа на свијету, који је политички свјеснији него што је српски. Срби се од незапамћених времена служе својим писмом, које је у другој половици IX вијека пронашао Свети Ћирил и брат му Методије, архиманарити за Солунску Србију. Чак и они босански Срби, који су доцније прешли у ислам, до окупације су се увијек служили ћирилским писмом, док окупациона власт није наметнула латиницу, а народни инструменат гусле конфисковала.

Аустроугарска је одмах с почетка забранила и прослављање патрона националне просвјете Светог Саве, по коме је једна наша покрајина Херцеговина још у средњем вијеку добила име „Војводство (херцегство) Светитеља Саве“. А кад је виђела да у томе не може успјети, она се у посљедње вријеме ограничила на то, да преко својих агената и католичке младежи, фанатизоване у владиним школама ове прославе омета, на варварски начин напада најинтимније осјећаје и један народ вријеђа. С тим смјером забранила је и држање јавних процесија у уобичајеном црквеном обреду.

Тачка 16.

​И поред најисправнијих путних листова, особито оних лица која.допутују из сусједних српских вемаља, овима се чине нечувене тешкоће при путовању, окружујући их цијелим јатом жбира и шпијуна. Докле окупационе власти у том погледу тјерају, види се најбоље по томе, што су оне зимус имале дрскости, да чак и престолонаследнику Краљевине Србије, који је инконгнито путовао, забране преноћити у Сарајеву, већ је овоме против изричне воље спремљен нарочити воз, који је на брзу руку уклоњен из земље. Том је приликом владин комесар наредио свим сарајевским хотелијерима, да не смеју примити на преноћиште високог путника.

Тачка 17.

​Младићима који због кињења и због злоупотребљавања окупаторских школских власти полазе школу у сусједним српским земљама, при повратку у домовину окупационе власти не дају у земљи никакве службе, ни јавне ни приватне. Обилате своје стипендије за више школовање на страни даје влада само оним својим креатурама, већином синовима својих чиновника, који су већ у школи показали непријатељство и мржњу према православнима и муслиманима и у слијепој послушности према властима.“

***

​Тако, дакле, гласи онај део босанско-херцеговачког меморандума односећи се на верско-просветни притисак хрватских експонената и непосредних изасланика у језуитском и чиновничком кадру, који су имали да изврше вековни сан о покатоличењу ове преостале српске провинције у доцнијем склопу Аустроугарске. Разуме се, да су после 32 године „културне мисије“ у Херцег-Босни Хрвати једва дочекали, да путем статистике могу објавити резултате својих насиља у Босни и Херцеговини. Године 1910. извршен је попис босанско-херцеговачког становништва. На велику радост целе Хрватске са њеним бискупом Штадлером у Сарајеву, ова статистика јавља, да је у Херцег-Босни пронашла 385.009 Хрвата. Мада је овај број новопеченик, Хрвати заједно са мађарским, чешким и пољским радницима (запосленим на експлоатацији босанских шума и у огромном владајућем чиновничком апарату), у односу према целокупном становништву Босне и Херцеговине, представљали су једва 19% босаско-херцеговачког становништва. Хрватски језуитизам и службена Хрватска су толико ликовали, да је ова намештена статистика доживела неколико издања.

Ни после 16 година од онога прогласа босанско-херцеговачке муслиманске властеле (у коме кажу не само што неће ничега имати заједничког са Хрватима, него чак тврде да до пред крај деветнаестог века нису ни знали за име Хрвата) хрватски језуитизам није смео босанско-херцеговачке муслимане назвати Хрватима, већ „великодушно“, у државној хрватској статистици констатује: „Због тога, што имаде муслимана који се изјављују и признају Хрватима, док их опет има који се признају Србима, мислим да ће бити најзгодније ако се муслимане пусти из комбинације, јер им приближно није могуће утврдити колико се њих признаје Хрватима а колико Србима.“ („Народна статистика“ 1910. стр. 21). Ипак хрватска статистика и поред свих језуитских мука кроз више од 30 година, а нарочито настојања хрватских пописивача да број Срба сведу на нулу, морали су макар и нетачно (разуме се у своју корист) објавити, да у Босни и Херцеговини има 825.418 Срба, према 385.009 Хрвата и католика свих нароаности.

Како муслимани као што видесмо у моменту пописа 1910. године још нису били подлегли утицају хрватске пропаганде и разних мера за принудно покатоличавање, па према томе и незрели за хрватску ствар, остављени су још за кратко време босанским језуитима, било да их приведу католичанству, било да у њиховој већини васпитају беспримерне џелате, који ће својој браћи босанско-херцеговачким Србима приредити крваву 1941. годину.

Српска равнодушност, која је равна националном злочинству, помогла је минулих двадесет и неколико година Хрватима и њиховом католичком клеру, да стари хрватски „народни програм“ буде остварен, пошто је хрватском јазуитском црву и његовој отровној политици остављено, да по својој вољи хараче по српском етнографском простору, за којега познати франковачки „Обзор“ пре неколико година мимо своје воље рече:

„Тако је православно житељство у то вријеме представљало 90% цјелокупног становништва.",

​циљајући овде на јужнодалматинско, босанско-херцеговачко, личко и сремско-славонско становништво, за чију је домовину Мато Мразовић на 77. седници хрватског сабора од 6. септембра 1861. године рекао:

„Срби су земље у којима живе крвљу откупили. Они нису дошли да у миру и покоју само обрађено поље посједују и приређени вишак у дућане спремају и даље са њиме тргују, него су они своју земљу из турских руку својом мишицом отели и пошто сачињавају већину народа, земља је њихова."

Да, био је то српски народ, који је своју земљу од Турака ослободио, а не отео како то Мразовић нехотице или тенденциозно рече, а сачињавао је у својим земљама према „Обзоровом“ признању народну већину од 90%. Али још више од тога, био је то онај исти народ, за кога Иван Кукуљевић 6. јуна 1848. године у хрватском сабору јавно рече: „Овај нам је народ српски у најтежим временима, кад смо стењали под аристокрацијом, латинизмом и германизмом, нашу чисту народност сачувао.“

Да, био је то онај исти српски народ, којем Хрвати могу захвалити да у њиховим школама и јавном животу и данас не слушају латински језик, као што су то имали прилике да чују све до 1843. године, када им је први пут дозвољено да у школу уведу хрватски као наставни предмет. Био је то онај исти народ, од кога су Хрвати позајмили свој данашњи језик, а међу земљама тога народа била је она иста Херцег-Босна, за коју је аустроугарски министар Венамијан Калај написао: „Али је изван сваке сумње, да је Босна упркос своме колебању између суседних сила, поред своје поцепаности, показала ипак у своме развитку извесно јединство и такав оправдан правац који ју је раздвајао од праве Србије, па је то најпосле осујетило уједињење та два иначе савршено хомогена народа."

