Ко је био краљ Артур?

27/12/2016

Холивуд је 2004. године лансирао још једну верзију филма Краљ Артур (Режија: Antoine Fuqua, сценарио: David Franzoni), о светски познатој историјској личности - главном јунаку античког британског епа, који је поразио саксонске освајаче у 5. веку.

Најављен је као прича о Артуру и његовим витезовима према егзактним историјским чињеницама, без фантастичних елемената попут Мерлина и Ескалибура, али са атрактивном сценографијом, одличном кореографијом и упечатљивом костимографијом. Након премијере овог филмског остварења, британска публика је остала шокирана. Мало је рећи да је филм доживео лоше критике...

Краљ Артур и витезови су представљени у филму као нека врста специјалних снага која је чувала западне границе Римске империје од сталних напада Саксонаца. Међутим, оно што је шокирало ''углађене Енглезе'' је чињеница о пореклу Артура и познатих витезова округлог стола. Наиме, они су ''Варвари'' - Сармати.

Таква реакција је очекивана од енглеске публике која је одрасла у лажима о Краљу Артуру, витезовима, Мерлину и Госпи као староседеоцима Албиона и искључивим власништвом британске историје. Уосталом, они немају ништа веће у својој (они мало просвећенији кажу келтској) историји чиме би се поносили, од Ескалибура и тајанственог града Камелота. Ипак, критичари нису смели тако да реагују али су свеједно ставили филм у категорију ''бруснице'' са осталим псеудо-историјским филмовима попут Гладијатора.

И шта видимо у том филму? Само ругло од ''светих'' симбола Британије. Племенити енглески витезови су одевени у ''варварску'' - сарматску војну одећу, практикују своју ''варварску'' веру и ништа мање ''варварски'', пред борбу вичу «РАААС». Већ то је сасвим довољно да изиритира збуњену енглеску публику.
''Мрачни'' средњи век није оставио много документације и података о почецима британске империје, тако да је артуријанска прича у оном облику који сви познајемо завршена 1139. године (више од 5. векова након наводних догађаја), када је епископ Џефри Монмутски (Geoffrey of Monmouth, Гальфрид Монмутский) написао књигу у 12 томова ''Историја британских краљева'' од којих су 2 тома посвећена Артуру.
Без обзира што су каснија истраживања доказала да је основ за легенду о краљу Артуру потекао из сарматских митова са обале Црног Мора, сама помисао на то је за већину Енглеза светогрђе.

2000. године је у Њујорку и Лондону објављена књига Од Скитије до Камелота (From Scythia to Camelot) коју су написали Скот Литлтон и Линда Мелкор (Scott Littleton, Linda A. Malcor) и такође изазвала праву сензацију. Књига је темељно истражила парелеле између митова и обрадила артурску легенду пратећи трагове уназад све до древних становника који су насељавали област од Црног Мора до Балтика: Скита, Сармата и Алана. Један од примера је кључни елемент мита - Ескалибур. Чином вађења мача из камена, Артур постаје пуноправан краљ Британије. Такав култ мача срећемо код Алана, а добро знамо од кога они тврде да потичу. Познато је да су Алани обожавали бога рата у облику мача, а имају скоро идентичан мит (само много старији) - Мит о Батразу. Све је то део сарматског фолклора уопште јер су Сармати за разлику од Енглеза, са својим оружјем имали духовни однос, а у свим њиховим митовима и бајкама оружје је имало магична својства. Такође је и мит о змајевима дубоко укорењен у легенде не само европских народа него уопште у свету, а пратећи трагове, уназад кроз историју, долазимо поново до Сармата, Алана и њихових племенских симбола. Култ змаја је код Срба можда и најживљи, али је од стране наших историчара потпуно запостављен.

Како су сарматски митови ушли на територију Британије?

Одговор на ово питање је обезбеђен од стране доктора антропологије на универзитету у Кембриџу, Ховарда Реида (Howard Reid) у књизи ''Arthur, King Of the Dragon''. Књига је објављена 2001. године, а аутор је убедљиво доказао да је највећи британски јунак, краљ змај - у ствари номад, ''варварин''. Проучио је 75 старих извора и дошао до закључка да је легенда о краљу Артуру, краљици Гвинерви, чаробњаку (шаману) Мерлину и витезовима округлог стола потекла из степа северно од Црног Мора. Реид је скренуо пажњу на податке који се чувају у Санкт Петербургу, посебно на оне у вези са змајевима и подсетио на предмете који су пронађени у гробницама сарматских војника и гробницама номада из Сибира који датирају од још 5. века п.н.е.

Реид је дошао до података да су први одреди високих, плавокосих коњаника, заштићених металним оклопима, под заставама са обликом и ликом змајева стигли 175. године у Велику Британију. 5500 сарматских плаћеника је ступило у службу римске војске. Они и њихови потомци су основ за легенду о Артуру.

Краљ Артур (витраж) - King Arthur (stained glass)

Краљ Артур у борби и неизоставни змај 14 век (King Arthur in combat, brandishing a draco. From L'Histoire de Merlin by Robert de Boron (14th C.).)

Ланселотов син Галахад, Sir Galahad, (the son of Sir Lancelot and Lady Elaine of Corbenic)

Sir Bors was the favourite cousin of Sir Lancelot, and the son of King Bors of Gannes

Познато је да Британци нису имали професионалну коњицу, а да су је Сармати имали. Већ у 1 веку н.е. Плутарх сликовито описује тешко наоружану коњицу тзв. Катафракт који је формирао језгро сарматских коњаника, па каже: ''...са својим кацигама и оклопима маркијанским, од блиставог челика, као и њихови коњи у оклопима од бакра и гвожђа.''

