ХРВАТИ У СВЕТЛУ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ (трећи део)

Подели

​Из прошлог светског рата (1814. – 1918.) Срби су изашли као победиоци са бојног поља, али су стварањем „Југословенског Одбора“ били дипломатски тучени. Акцијски капитал тога „Југословенеког Одбора“, међутим, био је онај незнатни број хрватских добровољаца, који није био ни толики да би се могла основати чета под именом „Зрински“. Доцније је та „шака јада“ послужила хрватској уцењивачкој политици као материјал, да су тобоже Хрвати узели учешћа у ослободилачкој војни. Као што би Срби, на пример, имали право стављати печат својине на Африку само зато, што је неколико Срба у страначкој легији ратовало под француском заставом.

Следбеник Старчевићеве науке Анте Трумбић, тумачио је тиме опортунизам свога народа, када је мимо воље српске владе основао у Француској „Југословенски Одбор“ са циљем, да овај поремети изградњу српског народног патриотизма и да у моменту аустроугарске „распродаје“ Хрватску прикрпи Србији. Све то, разуме се, пред сазнањем, да ће у „погодном“ тренутку лакше Хрватску отргнути из заједнице са Србима, него што би је исчупали из склопа које јаче силе, ако би ова версаљским протоколом била уклопљена у састав које од јачих држава средње Европе. За ово је Трумбић имао довољно времена, јер су у то време српски државници били запослени бојним пољима и бригом за поробљеном домовином, па је Трумбић са „легитимацијом“ „Југословенског Одбора“ имао довољно времена за посећивање разних салона и мршење конаца, како Хрватска приликом нове поделе не би остала у бубњу. Шачица хрватских емиграната дакле, успела је да унесе Хрватску у заједнички српско-хрватски живот и да у доцнијем животу унесе све негативне особине, које су имале да по утврђеном плану допринесу српском распаду. Ветерани солунскога фронта морали су у интересу „братства“ пружити руку онима, који су се налазили у противничкој војсци и према приказу „Хрватског Листа“ од 13. XI 1941. борећи се у саставу аустроугарске војске (78 осјечка регемента) „ратовали противу Срба непријатеља“ на Црном Врху у Србији.

Замисао о колективизацији имена јужних Славена рођена је, како на једном месту у овој књизи видесмо – у Загребу, али није проистекла из славенских побуда већ из жеље, да се ово име простре и преко српских земаља, како би се српска национална свест разводнила југословенством и тиме створили предуслови распада, на чијим би се рушевинама, бар у једном делу, назидао нови део хрватског „тисућгодишњег права“. Руковођени таквим мислима, Хрвати су столећима насртали на српски историјско-етнографски простор, настојећи стално, да у помањкању сопствене историје фирмом хрватског имена упрљају најмаркантније странице српске прошлости и српских покрајина под бившом Аустроугарском. Из тих побуда долази и она Старчевићева изјава у којој каже, да „у Србији живи најплеменитији део хрватског народа". Ретко је, међутим, ко у Србији могао из хрватске прошлости извући поуку и увидети, да је то један из серије покушаја да се хрватски калем пресади на српско поднебље. Уосталом, народ који је због одсуства храбрости хиљадама година стењао под туђим јармом требао је макар натурањем свога имена чинити „походе“ изван свога простора. Ову истину не крију ни хрватски историчари, који на непосредан начин признају, да за оно мало своје „повијести" могу захвалити једино делу српског народа, коме су милом или силом успели натурити своје непопуларно име.

Са тако различитим националним улозима у историји и схватањима, основана је ортачка заједница, која се звала Југославија. Њеним оснивањем испуњен је део хрватског програма, јер је ова као аустроугарски одпадник прво неприметно, а после све јаче и јаче одпочела идентификовати своје територијалне претензије са географским обликом од Аустроугарске отпалих земаља, мада су те земље сем уже Хрватске већином српског етничког састава, како то уосталом и сама хрватска статистика из 1910. године утврђује, а што не крију ни многи Хрвати прошлога века, као што је случај са Иваном Кукуљевићем, који на саборској седници од 6. јуна 1848. године пред хрватским сабором, говорећи о српском народу, рече: „Овај нам је народ српски у најважнијим временима, када смо стењали под аристокрацијом, латинизмом и германизмом, нашу чисту народност сачувао“. А дотле, док су Срби чували хрватску народност, ево шта је било са такозваном хрватском славом:

„Што ме питаш друже мој о слави
Прошлих дана хрватског мог рода
Знај да мало броји сретних згода
У повијести од кад се појави.

Дванајест вјекова, што га тај свијет позна
Ријетко свој бје, често туђи слуга,
Ил у дворах, ил код тешка плуга,
Вазда ланце коб му кова грозна.

Иза грома као муња сјајна,
Уста и он кадкад као сјајан дијели,
Ал му синци никад нису хтјели
Да та сјајност буде дуготрајна.

И у срамну тмину све то већу
Паде Хрват иза сјајних чина,
Господаром изабра туђина,
Сам слободу да за празну врећу.

Иван Кукуљевић

Ми смо, додуше, имали прилика да чујемо Кукуљевића где покушава да у својству великог жупана набаци хрватско обележје сремско-славонском становништву, али нам је познат и онај одлучни протест патријарха Рајачића хрватском сабору, који га је у том уверењу потпуно разуверио, па га опет после 36 година видимо где са саборске говорнице од 28. VIII 1884. године одаје јавно признање Србима и тврди, да је хрватство једино захваљујући њима очувало своје народно обележје. У том своме говору Кукуљевић каже:

• ​„У оно доба, када је Хрватска сном мртвијем спавала, када је сва њезина интелигенција искључиво латински говорила, када је наша аристокрација и највише племство слала своје синове у Мађарску као у Меку и Медину да се научи мађарском језику, Срби су то били, који су ме научили да љубим свој народ и сродна славенска племена, да поштујем и цијеним славенску идеју."

​Кукуљевић је имао право, јер се без претеривања може рећи, да Хрвати за оно мало свога националнога капитала могу једино захвалити српској народној мисли, од чије су се буктиње стотинама година гријали, како то Фрањо Рачки у својој књизи „Борба јужних Словена за државну самосталност“ рече овим речима: „Посљедњи хрватски краљ Петар могао је на Гвозду узвикнути: Finis Croatiae"…, а затим надодаде: „То су још једине српске жупе на балканском полуотоку чувале свети огањ државне самосталности.“

Можда је једини Никола Пашић од Срба познавао особине хрватског језуитизма. Отуда и произлази оно његово становиште, да Хрвати не вежу своју прошлост за српску будућност. У прилог тога становишта говориле су многобројне чињенице; међу којима и она, да су се Хрвати у саставу аустроугарске војске са толиким крволоштвом борили противу Срба, свакако у нади да ће осим толиких српских земаља и централна Србија са Црном Гором бити задње српске земље, у којима ће хрватски католички клер наћи своје ново поље рада. Треба ли, стога, дати каквог коментара опису битке на Црном Врху, где се са великом хвалом истиче, како је 78. хрватска пјешачка пуковнија 1914. године отела „од Срба непријатеља“ Црни Врх и тиме обогатила „хрватско повијесно право“? Овде не треба истицати, нити заслужује ма какву пажњу тврдња да су тобоже баш Хрвати били они, који су заузели Црни Врх, јер је то као и много којешта друго, обична хрватска „повијесна“ лаж.

Познато је, додуше, целом српском народу из доба аустроугарске окупације, да су Хрвати чинили позадинска чуда од јунаштва, пљачки и зверстава над обезоружаним српским народом, али вероватно ни аустроугарској врховној команди нису позната нека нарочита хрватска јунаштва у првим борбеним редовима. Исто тако је позната и она српска цензурна срамота, која је по завршеном прошлом рату (1914. – 1918.) забранила изношење имена хрватских крволока из времена окупације српских земаља и место њих „дозволила" да се измисле имена других народности само зато, да би се очувало тобожње српско-хрватско братство, које је српству донело највише крви и суза у историји. Тако су Срби иза првога светскога рата лишени права да чују за хрватска дивљаштва по српским земљама баш у времену, када су се Срби борили и за њихову слободу.

Сем извесног броја Хрвата српскога порекла, велика већина хрватског народа нити је 1918. године била духовно зрела за уједињење са Србијом, нити је у доцнијем заједничком животу показала склоности, које би је одвратиле од вековног програма хрватско-католичке експанзије на рачун Срба и њихових земаља. Што су хрватски политичари, сем Стјепана Радића и његове партије, мимо таког духовног стања нарочито кајкавског дела свога народа ипак одглумили „жељу“ за уједињењем, не мора се зато тражити објашњење у 1918., колико у априлским догађајима из 1941. године. Да носиоц главне улоге у тој хрватској глуми др. Анте Трумбић и као председник фамозног „Југословенског Одбора“ и као први министар иностраних дела Краљевине ШС, није ни сам био духовно зрео за јединство, а према томе ни за југословенску мисао види се по томе, што представници хрватског народа за време његове сахране (1938.) у сплитској фрањевачкој цркви, нису дозволили присуство представника владе Краљевине Југославије, свакако тумачећи тиме његове праве осећаје, а можда и изричиту последњу жељу.