Што се Босна због „политичке поцепаности" није ујединила са правом Србијом, то је резултат аустроугарске политике: ''Поцепај па владај!''
​
У том правцу Венамијан Калај са аустроугарског гледишта има право. Још више има право овај аустроугарски министар кад каже да су то: „два иначе савршено хомогена народа“. Нема, међутим, право кад сматра да је политичка поцепаност у потпуном смислу речи слаба народна страна, јер таква поцепаност може бити само код слободоумних народа, међу којима је српски одувек стајао у прве редове. И зато, имамо ми право кад верујемо да не може бити мира у овом делу Европе све дотле, док год све српске земље, а међу њима првенствено Херцег-Босна не буду у потпуном српском народном јединству.

Лешеви

​Из жила ваших крв је истекла…
Ваше се тело стеже и грби;
Сатанска рука бола вас и секла,
Зато јер сте били Славени – Срби…

​Лешеви српски, мученички, свети:
У вашем телу живота нема више,
Поколења али у вас ће се клети,
Јер крв ваша нову историју пише!

Псуњски
​

​ДОБА ОТИМАЊА КАО

ПРЕТЕЧА ХРВАТСКЕ ИСТОРИЈСКЕ

КЊИЖЕВНОСТИ

​Нису више само живи споменици српске прошлости плен „сувремене хрватске повијести“. Похлепа за оним што је у оквиру бивше Аустроугарске монархије било српско, не поштеђује ни суре зидине, сведоке српске снаге и културе, коју хрватски црв уз помоћ католичког Рима столећима нагриза. Тако хрватска „повијест“ у делу штампаном 1939. године доноси слику града Ружице изнад Славонске Ораховице и означава га као средиште, које је одиграло важну улогу средњег века у борби хрватских великаша са угарским краљевима. Чудни људи, а чудни им обичаји. Час тврде једно, а час друго. Све се, међутим, своди на једно: фалсификовати и отети, па на томе зидати хрватско „историјско право“. Зар угарски краљеви нису били истовремено и хрватски? А којем угарском краљу од 1102. године па до 1918. није натакнута Звонимирова круна?! У каквом би онда односу стајала тврдња да је град Ружица послужио хрватским великашима за ратовање противу угарских, а тиме и сопствених краљева, кад се не зна за такова ратовања, још мање за неке хрватске базе, а најмање да би то баш био град Ружица, којега су разорили Турци приликом уласка у Славонију.

Оваквих својатања нису поштеђене ни „Роковачке зидине“, које и данас јужно од Винковаца, на обали Босута, пркосе времену. А таквих има много. Савремени повјесничар кад говори о Ружици, изгледа да хотимично смеће са ума, да се у непосредној близини, само сакривен дубље у шуму, налази стари српски манастир Ораховица (у старије доба зван Ремета), саграђен негде у XII веку. Располаже се са доста писмених података о томе, коме је припадао град Ружица, Роковачке зидине, као и сви остали слични споменици растурени широм српских земаља под Аустроугарском, али нећемо замарати тиме, него би имали запитати савремене хрватске „повијесничаре“: Чиме се објашњава, да се анализом везног материјала утврђује потпуна временска повезаност у грађењу како Ружице, тако и манастира Ораховице. Шта има да примете на многе сличне српске грађевине из тога доба и живе ли можда „сувремени“ у уверењу да Срба пре доласка Турака, и поред толиких њихових културних и црквених средишта, у Славонији било није. Ако живе у таквом уверењу, било би добро да прочитају „Спомен-књигу Матији Рељковићу“, коју су почетком овога века издала хрватска друштва и нарочито је посветила Славонији и западном Срему, где је Рељковић (Relkovich) рођен, где је живео и где је умро. У тој еминентно хрватској књизи на страни 7 и 8 наћи ће да су Роковачке зидине још пре доласка Турака биле ништа мање, већ српски православни манастир, о коме се дословце каже: „Манастир тај саграђен је послије римске владавине, а пропао је када су Турци ову земљу освојили. Судећи по сликаријама, била је црква хришћанска и то испрва грко-источнога, а касније римокатоличког обреда". Овде се, како видесмо, непосредно признаје да је овај српскоправославни манастир, као и многи други, силом покатоличен. Како је то покатоличавање вршено, и преко кога, то нам је непосредно познато из хрватске „повијести“. Како се српски народ бранио од тога покатоличења, колико је успео и колико је пута „пролонгирао“ одржавање своје верске и политичке самосталности, видећемо из поглавља, где се говори о многобројним закључцима хрватског сабора кроз стотине година, којима су српство стављали изван закона и од бечког двора тражили монопол за образовање хрватске римокатоличке егзекутиве, која ће квавим терором српство привести католичанству, или га истребити.

​Кад су по наруџби притајеног усташтва нови хрватски историчари почели да надувавају хрватску „повијест“ нашли су се пред несташицом материјала. Та их је оскудица навела на злочин да посегну у српску историјску прошлост, јер им се она ради многих околности и њихове безобзирности налазила на домаку. Ни један народ без прошлости није лакше дошао до историјске грађе као што је то случај са Хрватима. Из тих разлога, ни једна светлија тачка српске историјске многострукости под Аустроугарском није остала поштеђена хрватске отимачине. Тако се у лекцији хрватске „повијести“ објављене 3. VI 1939. говори о битци за Сисак 1593. као искључивом хрватском ратном успеху.

Ако се, међутим, прочита стенографски записник хрватског сабора за годину 1861., наићи ће се на страни 807 на говор хрватског посланика Лончаревића, у коме овај пред сабором велича заслуге Срба за одржање хрватске сигурности од Турака и тврди, да је заслугом Срба тврђава у Сиску обрањена.