Ромејска енциклопедија из 10 века детаљно описује борбену снагу катафракта. Ништа слично римска војска није видела до тад, а камоли аутохтона племена Албиона. Једноставно, катафракти нису били познати у овом делу Европе све до доласка сарматских војника са истока. Ово је још један шок за љубитеље средњовековног европског витештва који порекло витеза треба да потраже у степама на истоку. Реид сугерише да прототип за краља Артура треба потражити у вођи (кнезу, вожду) Алана (Rex Alanorum) Еохару (Eothar) или Гоару који је живео у 5 веку и био савезник Римљана у Галији пуних 40 година. Узгред, аутор износи претпоставку да назив ''Алан'' вероватно потиче од речи ''Арије'' што значи ''племенит'' и додаје да се расни стереотип аријевца чудесно поклапа са описом изгледа древног Алана: висок, снажан, светлије пути, смеђ или плав, са свирепим плавим или зеленим очима.

До времена кад су Римљани постепено напустили свој посед, Сармати (Алани) су већ постали земљопоседници. За потпуно очување војне позиције и утицаја највећу заслугу можемо приписати управо најбољој коњици на свету. Сармати су уопште у Европи сачували ту позицију до почетка 12 века. Међу њима су били многи црквени великодостојници, епископи, чак и светац - св.Алан. Аланска имена су носиле и многе европске племићке породице. Вилијам Освајач који је у 11 веку освојио Британију, тврдио је да са мајчине стране води порекло од краља Артура. Узгред и Alan the Red (Алан Црвени) је предводио коњицу у бици код Хастингса, у којој су се борили многи племићи са презименом Алан...

Француски историчар Bernar S. Bacrach је написао књигу ''Историја Алана на западу'' у којој тврди да је појава ''средњевековног витешког запада'' пре свега заслуга Скито-сармата, чија је улога у освајању Европе која је до тада бауљала у мраку, игнорисана од стране модерних научника. Тврди да је игнорисана и чињеница да су Скито-сармати дугорочни становници Француске, Италије, а да су заједно са Вандалима запосели Шпанију а потом освојили Африку. У књизи он примећује: «...виши кругови средњовековног друштва сматрају јахање и лов на дивље звери главном забавом (спортом). Лов ове врсте је био део живота номадских Алана, иако су током раног средњег века постали власници земљишта широм Европе, наставили су лов на јелене и вукове више из забаве, него за производњу хране, као што је некад било ». Вреди запамтити да је до данас сачувана забава енглеских племића – лов на лисицу. Додао бих да постоје бројна сведочанства да је и србско племство имало традицију лова из забаве. Нажалост континуитет наше традиције је нагло прекинут за време исламске окупације.

На основу горе наведених аргумената већину европских историчара би требала да буде срамота због политичке и националне пристрасности у историјским истраживањима, а наше историчаре би требала да буде срамота зато што ћуте. Закључак је једноставан. Краљ Артур је пореклом Сармат или како би данас рекли Словен, а Словени су само грана великог србског стабла.

Фото галерија: Скито-сарматски змајеви (Скифо-сарматские драконы)
Више слика и података на линку

Амијан Марцелин (Ammianus Marcellinus), римски официр и историчар у својој књизи Res Gestae, пише о Сарматима и помиње Алане: "...то је доброћудан и мирољубив народ који попут слободних научника, стичу знање у опасности и рату. Највећа срећа, у њиховим очима, је смрт на бојном пољу; умрети од старости или неке несреће за њих је срамотно и знак кукавичлука, оптужбе која је за њих ужасно увредљива. Убијање непријатеља - је манифестација јунаштва, достојна хвале. Најславнији трофеј је скалп непријатеља; њиме украшавају ратне коње. У њих нећеш наћи никакав храм или светилиште, чак ни олтара. Голи мач, варварски пободен у земљу, постаје симбол Марса, па га побожно обожавају као врховног владара земље по којој ходе."

Карактеристично је да су Латини упорно Сармате називали ''Варварима''. Морамо да разјаснимо да је реч ''Варвар'' временом променила основну мисао. Латини су буквално све који нису били Латини, све чије обичаје нису познавали или нису разумели, аутоматски називали варварима, иако су често ''варвари'' у многим сегментима живота били напреднији од Латина. Један од примера је и поштовање жене карактеристично за Сармате. Жене су често заузимале висок статус у друштву, водиле племе или вршиле свештеничке функције. Што је можда најнеобичније, жене су учествовале у ратовима раме уз раме са мушкарцима. То потврђују и многобројне хумке сарбатских жена у војном оклопу, са оружјем, понекад и са ратничким коњем или деловима опреме коња, сахрањене са свим војним почастима. Понекад су антички писци (можда у покушају потцењивања) називали Сармате ''женоуправљајућим људима''. Ова особина друштвеног живота је довела и до мита о Амазонкама. Према Херодоту, Сармати су пореклом из бракова Скитских младића и легендарних женских ратница које су се могле удати тек ако би се у борби доказале убијањем непријатеља.

И да се вратимо на почетак. Филм Краљ Артур (2004) можете подледати на ЈуТјубу (чуди ме да га нису обрисали), али је нажалост без превода.

Такође можете наћи и трејлер филма Џона Бурман из 1981 под називом ''Ескалибур''.
У овом филму је акценат стављен на чаробњака (друида = шамана) Мерлина
(чију улогу тумачи Никол Вилиамсон) и Мор(г)ану. Борба добра, Мерлина као симбола живота и зле Мор(г)ане као симбола смрти... Посебно обратите пажњу на штап који носи Мерлин и запитајте се да ли је то случајност.

Фото галерију отворите кликом на слику (Фото: ЈуТјуб, Мило Максимовић)