ХРВАТИ У СВЕТЛУ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ (четврти део)

Подели

Ђуро Медић, трговац из Славонског Брода, рекао је у записнику од 11. априла 1942. године поред осталога и ово:

„После одласка међународне комисије (6. II 1942.), а за време мога боравка у логору, нове транспорте Срба дочекивали су усташе на жељезничкој станици и одмах их одводили у такозвани тунел код циглане, где су их клали ножевима, те убијали дрвеним маљевима и секирама по глави. Њихове су лешеве усташи палили у пећи од циглане. Усташе су тако код неких наново придошлих транспората убијали 50 %, а код неких 100 %, односно читаве транспорте."

„На дан 22. марта 1942. у недељу око 9 сати пре подне, отишао сам у канцеларију пилане да се огрејем, пошто су ову канцеларију водили жидови, од којих сам једног од раније познавао. Канцеларија се налазила у ономе цигланском тунелу, где усташе врше убијање новопридошлих Срба. На пролазу према канцеларији видео сам пред главном усташком канцеларијом групу од 47 Срба сељака из околине Добоја у Босни. Непосредно после мога уласка у канцеларију, довезена је ова група Срба пред канцеларију где сам се ја налазио. Чуо сам како су их усташе испитивали од куда су, јесу ли четници и јесу ли били у борби. Из одговора ових Срба разумео сам, да су они били мирни домаћини код својих кућа док је околица Добоја била у власти четника. После овога испита, који сам добро чуо кроз једноставна дрвена врата, јер је говор био веома гласан, настало је клање и убијање дрвеним маљевима. Чуо сам гласну заповед заповедника логора Милоша Љубе усташког поручника: „Убијајте четири по четири, а убијене нека носе осморица!“ За време убијања које је трајало око 2 сата, чули смо у канцеларији усташка наређења жртвама као: „Лези“, „Сагни главу“, „Дигни главу!“. После сваке заповеди падали су ударци дрвених маљева. Чули смо тада поједине усташе како су викали: „Да ти видим крв!“, или „Где ти стоји срце!“. После тога би наступио јаук и роптање жртве.“

Драго Хаџичолаковић секретар Трговачког удружења у Бјељини на записнику од 13. априла 1942. године о ишрани у Јасеновачком логору рекао је:

„Јевреји, који су у истом логору били смештени, добивали су животне намирнице од својих богоштовних општина, па су од тога по нешто откидали и нама давали. У то време владала је међу Србима у логору неописива глад. Срби су сву дивљу траву у логору појели до земље. Каткада су нам Јевреји скували љуске од кромпира, које су за себе кували, а нама дали љуске, али је и то било мало и ретко. Људи су се при ходању љуљали од велике глади. Као карактеристику тога стања наводим један случај: Један сеоски младић из зворничког среза наишао је једнога дана на измет једног Јевреја, који је имао пролив. У томе измету је било несварених зрна пасуља, које је овај сељак покупио и појео."

Миливоје Николић, електричар из Високог, имао је као гробар у логору прилике да види невиђене ужасе, а са њиме и Реља Билановић, казанџија из Чипулића код Бугојна. У њиховом исказу, који обухвата 15 страница откуцаних машином, има и ово:

„Зато што су четворица Срба карловчана покушали бегство, усташи су постројили 140 Срба и око 200 Јевреја, све већином стараца. Морали смо стајати у води до колена. Затим су извели два преживела бегунца и ту их пред нама моткама побили. А онда су нам наредили да загазимо у око 2 метра дубоку воду, те да пливамо у наоколо око 200 метара дугом стазом. Било је то на сам дан Светог Арханђела Михаила, 21. новембра 1941. године. Пливање је трајало око пола сата, а када су нам наредили да изађемо, утврђено је да недостаје 72 човека. Усташи су нас поново натералн у воду да их тражимо. Тако смо морали гњурати по води док их све нисмо повадили. Тада су нам наредили да их све стрпамо у већ припремљене раке и затрпамо. Било их је много живих, али се ми нисмо смели на то обазирати. Мени се догодило да ме је препознао међу њима Мика Ковачевић из једног села у Босни, које се налази недалеко Бање Ковиљаче. Он ми је викнуо, док је лежао у раки пред затрпавањем и замолио ме да га спасим. Мада је то собом доносило смрт, покушао сам да га извучем, рачунајући да ме усташе неће приметити. Приметио ме је, међутим, Јеврејин Бруно Дијамантштајн звани „Бугар“ који је вршио дужност логорника, а доцније је чак и носио усташку униформу. Он је на мене тргао нож, али сам ја успео да умакнем између неке растурене грађе у бараку, па пошто је већ био мрак, Дијамантштајн ме није препознао, а ја сам се њега дуго времена клонио. Тако је несрећни Мика Ковачевић са многима другима жив сахрањен."

Страховита је прича Реље Билановића о једном случају у бараци, одакле је покушао да побегне неки Раде Фуртула – пећар из околице Сарајева. Заточеници су знали да ће за тај покушај платити животом две стотине и више становника ове бараке. Билановић о томе записнички прича овако:

Усташе су Фуртулу, овога пута изнимно, предали нама у бараци и наредили нам да га ми сами до зоре морамо убити, ако нећемо да нас све покољу. Били смо сигурни да усташи не прете на празно. Фуртула је до зоре морао бити мртав. Али, он је био наш друг и тежак нас је удес задесио. Јер, или је он имао погинути од наше руке, или ми сви од усташке. Пошто смо се дуго саветовали, решено је најзад да га привежемо за један стуб поред кибле. Сваки од нас који је током ноћи имао да врши нужду у кибли, имао је дужност да га удари мотком или секиром, јер нико није хтео да га сам убије. На киблу се много ишло због водене хране. Стиснута срца, сваки је од нас морао да допринесе са своје стране убијању Фуртуле, да би спасио себе и остале. После извесног времена, Фуртула је био напола мртав. У једном тренутку угледао је мене и пребијеним гласом ми рекао: „Реља, удри ме добро, да што пре свршим...“ Мени се замаглило пред очима, али сам видео а треба човеку прекратити муке. Са замагљеним очима од јада и бола, више несвесно него свесно, узео сам секиру и запитао га: „Раде, хоћеш ли ми алалити?“ – „Хоћу Рељо..“ одговорио је он и наставио: „Само ме добро удри да одмах свршим...“ Ја сам на то замахнуо ушицом секире и ударио га по глави, која му је клонула. Мислио сам да су му муке завршене, али је он на наше запрепашћење после пола сата опет подигао главу и прешавши погледом по бараци застао на мени. „Рељо... Ходи овамо и удри ме јаче!“ Опет сам узео секиру чврсто решен да човеку прекратим муке и тада је заиста свршио."

Бранко Поповић – конобар из Добоја – на саслушању од 14 априла 1942. исказао је поред осталих грозота:

„Једно пре подне одређен је био да почисти бараку за време док су остали били на послу Милош Ивић – 18-годишњи заточеник из Добоја. У бараки се тада налазило неколико болесника, који нису могли ићи на рад. Док је Ивић чистио бараку, наишао је Јеврејин звани „Бугар“ у пратњи једнога усташе. Обојица су – без икаквог разлога – почели да млате болеснике штаповима, а затим су и Ивића оборили са неколико удараца. Док је Ивић лежао, пришао му је Јеврејин „Бугарин“ и заклао га ножем. Ово сам ја лично видео, јер сам баш тада наишао неким послом у бараку."

Инж. Владимир Лончар из Пакраца описао је у записнику од 8. јуна 1942. године:

,,Са 74 Србина из Липика и Пакраца дотеран сам на сам католички Божић 1941. године у јасеновачки логор. Чим смо стигли, дочекао нас је логорски командир злогласни Милош Љубо и гестикулирајући узвикнуо: „Зашто баш ја морам све Србе побити!? Има ваљда још логора по Хрватској!“ Пошто је извршено постављање митраљеза око нас, обављена је пљачка пртљага. Затим је усташки поручник Љубо запитао гласно има ли неки правник међу нама. Јавио се Владо Илић старешина среског суда у Пакрацу. Поручник је пришао ближе строју из кога је за два три корака иступио Илић. Он је одмах поставио Илићу питање: ,,Колико си Хрвата осудио на смрт?“ Пошто му је Илић одговорио да као судија среског суда није никога могао судити на тако високе казне, поручник му је рекао: „Шта би ти рекао, када бих ја тебе сада осудио на смрт!“ „То је ваша ствар!“, рекао је судија Илић и повратио се у строј. После неког времена присетио се поручник и поново запитао: „Где је тај правник?“ Пошто се судија јавио, поручник му је наредио да изађе из строја и скине зимски и доњи капут. Затим га је повео према једној гомили цигала мало подаље, где је од једног усташе узео карабин и испалио три метка у Илића, који се срушио. После неколико минута Илић је показао знаке живота, на што је поручник у њега испалио још три метка и за сваку га сигурност заклао усташким бодежом, па га окренуо лицем према земљи, а онда га распорио испод лопатице и извадио му срце.