Говорећи о ратовима које је Фердинанд II водио противу шведског краља Густава Адолфа, хрватска „повијест“ од 12. VI 1939. однекуда проналази, да су се 10.000 Хрвата под вођством генерала Изоланија у битци код Нирнберга тако јуначки понели, да су баш они допринели Фердинандовој победи. На исти начин, да су се Хрвати јуначки борили у битци код Луцена (18. XI 1632.), у којој је шведски краљ погинуо. Да су „сувремени“ хрватски историчари случајно завирили у стенографске белешке хрватског сабора из 1861. године, одрекли би се можда ових „сјајних“ хрватских подвига на хартији, јер би на страни 808 нашли да их је посланик Лончаревић већ пре 80 година унапред демантовао рекавши, да су се у тим ратовима борили Срби, а ме Хрвати. Ево шта је Лончаревић рекао: „Прије него што су се они Срби са Чарнојевићем населили у доње крајеве Угарске, ратовали су Срби вараждинског и карловачког генералата код Десаве под Валенштајном 1626. код Риенфелда и Волфенбитла под Пиколоминијем, затим код Бргесара 1632. под Изоланијем, где су шведског генерала Ванера и Берхарта Вајмарског 1636. године живе похватали и најзад шведског генерала Хорна заробили. Ова су и многа друга јуначка дјела у привилегијама са златним словима од цезара и краљева Угарских Рудолфа, Фердинанда II, Марије Терезије, Леополда и Матије посвједочена и чувају се под три кључа, од којих прото северински једног имаде“.

​Кад би неко запитао: Какве везе имају ови Фердинандови ратови са српством?, ми би му одговорили: Зато, да би се одбранили од католицизма и хрватизма, Срби су били приморани да за рачун Аустроугарске чине чуда од јунаштва, само да би се истакли изнад Хрвата и тиме стекли већу наклоност бечких дворова за одбрану свога српског обележја од Хрвата. Једна од таквих услуга у крви је и учешће Срба у аустро-француском рату, када је Фрањо II ради француског „конвента“ о смакнућу Људевита XVI подигао војску на Француску. Да се овде не ради о хрватском закулисју, не би се овог случаја дотицао, јер он на први поглед нема ничега заједничког са српским народним збивањем, нити то учешће српски народ може забележити у светлије странице своје историје из разлога традиционалног пријатељства са Француском. Хрватска „повијест“, наиме, („Хрв. Лист“ од 27. VI 1939.) о овоме рату пише овако: „И Хрвати су слали огромне чете. Сама крајина дала је 100.000 војника. У току 1794. и 1795. године прољевала се хрватска крв у Француској, Белгији и Њемачкој.“ Ово хрватска „повијест“ контира у свој рачун са нарочитом тенденцијом, како би своју прошлост окитила туђим херојством, а с друге стране како би оних 100.000 Срба из Крајине означили као Хрвате само зато, да се толика српска војничка снага у тобожњем „хрватском простору" не би нашла нигде записана. Рекох, ово аустро-француско ратовање не би могли убележити у светлије странице српске историје, али оно ипак има извесног значаја за српско самоодржање у Аустроугарској, које су Хрвати непрестано угрожавали. Па ипак, кад је то чињеница која се више не да изменити, ми се не одричемо те стварности али утврђујемо, да је хрватска тврдња о тобожњих 100.000 Хрвата у овоме рату лаж, пошто Војничку Крајину нису сачињавали аутохтони Хрвати, него већим делом Срби православни и мањим делом они Срби католици, које сењски бискуп Брајковић дели од Хрвата. Да ли су то били Хрвати или Срби, пустићемо да нам о томе нешто кажу аустријски ратни извештаји тога времена. Извештај од 29. маја 1793. године гласи :

• „Из главне тиролске вароши Инсбрука (Innsbruck) 29. маја пишу: да је ово јутро једна компанија бурмског „фрајкора" онамо стигла и упутила се преко Брајзкауа (Breiskay) даље. Ови су људи сви на турској граници мобилисани и зову се Србијанци."

​Један други извештај од 9. августа 1793. из Беча јавља међу осталим о проласку српског одреда кроз Беч:

• „Прошле недеље прошао је један одред коњице и пешака такозваног аустријско-бечког фрајкора. Сви су били по избору момци Граничари, највише Срби из Славоније и по који Мађар. Они су сви на турски начин обучени, а егзерцирају на српском језику, јер су скоро сами Срби.​
• После пролаза уручен је од стране сремско-карловачког архиепископа и митрополита наткапетану Аксентију Миловићу крст са црвеном пантљиком за заслуге, а и зато да би у иностранству имао све почасти, које му спадају."

​Ратни извештај од 17. августа 1793. године, међутим, најбоље сведочи, ко су били они борци из Војничке Крајине – Хрвати или Срби. Овај извештај гласи:

• „Дана 17. августа било је поверено оберстеру Михаиловићу са једном дивизијом Срба из фрајкора Михаиловића и Одоленија, да ударе на непријатељске заклоне и ван шуме око Егенада. Српска је дивизија послана напред. Капетан Александар Петровић и оберлајтнант Коста Јовановић водили су десно, а унтерлајтнант Фабаровић лево крило. Следећег дана пре зоре, сви су стајали приправни пред шумом. Официри су са крилима управљали тако мудро и хитро, да их непријатељ ни на 20 корака није могао да примети. А кад их је приметио, повукао се панично у своје закопе. Срби су их у стопу следовали и тако их мужевно прегазили, да су се у други ред шанаца морали повући, где су имали батерију. Срби се осоколише и слепо ударише са сабљама и пушкама на непријатеља, који не могавши сили одолети, би присиљен одступити, па се једва могао са топовима повлачити. Ова очевидна храброст и мужевство Срба, тако је фелдмаршалу кнезу Кобургу била угодна, да им је особитим јавним похваљењем своје задовољство показао, тражећи имена виших и нижих официра у циљу поделе одликовања. Јер, цели овај срећни исход рата на оном делу, има се само Србима захвалити."

​Ови ратни извештаји (који су штампани у новосадском „Јавору“ Јове Јовановића-Змаја 1875. године), најбољи су одговор хрватским извртањима онога, што је Славонију и Крајину како онда, тако и доцније чинило српском. Да ли ће хрватски „повјесничари“ и после ових аргумената пронаћи, да су починили чуда од јунаштва у овим ратовима, иако се за њих у њима није ни знало?

