|
Латини су старе варалице
Покорена Јелада, културно је покорила латинског освајача каже Хорације, али њој претходи култура ''старе Европе'' у Хуму - Хелму (Балкану) која је трајала миленијумима, а пренета је у модеран западни свет као део њеног културног наслеђа (Мария Гимбутас. Славяне. Сыны Перуна. М.: Центрполиграф, 2007 г.) Јелини и Латини, новонастали народи Мрачног доба, једноставно су усвојили од Тројанаца културни континуитет старохумског неолита који је касније прикривен, тако што је проглашен за ''чудо у Јелади''.
* По сопственом предању, Латини су пореклом од тих истих Тројанаца потомака Дардана, за кога Илијада каже да је син Дива рођен у Аркадији која се звала Пелазгија: ''Вођа Дарданцима беше Анхисов честити синак Енеја, кога роди Анхису Афродита дивна. Тако, песник Илијаде пева о честитом Енеју вођи Тројанаца из лозе Дива, праунуку Хама, брату атинског Ерехтејона и сину Дардана''(Heribert Illig, Das erfundene Mittelalter. Die größte Zeitfälschung der Geschichte, Econ 1996.). После Илионске војне познатије као Тројански рат (?), отпловише Тројанци прво за Македонију па после на Апенине где се измешаше с Лаурентанцима (Сарбинима). Ова два народа, добише тада заједничко народно име Латини према имену сарбинског краља Латина. По сопственом предању, Латини су Тројанци (Дардани) а Енеј се оженио Лавинијом, ћерком Латина, зачевши лозу Јулија која је пренела античку културу Западној Европи, чак до Коситерских острва названих Британска по Бриту унуку Енеја (1103. г.ст.ере). Лоза Јулија је у наредних 400 година имала 17 владара, до митског оснивања Рима под Ромулом. Рим је основан на месту илирског града Гортине половином осмог века ст. ере, али први писани извори о њему су млађи више од 400 година! Зашто су Тројанци или Латини, алијас ''Римљани'', напрасно ''заборавили'' да пишу читава четири века по оснивању митског Рима? Апенински Тројанци су говорили језиком Брига, на чијем дијалекту је писана и оригинална Илијада око 1000 године, а по владајућој историји преведена тек 400 година касније. Ако, заиста постоји прекид у континуитету ''римске'' писмености, како онда историја данас поименице зна за 17 тројанских владара до оснивања Рима? Или су они измишљени, као што је Сарбинима скинуто слово ''р'' јер Сабини звуче мање сeрбски? 
Извор и назив дела - Наслов: The Balts, Ancient peoples and places. Vol. 33, Аутор: Marija Gimbutas
Rom als Urheberin der Fälschungsaktion: von Wilhelm Kammeier, Аутор: Wilhelm Kammeier
Название: Славяне. Сыны Перуна, Автор: Мария Гимбутас
Наслов: Die Fälschung der Geschichte des Urchristentums 1989, von Wilhelm Kammeier (Аутор)
Очигледно, да се овде ради о прикривању расенског или тројанског писма и културе. У прилог овог става, иде одлука римског Сената у трећем веку ст. ере да уништи сва писана документа тројанских Расена, алијас Етрураца!? (Милан Будимир, Die Sprache als Schöpfung und Entwicklung, Жива антика, VII-2, Скопље, 1957). У каквој вези стоји ова одлука Сената с већ 300 година ''нерешивим'' питањем порекла ''Етрураца'' који су Пелазги или антички Срби, без обзира на теорију одакле су дошли на Апенине. Ова ''димна завеса'' управо прикрива преузимање расенског (тројанског) писма и културе од стране ''Римљана''. Да је ова ''одлука'' била у служби психологије гордих, који су сматрали да историја треба да почне с њима, сведоче и ''римски'' бројеви који постоје у још неолитској Винчи. Зашто се они зову ''римски'', кад су винчански и старији од Рима барем три хиљаде година?