Користећи српску учмалост, Хрвати су у неку руку бацили рукавицу српскоме народу, када су објавили „да је неквалификована већина хрватског сабора и на недозвољен начин закључила акт уједињења“, јер да је сам Стјепан Радић био противан одласку делегата у Београд „прије дефинитивне погодбе". („Хрватски Лист" од 18. VII 1939.)

Иако доцкан, ми би на ово имали приметити, да је тачна тврдња хрватске јавности као тумача хрватског народног расположења, како Хрвати својом већином нису желели уједињење са Србијом, јер нису били духовно зрели, као што ни у доцнијем животу нису показали склоности за то. Што се тиче околности, да су једни хрватски политичари били за одлазак у Београд, а други против, овде се не ради ни о чему другом, сем о диригованој политици „људи за све ситуације“, где је свакоме одређена становита улога. Пошто се у конкретном случају радило о опасности, која је претила Хрватском Приморју од примене „Лондонског пакта“ (да се припоји Италији), хрватско је водство једну екипу упутило у Београд да спречи примену „Лондонског пакта“, док је Стјепан Радић у другој етапи борбе за хрватску самосталност имао да Хрватску „вади“ од Србије. Пошто, међутим, није све „клапало“ по плану, долази до Радићеве емиграције, у којој је једнако као доцније Кошутић и Павелић, радио за посебне хрватске интересе, негирајући духовно јединство и понављајући оно што су пре тога многи виђени Хрвати тврдили, да оно у хрватском народу никада није имало корена.

Описујући хрватско приступање краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, хрватска „повијест“ баца главну кривицу за акт уједињења на далматинске Хрвате, које назива „типовима“ и „расицама“, јер да су то они били који су „тероризирали родољубно загребачко пучанство“ и натерали га да прими уједињење. („Хрватски Лист“ од 18. VII 1939.). Овај званични орган Хрватске Сељачке Странке и његова водства, написао је о предрадњама за уједињење о далматинским Хрватима:

• „Док је Народно вијеће позивало српску војску, Талијани су окупирали Ријеку, Сушак, Трст и друга мјеста сушачке околице. Истодобно су се у Загребу слегли разни типови, такозване „расице“ (ово је подругљиви израз за Далматинце), који су уз помоћ полиције тероризирали родољубно загребачко пучанство. На улицама су демонстрирали истарски и далматински емигранти, тражећи по наговору Светозара Прибићевића безодвлачно сједињење са Србијом.“ („Хрватски Лист“ од 18. VII 1939.)

​Тако је на очиглед оглувелог српског политичког водства за време правне и стварне Југославије писала званична хрватска штампа, оптужујући Далматинце да су у облику „типова“ и „расица“ скривили тобожњој хрватској утопији. Та нам оптужба даје разлога да се још мало позабавимо Далматинцима и да видимо, да ли је то био далматински став само у моменту одлучивања о уједињењу, или је то био глас срца кроз векове све од онда, од како су још од средњег века отргнути од матичних српских земаља.

Далматинци, Срби римокатоличке вере, јасно су одредили своје смернице и први политички испит положили пред бечким парламентом друге половице године 1861. Тада је бечки сабор расправљао о хрватском захтеву да им се припоји Далмација. Далматински представник изјавио је том приликом пред бечким парламентом, да се Далмација не жели припојити Хрватској, па је најзад повишеним гласом рекао: „Далматинци више признају и воле Цариград и Петроград, него ли Загреб!" Други далматински посланик ублажио је говор првога у корист Хрватске. То је дало повода хрватском сабору да се на 84. седници од 14. септембра 1861. године „позабави“ овом дискусијом бечког парламента. Хрватски саборски посланик Полит, величајући заузимање оног другог далматинског представника (Љубише) за хрватску ствар, предложио је да му хрватски сабор изрази јавну захвалност. Али, када је председник сабора ставио Политов предлог на гласање устајањем, цео хрватски сабор је седео. Значи, да још 1861. године није било неких нарочитих духовних веза између Хрватске и Далмације. Није према томе никакво чудо, што је католички бискуп Мартин Брајаковић 1700.-те године у попису становништва одвојио Србе православне и Србе католике од Хрвата, нити је икако чудо, што су ти исти Срби католици (по „Хрватском Листу“ типови и расице) 1918. године тражили да се после толиких векова врате српској заједници.

Стјепан Радић је утро путеве хрватској емиграцији, па и самом Павелићу. Сва та емиграција без разлике била је спремна да не бира сарадњу, само да се после успешног опозивања „Лондонског пакта“ оствари други део хрватског народног програма и извојује пуна независност од српских земаља. Што Радић у томе за време своје емиграције није успео, треба тражити узроке у европској заморености после првог светског рата и угледу који је Србија као матична земља имала у свету. Пошто му они који су могли нису хтели, а они који су хтели нису могли помоћи, Радић се необављена посла вратио у државу, која га је за ту издајничку работу наградила највећим државничким положајем и титулом вође хрватског народа.

Да би стигао изгубљено време у иностранству, где није успео са спољним фронтом, Радић је отворио унутарњи фронт. Док се он сам бацао блатом на све што је српско и југословенско, друга група хрватских људи „за све ситуације" улази у многобројне владе. По плану језуитског лукавства, хрватски народ назива те своје делегиране прваке у појединим владама „издајицама", а владе од којих су највише користи баш они извлачили „протународним режимима“. Требало је тиме поцепати Србе на многобројне групице, које саме за себе не значе много, али је још стајао на путу углед Николе Пашића, коме водећи Хрвати нису могли заборавити онај став, да Хрватска не уђе у састав српских земаља. После коалиције, коју је седи државник опет у интересу тобожњег братства морао прихватити, овај је знаменити Србин постао жртвом хрватског дела владе, а да осећај братства код Хрвата ни овако великом жртвом није покренут са мртве тачке.

Од онда па све до пада Југославије, коме су Хрвати свесрдно допринели, хрватски програм на одржавању унутарњег фронта састојао се делом у систематском рушењу српских величина и спречавању њиховог окупљања око неке централне личности Пашићевог значаја.

То најбоље сведочи одломак из поверљиве окружнице Хрватске Сељачке Странке од 14. априла 1943. године, у којој се за период заједничког живота у Југославији између осталога каже:

• „У борби за остварење наших идеала, хрватско народно водство служило се свима средствима којима је ондашње вријеме и у ондашњим приликама располагало. Хрватско народно водство је посвећивало нарочиту пажњу политичкој поцијепаности Срба, као доминантног фактора у Југославији. Рушење ауторитета вођа политичких противника било је средство борбе, које је дало знатне резултате."

​Да би се ослабила српска хомогеност, Хрвати су успели да популаризирају „сељачки покрет“ и изван Хрватске. Захваљујући таквом закулисју, хрватски народни програм је, најзад, на српску срамоту, постигао такав успех, да су 1938. у врхунцу политичке дезоријентације 600.000 необавештених српских бирача дали поверење наследнику Стјепана Радића и тиме највећим делом допринели остварењу „хрватског народног програма". Тиме су довршене последње припреме како југословенског слома, тако и језуитског триумфа над уништеним православљем у свима српским земљама, за које Хрватска сматра, да их је она као наследница Аустроугарске могла наследити.

Парламентарно незрели, лакоумни, непостојани (као што оно рече ратно веће у Грацу) и најзад духовно неспособни за заједницу са српским народом, Хрвати су улазећи у заједнички државни живот поставили себи за задатак да српство стварањем многоструког партијског живота што више разједине. Да се то и постигне, ХСС је развила шпијунско-интригаторску службу међу српским политичарима, стварајући партијска дисиденства, са којима би привидно сарађивали само дотле, док би циљ непремостивости мећу српским политичарима био постигнут. Тада би игра почињала изнова. Радић, коме хрватска „повијест“ бележи у добро што је био противник уједињења, играо је у својству министра двоструку улогу. Ту је улогу најуспешније илустровао загребачки шаљиви лист „Коприве“ једном карикатуром од две слике са по два Радићева лика. На првој слици Радић сам себи пљује у лице и каже: „Фуј, срам те било шта си говорио у Београду!“, а на другој, београдској слици, иста сцена, само обрнуте речи: „Срами се за оно што си говорио у Загребу!“. Тако је Радић у Београду вешто глумио „државотворца“, а у Хрватској не само вређао водеће српске политичаре и њихове странке, него и краљевску владу, у којој је заједно са својим људима седео. Оно што му емиграцијом није могло поћи за руком, постизао је сада. Убијао је углед српском парламентаризму и његовим српским носиоцима и успевао да таквим својим двоструким држањем наш политички живот одржава у непрестаној кризи. То су једине заслуге, које хрватском народу дају разлога да га слави као свога учитеља, пошто је ХСС продужила његовим стопама и југословенску мисао држала у непрестаној кризи све до њене кулминације у априлу 1941. године, када је најзад Мачековским борбеним формацијама „Грађанске заштите“ препуштено, да као стварни извршиоци издаје доврше програм Стјепана Радића и његових следбеника, пред којима су у интересу братства често пута за време заједничког живота у Југославији угињали понос и част српскога народа.