Као што је год случај са оваквим извртањем чињеница, тако најновији историјски фалсификатори из Загреба кроз читаву „сувремену повијест“ избегавају да ма шта кажу о Србима и труде се, да што више запоставе њихову стварност, како би свету приказали, да је све што се на југу Аустроугарске херојског дешавало, резултат искључиво хрватске виталности. Да је то, међутим, историјска обмана, види се и по томе што је Марија Терезија и за време највећих српских прогона ипак морала своје најбоље војсковође пронаћи међу Славонским и Крајишким Србима. Ми се тим Србима немамо разлога хвалити, али када се види тенденција да се заташка или присвоје све српске врлине и њихова историја, морамо нагласити да су Срби само у размаку од 1744. до 1810. године Аустроугарској дали 15 знаменитих фелдмаршала и генерала и то:

​1) генерала Михаила барона Микашиновића фон Шлагенфелда (von Schlagenfeld),
2) генерала Јефту Љубибратића конте де Требиње (conte de Trebinie),
3) генерала Самуила Зделаровића,
4) генерала Павла барона Папилу,
5) генерала Арсенија барона Сечујца фон Хелденфелда (von Heldefeld),
6) генерала Павла барона Давидовића,
7) генерала Аврама Путника,
8) генерала Саву Продановића де Ужичка Каменица,
9) фелдмаршала барона Дуку,
10) генерала Максима Радичевића,
11) фелдмаршала Стевана Михаиловића,
12) генерала Ђорђа Дуку,
13) фелдмаршала Андрију Стоичевића,
14) фелдмаршала барона Радивојевића и
15) генерала Јована Бранковића.

​Да ли су Хрвати из своје „виталности" могли издвојити ма и једног од оваквих људи, сем што су им лешинарском навиком пришивали хрватске фирме ако би који од њих прешао католичанству најмање због Хрвата, већ због тога што је аустроугарски закон о устројству војске често пута условљавао већа војничка достојанства римокатоличком припадношћу. Да су, међутим, Хрвати били у стању да одгоје овакове људе, била би то још већа несрећа за српски народ између Дрине, Драве и Јадранскога мора, пошто би тиме још раније успели код бечког двора, да овај укине српске прнвилегије, те да се хрватском језуитизму пружи дужа временска могућност за лешинарење по српском народном простору у бившој Аустроугарској.​

ОСНОВЕ ХРВАТСКЕ

ПИСМЕНОСТИ И КЊИЖЕВНОСТИ

​Међу многим српским погрешкама у прошлости спада и састанак Вука Караџића са хрватским кљижевницима (1850.) у Бечу. Ово пада у доба закулисног „Илиризма“, о чијој ћемо се отровној мисији посебно позабавити. Хрвати су оберучке примили на томе састанку Вуков, књижевни језик за свој. На овом су месту Хрвати добили вековима вођену битку са српством и православљем. Да тога састанка није било, Срби би себи приштедили „задовољство“ да доцније на материњем језику читају и чују историјске и књижевне отимачине. До овога доба, Хрвати су били од Срба православних и Срба католика одвојени као уље од воде, и животарили су у својим уским кајкавским границама оних трију жупанија око Загреба, гушећи се у латинштини, пошто је практично неупотребљиви хрватски језик био нека врста приватне конфесије, услед чега се није налазио ни на листи наставних предмета у средњим школама по хрватској. Да је њихов језик и за време бечког састанка био заиста неупотребљив и књижевно незрео, види се из ове хрватске родољубиве песме од 1831. године, коју је објавио „Дубровник" у своме 23. броју од 1937. године:

​​Вре и свој језик забит Хорвати
хоте тер други народ постати;
вноги вре народ сам свој замеће
срам га јак страњски: „Хорват“ рече.
Сам проти јел не штује
и свак слепец сам себе трује.
Нек гај растеплен рећи по свету
кад је већ истом знано детету,
да се не позна већ Хорватица,
Мислећ рођена да је Немица.
Нут все ву страњски се није вре гине
за сву матер ниш се не брине.

​Могао бих без страха дозволити да ми се једно уво одсече, ако и један Србин католик или Србин православне вере са свима оним „стручњацима“ за решавање хрватског питања у 1939. години на челу може знати, шта му ова хрватска песма значи.

Ето, то је та изразита линија између воде и уља, која је делила „аутохтоне“ Хрвате од Срба православне и католичке вере. Тек кад је српски књижевни језик ту линију затупио, почиње хрватска харанга на све оно српско историјско благо, које до тада није никада било препорно. Тим моментом започиње и хрватска хајка на многе српске песнике и књижевнике, који су због пријема католицизма означени као Хрвати и као такви у свима хрватским историјским расправама сматрани. Нешто доцније јавља се непремостиви атагонизам и према ћирилици; истој оној ћирилици, која је Хрватима била прво народно писмо и којом је написан први хрватски католички молитвеник. Она је најзад проглашена непријатељским писмом Хрватске!

Зађимо мало у хрватску прошлост да видимо, које је писмо некада било најраспрострањеније у Хрватској, па ћемо се већ на првом кораку сусрести са одговором сплитскога бискупа Сфорце, којим овај 28. јуна 1627. одговара римској конгрегацији, да би било боље црквене књиге штампати ћирилицом него латиницом, пошто је ћирилица општија и у Далмацији се већином употребљава. (Ивић-Ердељановић).

Описујући стварање првог католичког молитвеника на нашем језику и ћирилицом, хрватска „повијест“ и сама тврди, да је босански фрањевац Матија Дивковић (1563. – 1631.) као први хрватски књижевник у Босни овај молитвеник штампао „босанском ћирилицом“. („Хрватски Лист“ од 14. VI 1939.) Да би хтворили што већу смутњу међу појединим српским земљама, Хрвати су, додуше, измислили и у своју званичну науку уврстили неку „босанчицу“, као различито писмо од ћирилице. Ово само зато, да не би морали изговарати реч ћирилице. Шта је та умишљена „босанчица“ пустићемо да нам о томе нешто каже др. Васа Глушац у његовој књизи „Из прошлости Босне и Херцеговине“ (стр. 30).