Кад је са њиме свршио, наредио је осталима да се јаве који су родом из Лике. Пошто су се јавили неки, њих око 20-30, поручник их је одвео до оне гомиле цигала и ту их редом заклао. Њему је тада пришао усташки заставник Матковић и замолио га за дозволу, да и он може једног Србина заклати за Божић. Кад му је то поручник дозволио, Матковић је изабрао Јоцу Дивјака закупника „Кур-салона“ из Липика кога је одвео до оне гомиле поубијаних Срба, па га ту повалио и живом му извадио срце, које нам је затим показивао. Но ни то му није било доста. Због тек изазваног „апетита" затражио је од поручника дозволу да још десетак Срба закоље, што је и учињено. Нама је наређено осталима, да ни једним гестом не смемо показивати знаке негодовања. Ипак је неки Шакић показивао одвратност, ради чега му је пришао поручник и у њега испалио неколико револверских метака."

Драго Свјетличић – бријач из Добоја – у записнику од 7. јула 1942. дао је још једну сличицу крвавог католичког Божића 1941 године.

„На сам католички Божић 1941. устали су иза ручка поручник Милош Љубо са неколицином усташа, међу којима се налазио и један постарији, кога су звали именом „Татек“, а који се заједно са Павелићем повратио из емиграције. Требало је за лично задовољство „Татеково“, изабрати једнога Србина, кога ће овај својеручно убити. У ту сврху постројено је пред вратима око 20 Срба, а онда је Милош рекао „Татеку“ да сам изабере којега хоће. „Татек“ га је изабрао и почео да пуни пушку, али како није знао са њоме руковати, опалила је пре времена и ранила двојицу других Срба у строју. Тада је усташки поручник приступио рањенима и дотукао их, а затим убио и онога, којега је „Татек“ изабрао. Тако су усташи завршили божићњи ручак са српском крвљу.

​Инж. Сима Ћурковић из доње Трнаве код Бјељине у записнику од 12. јуна 1942. године дао је и овај детаљ:

„У новембру или децембру 1941., доведен је са једном групом Срба у логор и један врло леп, висок и снажан човек. Двојица усташа гледајући га, повели су разговор, па један од њих рече другоме: „Овај сигурно има два срца!“ Други му на то одговори, да то не може бити. Разуме се, да се разговор намерно водио тако, да то овај Србин добро чује. „Уверићеш се да овај има два срца! – рече први усташ другоме и извади свој нож, са којим је полако копкао по прсима онога човека све дотле, док га ножем није повредио у срце, услед чега је овај пао мртав. Ова је усташка игра била унапред договорена, јер им је сметало да виде овако здравог и снажног човека.
Само унутар јасеновачког логора, по моме суду, побијено је у размаку од августа 1941. до средине маја 1942. око 12.000 заточеника. Колико је пак Срба побијено изван логора и оних бројних транспората који су упућивани у Јасеновац, не зна се.“

Дозволимо сада Срети Поповићу козметичару из Осијека, који је најпре био у Јасеновцу, а зитим у Старој Градишки, одакле је успео да побегне, да нам у записнику од 12. јула 1949. године прикаже најјезивије атракције усташко-хрватске солдатеске, којима свакако нема равних у историји човечанства – гладијаторске борбе.

„Док смо се налазили у цигланском тунелу, где су нас довели да нас најпре опљачкају, издвојили су усташи Павла Борбаша – апотекара из Осијека – и неког радника из Белишћа, презименом Пекоту. Како. су обојица били услед дужег небријања обрасли у браде, усташи су им браде спалили, па их затим премлатили неким летвама и најзад пред нама дотукли из пушака.

Поједине партије нових заточеника одводили су изравно у циглану и тамо ликвидирали. Некоје партије новодоведених заточеника побили су у тунелу дрвеним маљевима, а некоје су живе спалили у цигларској пећи. Једнога дана у месецу септембру 1942. године, деведен је у логор транспорт Срба сељака из Млаке, среза новског. У том је транспорту било много људи, жена и деце. Чим је приспео у логор, одмах је одведен у тунел циглане и тамо ликвидиран. Нико из овога транспорта није остао жив.

Видео сам једног дана, када је командант логора Милош Љубо пред нама заклао ножем једнога Србина,. а после тога олизао крвав нож говорећи: „Ох, како је слатка српска крв !"

Једино транспорти Хрвата заточеника нису били ликвидирани. Са њима се и иначе боље поступало, а имали су и бољу храну.

Управа јасеновачког логора ликвидирала је Србе на још један нечувен начин. Приређиване су чешће такозване „Гладијаторске борбе“ како су их усташи називали, Ове „гладијаторске борбе“ приређиване су када би у логор стигао који функционер из главног усташког стана из Загреба. Оне су приређиване њима у почаст, а често су пута приређиване и без тога, само за разоноду јасеновачких усташа. Срби заточеници су тада постројавани у строј наоколо места на коме су се водиле „гладијаторске борбе“. Управа логора је из строја Срба изабрала двојицу, обично два брата ако су били заједно у заточеништву, или иначе два Србина. Поставили су их на средину круга у извесном размаку и дали им свакоме по дрвени маљ. Затим су им објаснили, да један од њих мора бити мртав, па нека борбом одлуче ко ће од њих остати у животу. На дати знак отпочињала је борба на живот и смрт. Када би један пао на земљу, други је морао овога свога мртвог друга и даље ударати по глави све дотле, док му мозак не проспе. Управа логора би тада погазила обећање, па би изабрала другога Србина из строја, који се морао борити са победником из претходне борбе. Ове „гладијаторске борбе“ трајале су обично по два сата. За то време убијено је обично 40 до 50 Срба. Овим „гладијаторским“ борбама присуствовали су усташи гости и они из логора. Они су испред нас на седалима седели и наслађивали се гледајући ову борбу, те се као суманути смејали урлајући: – Удри боље!, – Више на лево!, –Више десно!“ и слично. Кад је на оним „гладијаторским“ борбама суделовао и изасланик главног усташког стана у Загребу, седео је на посебном почасном месту и урлао заједно са осталим усташама од одушевљења."

Ово је свакако једна бледа слика, или незнатан исечак из обиља грозота, којима су били извргнути милиони Срба свих доба старости. Исто је тако и сам јасеновачки логор као целина, само исечак из система усташко-хрватске политике, да затре и сећање на Србе. Јер, српско губилиште није ограничено на јасеновачки и остале логоре, већ је велики таман толико, колико је велика и „Независна држава Хрватска".

Ако се данас, после милионског уништења Срба по Хрватској нађе још по неко, ко поставља теорију „Неодговорне масе“, тај је или сам неодговорна маса, или је препредени припадник политике „свршеног чина“ у хрватско-усташкој служби, пошто су логори за Србе и оно мало југословенски ориентисаних Хрвата били званичне хрватске установе, уклопљене у хрватску државну администрацију и буџетиране из државне касе, а њихови функционери постављани указима владе шефа хрватске државе.

Оставимо ли на страну чињеницу, да ли су ове логоре посећивале комисије међународног Црвеног Крста, за које су се прилике уклањали сви трагови многоструких масовних злочина и комисији приказивана „Потемкинова села“, уништавање Срба заточеника ишло је по линији државне политике, коју је подржавала велика већина хрватског народа, учлањена у усташким организацијама.