Као последица безобзирног насртаја на углед једног од оних Срба, који у одбрани своје части радо свој живот полажу, (случај Пунише Рачића), смрт Стјепана Радића даје хрватским екстремистима нови подстрек. Исти они хрватски минери, који једино из необавештености нису могли шватити Радића и његов одлазак у Београд, ради чега су му свега неколико дана пре револверских метака у парламенту преко „Хрватског Листа“ поручивали да га због одласка у Београд треба убити, нашли су се у свом елементу. Да би бацили оптужбу на српско-хрватску заједницу и њене тобожње кобне последице, а све у циљу постигнућа што јевтинијега успеха, пролили су ођедном фарисејске сузе и заридали над гробом човека, коме су непритајено желели смрт.

Убрзо после Радићеве смрти показало се, да би он и поред своје хрватске мисије дужим боравком у Београду изгубио на ослонцу у хрватском народу, пошто су се све његове присталице придружиле онима, који му ни по цену највећих хрватских разлога нису могли опростити одлазак у Београд. Са те платформе треба посматрати све оно што се у хрватском народу дешавало после Радићеве смрти до априла 1941. године и даље.

Напори оне мале групе Хрвата, која је у истинском српско-хрватском братству гледала праву будућност хрватског народа, нису ниуколико могли изменити духовну стварност већине. Та већина, која се непритајено одушевљавала вежбањем хрватских бегунаца на Јанка Пусти, нишанећи на лик Краља Александра као на мету, и која је најзад несакривено одобрила Марсељски злочин хрватских усташа тиме што се одмах после трагичне погибије Краља Александра одомаћила песма: „Бог да живи Павелића руку, која уби српскога хајдука!“ Носиоци идеје братства из редова Хрвата били су и за време Југославије изложени сталном шикану разуздане хрватске улице и њеног духовног водства око званичног хрватског курса. Оваквим људима био је онемогућен сваки опстанак у Хрватској, па су многи још пре априла 1941. године морали емигрирати из Хрватске Бановине и потражити уточиште у Србији.

После мајских догађаја из 1928. године, и акта од 6. јануара 1929. нарочито, хрватски су се редови раздвојили у две групе. Хрватска мањина остала је на југословенској линији, док је већина стала на становиште да се отцепљење од Југославије – као друга етапа хрватског народног програма – има без одлагања спровести у дело. Једино се ова велика хрватска група у себи подвојила због погледа на средства којима се отцепљење од Југославије има спровести. Једни су тражили излаз у дипломатским триковима, којима се држава имала на унутрашњем и спољашњем политичком животу одржавати у непрестаној кризи све до распада. Друга, терористички оријентисана група, сматрала је да терористичким делима на личности и објекте од јавног значаја могу непосредније утицати у корист потпуне хрватске самосталности, у коју би биле уграбљене српске покрајине Босна, са делом Далмације, Славоније и Сремом. Ове српске покрајине нису Хрватима биле толико интересантне због њиховог српског становништва, које је доцнијим остварењем „Независне Хрватске" истребљено, колико због рудног и економског богатства, који су због таквих својих особина представљали хрватски сан од Томислава па до данас.

БАНОВИНА ХРВАТСКА
​
(Споразум Цветковић-Мачек)

​Ни онако негативно како јесте, име Вука Бранковића није заслужило да уђе у историју Срба. Још мање то заслужује име Драгише Цветковића. Па ипак, на срамоту српства, мора и његово име заузети место које му припада.

Кад је 1939. године Цветковић као председник владе закљученим „споразумом“ у Загребу упрљао част српског народа, хрватске су се масе и поред тако високо постигнуте цене усколебале, јер им је водство Хрватске Сељачке Странке, које је закључило „споразум“, обећало потпуну ликвидацију Југославије. Водство ХСС међутим, пожурило је да не држи своје масе у неизвесности, па је упутило један поверљиви циркулар свим организацијама у којем се хрватске масе теше, да је споразум само једно од средстава за потпуно отцепљење Хрватске од Југославије, па се између осталог у распису каже, да Хрвати имају своје људе, који су распоређени по свим јавним државним установама, где ће бити још у бољој могућности да припремају својих „пет минути“. Ове завршне припреме за хрватско издајство, не спомињем зато да бих прескочио читаво раздобље од 1918. до 1939. године, пуно највећих хрватских лукавстава, колико да укажем на чињеницу да Хрватима године 1939. није новина имати своје уходе и „људе за све ситуације".

Духовне припреме за масовна страдања српскога народа по Хрватској, завршене су после акта тобожњег споразума“ од 26. августа 1939. и указа о образовању Бановине Хрватске. Било би за толика страдања необјективно бацити кривицу на једног човека, макар се ту радило и о самом Павелићу, кад се зна, да су оне многобројне жртве по „Независној Хрватској“ умирући мученичком смрћу на праговима прадедовских домова односили собом и сазнање, да су припреме за масовна страдања Срба завршене – ако баш не под јавним, а оно бар под прећутним покровитељством тадањег вође хрватског народа Мачека и првог хрватског бана Шубашића. Јер, још под њиховом су управом растурена Соколска друштва, и све српске и патриотске организације, а чиновници српске припадности било најурени преко границе, било побијени, или шиканирањем доведени до таког степена, да су Бановину Хрватску давно пре 6. априла 1941 године морали напустити.

Сем незнатних изузетака, правити разлику између појединих хрватских политичара или политичких група, значило би противити се логици. Без мало њих, сви они представљају потоке, који су се само разним путевима стакали реци, названој „Независна држава Хрватска“. Јер, Радић је поставио основе хрватске самосталности, Мачек их је потенцирао, а усташки покрет је у најтрагичнијим српским тренуцима спровео у дело. Из онога што нам је даље познато, изгледа да је хрватски народ жељније очекивао српско истребљење, него своју народну самосталност. Да ли је то било дело „неодговорне хрватске улице“, како би се сада желело представити, или саставни део хрватског народног програма и хрватске државне политике, то ће историја утврдити. Ономе, који ће трагати за материјалном истином, вероватно неће измаћи из вида позната околност, да је усташтво „радило“ руку под руку са хрватским језуитима, који су у малом броју поклањали животе само оним Србима који су примили католичку веру. И то тако неће остати незапажено, да је поглавник на захтев католичке цркве прописао уредбу о високим изванредним принадлежностима хрватским језуитима, који су у једној руци држали нож, а у другој језуитски крст, како би у потоцима крви и суза створили нове католике, које ће доцније назвати Хрватима.

Историја београдског Комесаријата за избеглице не почиње после априла 1941. године. Напротив, његов оснутак пада непосредно иза 26. августа 1939. године, када су му камен темељац положили Мачек, Цветковић и Шубашић. Тада је отпочело емигрирање Срба и југословенски оријентисаних Хрвата из бановине Хрватске, где им је била угрожена лична сигурност и онемогућена животна егзистенција. Ко још не зна, сем широких српских маса у Србији којима су се сервирала „Потемкинова села“ о тобоже успешно решеном хрватском питању, да је у Београду већ од друге половице 1939. године постојао одбор за смештај избеглица из Хрватске?! Први који је то знао и који се томе у потсвести радовао био је главом Влатко Мачек, који седећи на потпредседничком месту у влади Краљевине Југославије, није ни једним гестом осудио оно што се већ тада под њиме и његовим првим баном Шубашићем догађало са Србима по Хрватској бановини. Међу првим пресудама и писцу је већ октобра 1939. године достављена путем поште анонимна пресуда хрватске „Грађанске заштите“, којом му се саопштава да је суђен на смрт, ако не напусти хрватску бановину.

Многобројни новински извештаји, који су ипак успели пробити строге цензурне маказе режима Цветковић-Мачек, најречитије говоре о масовном бегству из Хрватске под Мачеком и Шубашићем. У чланцима „Српског Гласа“, „Народне Одбране“, „Српског Огњишта“, „Славоније“ и других, указивало се на мистериозна заплотњачка убиства истакнутих јавних радника из редова Срба и југословенски оријентисаних Хрвата по основаној бановини Хрватској. Та су убиства постала борбено правило Мачекових борбених формација „Грађанске заштите“, које су преузеле и стварну власт. Њима су раздељени аутоматски пиштољи, којима ће доцније над Србима по Хрватској извршити недела, над којима се згражава цео културни свет.

Треба ли јачег доказа о бегствима испред крваве егзекутиве Мачека и Шубашића од оне плакате Соколског друштва у Лозници поводом дочека нове календарске 1940. године. У тој се плакати пред лицем југословенске владе и Краљевског Намесништва говори о расподели чисте добити са забаве и дословице каже: „Од чистог прихода 50% иде за социјални фонд Соколске жупе Београд у корист кухиње за прехрану избеглица Сокола из бановине Хрватске“. Још један доказ више да је комесаријату за избеглице у Београду ударила темеље тројка Мачек-Цветковић-Шубашић! Дозидао га је само Павелић са усташким покретом.

​Непосредно после закљученог „споразума“, званична хрватска штампа и гласила ХСС умирили су хрватски народ који није хтео никакву заједницу са Србима, сем што су желели њихове територије, да споразум није ништа друго, осим корак ближе коначној хрватској самосталности. Као гаранцију за ово, водство истиче постојање „Грађанске“ и „Сељачке заштите“. У међувремену, Мачекова званична штампа одржавала је душевну кондицију својих следбеника и припремала их на што снажније извршење задатака у духу усташких начела.