• „Правом ученом човјеку, којему је добро позната наша прошлост и наша култура, овакве су тврдње смијешне. Баш што се тиче „босанчице“, споменућу једну анегдоту из мога студентског живота. Дошавши на универзитет, донио сам собом из гимназије (др. Глушац је родом Босанац) и знање о „босанчици“ као посебном писму. Једном у разговору са мојим многоуваженим професором др.-ом Миланом Решетаром споменуо сам му ту „босанчицу“, на шта се он насмијеши, па ме запита: „Какво је то писмо?“ Ја настојах да му одговорим, али ме учени професор претече и разјасни ми, да посебног писма „босанчице“ нема, већ да има стара ћирилица, која је употребљавана на цијелом Балканском полуострву осим Грчке, од Црнога до Јадранског мора. Касније улазећи у науку, било ми је јасно разлагање мога уваженог професора. Завирио сам мало дубље у то питање и открио његову политичку позадину.“

​Узалуд је од кривца тражити признање. Званична хрватска политика, каква је започета у многим представкама аустроугарским владарима да прошири хрватски територијални и духовни простор на штету Срба, неће никада признати да није била у праву када је посезала за туђим, па тако ни околност да су све светлије странице хрватске „повијести“ резултат гусарења по српској историјској прошлости. Разликујући се у основи од културних народа, који историју посматрају призмом објективности, хрватски „повјесничари“ новога доба избегавају да ма шта кажу што би хрватске масе могло подсетити на њихово прво народно писмо ћирилицу, којој једино могу захвалити за још оно мало своје „културе".

Признајем да не знам како изгледа Звонимирова круна, да ли уопште постоји и, је ли шта на њој записано и каквим словима, па се нешто питам – шта би данашњи Хрвати учинили са том својом толико извиканом круном, када би она попут круне Светога Стјепана била исписана ћирилицом? Мађарима ништа не смета што је њихов чувени краљ крштен у православној вери као Војко, као што Србима не смета што је Немања из посебног рачуна крштен у католичкој вери. Не смета Мађарима што су круна и порфира Св. Стјепана исписани старом српском ћирилицом, нити им смета што се на тзв. кеси Св. Стјепана у Бечу ресе златом исписане речи ћирилицом. („Народни источници“, летопис за 1837. год. стр. 36). Још мање им боде очи ћирилски натпис на гробу Св. Стјепана, само то смета хрватским „повјесничарима“, који, узгред буди речено, све од 1102. па све до 1918. године вршише поданичке дужности баш под тако ћирилицом исписаном круном Св. Стјепана.

Великим људима прошлога века није сметало српско порекло да у Европи буду велики. Зар би Ото фон Бизмарк (Otto von Bismarck) радо говорио да је потомак полапских Срба и да још његова баба није скоро ни речи знала немачки, сем српски, кад то не би тако било. Или је нешто сметало немачком канцелару грофу Копринију (Coprini) српско порекло, а још мање истицање те истине од стране немачке штампе пред крај прошлог века. („Срби у давнини“ – Загреб 1894., стр. 180). Да ли је ма и за мало умањена вредност највећег немачког научника Лајбница (Leibnitz), што се 1713. године обраћа руском цару Петру Великом као Славен на Славена овим речима: „Наше је порекло исто, оба смо Славени“. (Рачки: „Повијест Славена“ стр. 84). Да ли је председник српске краљевске академије Димитрије Нешић био непознавалац ствари кад је 1893. године пред скупом одличника рекао о Лајбницу ово: „Али, он је уистину чедо онога јуначког српског народа, чија је једна половица пре XII столећа оставила своја прадедовска огњишта и сишла у наше питомије крајеве да ту себи нову отаџбину оснује.“ („Јавор“ број 1. од 1893. год.)

​Бизмарку, Копринију, Лајбницу и многима другим, дакле, ништа није сметало да себе сматрају Србима, мада њихов живот и рад није стављен у службу српског народа и српске народне ствари. Ми, додуше, нисмо тражили од Немаца да нам дадну реверс на ова три своја велика човека, али ни они нису на нас дигли грају, кад смо још прошлога века из средине Загреба подвукли порекло ових великих Немаца, што су и они сами радо истицали. Кад смо, међутим, у којој прилици нагласили, да је Петар Прерадовић Србин, или да је Матија Рељковић сам себе и своје претке сматрао Србима, нашли би се усред хрватске галаме пред сликом, која одговара напола голом човеку што брани задњу прњу на себи. Заиста, Прерадовић и Рељковић са осталим великим Србима које хрватска „повијест“ својата, представљају једини прекривач преко хрватске књижевне голотиње. Додуше, за Прерадовића хрватска историја („Хрв. Лист“ од 4. VII 1939.) признаје да се 1818. године родио у православној граничарској породици у Грабовници, али сматра да се прелазом католичанству за време војничких наука у Бечу претопио у Хрвата.

Као да се у Бечу може постати Хрватом. А бити католик, не значи и бити Хрват. Да ли је и Рељковић био Србин или Хрват, пустићемо га да нам он сам каже.

Као што је, наиме, познато, Рељковић је као аустроугарски официр служио у околици свога родног краја око Винковаца. Написао је познати „Сатир“. Пишући „Сатир“, Рељковић је своје претке, па самим тим и себе сматрао Србима, јер је на многим местима о Србима написао: „Наши стари“. Кад је требало објавити рукопис, духовни Загреб је већ тада било захватило језуитско слепило. Зато је, пре него је рукопис дат штампарији,

​(…)
Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.
Н/Вашки стари јесу књигу знали,
сербски штили, а сербски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.
​
(нечитки стихови који следе у оригиналном
рукопису никада нису штампани)

(Кликом на слику отворите у већој резолуцији):
Једно међу многим местима фалсификованог рукописа „Сатир“ Матије Рељковића, где је уместо „Ваши стари…“ пре његове смрти стајало „Наши стари…“
(Слика је пренешена из загребачког Србобрана за 1941. годину.)

​на њему извршено фалсификовање. О томе се може свако уверити. „Сатир“ је, наиме, писан љубичастим полубледим мастилом, по свој прилици раствором од мастиљаве писаљке, док је његово фалсификовање вршено тамним и евидентно је на први поглед, да је доцнијег датума. Фалсификатор и поред уложеног имитаторског труда није успео. Једно од тако фалсификованих места у „Сатиру“ фотографисано је. На том месту Рељковић одговара некоме, ко је казао да Славонци нису били писмени па каже:

​„Нашки стари јесу књигу знали,
Сербски штили, а сербски писали."

​Сатанска рука, којој је све српско мрско, избрисала је напола оно почетно слово „Н“ и место њега ставила „В", па је, разуме се, у штампаном „Сатиру" изврнут смисао и стих штампан:

​„Вашки стари јесу књигу знали,
Сербски штили, а сербски писали."

​Фалсификат је чак на трећој репродукцији јасан и види се недовршено редирање слова „Н", преко кога је написано „В".