Неће бити без интереса чути, што мисли о одговорности за масовне покоље Срба по Хрватској др. Паја Јањанин – адвокат из Винковаца – на чијој се кући приликом ма каквих хрватских светковина у доратном животу редовито вила хрватска застава, иако је он Србин православне вере. Ево шта разочарани др. Јањанин на записнику од 11. новембра 1943. године о томе каже:

„После организовања усташке власти, Хрвати су се листом уписали у усташку организацију, а многе организације Мачекове сељачке странке (ХСС), листом су прилазиле усташама. Горњи пример најбоље доказује, да је сав хрватски народ одобравао усташки режим и његова злодела и да се са њиме идентификовао. Било је неколицина људи, који су се по страни држали, али нико од њих није протестовао против ових злодела. Уверен сам, да су они Хрвати, који су се држали по страни, у души се радовали прогону Срба. Човек нормалне логике очекивао би од те усташке власти, да ће прогонити оне Србе, који су се експонирали за време разних политичких режима у Југославији, као народне посланике, велике жупане, шефове полиција или среске начелнике. Но, хрватски усташе прогонили су колективно сав српски народ, без обзира којој је ко политичкој партији припадао и како се у друштву према Хрватима опходио. Њихова је тенденција била, да се истреби сав српски народ, те да на тој територији остану хомогени и да тај териториј задрже као своју вечну „Независну државу Хрватску“.

Дајући дефиницију о зверствима по Хрватској, судија срескога суда у Бјеловару Бранко Јакшић у записнику од 12. октобра 1942. године тврди, да је покољ над Србима у Гудовцу извршила „Хрватска сељачка заштита“, дакле Мачекова борбена формација и на крају закључује:

„Може се рећи, да се све ово вршило и врши константно и по једном утврђеном плану. Мишљења сам ради тога, да ће остатак Срба који је тамо остао бити уништен на исти начин, како је то било и са стотинама хиљада других Срба, који су невино завршили своје животе у једном историјском раздобљу, које се још једино може упоредити са старовековним и средњевековним зверствима Џингис кана и других барбарских народа“.

Немогуће је у једном орграниченом простору описати сва масовна српска губилишта по „Независној Хрватској“ Па ипак, поред Јасеновца, Славонске Пожеге и других, морамо се осврнути и на онај природни амбис у Велебиту, где су бачене десетине хиљада српских жртава, у највише случајева живи или рањени. Многобројни искази оних Срба избеглица из сабирног логора у Госпићу, који су чекали на ред да буду одведени и ликвидирани у овај амбис, а пуким случајем спашени изненадном талијанском окупацијом тога дела Хрватске, слажу се у детаљима. Чујмо стога Драгу Свјетличића – бријача из Добоја – шта каже о Велебитској „долини смрти":

„Казнионица у Госпићу била ја сабирна станица за оне Србе из Хрватске, који су од месних власти одређени за Велебит. За време мога боравка у овој казнионици, од како сам 9. августа доведен, па до 25. августа 1941. године, формиран је свакога дана у казнионичком дворишту по један транспорт за Велебит. Сваки пут је у транспорту било 800 до 1200 људи. Они су везани два по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке. Сваку вечер враћали су се усташки пратиоци назад у казниону, носећи собом оне спојне ланце, које су сутрадан употребљавали за следећи транспорт. На овакав начин одведено је за време мога боравка око 18.000 Срба, који су на Велебиту убијани тврдим предметима по глави, а затим бацани у један дубок амбис у стенама. Дана 24. августа 1941. формиран је нови транспорт од 900 Срба, међу којима сам и ја био. Пошто смо страховито стегнути жицом и свезани спојним ланцем и када је све било спремно за полазак, стигла је изненада наредба да транспорт не креће. Усташки крвници су били страховито озлојеђени на ово наређење, а главни везивач неки Ивица јадиковао је: „Зар смо се бадава мучили док смо их везивали! Нека их сада одвезује ко хоће!“ Најзад су одвезали неколицину Срба, а ови остале, па су нас сутрадан спровели возом за Јасеновачки логор. Исти овај усташки крволок Ивица, коме не знам презимена, рекао нам је за време путовања у возу: „Захвалите Богу што нисте отишли у Велебит. Јер да сте тамо отишли, сада бисте били на небу."

То су резултати српско-хрватског братства. То су резулати вечитих обзира према „хрватском делу нашега народа“ за време заједничког живота, у држави Југославији, која је била свачија, а најмање српска, пошто се српски народни живот састојао само у одрицању, а хрватски у натурању своје воље.

На челу, српском крвљу изопијаних, усташких хорди невидљиво се вила црна језуитска застава. Њу су, у комаду меса што се срце зове, носили представници Светог Оца Папе и хрватског надбискупа, католички фратри и попови. Чиме би се иначе могло тумачити, да је велики број католичких попова и фратара – било руководило масовним убијањима Срба, било и сами са ножем у руци играли улогу крволочних џелата. Ево неколико примера:

Фратар самостана у Книнском Пољу Вјекослав Шимић није дозвољавао да у његовом присуству други од усташа коље Србе, пошто је то „право“ придржао за себе и сам их клао.

Католички свештеник Еуген Пујић упао је у стан православног свештеника једног херцеговачког места и после цинизма равног само језуитској наслади, заклао свештеника православца, са којим је дотле живео у привидно најсрдачнијим односима.

Са олтара католичке цркве у Ливну држао је фратар др. Срећко Перић „продику“ вернима и рекао им, да Србе треба клати редом, јер да то није никакав грех. Штавише, рекао је да треба и његову рођену сестру убити, јер се удала за Србина. А др. Срећко Перић фратар, био је на српску и конкордатску срамоту до недавно пре рата католички жупник у Нишу.

Неки фратар Анте, католички жупник у Тамушници среза брчанског, организовао је као усташки првак хајку на Србе, које је хватао по околици, затварао их у немогућим просторијама и ту их поред мучења глађу, страховито мрцварио пре коначног убиства.

У Босанској Костајници, на мосту који води преко реке Уне, тамошњи је гвардијан католичког самостана давао упутства како да се кољу Срби и заклани бацају у воду.

Са великом воловском жилом наслађивао је своју језуитску хистерију „зачасни каноник“ и жупник Иван Микан у Огулину, када је свакодневно упадао у препуни затвор Срба и дивљачки се обарао на њих, дајући тиме пример усташима шта треба да чине. Пошто је то спадало у његову „надлежност“, наредио је да се православно манастирско братство манастира Гомирја побије.

Језуитски клер послао је у нашички крај највернијег тумача хрватских интенција у особи фратра тамошњег фрањевачког самостана Сидонија Шилца, који се истакао у терору над српским телима и душама.

Католички попови Драгутин Марјановић и Фрања Гунчевић из Славонског Брода, присуствовали су као представници хрватског надбискупата многобројним мучењима и убијањима Срба у Сл. Броду и сами давали упутства.

„Мајсторима“ за убијање и покатоличавање показали су се поред осталих католички попови Брало из Сарајева, Фрањо Матица из Нове Градишке, Зубић из Вуковара, Асталош из Даља, Виолини из Брчког и други.

Како се „екстерно“ гробарило над српским животима изван логора као државних установа по Хрватској, кроз чије смо кључаонице мало пре једва провирили, дозволићемо Марији Богуновић из Ливна и Љубомиру Црногорцу из Челебића код Ливна да нам они изложе језовите детаље из свога краја:

„Под духовним вођством фратра др. Срећка Перића из католичког самостана у Горици крај Ливна сврстали су се др. Урмовић адвокат, Владо Кајић без занимања, а за њима домаћи Хрвати, Муслимани и Цигани. Пошто су најпре разоружали српско становништво, преваривши их обећањем законитости у „Независној Хрватској“, усташи су почетком јуна 1941. године отпочели са покољем. Уочи православних Духова стигли су из Ливна у суседно село Губин усташи, смештени у један аутобус. Пошто су се пријатељски обратили месном свештенику, замолили су га да им спреми ручак. Не слутећи језуитску препреденост, свештеник их је добро почастио. При завршетку ручка усташи су му рекли, да позове своје парохијане, којима имају нешто саопштити. Тек тада слутећи зло, свештеник је позвао једва шест својих парохијана, које су усташи заједно са свештеником стрпали у аутобус и пошли према Ливну, рекавши им да их воде на неко „саслушање“. Међутим, на око 3 км пред Ливном, аутобус је скренуо према брду изнад села Сухаче, где се налази велика камена јама, у коју сељаци бацају поцркалу стоку.