Одлука римског Сената, временски је приближна сарбатској династији македонских Лагића у Мисиру, тадашњем културном центру света који је говорио и писао тим истим медским, сарбатским, расенским или језиком и писмом тројанских Брига. Немачки историчар Дројзен (Johann Gustav Droysen, Geschichte des Hellenismus: Vollständige Ausgabe, BoD – Books on Demand, 2014) је у 19. веку прогласио културу Лагића за ''јелинизам'', иако је јасно разликовао македонске Сарбате од Јелина који тада нису имали ни државу нити заједнички језик. Зато је веома неозбиљна историјска прича, о преводу библијске Септуагинте а поготово акценат на уверљивости с идентичним преводима (!?). Најважнија књига старог света, није ''преведена'' на службени сарбатски у Мисиру, него с тада још непостојећег јеврејског којим су у то време говорили само свештеници, на ''грчки'' језик за потребе Јевреја у Лесандрији (!?), иако ''грчки'' тада уопште није био јединствен већ подељен на дијалекте!? Јели ово историја или бајка? Нажалост, ово није усамљен пример. Созиген (Sosigen (Sosigenes) [sosigén/sosigénes] (грч. Σωσιγένης ὁ Αλεξανδρεύς) званични астроном и астролог Теје (грч.: Κλεοπάτρα Θεά, што значи "Kleopatra Boginja"), алијас Клеопатре, последњег изданка сарбатске лозе Лагића (Птоломејевићи - /ˌtɒləˈmeɪ. k/ грч. Πτολεμαῖοι, Ptolemaioi, Лагиди/Лагићи) ''урадио'' је календар по поруџбини за (измишљеног) Цезара. У питању је стари сарбатски (сербски) календар Лагића у Мисиру, коме је интеркалацијом премењен почетак календарске године (грађанска), па је он назван ''јулијански'', али, сасвим озбиљно питање гласи, да ли је уопште постојао Цезар који се толико поносио родом Јулија? Или је прича о Цезару и Теји, алијас Клеопатри, само песничка имагинација млађа више од 14 векова, када је уствари и настала? Није овде у питању само Цезар, већ и сама ''Римска царевина'' чија је историја колико нелогична толико у супротности сама са собом! Упоришна тачка приче о ''Римском царству'' је уговор сербских устаника Панона, Илира и Далмата с царем Тиберијем девете године нове ере, при чему се мора приметити, како се ти историјски Илири више уопште не помињу до десетог века!? Сва сербска племена која су обитавала на десној обали Дунава, од Норикума до Црног мора, сматрали су Римљани (Еусебије/ Eusebius of Caesarea (/juːˈsiːbiəs/; грч. Εὐσέβιος, Eusébios; год. 260/265 – 339/34) Life of Constantine: Vita Constantini Eusebius of Caesarea, CreateSpace Independent Publishing Platform, 2013.)) једним илирском народом, којем је цар Тиберије доделио римска грађанска права (Гай Ве́ллей Пате́ркул (лат. Gaius Velleus Paterculus, ?19 год до н. э. — ?31 год н. э.) — римский историк, автор «Римской истории» («Historiae Romanae libri II»)) уз обавезу да војнички бране Римску царевину! (Јован Деретић, Античка Србија, Београд, 2000.) Зар је опстанак бахате римске царевине која је владала тада познатим светом, једноставно препуштен провинцијској војнoj сили неких Срба, која је тобоже продужила живот Римске царевине за четири века? У потпуној супротности с овом натегнутом и неуверљивом причом владајуће науке, стоји као савремена примогеност Сербске цркве (Iliricum sacrum), где нема ни ''Грка'' нити Латина! Апостол Павле је у првом веку проповедао хришћанство у Илирику, а његов ученик Андреја у Панонији где је на првом васељенском Сабору изабран за владику. Прво владичанство или епископија је била у Сирбијуму (данас Митровица), у Панонији, све док није 441 године премештена у Солун а затим у Скопље 535. године под именом Јустинијана Прва. Свети Сава се позивао на примогеност сербске цркве и њен континуитет, управо, преко архиепископије Јустинијане Прве и Охридске патријаршије! Да Срби нису од самих апостола примили веру хришћанску а ови им били први патријарси, како би папа Јован X могао да пише 925 године сербским владарима Михајлу у Захумљу и Томиславу у Хрватској (име регије): Ко сме и може да сумња, да се црква у краљевству Сербо-хрватском не рачуна у ону коју су још први апостоли основали и која се рачуна у првобитну васионску цркву? Она је као рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примила, као што су је Саксонци примили у најновије време, а под мојим предсвештеником благе успомене папом Григоријем (Милош