Један пример за углед. У Срему нема Хрвата сем Срба и Срба католичке вере, који су у несрећним временима сличним онима из 1941. године, морали примити католичку веру, али је и таквих мало. Мачеку и првом хрватском бану Шубашићу после неколико уграбљених срезова из Срема под хрватску бановину није то ништа сметало да дозволе и субвенционирају у средишту сремске жупаније излажење новина под насловом „Сријемски Хрват“, који је стајао у служби хрватског империјализма. Тај „Сријемски Хрват“, тумачећи свакако становиште својих финансијера, написао је поред многих других увреда на рачун српског народа 24. августа 1940 године и овакав изазивачки одломак:

• „Хрватски народ није луд и у никојем случају није луђи од српског народа. Хрватски народ добро знаде, да садање вријеме и развитак прилика у Европи сами собом намећу дефинитивно рјешење свих спорних питања међу народима. И ми као синови хрватског народа отворено кажемо: Ако си он не буде знао прибавити респект својих права, онда није ни достојан да их ужива!“

​Овако су дакле Мачек и његова штампа претили Србима развојем прилика у Европи на годину дана пре издаје, која је спроведена тачно у духу овога „обећања“, што значи, да водство ХСС ни пред собом ни пред историјом не може одрећи активно учешће у припремама и извршењу онога што је са Србима у „Независној држави Хрватској“ учињено. Библијска прича о улози Јуде и овде је нашла примену. Људи са Марковог Трга заседавали су на „тајним вечерама“ југословенске владе. Само што Драгиша Цветковић није био видовит да би у своме друштву пронашао Јуде.

Једва неколико дана после указа о оснутку Бановине Хрватске, хрватска службена штампа објаснила је, да је оснутак Бановине Хрватске (државе над државом), само корак ближе коначној самосталности. Ту потврду видимо и у „Сријемском Хрвату“ од 31. VIII 1940. где се каже:

• „Оснутак Бановине Хрватске значи прву степеницу, то јест, почетак остварења хрватског народног програма."

​Који је то хрватски народни програм и како изгледа, Мачек о томе Србима пре 6. априла 1941. године није хтео рећи, да не би издао Јудину тајну. Међутим, Срби су тај „хрватски народни програм“ тешко осетили иза 6. априла.

Да је „споразум“ Цветковић-Мачек значио само почетак „остварења хрватског народног програма“ и коначне хрватске самосталности, могло би се на први корак видети из многобројних коментара ондашње хрватске јавности као на пример:

• „Иако у том погледу није све учињено, већ је формирана само бановина Хрватска, потписана је Уредба, која омогућује да се у том правцу пође даље. Разлози су томе јасни – није се хтјело дирати у Босну, дирати у питање босанско-херцеговачких муслимана. То исто вриједи и за Војводину. Рјешење тих питања остављено је за доцније." („Хрватски Лист" од 29. августа 1939.)
• „Хрватска неће моћи држати на своме подручју становити број појединаца, (овде мисли на Србе) који су се оријентисали неповјерењем према хрватском народу, а неће им моћи ни плаћати мировине (пензије) јер је нијесу заслужили.“ („Хрватски Дневник" од 28. ВИИИ. 1939.).
• „Знамо и то, да се ни сви мали тиранчићи (овде мисли на Србе) неће моћи макнути са својих места у року 24 сата, а камо ли у тако кратком року привести заслуженој казни, али не можемо прихватити одуговлачење“. („Загребачки Лист“ од 28. VIII 1939.)
• „Ускрснуће бановине Хрватске значи први пораз лажног југословенства“. („Хрватска Стража“ од 28. VIII 1939.)

​Тако је писала службена хрватска штампа о споразуму, а нашло би се далеко поразнијих ставова кад бих имао на расположење макар мањи део хрватске новинске литературе из онога доба, када је цела хрватска штампа по страначким директивима као на команду узвикнула: „Споразум је само корак ближе нашој коначној самосталности!“ Другачије речено – „Независној држави Хрватској!"

Пре него пређемо даље, једно мало успоређење: Србија је по завршетку првог светског рата признала пензије Хрватима, који су цео свој живот провели у служби Аустроугарске и за време рата вршили стрељања по Србији, а Хрвати за време правне државе Југославије одричу пензије службеницима православне вере. Кад тако не би било, не би било у хрватском стилу. Томе се не чудимо. Не можемо се али начудити Краљевском Намесништву, које је могло злоупотребљавати краљевски тестаменат и овако хладнокрвно присуствовати погребу Југославије.

Давно пре, а после трагичне погибије Краља Александра (1934.) нарочито, организован је по упуствима партијског водства ХСС бојкот свега што је српско. У ту сврху основана су по свим мешовитим местима где Хрвати живе измешани са Србима, тобоже привредна друштва под именом „Свој своме“. Она су имала да бојкотују српски привредни и господарски живот. Састанцима, живом и писаном речју, спроведена је претећа пропаганда да ни један хрватски припадник не сме имати никаквих пословних односа са српском привредом и занатством. Да се то у потпуности постигне, функционери удружења „Свој своме“ образовали су своју егзекутиву, коју су постављали пред српским радњама, да би претњама одвраћали потрошаче од уласка у радњу. У Загребу се десило неколико случајева, да су чланови „Грађанске заштите“ насилним путем истицали на српским трговинама натписе: „Ово је српка радња“. Због тако створеног стања, осетан број Срба морао је емигтрирати из бановине Хрватске давно пре 1941. године. А док се све ово са Србима у бановини Хрватској дешавало, хрватски бан Иван Шубашић и његов вођа Влатко Мачек задовољно су посматрали ову беспримерну харангу противу Срба и хрватски народ подстрекавали у нади, да хрватски народни програм бановином Хрватском није остварен, већ да ће га хрватски народ сам извојевати.

Да би се могли потпуно осамосталити и финансијски спремити за догађаје којима су 1941. године и сами давали смер, Хрвати су одмах иза акта споразума од 26. VIII 1939. затражили, да се нагодбарска квота од 29% златне резерве Народне Банке Краљевине Југославије, колико тобоже отпада на Хрвате (мада ови ни једнога динара нису уложили), пренесе из трезора Народне Банке у њену загребачку филијалу. По томе је свако могао знати, шта се крије иза хрватских кулиса, само то нису могли уочити политичари класе Драгише Цветковића, који се чак на једној загребачкој приредби иза споразума појавио у онаквој капи чланова Мачекових: формација „Грађанске заштите“, које су извршиле преврат у Хрватској и над обезоружаним српским живљем починиле чуда од зверстава.

Са том трећином златне подлоге, односно резерве Краљевине Југославије, Хрвати су подмирили трошкове истребљења Срба у „Независној држави Хрватској“. Евакуисан је само онај београдски остатак, који отпада на Србе и процентуално на Словенце. Међутим, хрватски чланови југословенске емигрантске владе ни мало не румене од стида, што на овај начин, исто као и Анте Трумбић, о искључивом трошку Србије организују по савезничком иностранству дипломатску хајку противу животних интереса те исте земље Србије, чије им злато служи као извор за борбу у духу начела науке Анте Старчевића.

На очиглед службеног Београда, Хрвати су пожурили да после проглашења бановине Хрватске и Србе у њој прогласе народном мањином. Тако је овлашћени представник Мачеков, народни посланик Томо Бабурић, говорећи 19. децембра 1939. на збору ХСС у Бјелавару рекао :

• „Ми смо споразумом од 26. коловоза само почели рјешавати хрватско писање. Кад ћемо га посве ријешити и како – овиси о нама. Има људи који мисле, да ће се вратити оно што је прошло, али ја им као сељак и ваш заступник поручујем: Нема више натраг, већ напријед у изградњи слободне Хрватске! Позивам Србе и остале мањине народне, да швате ситуацију онаквом каква јесте и каква мора бити !"

​Није Тома Бабурић био сам, нити је само он овако мислио и говорио. Био је он само један пион у војсци рушилаца, под директним руководством вођства хрватског народног покрета ХСС, са Мачеком на челу. То је могао чак уочити и кратковидни Драгиша Цветковић, који је са толиким непознавањем ствари „решио" хрватско питање, па је своме главном органу „Самоуправи" у марту 1940. године морао дозволити да о хрватској штампи напише и ово:

• „Они сматрају, да је данас у хрватском делу наше јавности таква коњуктура, да је њихов главни задатак у харангирању маса, стварању незадовољстава, изазивању што већег неспоразума, у рушењу свих ауторитета (наша прмедба: као да је Драгиша Цветковић био некакав ауторитет), власти и државе и свега онога што је солидно и на чему треба да почива наша државна заједница. Они се данас залажу за успех Хрватске Сељачке Странке и др. Мачека, али са провидном тенденцијом рушења и убијања морала и вере у све што је здраво национално и југословенски оријентисано."

​Али, глас „Самоуправе" и отрежњеног Драгише Цветковића били су глас изгубљенога у пустињи. Хрватска је указом о успостави бановине постављена у такав положај, да у своме унутарњем животу буде неприкосновена, а поврх тога да преко својих чланова у заједничкој влади може Шумадији диктирати шта хоће.

Да куриозитет буде потпун, председник југословенске владе зависио је на подручју бановине Хрватске од воље хрватскога бана, који га је са своје територије могао уклонити као нежељеног госта, јер је бан хрватски стајао над дирекном влашћу Круне.