Ту су усташи свештеника са његовим парохијанима и још неким сељацима које су успут стрпали у аутобус, најпре повезали жицом, па их затим на ивици јаме пострељали и стрмоглавили у амбис. Један међу овима, Јово Пајчин, пошто је био рањен и лакше повређен приликом обурвавања, успео је да се извуче из јаме и побегне кући. Кад су сељаци хтели да лешеве свештеника и осталих сусељана поваде и сахране, усташи су донели неколико канти бензина, које су сасули у јаму и запалили је.

Око 2 часа поподне 20. јуна 1941. стрпали су усташе у један ауто др. Душана Митровића управника болнице, др. Крсту Зубића судију и др. Ранка Маргетића адвоката, све из Ливна, па их повезли према Бугојну и заклали у шуми званој „Копривница“. Затим су њиховим породицама упутили лажна писма из Сарајева, као да ови већ мртви људи пишу својима, како иду на присилан рад у Немачку.

Заједно са једним бројем Срба, одведен је у пратњи своје жене и кћери свештеник Коста Станишић из Ливна, који је са целом групом нашао смрт у селу Прологу, удаљеном око 20 км од Ливна.

На 13. јула 1941. затворени су у затвор среског начелства у Ливну 13 виђених мештана. Њих су усташе заједно са већим бројем Срба из околице Ливна држали у затвору до 26. јула, па су их тог дана одвели у ону исту шуму Копривницу и ту их поубијали.

Два дана после овога новога покоља у Копривници, усташи су затворили све мушкарце Србе, сем деце, у Ливну. Осим тога су са 5 камиона довели око 300 Срба из Врлике у срезу сињском. Кроз даљних 8 дана усташи су ове Србе одводили у партијама са рукама позади везаним жицом у хрватско село Пролог и тамо их клали. А кад су се побојали доласка талијанске војске, пожурили су да и остатак покољу у самој основној школи где су били затворени. Њихове су лешеве закопали у ђубришту и испод пода у школи. Тада је убијено преко 1000 људи и у Ливну није остао ни један Србин старији од 16 година, сем петорице стараца преко 70 година, али је доцније један убијен.

Полицијски стражари разишли су се 21. августа 1941. по Ливну, носећи некакав лажни циркулар, у коме се позивају српске породице, да исти дан у 1 сат после подне дођу пред основну школу, јер да ће одатле поћи за Србију, где им се већ налазе мушкарци – иако су их они пре тога поклали у шуми „Копривници“, што породице нису могле знати. У циркулару је стајало, да свака породица понесе паре и ствари од вредности до 50 кгр тежине. Кад су се све породице искупиле, усташи су им издали „пропуснице“ за Србију, па их онако орасположене потрпали у камионе, али их нису превезли кроз злогласну „Копривницу“, већ су ту зауставили камионе а српске породице скинули са њих, па их повели до средине шуме, где су им одузели све паре и ствари од вредности. Затим су их свукли до гола и везали. Тада је отпочео страховити вандализам, где нормална мисао мора застати. Пошто су поставили мајке да гледају, усташи су силовали недораслу децу и девојке. Затим су почели да севају ножеви. Сечене су српским жртвама руке, ноге, вађене очи, сечени носеви и поједини делови тела, а женама и девојкама дојке. Малој су деци резали главе па их бацали њиховим мајкама у крило. Неку су бацали у вис, па их дочекивали на бајонет. Добрила Бајило, жена већ убивеног трговца Угљеше била је у другом стању. Усташи су јој распорили трбух и извукли дете. Пошто су све поклали, покупили су телеса и бацили у једну велику камену јаму, одакле су доцније пси развлачили људско месо.

Податке о страхотама шуме „Копривнице" дао је шофер једног камиона којим су жртве превожене – Исмет Дуран из Ливна. Страховито потрешен ониме што је видео, (доцније се ваљда „привикао“ јер је прешао у истом својству код сарајевске полиције), он се мало загрејан пићем поверио Алији Чизмићу – учитељу из Ливна – који је био пријатељ Срба, а противник усташа, што шофер није могао знати. То и оно што је рекао о преосталим породицама, које се нису одазвале позиву за „одлазак у Србију“ да ће бити поклане, користило је осталим преживелима, да затраже заштиту италијанске војске, која се налазила у селу Губеру. Доцније је италијанска војска преузела власт у Ливну, али више српских глава, сем нешто преосталих жена и мале деце, није било.

Село Голињево, 15 км далеко од Ливна насељено је било поред 50 српских домова, Хрватима и Муслиманима. Месни Хрвати и Муслимани, уз помоћ усташа из Ливна, опколили су јула 1941. село и похватали све што је српско. Пошто су их опљачкали, одвојили су мушкарце без обзира на доба старости, па их одвели на брдо звано „Тушница“, где су их живе побацали у једну јаму. Три недеље после овога ужаса, успузала су се некако два детета из ове јаме, после чега их је срески начелник сместио због крајње изнемоглости у ливањску болницу. Усташи су за то сазнали, упали у болницу и заклали не само та два детета, већ и све остале Србе који су се као болесници затекли у болници.

Кроз једну јаму на брду Комешници код истога села хучи вода, за коју се зна да има везе са реком Цетином. Усташи су све жене и женску децу из Голињева побацали у ову јаму, па су им телеса излазила у Цетини.

Исти су се ужаси десили и са Србима из села Главице, одакле се срећним случајем спасило свега 6 породица.

Да ни сећање на Србе не би остало, побринули су се Хрвати села Лиштана код Ливна, да униште свега 4 српске породице, колико је било у селу.

Пошто су извршили покољ у самим селима Горњи и Доњи Рујани среза ливањског, Хрвати-усташи су остатак српскога живља повели у шуму Кланац, где су их најпре страховито мучили, па их затим бацили у дубоку јаму, где се нашло око 500 телеса. После 38 дана сазнале су за тај случај италијанске власти, па су организовале прилаз овој јами, одакле су извукли 13 живих особа, које су сместили у болници у Ливну. Некоји су од спашених остали живи.

У село Челебић, које је измешано Србима и Хрватима, стигли су усташи 29. јула 1941. из Ливна и поверљиво саопштили мештанима Хрватима, да је Поглавник наредио покољ Срба и то тако, да мештани Хрвати имају тај посао свршити са својим Србима. Мештани Хрвати су то извели тако, што су преварили своје комшије Србе, како тобоже од Гламоча долазе четници, па је потребно да их они Хрвати, сачувају, од усташке одмазде. Кад су Срби били сакупљени, Хрвати су опколили школу где су ови били, па пошто су их везали бодљикавом жицом, одвели су их у шуму Лисковац код јаме зване „Бикуша“. Ту су их испремлаћивали, па их затим постројили на сам руб јаме у намери да их изрешетају митраљезима. Знајући да ова јама има са стране као неке полице (банкове), један између Срба, Зекан Вујновић је повикао осталим Србима: „Скачите сви замном у јаму!“ и пре него су Хрвати имали времена за плотун, сви су Срби – њих око 150 – поскакали. Усташи су за њима бацили неколико бомби и сурвали неко камење. Један добар део, међутим, није пао у дубину, већ се задржао на оним полицама. Ђорђе Црногорац први се некако одвезао и после једног дана испузао из јаме, па криомице ушао у село и донео конопце, које је спустио у јаму, одакле се спасило 80 Срба, али су неки доцније услед повреда ипак умрли. Остали су се пребацили у Србију или организовали оружани отпор противу усташа.“

​Тако гласи језива прича Марије Богуновић и Љубомира Црногорца из Челебића. Али, није то све. Усташи су били „стручњаци“ за све. Тако је злогласни Иван Тољ у својству усташког „котарског предстојника“, обављао и гинеколошки позив. Он је Петрију Митровић из близине Бјељине испитивао о сексуалним односима са мужем и тражио да му каже управо немогуће детаље. Некој девојци Мијојлић приликом „саслушања“ је подносио порнографске слике, настојећи да код ње и поред свих ужаса затвора „оживи расположење“. Кад ни са покушајем грљења није успео, ошамарио ју је и вратио у затвор. Неке затворенице је обавезно „прегледао" као гинеколог.

У селу Гудовцу среза Бјеловарског пали су као прве жртве 180 Срба, које су усташи побили ножевима и кољем.