„Није могуће вјеровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна прије Кулина бана почели писати ћирилицом, а народним језиком српскијем“, каже В. Јагић у „Хисторији књижевности“ на страни 142. Кад би ову реченицу дали да нам преведе Загреб, испало би уместо онога „србскијем“ – „хрватскијем“. Такав један „превод“ између многих других наилазимо у „сувременој“ хрватској „повијести“ где се каже: „ У 17. и 18. вијеку јављају се у Босни и неки пјесници муслимани, који пјевају хрватским језиком, служећи се арапским (турским) писмом“. („Хрватски Лист“ од 14. VI 1939.). Ово је заиста изречано на начин, који је само Хрватима својствен. Заиста се у 17. и 18. веку појављују босански муслимани као књижевници, али свој језик не називају хрватским, већ српским. Песник и књижевник Мухамед Хеваји Ускјуфи, оставио је почетком 17. века иза себе, између осталога, и циклус побожних песама заиста писаних арапским писмом, али српским, а не хрватским језиком, јер писац тим песмама даје сам наслов „Илахије на србском језику" и „Позив на вјеру на србском језику" („Ilahi be zebani srb" i „Beran daveti iman be zebani srb") (Повеље Матије Нинослава страна 69).

Немајући свога „основног капитала“, историја хрватске књижевности и „језикословља“ морала се „промувати“ кроз комшилук да га сакупи. Затим је одмах иза акта споразума Цветковић-Мачек (1939.) објавила преко хрватске званичне штампе захтев: „Да се из хрватских уреда избаце туђински изрази и да се напокон престане рабити ћирилица! И зато, имају изостати изрази, који нијесу никад били хрватски нити је хрватски народ за њих знао!" Тако је Београд скоро две године пре судбоносног 6. априла 1941. имао прилике да се упозна са правим смислом понижавајућег акта, на који је стављен потпис најнегативнијег Србина.

Са оним што је откинула од српског књижевног богатства, хрватска књижевност и „језикословље“, једва да су могли проживети две-три године, па су опет морали завући руку у српски комшилук. Немајући куда, службена усташка „просвјетна“ политика морала је почетком 1943. године преко загребачког „круговала“ (радија) приредити низ предавања из хрватског језика, за која би се пре могло рећи, да су предавања из српског, него из хрватског језика, пошто се у њима образлаже „допуштење“, да се и поједини изрази у „екавштини“ могу употребити у хрватском језику. Разуме се, да ово није учињено због православних Срба који су истребљени, већ због измирења са српском стварношћу, где још живи већина српског језичког и обичајног обележја, мада је силом прилика морала примити католичанство, али које ће га и формално напустити и вратити се вери својих предака онда, када мач не буде средство за терорисање човекове душе.​

ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА КАО

ПРОГРАМ ХРВАТСКОГ САБОРА

КРОЗ ВЕКОВЕ

​Оставимо ли по страни појединачна настојања многобројних хрватских великаша, који су сваки за себе предузимали све што су могли да се на подручју бивше Аустроугарске српско име и вера ставе ван закона, па бацимо ли поглед само на закључке хрватског сабора доношене у форми захтева хрватског народа, угледаћемо тамне језуитске вериге, којима је прва карика искована у моменту Томислављевог отцепљења, док им се крај ни после онога што смо већ преживели не може сагледати.

Шта је хрватски сабор пре 1597. године код бечког, односно угарског двора предузимао и да ли је као такав ма и периодично постојао, не могу о томе ништа рећи, јер до тога времена немам података. Несумњиво је, међутим, да и дотадање доба обилује таквим захтевима исто тако, као што иза њега видимо, да су Хрвати своје саборе скоро само зато и сазивали, да би донели закључак о подјармљењу Срба. Такви закључци скоро редовито падајуу доба крунисања угарско-хрватских краљева којима су се пожурили тиме представити хрватске народне тежње.

Пре него се упустимо у набрајање таквих саборских закључака, који стотинама година нису на својој оштрини изгубили, сматрамо за потребно поближе означити српске земље у оквиру Аустроугарске, односно линију која је делила Србе од Хрвата. Српска етнографска линија иде западним границама срезова Бенковац, Грачац, Удбина, Кореница, Слуњ, Војнић, Вргин Мост, Глина, Петриња, Костајница, Новска, Пакрац, Дарувар, Грубишно Поље и Подравска Слатина. Разуме се да и западније од ове линије у форми етнографских избочина живи много Срба (у неким случајевима чак и у већини), као што су случајеви са срезовима Госпић, Оточац, Огулин, Гарешница, Бјеловар, Вировитица и др. Ето, то су српске земље, над којима је хрватски сабор стотинама година тражио неко право монополизације и пуномоћја за успоставу римокатоличког империјализма.

За етнографско померање приликом турске најезде западније од ове линије, која се углавном поклапа са Душановом државом, Хрвати приговарају да је то „дошљаштво“, које тиме не носи и право својине. Међутим, они у новој историографији немају мерило логике, јер тумаче ствари са свога становишта. Ми се још добро сећамо случаја са бачким Буњевцима, који су као српска скупина из Херцеговине населили северну Бачку. Мада су примили католичку веру, они су се сматрали Србима, а таквим су их сматрали и други народи сем Хрвата, који, не само што их присвојише као своју скупину, него 1939. године поставише и захтев, да се цела северна Бачка због тих Буњеваца, односно Срба, ради плодне бачке равнице припоји Бановини Хрватској, и на тај начин покрије хрватско господарско сиромаштво. Кад је, међутим, у ту исту бановину укључен 21 срез са србском већином и због тога наступио вал незадовољства, много је Срба широм Бановине Хрватске задесила судбина заплотњачке смрти.

Аустријски командујући генерал Војничке Крајине Јохан Сиг. Херберштајн, морао је расељавати густо пренасељене Србе из околице Слатине, Пакраца и Славонске Пожеге, па их пресељавати у околицу Ровишта код Крижеваца и Копривнице. Ови су Срби представљали одбранбени бедем противу Турака. Али, чим је та опасност минула, загребачки бискуп и хрватско „племство“, поднели су Фердинанду ИИ. захтев, да се Србима одузму сва права, да им се забрани исповедање православне вере и да им се чак одузму непокретна имања („Хрв. Лист" од 8. XИ. 1939.). Дакле исто онако, као што су то привели у дело 1941. године.