У тако уздигнутој хрватској бановини, где би се пре могло рећи да је остали део Југословенске територије постао колонијални посед Хрватске, него да је она сама део југословенске државе, приводиле су се крају припреме за коначно „остварење хрватског народног програма“. Да би се према српском становништву хрватске бановине спровео програм који се желео, преузети су општински чиновници у банску службу, како би се на тај начин српске општине у Бановини раставиле од својих српских чиновника, а на њихово се место поставили Хрвати или хрватски експоненти. Хрватске су се власти пожуриле да одмах почну са затварањем Соколских домова и свих патриотских друштава, а њихове припаднике да прогоне. Самоуправе власти по пароли „Свој своме“, отпустиле су Србе са свих положаја. Ишло се тако далеко, да је хрватска општинска управа у Привлаци отпустила општинског стрвинара Стеву Николића само ради тога, што је био православац. Чак је владин лист „Време“ 26. новембра 1939. донео извештај из Осијека у коме се о отпуштању Срба каже:

• ​„Наставља се одпуштање Срба службеника из градске службе и градских предузећа. Сем отпуштених за које је јављено, сада је поново отпуштено 7 радника Срба, који су били запослени код градског трамваја, тако да се број отпуштених Срба попео на 30."

​Некако у ово доба пада и отпуштање великог броја Срба из осталих осјечких установа. Осјечки „Хрватски Лист“ од 1. новембра 1939. године извргава руглу назив ослобођења и уједињења и каже:

• „Колико се у Осјеку „југословеновало" у вријеме диктатуре, имамо вањски знак у томе, што су три трга у нашем граду добили назив „Трг уједињења“ и „Трг ослобођења“. Експонентима, који су се тиме хтјели додворити није било доста један трг са таквим именом. „Уједињавало“ се и „ослобођавало“ на велико!"

​Тако „Хрватски Лист“ у доба постојања правне и стварне државе Југославије, за такав правац, добио је благослов и новчана средства партијске канцеларије ХСС. А загребачки лист „Економска политика“ од 6. децембра 1939. добацила је преко Мачекових рамена српском народу:

• ​„Разумљиво је да ће Хрвати ако не данас, али сигурно у скорој будућности хтјети да прошире границе Хрватске у оном оквиру у којем је она некада у далекој прошлости била, само да би тако проширена била јача и способнија да се одупре премоћи Србије. У тој ће се тежњи она неминовно сукобити са супротним тежњама Србије, те ће тај сукоб претстављати стално врело немира, ириденте и неповјерења."

​„Економска политика" била је овде као израз расположења Хрватске Сељачке Странке преко обичаја искрена. Она је две године пре хрватске издаје признала оно, што сам ја у целој овој књизи хтео рећи. Наиме, Хрватска је желела и привела у дело уништење српског народа за успоставу своје хегемоније над српским земљама.

Кад се буде писала историја другог светског рата, европски југоисток наћи ће свога кривца за рат искључиво у „хрватском народном програму“, а признање и најтеже самооптужбе у самим органима хрватског јавног мнења. Иследник ће сакупити најтежи оптужни материјал из комплета партијске штампе оне исте странке, на чијем је челу стајао главом др. Владимир Мачек. Док се на овако подмукао начин припремала хрватска издаја, преко 600.000 необавештених српских бирача били су 1938. године уверени да лече државну кризу, која се звала „хрватско питање". У ствари, они су мимо своје воље послужили Мачеку као средство уцене према Круни, којом је постигао хрватску бановину као увод „Независној Држави Хрватској“. У међувремену, послужило му је то злоупотребљено српско поверење као легитимна бусија, иза које може маскирати своје праве намере, које се најбоље могу видети из његове изјаве дате 16. јануара 1940. београдском дописнику италијанског листа „Ђорнале д'Италија“ (Гиорнале д'Италиа) у којој потврђује хрватско-италијанско-мађарски савез онако, како је 1941. године и изведен. Мачеку ништа није сметао положај потпретседника владе Краљевине Југославије да изјави ово:

• „Хоћу да вам уз ово што се односи на хрватску аутономију дадем изјаву о односима који вежу Италију, Хрватску и Мађарску. Италија и Мађарска нису само наши најближи сусједи. Према стуктури наше се три земље допуњавају и то чини, да њихови односи треба да буду најсрдачнији“

Вођа хрватског народа Владимир Мачек имао је потпуно право кад је рекао, да се Мађари, Хрвати и Италијани у народној структури допуњују. Да су њихови односи били и најсрдачнији; то потврђују догађаји из 1941. године и после ње.

Због своје многострукости, тешко је једном перспективом осветлити сва она лукавства која представљају хрватско историјско „богатство". Једно од најуспелијих је свакако оно изведено од приласка пакту тројних сила (25. III 1941.) до проглашења „Независне државе Хрватске“ (10. IV 1941.). У влади која је закључила приступ тројном пакту Срби нису били заступљени легитимним претставницима, док Хрвати јесу. У влади која је пакт одбацила, били су опет ти исти Хрвати. Кад је требало делити последице једног или другог, Мачек је уместо да оде у Лондон, остао у Загребу, јер је морао присуствовати практичним испитима, које су његове формације „Грађанске заштите“ и „Сељачке заштите“ у остваривању „Независне државе Хрватске" полагали. А морао је остати и ради тога, да би 10. априла 1941. године издао заједно са Павелићем онај заносни проглас хрватском народу у коме каже, да се најзад остварује „тисућгодишњи сан хрватског народа“. (Ваљда зато што му се доцније ситуација у корист Павелићеву измакла из руку, Мачек је порекао своје учешће у томе прогласу). Да, остао је вођа хрватског народа Мачек у Хрватској, иако се могао придружити осталим члановима владе, јер је хтео да подели радост са масама које се, како из безброј примера видесмо, деценијама спремао за тај моменат. Али је зато са југословенском владом послао неколико својих људи, да би ови по потреби у свему одиграли на штету српскога народа исту ону улогу, коју је Анте Трумбић за посебне хрватске интересе у првом светском рату одиграо.

Насупрот изнетим чињеницама, може се неко испрсити са Мачековом „препоруком“, да се Хрвати одазову мобилизацији. Мачек је заиста дао такву „препоруку“. Само, то је форма. Суштина се, међутим, састоји у нечему другом што би Србима било јасно тек онда када би знали, да су Мачекови присталице успоредо са његовом „препоруком“ преко месних организација ХСС поверљивим путем обавештени да свакако приме мобилизацино оружје, које и онако неће употребити на спољњем, већ на унутарњем фронту, противу Срба.​

„НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА"

​Кад је 10. априла 1941. године путем загребачке радио станице прочитан, а затим у краћим размацима понављан заједнички проглас вође хрватског народа Владимира Мачека и вође хрватских екстремиста Анте Павелића, којим се проглашује „Независна држава Хрватска“, народне овације пожњео је Мачек, а не Павелић.

Док је народ клицао Мачеку и „слободној Хрватској“, Мачекове формације „Грађанска заштита“ и „Сељачка заштита“, ступиле су као борбене формације са оружјем у руци противу Срба који су се у одредима југословенске војске, услед изненадног хрватског издајства, у нереду повлачили. Ове су формације нападале по улицама хрватских села и градова српске официре и војнике, које су скидањем официрских обележја најпре јавно вређали, па их затим на очиглед разуздане масе убијали.

Познате су огорчене борбе одступајуће српске војске на сектору Славонски Шамац-Сремска Рача са Мачековим „Заштитницима“ где су им чланови ових борбених формација Хрватске Сељачке Странке (ХСС) настојали пресећи одступницу и потпуно их уништити. Илустрације ради, ваља напоменути да је срез жупањски кроз све време заједничког живота Хрвата и Срба спадао међу најјача упоришта ХСС. Овде Павелић ни хиљадитог Хрвата није имао уза себе, као што их је осталом мало имао у целој Хрватској. Никада, дакле, Павелић не би могао оном шачицом својих присталица извршити ма какву револуцију хрватског народа у духу усташких начела, да није обилато помогнут присталицама хрватског сељачког покрета, коме је на челу стајао сам др. Влатко Мачек.

Да је то тако, позивам се на саму Хрватску и њено јавно мнење. Позивам се на непрегледну гомилу исписаног величања свега што су Хрвати кроз скоро четврт века разорно радили, да би Југославију покопали и Србе искоренили, као што то неки Анте Оршанић у „Хрватској Смотри“ за септембар 1941. између осталога пише:

• „Тако су и сада у овоме рату сви Хрвати као један, одказали послушност и неизвршивали наредбе, ометали везе, ширили панику, неточно гађали, онеспособљавали тенкове, аутомобиле, авионе, топове, те остала машинска оруђа за борбу, разоружавали србијанске распуштене и дивљачке масе. Једном ријечју, у свима ратовима можда једини, који су најјединственије и као по команди срушили и сломили балканску фронту исто онако брзо изнутра, као што су је Нијемци још брже сломили из вана."