Недалеко Вуковара, у селу Борову, одведено је ноћу 16 Срба до Дунавског рукавца, где су између 26. и 27. јуна побијени, а тела им бачена у воду. Један који је био само рањен, а бачен је у плићак, успео је да се спасе и исприча језиву причу.

Оставимо ли по страни факат, да су 13 најугледнијих Билећких Срба пали међу прве жртве, колико ли понижења за кршну Херцеговину и њено име, да наоружане банде регрутоване од највећих криминалних типова дођу у положај убијања најраснијег дела српског народа и пљачкања њихове и онако оскудне имовине!

У Босанској Костајници импровизирали су усташи Христово мучење, па су Стојана Крнету, Божу Јајчанина и Станка Кунића разапели на вратима њихових домова закивањем руку и ногу на вратима.

Поред великог броја поубијаних Срба из Бихаћа, одведени су у непознатом правцу и вероватно побијени Божо Поповић – директор земаљске банке, инж. Михаило Мандић, Вељко Мандић – трговац, Јово и Жарко Козомарићан, др. Матавуљ – лекар, др. Милан Војновић – председник окружног суда, Димитрије Петровић – директор гимназије и други.

Домамивши велики број Срба из села Корита код Гацког у соколски дом, тобоже на договор како да се очува ред и мир, усташе и муслимани су изненада опколили зграду па их повезали. Затим су их тако везане повели над амбисом јаме зване „Голубњача“ и ту их најпре испребијали, па их стровалили у амбис, а за њима бацили бомбе. Један од преживелих успео је да се попне из провалије и да допре до Црне Горе, где је о овоме обавестио тамошње Србе, који су дошли и спасили још шест рањених Срба што су се могли спасти. Доцније је још толико бачено жртава у ову јаму, да је ваздух за околицу постао несносан, па су италијанске окупационе власти морале читав терен заједно са жртвама полити и запалити. Независно од овога злочина, међу првим жртвама Гацкога налазе се око 500 Срба свих доба старости са Вељком Вишњевцем – народним послаником – на челу.

Пре него је православна црква у Глини постала касапницом српских телеса на хиљаде, побијено је првих дана после проглашења „Независне Хрватске" на најсвирепији начин 450 Срба из глинске околице. О покољу у глинској цркви видећемо доцније шта каже један од ухваћених учесника, који се затим дошуњао као усташки приврженик у Београд, да би ту у згодном тренутку убио којег од припадника окупаторске војске и на тај начин у духу усташког завета отерао на други свет још коју стотину недужних Срба.

Босанско Грахово дало је на жртвенику српског мучеништва првих дана усташке солдатеске 56 најбољих српских грађана, који ће се број умногостручити доцније.

Сасвим у духу језуитског програма, усташки стожерник у Двору на Уни био је некакав католички поп Ђурић. Од њега се и није могло друго очекивати, сем да издаје наређења за масовна убијања Срба. Као прве његове жртве пали су Милан Радосављевић, Јован Орешанин, Васо Мркобрада, Младен Дурма, Милан Бодовић, Стеван Дунда, Милан Косијер и други.

У седишту друштва „Шипад" у Дрвару, страдања су отпочела убијањем директора „Шипада“ – инж. Богдана Калабе и народног посланика Јована Креса.

Душану Докмановићу из Карловца везали су ноге и руке, па га затим бацили у реку Купу. Породицу Јосифа Јурана натерали су да гледа, како га кољу на прагу његове куће. Чобани недалеко Карловца наишли су на напола заклане лешеве капетана Јањанина и др. Вујачића, обојице из Карловца. Село Вељун у срезу карловачком истребљено је за свега једну ноћ. Усташи су све становнике – њих око 300 – извели код оближње шуме и ту их поклали.

Близу 400 Срба из Коњичког среза платило је заблуде Драгише Цветковића и „стручњака“ за решавање етнографских проблема хрватског питања, професора др. Тасића и др. Константиновића, који су за 20 Јудиних златника можда и несвесно суодговорни за оно, што су милиони Срба већ 1939. године стављени на „бели хлеб" хрватског империјализма и његовог притајеног усташтва.

Има ли у историји човечанства од првих трагова његовог битисања па до сада, да су зликовци у маси секли својим жртвама носеве, а затим их терали да пасу траву, као што је то случај у срезу Кореничком, где је према хрватском попису становнштва из 1910. године на 16.297 Срба живео 5.881 Хрват. (Ако се у опште може веровати хрватској статистици). Овде су ваљда по оним упутствима министра за „народно просвјећивање“ и „богоштовље“ др. Миле Будака усташе најпре одсекли многобројним Србима уши и носеве, па их затим терали да пасу траву. Ето, то је оличење „тисућгодишње културе“ хрватског народа.

Душан Вранковић из Крупе на Врбасу био је 19. јуна 1941. жртва усташке насладе, који су нашли да је за њега најхуманија смрт клањем.

Само у јами „Ластва“ бачено је 311 жртава усташко-хрватске подивљалости из Љубиња. Село Ћуковац стављено је сасвим под усташки нож.

Муслимани усташи среза Љубушког најбоље су се одазвали позиву хрватске владе и доглавника Будака. У целом овом срезу није остао ни један Србин жив.

Једна поворка од 200 Срба напустила је 23. јуна 1941. под јаком усташком стражом Мостар. Судбина ових људи непозната је.

Првих дана усташке солдатеске затворено је у Винковцима преко 100 винковачких Срба са познатим културним радником – апотекаром Александром Јовановићем. У тој се групи налазио и народни посланик др. Паја Шумаковац. Да не би доживео после првих мучења и друга, Александар Јовановић се отровао у затвору. Због јаке дозе отрова, надуо се пре него је коначно издахнуо. Кад су затворени Срби кроз решетке јавили да се Јовановић отровао, усташи су отворили затвор и извукли напола мртвог Јовановића пред врата. Тада му је један од усташа скочио на надувени трбух и уз псовку рекао: „Крепај влашко псето".

За судбину осталих Срба који су после тога одведени у непознатом правцу, не зна се. Познато је, међутим, мало доцније препричавање, да је један Шокац из оближњег села Иванкова јавио властима, како је приликом орања своје њиве био запрепаштен открићем, да је његова њива читаво гробље напола закопаних људи. Разуме се, да је овоме сељаку „препоручено“ ћутање. Да ли се овде ради о српским жртвама из Винковаца или којег другог места, то се не зна.

У Гавриловцу недалеко Нашица побијени су 16. јуна 1941. Предраг Мамузић – професор нашичке грађанске школе, Раде Вукобратовић – командир жандармеријске станице из Брезика и Перо Ковачевић – учитељ.

Злочиначка избезумљеност нарочито је дошла до изражаја у колонији Личко Ново Село среза нашичког, где су усташи смртно погођеним жртвама разбијали главе тако, да су на десетине корака прскали мозгови. Међу овим жртвама налазе се. Новак Вукобратовић, Бранко Срдић, Никола Делић, Спасоје Орлић и Симо Делић. Иста судбина снашла је Владу Жижића, Рајка Новаковића, Петра Симића, Ђорђа Игњатовића и Лазу Симића из села Сушина среза нашичког, а после њих и хиљаде других.

​У западном делу среза вуковарског налазе се са 90% насељених Мађара села Ласлово и Корог. Све до оног времена, када је Мачек у својству потпретседника владе дао познату изјаву београдском дописнику италијанског листа „Ђорнале д' Италиа“ о хрватско-италијанско-мађарској истоветности политике и структури становништва, мештани ових села живели су у веома добрим односима са насељеницима великих колонија – Аде, Палаче и Силаша поред својих села. Од онда, међутим, приступили су Мачековим борбеним формацијама „Сељачке заштите“ и отпочели се спремати за оно што им је непрестано на рачун Срба у тима колонијама обећавано. Кад је уследила заједничка декларација Мачека и Павелића о давно очекиваној „Независној Хрватској“ (које се додуше Мачек можда опет из опортунистичких разлога одрекао), они су се пожурили да изведу 11 најбољих домаћина добровољаца на ласловачки сеоски пашњак, где се налази ограђено сеоско мрциниште. Ту су их натерали да сами себи ископају гробове. Затим их нису убили из пушака, него су им једном по једном ашовима располућивали главе. Међу тима жртвама налази се најугледнији домаћин колоније Силаш, Глигорије Берјан.