Ради овога хрватског захтева сакупљен је српски сабор баш у Ровишту, где су Срби под ведрим небом положили гласно заклетву: „Радије ћемо изгинути, него што би се потчинили власти хрватских племића и свештеника." Истовремено су са тога збора Срби упутили Фердинанду II протест противу оваквог хрватског захтева, на шта је он издао наредбу којом наређује „Да нико не сме дирати Србе и њихова права, а да Срби немају кога другог слушати осим њега." Тако је први хрватски захтев ове врсте за којег знамо пропао.

„Године 1609. донесе хрватски сабор закључак, да се у краљевини Хрватској смије исповиједати само католичка вјера.“ („Хрв. Лист" од 13. VI 1939.) Ово је заиста тачно, јер се хрватски сабор другим проблемима, сем како да покатоличи српство и није бавио. Што му то овим закључком није успело, лежи кривица до самих Срба, који су својим бројем и ратничком снагом на далеко већем степену угледа стајали од Хрвата. Не може се, али, тиме рећи, да Хрвати појединачаим католичким акцијама нису успевали да свој вековни програм спроводе макар ситнијим успесима у дело.

Смрћу Рудолфа II (1612.) Хрвати су се надали, да ће бити укинуте привилегије Србима, па су се пожурили да обнове своје молбе код Матије ИИ. (1608. – 1619.), али су и ту наишли на „затворена врата“. Матија је чак обнародовао закон о потпуној самосталности Срба на југу Аустроугарске, којима треба да управљају српски народни кнежеви, под надзором аустријских генерала. То је Хрвате толико озлоједило, да је хрватски бан Томо Ердеди поднео оставку на банској власти („Хрв. Лист“ од 9. VI 1939.). Ради овога геста, који је био мерило расположења хрватског народа и сабора по питању Срба, хрватски је сабор крајем године 1614. Ердедију изгласао „Бесмртну хвалу за преславна дјела, којима нема премца." („Хрв. Лист" од 9. VI 1939.)

После Томе Ердедија постављен је за хрватског бана 1616. године Никола Франкопан. Хрватска „повијест" хвали Франкопана као „брижног бана“, који је „због неких несугласица“ морао поднети оставку на банској части. „Повијест“, додуше, не наводи какве су то биле несугласице, али их ми знамо. Он је наставио оно што, су Ердеди и хрватски сабор започели. Кад то није могао постићи преко царског двора, он је на своју руку почео са насиљима на српски народ. То је био разлог да дође до народног беса и српске тужбе, која је 1622. године расправљана у пожунском сабору, па је Фердинанд II сменио Франкопана и на његово место поставио Ђуру Зринскога.

Кад је бана Ђуру Зринскога задесила смрт од отрова у Пожуну 1626., Хрвати су поново опсели двор молбама да се Томо Ердеди поново именује баном, што је годину дана доцније учињено. Чим је Ердеди поново преузео банску власт, отпочео је са старом праксом. Неколико пута је хрватски сабор подносио „жеље хрватског народа“ да им се Срби потчине, али им то ни за две године није пошло за руком. Тада се Ердеди латио лукавства. Сковао је план да најпре Србе изравна у свима правима као и Хрвате, како би Фердинанда II уверио у „искрене намјере" према Србима. То би по хрватској замисли имало за последицу да Фердинанд потчини Србе хрватском бану, из чега би се исконструисало стечено хрватско право, по коме би се доцније држање према Србима могло по вољи мењати и њихова национално-верска слобода скучивати. У то време пада и притисак унијаћења, када је проти Максиму Петровићу понуђена бискупска част. „Повјесничари“ се чуде, што је управитељ православне пастве Максим Петровић, уместо да оде у Рим на посвету бискупског чина, отишао 1630. године у Пећ, где је у тамошњој патријаршији рукоположен за владику. У своме језуитском слепилу они мисле, да би Петровић за љубав бискупског празног бљештавила требао напустити свој народ са далеко светлијом традицијом од онога народа који га врбује. Опрезни Фердинанд II задржао је саборске закључке скоро годину дана и сравњујући их са оним што му је јављено од његових генерала из Хрватске, поништио их је. Успоредо са тиме, прописао је такозване „Штатуте за србске општине између Драве и Саве“, које су србску Славонију за Сремом чинили потпуно аутономном и изузетом од ма какве власти хрватских банова. („Хрватски. Лист" од 11. VI 1939.).

​Наступом Фердинанда II и Хрвати су 1637. године успели да заједнички сабор у Пожуну донесе решење, којим се српске земље Славоније и Крајине админнстративно стављају под надлежност хрватских банова. Наређено је сем тога немачким генералима, да не смеју пренасељене Србе из Славоније расељивати по Хрватској.

Тиме је Србима и њиховој аутономној самосталности у Аустроугарској дат први ударац. Настала је после овога борба која је трајала све до 1654. године, дакле 17 година. У то време пада и хрватска сељачка буна. Хрватски „повјесничари“ немају разлога да се у делу штампаном 15. VI 1939. жале, како су хрватску сељачку буну 1654. године угушили „Власи“. Јер шта би, уосталом, и могли очекивати после свега онога што су дотле, а нарочито за оних 17 година приређивали Србима.

Шта се у раздобљу од 1654. до 1670. године дешавало са хрватском акцијом противу Срба, о томе нема јаснијих података. Може се по неким знацима закључити да су и за то време прилике биле тешке. Међутим, те године долази до захтева царског ратног већа у Грацу, којим се од двора тражи да се управа над српским крајевима Славоније и Вој. Крајине одузме од Хрвата и поврати Србима, као што је то било до 1637. године. У образложењу тога захтева ратно веће каже за Хрвате: „Јер су Хрвати лакоумни, немирни и непостојани" („Хрватски Лист" од 18. VI 1939.). Ратни савет је својим захтевом успео.

Кад су Турци протерани, пожурили су се хрватски „сталежи“ и хрватски сабор, да од Леополда И поново затраже припојење Славоније и Војничке Крајине Хрватској, а самим тиме и подјармљење Срба. Ратно веће у Грацу не само да се успротивило оваком захтеву, већ је Србе позвало на приправност за устанак, а хрватском бану и сабору је поручило да Срби стоје под заштитом ратног већа и цара. („Хрватски Лист“ од 20. VI 1939.).