​Позивам се и на хрватску „Сиву књигу“, коју је Министарство спољних послова „Независне државе Хрватске“ издало у провидној намери, да пред светом умањи своју одговорност за милионске покоље Срба, илустрирајући је по свој прилици фотографијама зверстава, које су сами хрватски усташи извршили над српским жртвама, а не четници и комунисти над Хрватима, а у којој се о Србији и Хрватској каже на страни 11 и 12 и ово:

• „Ето, таква је била Србија, када је Југославију гурнула у рат. 
• Насупрот тој и таквој Србији, том и тако одгојеном и опредјељеном ставу, налазио се хрватски народ, вјеран својој средњевјековној припадности у духовном склопу и у све вријеме Југославије, водећи борбу против ње, а за своју властиту државу – у борби против Версаља, стојећи већ првих дана послије несретно завршеног рата 1918. на страни оних снага у Европи, које се, као ни он, нису могле помирити са створеним неподношљивим и неправедним поретком."

​Позивам се најзад и на хрватску књигу „Урота против Хрватске", где се на страни 9 налазе написани и ови редови:

• „За Њемачку, за нову Европу представља Хрватска са своје стране непоколебљивог вјерног савезника, не само по мјери жртава, које је хрватски народ допринио за своју властиту слободу, као и за слободу Европе до данас на источном и на овдашњем бојишту, него и према чврстој и несломивој одлуци хрватског народа, да остане вјеран закону свога властитог живота и обстанка, који га закони нераздруживо вежу с Европом и Великим Њемачким Рајхом – тим више, што му је њемачки народ помогао, успјешно завршити стољетну борбу за слободу и државну независност.“

​Спонтано дакле, по команди вечите нетрпељивости, хрватски је народ у јединственој слози ударио Србима нож у леђа.

Може ли се наћи ма кога од преживелих Срба становника „Независне Хрватске“, ко би данас могао тврдити, да иза свих оних усташких недела није стајала апсолутна хрватска већина. Нема никаквог доказа, да се ма где хрватска маса супротставила усташким злочинима над голоруким Србима. То је истовремено и најтежа оптужба противу хрватског народа као целине. Одамо ли дужно признање оној незнатној групи Хрвата, која се услед своје малобројне немоћи морала држати по страни, или чак поделити судбину српског мучеништва, може ли се после свега овога још кога наћи, ко ће ћутке прећи преко милиона још свежих српских гробова и рећи, да је то дело хрватске мањине?!

Да би пред културним светом сакрила до рамена умаљане руке невином српском крвљу, Хрватска сада баца кривицу на ратну политику осовинских сила. Као да српском народу није познато да је ратна политика осовинских сила као коњунктурних ратних збивања појам за себе, а жеља да се уништи српски народ – хрватски народни програм кроз векове. Та провидна обрана, међутим, пада сама од себе једним краћим објашњењем. Наиме, ако је осовинска политика са свога становишта ишла за тим да се српски и хрватски народ међу собом истребе, чиме онда Хрватска објашњава да после 6. априла 1941. ни један Хрват у Србији није био извргнут ни најмањим неугодностима, а још мање ма којој од оних многоструких животних опасности, којима историја усташких злочинстава обилује. Ако је Хрватској толика српска крв помутила појмове да не може поставити однос између ова два појма, ми им супротстављамо да нема те стране политике која би могла српском народу убризгати икакву мржњу према другој нацији кад то сам српски народ не би хтео. Значи да је оно што се десило по Хрватској била давнашња жеља хрватског народа. Зато тај народ као целина и носи одговорност пред културним светом за то.

Ако се узме у обзир, да је усташка влада од свих оганизација ХСС по Хрватској добила изразе привржености и готовости да суделују у „остварењу хрватског народног програма“, да су многобројне народне манифестације усташка начела и формално прогласиле хрватским народним програмом, онда су чланови усташке владе имали пуну легитимацију хрватског народа када су говорили, да не треба бирати средства кад је у питању уништење српскога народа. Легитимисан тако од хрватске већине, министар др. Миле Будак рекао је на једном банкету у Госпићу, срезу са српском већином, ово:

• „Један дио Срба ћемо побити, други ћемо раселити, остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате. Тако ће им се ускоро затрти сваки траг, а оно што ће остати, бит ће зло сјећање на њих."

​Да вас упознам, ако се до сада нисте знали. То је онај исти др. Миле Будак, који је у историјској књижевности Хрватске још пре априла 1941. године заузео прво место. Његову теорију да Хрвати нису Славени веђ Готи, одобрио је цео хрватски народ.

Други хрватски министар др. Милован Жанић говорио је 2. јуна 1941. године на највећем збору кога је Нова Градишка икада видела, што значи, да је апсолутна хрватска већина била усташка. Он је између осталог програма за уништење Срба рекао и ово:

• „Ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, треба и да оду. Наша настојања кроз столећа, а особито ових 20 година показују, да је сваки компромис апсолутно искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другог. Ми то не тајимо. То је политика ове државе и кад то извршимо, извршили смо оно што пише у усташким начелима!“

​Разуме се да је збор великим овацијама одобрио министрове погледе на решење српског питања у „Независној Хрватској". Тако је хрватска влада с пуном народном легитимацијом спроводила истребљење Срба.

Католичка црква тесно је сарађивала са усташким „начелима“. Да је баш она духовни стуб на гувну српског мучилиштва и да су се око ње окретале хорде фанатизованих католика, то је стварност, која је евидентна и која у осталом није затајивана. „Католички тједник“, орган сарајевске надбискупије или онога истог надбискупа Ивана Шарића, који је под заштитом свога бискупског достојанства, гоњен унутарњим нагоном језуитске мржње провоцирао за време Југославије све што је славенско и српско, благословио је, ваљда у име Христа, прогон православно-хришћанске вере и у моментима тешких српских страдања своме клеру дао овакво упутство:

• ​„Данас је моменат да се у католичким редовима за увијек и посве обрачуна са Србима путем католичке бунтовности, која је једина у служби правде, истине и поштења. Зато, нека се већ једном престане са глупима и Кристових мученика недостојним тврдњама, да се противу зла и покварењака ваља борити у рукавицама и на фин, отмен начин."

​По бискупу Шарићу, зло и покварењаштво су Срби и српски народ. Он, међутим, хотимично заборавља, да једино злу и покварењаштву може захвалити, што може бискуповати у средишту српске Босне, како то на недвосмислен начин видесмо у поглављу „У једној руци крст, а у другој мач“, односно резултатима анексије Босне и Херцеговине. Бискуп Шарић, као Христов тобожњи пуномоћник може заиста бити задовољан да се његови Језуити нису борили на фин и отмен начин како им то он пребацује, већ су засукали језуитске рукаве и ваљда их у име Христа до рамена муљали по крви православно-хришћанских епископа и свештених лица.

Нема можда ни једних хрватских новина из доба српске калварије по „Независној држави Хрватској“, у којима није одштампана која од Шарићевих песама, где се велича дело поглавниково на истребљењу Срба. Да ли је и то у духу Христове науке „преузвишени“ бискупе?! Усташки стожерник др. Виктор Гутић говорећи на збору у Санском Мосту, у чијем је срезу према хрватској статистици из 1910. године поред 23.598 Срба било једва 4.656 Хрвата, овако је протумачио становиште хрватске владе:

• »Нема више српске војске! Нема више Србије и гегула наших крвопија. Нестаје циганске династије, а и код нас ће ускоро друмови пожелити Срба, али Срба бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово економско уништење, а слиједит ће нове, за њихово потпуно истребљење. Не будите слаби ни наспрам једнога. Држите увијек на уму, да су то били наши гробари и уништавајте их гдје год стигнете. Благослов Поглавников и мој неће вам измаћи. Срби нека се не надају ничему. Нека их нестане из наших крајева и наше домовине!«

​Да би дао јачег подстрека масовним убијањима Срба, дозвао је Гутић на трибину Хасана Шабића и јавно га са 2.000 динара наградио за то што је овај својим рукама убио највише Срба у селу Кијеву недалеко Бања Луке.

На скупштини у Бања Луци Гутић је продужио са тумачењем „хрватског народног програма“ и наговестио оно што ће после тога предузети:

• »Сјутра ћу притегнути. Пуцат ће кичме! Препоручите то нашим непријатељима. Поручите им: Пуцат ће кичме, настат ће чишћења. Нема милосрђа! Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку. А то ће бити јака гвоздена метла. Поручујем, нека ми нико не долази молити за наше душмане!«

​Да се хрватски народни пуномоћник и пуномоћник хрватске владе др. Виктор Гутић није задржао само на претњама, то нам је добро познато. Познато је то и народима Европе и ван ње. Било би просторно немогуће обухватити све оне злочине, који су у име „хрватског народног програма" у сваком кутку Хрватске извршени. Њих ће вероватно обухватити књига нарочите намене. Наша је, међутим, била намера, да искључиво помоћу хрватских врела разголитимо хрватско закулисје типа Анте Старчевића, који је у жељи за хегемонијом над српским живљем унутар граница бивше Аустроугарске стар исто толико, колико и боравак Хрвата на овоме тлу, којега су давно пре њих населили српски прадедови.

Све то, разуме се, у намери да српски народ сазна стварну истину о српско-хрватском „братству" и да се у будућности чува онога, што би га могло стати нове крви и суза. Јер, Хрватима је тобожње српско-хрватско „братство“ лежало на срцу само у толико, у колико је требало њиме маскирати црно језуитско лице.