На очиглед своје мајке убијено је дете порезника Нишевића из Невесиња. Огромну листу невиних жртава отворили су у првим данима 27 Срба из села Удређа и око 500 људи из овога среза.

Међу првим селима Новоградишког среза било је по страдањима Старо Петрово Село, одакле су усташи као „аконтацију“ дотерали у Нову Градишку 30 Срба, а међу њима и Гавру Ковачевића.

Осјечки усташи нису дозволили да заостану иза својих сународњака. Њих је неколико година уназад васпитао за тај задатак др. Стјепан Хефер, који је био веома запажен у давању изјава на зборовима по Славонији, које су биле у потпуном складу са оном Мачековом изјавом београдском дописнику италијанског листа. Као и многобројни Мачекови народни посланици, тако је и др. Стјепан Хефер награђен за свој партијски рад у организацији ХСС положајем усташког великог жупана у Осијеку, и најзад министра. Тешко би се могло рећи да су оних 170 Срба бачени у Драву без његовог знања и одобрења. Вероватно му је познато убијање 17 осјечких Срба на православном гробљу баш на православни Ускрс, а сигурно зна и за случај браће Станковића рођених Пироћанаца, које су усташи најпре опљачкали, па их затим побили.

После страховитих мучења осјечки су усташи побили 27 Срба које су довели из Старог Слатника до села Врбаве, па их ту побили и бацили у једну јаму, одакле су их Немци извадили и после појединачног идентификовања појединачно сахранили. Врхунац дивљаштва представља случај са 18 Срба из Чапинских Мартиница, које су усташи везали за камион жичаним конопцима, па затим појурили камионом према Осијеку. После вожње од неких 12 километара, зауставили су камион и откачили унакажене остатке лешева на друму између Чепина и Осијека код насеобине Ливана.

Пакрац, седиште пакрачке епископије, било је језиво логориште православне пастве. Први је понео крст мучеништва вршилац епископске дужности, који је мучен и понижаван на начин, који се пристојним речима не би могао написати. Тачан број побијених у овом месту није познат.

Прве жртве Подравске Слатине, среза са српском већином, били су Ђорђе Турдулија, Миле Буква, Дане Пувача, Илија Богуновић, Лазар Крнета, Симо Шормаз, Илија Милош, Божо Мртић, Ђоко Бојанић и Лука Чуча. Кад су после мучења бачени у заједничку раку и посути негашеним кречом, некоји од њих су урликали од бола, јер су још били живи. У селу Петровцу истога среза, заклали су усташи пред децом и женом Мишка Стојаловића, а у селу Сопју близу Драве нађен је леш колонисте Милића Милића из колоније Мартинци са разбијеном лобањом, одсеченим ушима, носом и још неким деловима тела.

На једној пољани код села Дубочице у срезу славонскобродском, усташи су извели 30 Срба и побили их. Затим су им везали камење за ноге и бацили их у Саву.

Славонска Пожега представља још једну српску гробницу после Јасеновца, где су Срби сабирани, да би у оваквим логорима били подвргавани крвожедној многострукости усташа. Пре него је у Славонској Пожеги основан логор, убијено је у оближњем селу Александровцу 200 Срба. Затим су у логор дотеривани Срби са свих страна, па и из Босне. Усташка команда логора састављена је од највећих злочинаца, који су могли да кољу и да затим лижу ножеве. То су већином бивши осуђеници, као што је случај са функционером Антуном Калајџићем, бившем општинским благајником из села Андријашеваца, где је проневерио општински новац и ради тога осуђен на робију. Према исказу др. Царића адвоката, који се срећним случајем избавио из овог логора, вршена су скоро сваке ноћи стрељања у масама. Само једне ноћи затворили су усташи у једној бараци око 500 босанских Срба. На вратима су поставили митраљезе, чију су ватру пустили на голоруке људе. Затим су зашли по бараци и давали „хумане“ ударце ножевима тамо, где митраљеско зрно није било довољно. Сутрадан су остали Срби морали сахрањивати оне побијене, па је и сам др. Царић, био међу онима који су копали скупни гроб. Он описује, да су избројали читавих 390 лобања. Остало се није могло утврдити, јер је представљало гомилу разбијених глава, где се није могло знати који део којој припада.

После Павелићеве изјаве да више неће бити убијања и отимања српске имовине без судске пресуде, уништена су посве села Суваја и Срб у срезу доњолапском и у њима побијено преко 3.000 српских душа.

Као разлог за потпуно утамањење српског становништва села Габеле, Чапљине, Тасовића, Барковића и Докмановића, послужила је усташима погибија њиховог сатника Мије Бабића. Поред људи, у овима су селима заклане жене са децом.

Требиње је као први прилог српском мучеништву дало 170 људи.

Када се Мирко Радовановић из Мале Бруснице у срезу дервентском решио да тражи заштиту немачке војске, како би ова спречила одузимање имања и терања на прелаз у католицизам, усташи су га обесили о једно дрво усред места и тиме дали на знање осталим Србима шта их чека, ако би се сличан случај десио.

Заједно са оним побијеним свештеницима побијено је у Власеници у првој партији 22. јуна преко 40 угледних Срба, међу којима Бранко Штерић – геометар, Јово Мићић – трговац и други.

Половином године 1942., дакле годину дана од почетка усташког безумља, појавио се код великог броја особа на Чукарици случај тровања. Кола за спасавање нису могла стићи да превезу све оболеле у болницу. Тврдило се, да је тровање наступило потрошњом колача из једне посластичарнице, која је употребила шверцовани шећер из Хрватске, који је тамо наводно намерно затрован. У исто време препричавао се Србијом случај са једним буретом зејтина, које је као робна размена између Србије и Хрватске увезено у Србију са осталим зејтином. То је буре доспело за поделу становништву. Кад је трговац делећи потрошачима уље источио до дна бурета, био је ужаснут ониме што му се пред очима указало – била је то одсечена глава неког мушкарца, разуме се, Србина, која је, ако је тачно, намерно „упакована" у буре за које су усташки зликовци знали да иде у Србију.

Преживели Срби из Осјека и околице, који су успели да пребегну у Србију, дали су страховите исказе о многоструким мучењима, која су предузимана у осјечком усташком логору. Некакав кожарски радник Матијевић, који је био усташки судија, (какво усташко друштво, такав им и судија) наређивао је да се српским затвореницима спремним за стрељање забадају ексери испод ноката. Други су везивани за неке нарочите клупе тако, да су им ноге развлачене ради што страшнијих болова. Терани су да пљују на српску заставу, да кидају зубима парче по парче и једу. На поду једне просторије прикуцали су у густим редовима бодљикаву жицу, па су после тога по наредби Матијевића натеривали босе Србе да играју боси по бодљикавој жици. Прављени су трнови венци, који су у присуству католичких свештеника натицани истакнутим Србима на главу таквом грубошћу, да су шибали млазеви крви. Српске свештенике који су били затворени у осјечком усташком логору, усташи су натеривали да рукама чисте клозете, бацајући им при томе послу људски измет у лице.

Према оном „програму", којега је открио Миле Будак, министар „просвете и богоштовља", вршена су масовна депортирања преостале нејачи из читавих крајева. Ова работа по својој окрутности представља злочин своје врсте. Усташи би ноћу упали у поједина српска села и наређивали српском становништву да се у року од неколико десетина минута спреме за полазак. Затим је даван знак за сакупљање. Сваки српски домаћин морао је на „зборно место“ предати кључеве од куће, где је оставио све своје покретно и непокретно имање. На нарочитом формулару морао је потписати „драговољну изјаву“, да све своје имање оставља „Независној држави Хрватској“. После напуштања села, депортирани су извргавани претресу. Усташе су им одузимали све од вредности што су могли ови у мањим завежљајима собом понети.

Чим је српско становништво истерано из којег села упадала је хрватска руља у њихова села и запоседала домаћинства са свим живим и непокретним инвентаром. И сада се нађе по који хрватски „наивчина“ који поставља тврдњу, да се хрватска већина није сагласила са усташким начелима! У каквом онда односу стоји оно јуришање на опустелу српску имовину после масовних убијања и депортација?

Да би се остварио „хрватски народни програм“ и језуитска жеља за потпуним уништењем православне цркве и вере, затворене су све православне богомоље, од којих су многе претворене у магазине за напљачкану српску робу, која се затим у цркви продавала као у каквој базарској радњи.