Тиме што је и овај хрватски покушај пропао, хрватска властела није мировала. Она је једва десет година доцније т. ј. 1703. године искористила мађарску буну под Ракоцијем за поновну уцену. Ракоци је био један од мађарских вастелина, унук Петра Зринскога по својој мајци, па су Хрвати ово сродство искористили као материјал за уцену тиме, што би се придружили Ракоцију и тиме повећали тешкоће Леополду И. Да то не буде, Хрвати су поставили Леополду захтев, да овај препусти славонске и крајишке Србе хрватској банској власти. Ова је уцена имала успеха, али свега месец дана. Пошто је позвао српске поглавице да се покоравају хрватским бановима, Леополд је за непун месец дана увидео да су Срби бројно и организаторски јачи од Хрвата и да је хрватски захтев маневар у циљу обмане, па је опозвао указ о припојењу српских покрајина Хрватској. Немајући куда из „процепа“ историјске истине, хрватска „повијест“ о томе опозиву каже: „Али већ мјесец дана иза тога мораде слаби и неодлучни краљ попустити притиску Штајераца (мислећи ваљда на ратни савет у Грацу) издавши одлуку, којом одгађа повратак славонске крајине под бана“ („Хрватски Лист" од 20. VI 1939.).

Вековни сан да Србе потчине својој власти и тиме их верски подјарме, није код Хрвата престајао да буде народни програм ни у једној прилици неуспеха, па тако ни фијаско са Леополдовим опозивом није умањио њихову намеру да истрају до краја. Чим је Леополдов наследник Јосип I ступио на престо, почела је стара хрватска језуитска игра. Међутим, ни Јосип I није попустио. За време борбе са Ракоцијевим побуњеницима у Мађарској, Јосипу I је била потребна свака, ма и најмања помоћ. Хрвати су веровали да ће оном незнатном помоћи коју су могли дати, постићи велики успех. Зато су иза Ракоцијева слома 1708. године поднели Краљу представку којом траже, да им се за „велике услуге" у угушивању Ракоцијеве буне препусте Срби на милост и немилост. („Хрв. Лист" од 20. VI 1939). И поред брда њиховог хвалисања да су својим „великим заслугама" допринели угушивању Ракоцијеве буне, Јосип је знао обрнуто. Јер, док су Хрвати послали са својим баном Палфијем свега 800 људи, (Варади Ф. – „Барања“), сакупљено је само у осијечкој тврђави преко 30.000 Срба, који су се јавили команданту тврђаве – војводи Монастерлију. За несравњиву разлику од Хрвата, један од побуњеничких великаша Безердеди (Erdödu) јавио је 12. децембра 1706. године другом великашу Берчењију (Miklós Bercsénui, 1665.-1725.), да се у Осијеку сакупила још једна множина Срба од 30.000 момака. (Арх. Рак. I. V. стр. 340 у додатку бр. 211). Јосипу је било познато и оно писмо, којим Ракоци јуна месеца 1706. године обавештава Естерхазија (Esterházu Miklós, 1582., Галантха -1645.) о снази Срба противу себе овим речима: „Благи Боже, да ли из земље ниче тај силни Рац (Србин), или пада из неба као киша."

О србској снази и њиховој неопходности у време Ракоцијеве (Rákóczy, Ferenc II, 1676, Борша - 1735, Tekirdağ) буне нарочито су знали аустријски генерали из ратнога савета у Грацу (Graz), па је вараждински генерал Бреунер у своме рапорту изнео краљу бојазан, да би Срби могли одселити у Турску ако би дошло до њиховог потчињавања Хрватској и њеним бановима. Хрватски сталежи и „властела“ упутили су на ово представку краљу у којој кажу: „Генерали омаловажују хрватски народ, који је кроз толике вјекове као предстража кршћанства одбијао навале Турака и њихових субојника Влаха. Хрвати се не боје да ће Власи побјећи у Турску, јер би им тамо било одвећ зло." Изгледа да су Хрвати рачунали са Јосиповим непознавањем историје, јер су одбрану европске цивилизације и хришћанства украли од Срба и окитили своје сиромаштво, бацивши истовремено безобзирну клевету на Србе као тобожње саучеснике у навали на европску културу. Јосип I је, међутим, боље познавао историју него су се Хрвати томе надали, па их је без икакве мотивације одбио, да би тако овај хрватски захтев био прибројен многобројним пропалим захтевима. „Хрватски Лист" од 20. VI 1939. о томе резигнирано констатује: „Али ипак нијесу Хрвати нити сада нешто постигли." Теши се додуше тиме што каже, да би непрестано молбено насртање на Јосипа можда и имало успеха, да овај године 1711. није умро. Међутим, Хрвати нису успели да ни код Јосиповог наследника Карла III спроведу интриге противу Срба, те су тако српска права у бившој Аустроугарској, на велику жалост Хрвата, остала нетакнута за даљих 29 година, сведо 1740. године, када је велики римокатолички експонент Марија Терезија села на престо.

Ступањем Марије Терезије на престо, остварене су вековне тежње Хрвата. Хрватски католички клер је у њеном ступању на престо нашао оживотворење својих снова. Почела је нечувена хајка на све што је србско и православно. Ово нарочито у почетку њене владавине, када су хрватске тежње успеле да према Србима посвршавају најглавније послове. До њезине владавине, православни Срби и Срби католици нису се међусобно разликовали. Кад је, међутим, дошло до укидања свих грађанских права Србима, дошло је услед неједнаког положаја до удаљивања једних Срба од других. Тиме је постигнута давнашња жеља кајкавских Хрвата, да им се насилничким методама декретују римокатолички Срби, које ће ови доцније уклопити у „исконске припаднике хрватског народа. Пошто је Босна била и даље под турском влашћу, обезакоњењем су били погођени Срби православне вере највише у Славонији, Хрватској и Далмацији. У овим крајевима Србин није могао бити ни општински пандур док не прими римокатоличку веру. Многи су примили католицизам са великим антагонизмом, али је језуитизам ипак временом успео да у тима покатоличеним Србима усади клицу мржње према своме народу од кога су верски отпали. Има, међутим, много случајева, где су се покатоличени Срби и даље осећали Србима, па тако видимо да су грофови Михаљевићи и Јанковићи, мада доцније католици, сахрањивани по последној жељи у ораховичкој православној цркви. Како је србски народ и поред толиких својих заслуга за аустроугарски престо примио језуитску терезијанштину, види се деломично и из говора народног посланика Лончаревића одржаног пред хрватским сабором 12. септембра 1861. године, где каже:

Наставите читање на следећој страни