Према првим непотпуним подацима, прикупљеним за једва неколико првих месеци усташког дивљаштва, могу се у једва бледој слици ти злочини претставити овако:

Међу првим жртвама, које су понеле крст српског мучеништва, био је Бањалучки епископ Платон. Бруталношћу која засењује нормални појам, усташи су га извели из епископског двора заједно са протојерејем Душаном Суботићем из Босанске Градишке. Под изговором да га терају у Котор Варош ради неке истраге, усташи су га ноћу на томе путу заједно са Суботићем мучили, чупајући му браду заједно са кожом и најзад га у најтежим мукама дотукли. Иста је судбина снашла и проту Суботића. Бацили су их заједно у реку Врбању. Кад им је вода избацила тела, власти су незнајући да се ради о владици Платону наредиле обдукцију леша у просектури бањалучке болнице. У ту сврху састављена је нарочита комисија. Кад је, међутим, усред обдукције утврђено да се ради о лешу владике Платона, власти су издале наредбу да се обустави обдукција и да се започети записник обдукције уништи. Затим су земни остаци владике Платона и проте Душана Суботића закопани на неком непознатом месту у близини војничког гробља код Бања Луке, како се не би знало за њихове гробове.

Загребачки митрополит Доситеј, који је у време усташке разузданости лежао тешко болестан, извучен је из постеље и мучен чупањем браде и ударањем. Загребачка гомила одушевљавала се његовим мучењем и понижавањем за време његовог спровођења загребачким улицама.

Недалеко Нашица у једној шуми, завршио је ретком мученичком смрћу свој живот свештеник Ђорђе Богић из Нашица. Преживели колониста Прока Пејиновић из колоније Брезника код Нашица стајао је сакривен иза неког дрвећа и посматрао мученичку смрт овога свештеника. Пошто су га довели у ову шуму, усташи су Богића везали за једно дрво, па му затим одсекли нос, уши и језик. Браду су му заједно са кожом одерали. Свештеник је стењао од бола, али се и поред свега тога држао усправно. Усташи су му затим ископали очи. Пошто се он и даље држао уз дрво везан усправно, распорили су му груди. Тек тада се свештеник нагнуо да падне. Један од злочинаца рекао је тада: „Пази, мајку му влашку, још му срце куца!“ Најзад су у њега испалили плотун, а затим су побили још неке жртве које су довели са Богићем, па онда напустили шуму. Пејиновић је успео да побегне и да се дочепа Србије.

У селу Буљанима среза Слуњског, усташи су наредили свештенику Бранку Добросављевићу, да ископа гроб за свога јединца сина студента. Кад је то после страховитог мучења учинио, довели су му сина и ту га пред, њим убили, па му наредили да над њим изврши опело. За то су се време сатански смејали и свештеника ударали тако, да је свештеник за време опела три пута падао у несвест, док најзад није издахнуо поред свога сина.

Међу многобројним дивљаштвима извршено је једно над протојерејом Стеваном Ћурчићем у Огулину. Усташи су му најпре ишчупали браду, па му пребили ноге и руке. Пре него су га дотукли, извадили су му очи.

Тамо где други нису могли извршити језуитску „наруџбу“, језуити нису презали да је сами изврше. „То се види из случаја свештеника Михаила Минића из Биљешева у срезу Зеничком. Њега је заклао један католички поп, који је заједно са усташком хордом упао у његову кућу.

Избор оружја за мучење српских жртава није задавао бриге усташима. Чим оружје грубље, тиме садистичка наслада већа. По тим принципима убијен је гвозденом ћускијом прота Шпира Старовић из Автовца у срезу Гацком заједно са другим свештеником Вишњевцом.

Нису ретки случајеви да су усташе главама породица приређивали страховите последње часове тиме, што су им најпре убијали децу, па тек онда њих. Тако је прота Богуновић из Доњег Лапца најпре морао гледати како су му убили два синчића и жену. Тек су онда убили и њега. Њихова су тела бачена у ону заједничку јаму-гробницу између Доњег Лапца и Богићевца, која је постала долина смрти великог броја Срба из Доњег Лапца, Кулен Вакуфа и других околних места.

Слична церемонија људождерском плесу око беле жртве изведена је у Книнском усташком логору, где су усташи довели свештеника Милана Тришаћа из села Врлике. Пошто је послужио за појединачна крвничка наслађивања, заклан је уз грохотан смех подивљале гомиле.

Познато је, да су усташи бацајући велики број побијених Срба у разне реке овима претходно везивали за тела камење, како би се што мање жртава појављивало на површини воде. И поред тога, Дрина, Сава, Драва и Дунав, проносиле су безбројне лешеве, којима се броја не зна. Међу онима које је у првим данима усташког дивљаштва избацила Драва, налазе се три свештеника, чији се идентитет није могао утврдити. Сава је, како изгледа, сведок много тежих злочинстава, јер и после скоро две године од проглашења „Независне Хрватске“ проноси обезглављене лешеве, којима усташи привезују око тела дашчице са натписом: „Пасош за Београд“, „Виђен за Србију“, „Путује своме краљу Петру!“ и слично. Нарочито је велики број лешева Сава пронела месеца јуна 1942. године. Почетком јуна те године јављено је са Чукарице, да је Сава међу многобројним лешевима пронела и једну комплетну свадбу са младом, младожењом и сватовима. Сви су били један за другога везани жицом. У исто време пронела је Сава леш једног свештеника, који је био везан жицом са својом женом и ћерком.

Пошто је клање било најслађе усташко убијање, заклан је 19. јуна 1941. године у Крупи на Врбасу прота Богдан Врањешевић. Проту Петра Мајсторовића из Дољана у срезу Госпићком толико су мучили и понижавали, да се у очекивању поновних мучења сам у затвору обесио.

Проту Ристу Ћатића из Сојковића у срезу Ливно натерали су да у једној оближњој шуми гледа мученичку смрт осморице својих парохијана и личних пријатеља, па су тек после тога и њега убили, а тела им бацили у једну јаму.

У Власеници су желели да ођедном гледају крв више православних свештених лица, па су 22. јуна 1941. побили свештенике Милоша Савића, Бранка Максијевића, Јанка Савића, Љубу Јакшића и Душана Бобара.

Неколико усташких бандита упали су у кућу Осјечког свештеника и катихете Воје Војновића и рекли му да пође са њима. Уместо да га воде на саслушање како су му рекли, одвели су га у правцу православног гробља недалеко његове куће. Престрашеној породици искрсла је страховита стварност пред очима тек онда, када су кратко време после тога чули плотун у гробљу. Тога момента испуштао је душу један од ретких српских родољуба Воја Војновић.

Прота Пајо Обрадовић, бивши сенатор из Брувна, Милош Петровић из Лужана, прота Милић Мандић у срезу Грачачком, мостарски свештеници Влада Гвозденовић, Огњен Радић, Јевта Вујевић и Душан Алексић, свештеник Никола Вучковић из Дрљаче, свештеник Дане Бабић из Свињца, Богдан Опачић из Глине, прота Дамјан Штрбац из Босанског Грахова, прота Грозданић из Радуше, свештеник Илија Будимир из Црног Луга, свештеници Илија Бањац и Ратко Јелић из Дрвара, као и многобројни православни свештеници који су знано или незнано крв своју мученички пролили за српство и православље, жртве су заједничке акције усташтва и хрватског језуитизма, које је преко крви и суза приводило нове верске заробљенике не због њих самих колико због њихових потомака, које ће католичка црква приправити временом на измирење и начинити их новим католичким јаничарима.

Бескрајна је листа мучења, којима су биле изложене стотине хиљада побијених Срба, српских жена и српске нејачи широм Хрватске. У овој највећој несрећи свих српских времена, ретки су били они, који су умирали једноставном смрћу, а да претходно нису извргавани нечувеном садизму. Пребијање руку и ногу, сеча појединих делова тела, најчешће полних органа, сољење засекотина по телу, вађење очију и многобројне измишљотине мучења које само зликовачки мазгови могу замислити, средства су, којима је српски народ стављен на крст мучсништва само зато, да би се тиме остварило „хрватско народно право“. Дугачка ће бити листа злочиначке многострукости, а без сумње још дужи списак жртава, који ће српским поколењима кроз будућност служити као путоказ на опасност пред амбисом, где је, рекло би се, строваљена и свака помисао о обнови српско-хрватске сарадње у новој Европи независно од тога по чијим ће се начелима она формирати.

Поред онога, што се о страдању православног свештенства до 20. јула 1941. свакако у једном незнатном делу укупног броја жртава могло сазнати, усташка Хрватска је по утврђеном плану започела са српским истребљењем, чим је услед издајства и ратних догађаја дошла у прилику да приграби власт и оружје у своје руке. У немогућности да се прибаве потпуни подаци, ограничићемо се само на поједине случајеве из усташко-хрватског терора до половице месеца јула 1941. године.

У великом јасеновачком логору, највећој логорској гробници српства, приређивана је често нарочита дивљачка атракција. На стотине повезаних Срба поређано је уз један зид. Један усташки крволок изашао би пред пофронћеним и везаним Србима и на душак искапио боцу рума. Затим би на очиглед немоћних Срба наоштрио нож. То му је време било потребно да алкохол отпочне са дејством. А онда би зашао редом са стране и пробадао душнике несрећних жртава док не ликвидира цео квантум за тај дан.