Пошто су ретки преживели православни свештеници депортирани, остављени су остаци православља у Хрватској на милост и немилост хрватског језуитизма. Хрватске власти су се пожуриле да им се нађу „при руци“, па су им ставили рок за прелаз у католичку веру. Државним чиновницима православне вере, који су остали у Хрватској, наређено је да приликом испуњавања нарочитих формулара о службеним односима неће моћи остати у државној служби нити на подручју „Независне Хрватске“, ако у међувремену не пређу на католичку веру. За то време разарана је имовина српске православне цркве, а онај Србин који и поред терора није хтео оставити веру својих отаца, теран је под кундацима да мора присуствовати „мисама“, које су одржавали католички попови. Ови попови, праћени наоружаним усташким хордама, размилели су се попут грабљивица по свима местима где је било православних цркава, да тамо најпре опет, ваљда у име Христа, опљачкају све црквене драгоцености, а затим заплене црквене матице и најзад да изврше палеже оних цркава, које им за покатоличавање не би биле потребне. Тако су 12. јула 1941. упали хрватски католички свештеници у пакрачки епископски двор и истерали свештенике заједно са епископским вршиоцем дужности, које су стрпали у затвор. Пошто су опљачкали све црквене драгоцености, запалили су православну катедралу. Све то у име Христа и загребачког надбискупа Степинца који је за то време служио мисе захвалнице („те деум“) „Независној држави Хрватској“, на којима ни једном речју није осудио верски варваризам, какав се у историји човечанства не памти. Тога истог надбискупа видимо где са изасланством „бискупског збора“ 23. новембра 1941. поглавнику реферише о стању католичке цркве и броју на овакав начин прибављених нових католика.

Надбискупов реферат Поглавнику, мора да је био веома обиман. Сређен по срезовима у форми биланса хрватско-усташког вандализма искаљеног на православне цркве и манастире, он је морао обухватити спаљивање или рушење следећих српских богомоља:

• Срез Петриња: У Брђанима срушена, у Старом Селу срушена, у Свиници срушена, у Дрљачи срушена, у Четвртковцу срушена, у Петрињцима срушена, у Великој Градуши срушена, у Требушњаку спаљена, у Мачковом селу спаљена, у Кињачку срушена, у Петрињи срушена, у Шушњару спаљена.
• Срез Војнић: У Крстињи срушена, у Коларићу спаљена заједно са људима, у Широкој Реци спаљена заједно са људима, у Доњем Будачку спаљена, у Горњем Будачку спаљена, у Дуњаку срушена, у Војнићу срушена, у Перјасици срушена и у Крњаку срушена.
• Срез Глина: У Влаховићу две цркве спаљене, у Драготини спаљена, у Глини срушена, у Хајтићу спаљена, у Мајским Пољанама срушена, у Бузети спаљена, у Великом Шушњару две спаљене, у Великом Градцу спаљена и у Малом Градцу спаљена.
• Срез Босанска Крупа: У Босанској Крупи срушена,. у Подгомилама спаљена, у Добром Селу спаљена са великим бројем Срба, у Бањанима срушена, у Перни спаљена, у Љусини спаљена, у Зборишту спаљена са великим бројем српске нејачи и у Равницама спаљена.
• Срез Добој: Велика костурница српских мученика из првог светског рата срушена је.
• Срез Босански Петровац: У Босанском Петровцу срушена, у Бушевићу спаљена, у Пркоси срушена, у Колунићу срушена, у Кулен Вакуфу срушена, у Буковачи срушена, у Крњеушу срушена и у Јањили срушена.
• Срез Бања Лука: У Бања Луци срушена, у Слатини спаљена, у Петричевцу срушена, у Челинцу срушена и у Ивањском срушена.
• Срез Босанска Градишка: У Драгељи спаљена, у Босанској Градишки срушена и у Турјаку спаљена.
• Срез Бихаћ: У Гати спаљена и у Бихаћу срушена.
• Срез Босанска Дубица: У Међувођи парохијски дом спаљен, у Влашковцима црква спаљена и у Међеђи демолирана.
• Срез Босанско Грахово: У Спасовини спаљена, у Бастасима спаљена, у Шиповљанима спаљена и у Трубарима спаљена.
• Срез Босански Нови: У Босанској Костајници две срушене и у Добрљину спаљена.
• Срез Дервента: У Дугом Пољу демолирана, у Мајевцу спаљена, у Подновљу демолирана у Божинцима спаљена капела.
• Срез Брчко: У Брчком црква срушена а капела спаљена, у Горњој Слатини срушена, у Брезовом Пољу спаљена, у Мачковцу спаљена и у Зовику спаљена.
• Срез Бугојно: У Чипуљићу спаљена.
• Срез Грачаница: У Грачаници спаљена, а у Боља-нићу такође.
• Срез Власеница: У Копривни срушена, а у Осмацима звонара и парохиски дом.
• Срез Маглај: У Бочини срушена, манастир Озрен срушен, у Маглају демолирана и манастир Возућа срушен.
• Срез Јајце: У Сројици спаљена. у Језеру спаљена, у Злоговцу спаљеиа. у Шопову спаљена и у Грабовици спаљена.
• Срез Котор Варош: Срушене у Котор Вароши и у Масловарама.
• Срез Мостар: Манастир Житомислић спаљен
• Срез Приједор: Спаљене у Паланчишту и Брезичанима.
• Срез Мркоњић Град: Спаљене у Грацама, Подрашници и Мркоњић Граду.
• Срез Теслић: Црква и капела у Прибишићу срушене.
• Срез Сански Мост: У Босанском Милановцу срушена, а у Ст. Мајдану демолирана.
• Срез Травник: У Турбама срушена.
• Срез Сарајево: Демолиране у Мокром и Палама.
• Срез Цазин: Спаљене две у Рујници и једна Пишталинама, а једна срушена у Великој Кладуши.
• Срез Доњи Лапац: Срушене цркве у Доњем Лапцу и Суваји, а спаљене у Србу, Добром Селу, Дољанама и Осредцима.
• Срез Книн: Демолирана црква у Стрмици.
• Срез Кореница: У Бунићу и Кореници спаљене, а у Плитвичком Лесковцу и Плитвичким Језерима срушене.
• Срез Оточац: Демолирана у селу Брлогу.
• Срез Вргин Мост: Спаљене цркве у Трепчи, Пешћаници, Чемерници, Карину, Бовићу, Перни, Славском Пољу, Стипану и Топуском, а срушена у Блатуши.
• Срез Слуњ: Спаљене цркве у Садиловцу заједно са Србима, затим у Вељуну и у Радовици, а срушене у Полоју, Бухачи, Примишљу, Тоболићу и Тржићу.
• Срез Костајница: У самој Костајници срушене две цркве и три капеле, а у Дубици црква. Спаљене су цркве у Стрмену, Шашу, Тамарцима и Утолици.
• Срез Огулин: Демолиран манастир Гомирје и црква у Јосидолу.
• Срез Двор: Црква у Шегестину спаљена.
• Срез Ириг: Патријаршиска црква у Сремским Карловцима демолирана. Манастири Рувица и Раковац срушена. Манастир Крушедол демолиран. Мзнастири Бешеново, Мала Ремета, Јазак, Гргетег и Хопово спаљени.
• Срез Винковци: Црква у Винковцима спаљена.
• Срез Илок: Црква у Илоку срушена.
• Срез Вуковар: Црква у Вуковару спаљена.
• Срез Сремска Митровица: Спаљени Манастири Шишатовац и Кувеждин.
• Срез Стара Пазова: Демолиране цркве у Буковцу, Чортановцима и Крчедину.
• Срез Шид: Спаљен је манастир Привина Глава.
• Срез Земун: Спаљена црква у Прогару.
• Срез Рума: У Великим Радинцима спаљена, а у Буђановцима демолирана.
• Срез Бјеловар: Порушене у Великој Писаници, Средску, Рибљачки, Беденици и Ласовцу.
• Срез Подравска Слатина: Срушене цркве у Подр. Слатини, Новој Буковици, Мединцима, Вочину, Лисичинама, Сухој Млаци и Добровићу, а демолирана у Дреновцу.
• Срез Вировитица: Срушене у Терезином Пољу, Борови, Вировитици, Клиси, Гаћишту, Ново Обилићево, Мајковцу и Паудовцу.
• Срез Валпово: Срушена у Мартинцима.
• Срез Нова Градишка: Срушене цркве, разуме се православне као свуда, у Новој Градишки две, у Цагама, у Гређанима, у Оштром Врху, у Бенковцу, у Слатини, у Човцу, у Окучанима, у Доњем Рајићу, у Бодеграји, у Врбовљанима и у Доњим Окучанима.
• Срез Доњи Михољац: Срушене у Горњем Михољцу две, у Ораховици и у Личанима.
• Срез Новска: Срушене у Новској, Богићевцу, Градини, Смртићу, Уптици и Јасеновцу.
• Срез Славонски Брод: Срушене у Шушњевцима, Клокочевику, Новом Топољу, Трњанима, Јешевику и Кордушевцима.
• Срез Славонска Пожега; Срушене у Слав Пожези, Слобоштинама, Смољановцима, Чечавцу, ветову, Бол, мачи и Трештановцима.
• Срез Пакрац: У Пакрацу срушена, а у Кусоњама спаљена заједно са живим Србима.
• Срез Осијек: Срушене две у Даљу и једна у Осијеку.