​Друга логорска атракција био је кавез, један метар висок, од бодљикаве жице, до пола метра стављен у воду. У њега је угуран бивши министар Отон Гавранчић који је морао седети у тој води јер се није могао исправити. У таквом је стању приказиван као Хрват за „мустру“ све док у најтежим мукама није издахнуо.

Али, дозволимо да о Јасеновачком „логору смрти“, како су га сами Хрвати-усташе називали, говоре они једва хиљадити срећници, који су се као неким чудом из прича о „Хиљаду и једне ноћи“ спасли и у Комесаријату за избеглице записнички нацртали хрватско-усташку политику потпуног истребљења како Срба, тако и онога малог броја њихових симпатизера.

Војислав Прњатовић секретар Трговачке коморе из Сарајева, који се са 13 својих другова спасао из „логора-смрти“, изјавио је 9. априла 1942. записнички између осталога и ово:

„У четири бломбирана теретна вагона, после дводневног путовања без хране и воде, допраћено је 24. децембра 1942. године на станицу Јасеновац 62 мушкарца и 150 жена (све Срби) из Сарајева. Како смо из вагона излазили, усташе су нас ударали кундацима. Пошто су нас поређали, отерали су нас мушкарце у усташки „табор“ у самом месту Јасеновац, док су жене одвојене и одведене на другу страну. Кад смо стигли у „таборско“ двориште, ту смо поново постројени. Кратко време иза тога стигла је једна група од 19 загребачких Срба, који су већ по спољњем изгледу одавали школоване људе. Њих су одвојили у посебну групу тако, као што се мало даље налазила још једна група од око 140 Јевреја! После извесног времена, усташи су нас најпре површно претресли у дворишту, па је затим један по један вођен у „таборску“ канцеларију, где нам је одузет сав новац и ствари од вредности. При изласку из канцеларије, дочекивали су нас усташе код вратију и млатили нас штаповима као стоку. Пошто су нас тако опљачкали и претукли, вратили су нас у дворишпте, где смо поново образовали оне три групе. Мало после тога изашао је из „таборске“ канцеларије командант логора, злогласни Милош Љубомир, бивши емигрант, несвршени правник из Љубушког. Чим се појавио у дворишту, наредио је да му се донесе овећи демижон (плетена боца) ракије. Ту пред нама отпочела је усташка пијанка. Пошто се напио, Милош се ођедном издвојио из оне групе усташа са којима је пио и извадивши бодеж из корица упутио се према оним деветнајсторици загребачких Срба. Изморени и ошамућени свиме оним што се дотле са нама дешавало, нисмо били свесни онога што ће наступити. Кад се приближио људима, почео је да псује и виче, те на наш ужас, почео редом да коље људе. Заринуо би нож у врат са стране и нагло тргао у страну тако, да је у један мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шикнула на лице и груди човека-звери. Жртве су стајале укочено престрављене као замрле и, у главном, резигнирано са апатијом без гласа дочекивали ударац ножа. Тек по неки би дао глас од себе, или инстинктивно испружио руку према убици, да тренутак после тога падне мртав. Били смо ужаснути. Колико је то клање трајало, не знам. Као, кроз маглу, видео сам како је Милош довршио посао са том групом загрепчана, па се крвава лица, прсију и руку упутио према нашој групи. Био сам сигуран да ми је дошао ужасан крај. Идући према нама, запело му је око на једном нашем босанском сељаку у гуњу. Био је то неки сељак из Пала код Сарајева, чијега се имена не сећам. Несрећник је био други до мене. Убица му је нагло приступио и стао да му забада бодеж у груди где стигне, а када је овај пао, приклао га је као и оне пре тога. Хтео је да настави свој ужасни посао, али се у то појавио на вратима зграде ордонанс и јавио му да га зову на телефон. Милош је на то затакао нож у корице, наредио да нас преостале потерају у логор, па се упутио у зграду. Тој случајности можемо остали захвалити, што смо тога момента остали живи. Уз грдње и батине, преведени смо после тога у логор, који се налазио одатле удаљен око 3 км на ушћу Лоње у Саву, где се налази фабрика фирме Бачић и друг.

Сутрадан по нашем доласку, дакле на сам дан католичког Божића, дотерана је једна група од 56 Срба из Пакраца. Усташама ништа није сметао Божић, да њих 36 поубијају у „таборском“ дворишту.

Масовна убиства, сем оних у јасеновачком „табору“ где се Срби најпре пљачкају, вршена су обично пред логорском канцеларијом, која је била удаљена од наше бараке око 500 метара. О броју масовних убијања добивали смо податке од „гробара“, односно оних заточеника који су били одређени да побијене сахрањују. Ови су гробари стајали под командом једног сарајевског Јевреја, по занимању геометра. Оваква су убијања највише вршена на гробљу. После 25. децембра, па све до краја јануара 1942., дотериване су поједине групе Срба, Јевреја и по неколицина Хрвата у логор. Пошто усташи нису трпели веће бројно стање од 1000, то су нови придошлице бивали редовито „ликвидирани“. Пошто би их пред логорском зградом повезали међусобно жицом, одводили су их на гробље, где су их натеривали да легну потрбушке у већ раније ископане јаме, дуге 100 до 200 метара, а широке 2 метра. Дубина се није могла већа постићи од 50 сантиметара због подземне воде. Усташе су затим узимали дрвене маљеве и секире и са њима редом разбијали главе лежећим жртвама, или их бодежима пробадали. Затим су „гробари“ затрпавали побијене.

Други начин „ликвидације“ вршен је у самом логору кад се бројно стање повећа изнад 1000, да би се логор испразнио. Тада би усташи наредили такозвани „наступ“ (збор). Ујутру 2. јануара 1942. наређен је „наступ“, па смо морали сви изаћи пред бараку и постројити се. Усташе су пролазили поред строја, загледали свакога понаособ и одвајали по вољи. Затим су одвојене повезали жицом и отпремили на гробље, где су поубијани маљевима и секирама. Сећам се да су у тој групи побијени Милутиновић и Ружић, мењачи из Сарајева, Војо Ерић трговац из Сарајева и Јован Бећир пуковник у пензији такођер из Сарајева. Поред тих масовних убистава, ређала су се свакодневна појединачна убиства, као обична логорска појава.

Сем ових убистава, вршено је ликвидирање болесних заточеника Велики број заточеника иако свесни шта их чека, морали су се јављати за лекарску помоћ, па се тако логорска болница за 10-15 дана напунила. Кад се тако накупи известан број, усташе обично пред вече долазе и избацују болеснике пред болницу, где их секирама и маљевима убијају, па се затим преносе на гробље и закопавају.

Почетком фебруара 1942. јављено је усташкој логорској управи да ће логор посетити једна међународна комисија, састављена од Српског Црвеног Крста, Мађара, Немаца, Италијана и представника Ватикана. Одмах су усташи предузели опсежне радове на изради нових барака и осталих зграда, које би имале приказати комисији „Потемкинова села“. Радило се по љутој зими. Уочи самог дана доласка комисије доведени су из вароши око 15 до 20 квалификованих мајстора, који су обучени у нова радничка одела, само им је стављен на руке заточенички број иако ови нису били заточеници већ Хрвати, па су постављени за машинама у логорској фабрици, тобоже као заточеници. Из болнице су избачени сви болесници и поубијани пред њом секирама маљевима и ножевима, а у кревете су легали хрватски болничари, па чак и сами логорски лекари. Тако је комисија могла да види добро однеговане болеснике и прилично угојене раднике у радионицама, док су стварни заточеници били уклоњени од додира са комисијом, која се похвално изразила о приликама у логору."

​Стево Симић из Цепелиша код Петриње дао је 9. априла 1942. године записничку изјаву о приликама у јасеновачком „логору смрти“, па је између осталога рекао и ово:

„Концем месеца септембра 1941., двојица Срба заточеника који су под стражом радили у шуми, успели су да побегну. Усташи су ради тога затворили у нарочито удешени бодљикаво-жичани простор 26 истакнутих Срба, које су ту на отвореном и подводном терену држали 6 дана. За то су време држали стражу над Србима Јевреји. После 6 дана су их напола мртве извукли, повезали им руке на леђа и пошто су их пред логорском канцеларијом свукли, одвели су их према гробљу. После неколико минута чули смо плотун. Међу тако глађу и батинама измученима, знам да су побијени Стева Божић трговац, Душан Бјеланчић и Лазо Белић сви из Славонског Брода.“

​По исказу Вукашина Жегарца из Главица, у срезу Оточак, у овој групи од 26 мученика налазили су се и др. Перо Тодоровић лекар из Травника, Владо Берић трговац из Сл. Брода, Јово Сабљић из Суње, Марковић народни посланик из Власенице, Ристо Наранџић пензионер из Бјељине, Јово Николић из Петриње, Душан Челик пензионер из Сарајева, Данило Грковић пензионер из Мостара и други. После овога покоља, десио се још један у логору циглане Бачић ради покушаја бегства. Десеторица заточеника из Трнове у Босни покушали су да побегну из цигланског подрума ноћу, али су сви поубијани. Усташи се тиме нису задовољили, већ су у јутро извели остале из тога оделења, њих око 250 на броју, од којих су ножевима заклали преко 200. Тако је од те групе остало свега 48 живих. Разуме се, само до идуће прилике.

Наставите читање на следећој страни