​Према непотпуним подацима, порушено је, попаљено заједно са у њима затвореним Србима или демолирано 288 православних цркава и манастира на подручју такозване „Независне државе Хрватске“. Тај је број свакако далеко већи, али се хрватски надбискуп др. Алојзије Степинец и са овим запањујућим бројем усташко-хрватских вандализама могао достојно представити Поглавнику, којег је после тога Свети Отац Папа примио у званичну аудијенцију и ваљда због успешног реферата о истребљењу православља на територији Независне Државе Хрватске, благословио га у име Христа!

Пошто је стожерник Виктор Гутић говорећи 9. јуна 1941. испред Бањалучког среског начелства рекао, да ће остатак Срба који дотле није побијен или протеран уништити ако не приме католичку веру, наредио је да се заузму све православне цркве, а да се на парохијским становима истакну натписи „Хрватски дом“. Већ сутрадан постала је Прњаворска православна црква жртвом овога верског вандализма. Усташи су предвођени католичким поповима дошли у Прњавор, истерали свештеника из парохијске зграде и на њој окачили таблу са натписом „Хрватски дом". После тога су се слични походи свакодневно ређали.

Да би уништење српства и православља што симболичније претставили, Хрвати су у већим местима наредили рушење или минирање православних цркава, међу којима цркве у Бања Луци, Бихаћу, Новој Градишки, Босанском Грахову и др. Пошто је у „Независној Хрватској“ једино руским емигрантима било дозвољено исповедање православне вере, то је дозволом поглавника основана „Хрватска православна аутокефална црква“ са руским емигрантом на челу, али ни она није практично ступила у живот за остатке српскога живља, пошто су преостале српске цркве и даље остале затворене, а српски остаци лишени могућности верских обреда приликом крштавања и сахране.

Мимо свега онога што су Срби дали у животима и крви, усташама то није било довољно, већ су спровели систем уцена, какав по својој обимности превазилази све злочине ове врсте. Из бојазни да депортирани или на смрт одређени Срби имућнијег стања не би сакрили новац и драгоцености изван усташког домашаја, усташи су напола пребијене Србе уцењивали могућношћу поштеде живота ако им предаду новац и драгоцености. Кад су циљеве постигли, или су их убијали или су их осирмашене пребацивали преко границе, а на њиховим кућама излепљивали службене објаве хрватске владе „Извлашћено у корист хрватске државе“. Овако опустошена српска имања попуњавана су већином кајкавским Хрватима из хрватског Загорја. Дакле, правим такозваним „аутохтоним“ Хрватима, од којих и потичу све несреће, које су Срби преживљавали од момента, када су их ови хрватски дошљаци унесрећили својим доласком. Тамо, где се због недостатака „кајкаваца“ нису могла попунити српска имања, давана су она оним хрватским или муслиманским јаничарима, који су се истребљивањем Срба показали достојни такве награде.

Усташама није било доста српске крви и њихових имања по „Независној држави Хрватској“. Кад су свршили са Србима тамо, окренули су се и према матичној српској земљи Србији, у намери да овде повећају српски данак у крви. То најбоље сведочи ово ухваћено писмо београдског усташког стожера број 9, сакривеног иза олтара католичке цркве „Криста Краља“ у Београду, које гласи:

Велеможном господину стожерноме поручнику
Поглавникове тјелесне бојне
Загреб

​Драги стожерниче, храбри усташо!
Шаљем ти лист по нашем храбром усташи Звонку уз благослов католичке цркве Криста Краља у нашем будућем католичком Београду.
Приповједао ми је Звонко, да су наши храбри усташе муслимани и католици побили и поклали србијанске цигане у Мачви и Шапцу.
Звонко ми рече, да је он сам својом руком заклао двадесет и пет православаца у Мачви, те му зато католичка црква опрашта све грјехове, а свети отац папа наградит ће све храбре хрватске синове, који су ставили под католички мач ове балканске шизматике.
Сви католици Хрвати и муслимани, усташе у Београду, учлањени су у нашој тајној усташкој организацији и чекају нестрпљиво анексију Београда хрватског града, домовини Хрватској.
У цијелој цигањској Србији разапели смо уходарску мрежу, која ради пуном паром. Заостали Хрвати и муслимани остали су у привидној служби цигањске Србије и имаде их приличан број у сваком уреду и по министарствима и осталим бранжама. Навели смо ти и тајне шифре за дописивање. Загреб ће послати упуте, које имају делегати у цигањском Београду.
Главни стожер ради на томе, да се униште православци на Балкану, на славу католичке цркве.
Сабирамо податке о српским комитама и војводама, јер смо дошли у посјед њихових списа и наређења. Дакле видиш, да хрватска ствар напредује преко Дрине до Ниша и од Ниша до Солуна.
Податке смо данас послали са списима. Пренио их је број 129 у Земун. Информирај се код главног стожера у Загреб да ли је број 129 уручио све. Новац за Ниш и Крагујевац шаљемо редовно.
За Дом спремни!
Усташки стожер број 9.

ПС. Уз лист се прилаже отисак печата „Топличког четничког одреда“ са грбом и потписом, одсјеченог са једног четничког списа.

​Један међу многобројним усташким зликовцима пошто се безброј пута окупао у невиној српској крви на територији „Независне Хрватске“, нашао је за потребно, да се за оно што га је пре тога Београд годинама хранио, одужи провокацијом на тај начин, што би у повољном тренутку убио којега припадника окулаторске војске и тиме послао на други свет неколико стотина невиних Срба. Београдска полиција ухватила је Химлију Берберовића из Босанског Новог, који је пре рата био запослен у Београду, па је као добар познавалац прилика упућен у Београд да настави са усташким неделима. Берберовић је по лишењу слободе пред полицијским поднаредником у Коларчевој улици број 1 о својим усташким злочинима између осталога изјавио и ово:

„Почетком мјесеца јуна 1941. добила је моја сатнија налог да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је са претресањем завршено, дошли су усташи из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкараца. Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, гдје смо их стављали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани.

Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1000 људи. Тада је командир сатније одређивао 15 људи који имају да врше клање. Прије него што пођу на овај посао, давано им је алкохолно пиће и то некима рум а неком љута ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра. За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње. Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и неки официри, Добрић Јосип и Михајло Цветковић, а поред њих је било и усташких официра. По уласку у цркву, официри су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убијање је вршено на тај начин, што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници, који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљавали простор. У више махова десило се, да је неки Србин налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен.

За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: „Живио Краљ Петар!“, „Живјела Југославија!“, „Живјела Краљица Марија!“, „Живјела Србија!“, „Доље усташи!“, „Доље Павелић!“ итд. Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до 2 сата. За вријеме док је посљедњи Србин био жив ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили лјешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали. Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине гдје су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање, вршено је ођедном на 300 до 400 људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима један за другога и тако гађани из митраљеза, који су били постављени у непосредној близини. Љешине ових лица која су стрељана поред обале, бацане су у ријеку Глину. Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту гдје су стрељани. Прикупљање Срба вршено је на тај начин, што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 нас војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група, која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости. Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и дјевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негдје на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањено, јер су и сами официри ово чинили.“

Наставите читање на следећој страни