Милојевић, Одломци историје Срба, Београд, 1872.). Исто каже и папа Урбан у 13. веку који Србе назива прворођенчад у крилу цркве. Апостолско хришћанство није настало на Истоку већ у Европи, у Подунављу и данашњој Србији, али, то већ није случај с јудео-хришћанством насталим после иконоборства, када се појављују најстарији примерци фалсификоване Библије и Илијаде. Новгородски летопис и часни Нестор Кијевски сведоче, да Срби (''Словени'''?) од искона живе у Подунављу, а веру хришћанску су примили у апостолско време. Срби су једини народ који је хришћанство примио добровољно и једини који Библију зове Свето писмо. На Сабору у Сердики (Софија) из 347. године, стоје потписи владика из Македоније, Солуна, Дарданије, Медитеранеје и Дакије Прибрежне коју помиње Управда (Јустинијан) 535. године као слабу у вери хришћанској. Уговором с царем Тиберијем настала је заједничка Сербскo-римскa царевина позната као ''Ромеја'' у време стварања јудео-хришћанства, а од 16. века (''Византија''?). Зонара ту сербско-римску државу после два века зове именом Сербско царство, а ''римски'' цар Стојан, алијас Константин у следећем веку уводи на Никејском сабору сербске обичаје у хришћанство. У тој сербско-римској држави ''званични'' језик био је латински, али, Софроније Јероним је превео Библију на латински тек у четвртом веку (!?), кад су и ''Грци'' администартивном реформом добили заједнички језик. Како је онда апостол Павле могао да проповеда античким Србима хришћанство на туђем језику? Постоје иконе св. Петра и Павла, као и Убрус Господњи (Радивоје Пешић, The Vincha script, 2000, 2002, 2003) из апостолског времена с ћирилским натписима, али и ћирилична слова на ''римским'' мозаицима из Источне Србије! На једном папирусу из 230 године писмо апостола Павла Колосејцима је на курилици (ћирилици), која се назива ''грчким'' писмом, како се назива синајско и писма Истока, па чак и Винче!? 
Малые римские историки, Аутор: Веллей Патеркул (насловна)
Малые римские историки, Аутор: Веллей Патеркул
Ћирилица или тачније „курилица“, назив је од архаично сербског (аријског) к’урали, вештина (писања), одакле је име за старосрбско дипломатско писмо и језик по коме је настало латинско curialia и ''куријални'' стил. Отуда је монашко име Кирило (Ћирило) згодно послужило као каламбур за заплет приче о ''глагољици'', која се приписује гетском владици Богомилу, а у измишљеној причи пореди с рунама и писмом сарбатских Германа. У потпуној супротности са солунским ''просветитељима'', стоји сербско Четворојеванђеље из шестог века на пергаменту с 305 страна, сматрано за најстарије хришћанско јеванђеље, све до 15. века када је ''пронађено'' латинско из апостолских времена у граду Cividale (Милан Т. Стеванчевић, Београдска школа метерологије св. I-IV, Београд 2001., по сербском календару 7520. година). Препис сербског Четворојеванђеља налази се у колекцији Честер Бити у Даблину а на његовој другој страни дата је азбука курилице (ћирилице)!?
Сербски језик је најстарији (не)класични књижевни језик Европе, али сумњу око сербског писма нарочито појачава Сербско право и Зборник позитивних закона Константина и Управде, алијас Јустинијана, које је познато као ''Римско право'' штампано тек пет векова касније (јел. Πανδεκτα, лат. Digesta)!? Неки истраживачи сматрају да је ''Римско право'' Аларићев Бревијар и 12 таблица, али, чак ни то није ''Римско право'' јер је Бревијар гетски (= готски) а 12 Таблица идентичне с таблицама критске Гортине! Врхунац историјске папјазаније око латинске писмености, јединствен је и непримеран случај на свету, а то је превод свих службених државних књига (''Источног ромејског царства'') с латинског на јелински, алијас ''грчки'' крајем десетог века!? У истом десетом веку, извршена је интеркалација с почетком христове ере у сарбатском календару, касније названом ''јулијански'', као и забрана службе божије на ''илирском'' језику од стране Римске цркве, које су временски приближне првим издањима Илијаде и Библије. Данас, већ имамо 19 (или 21) различитих хронологија, међу којима, није спорно да некима недостају читави векови. Али, у односу на најстарији употребни календар на свету, а то је сарбатски, алијас ''јулијански'' како зову стари сeрбски календар с почетком ере о потопу 5508. пре Христа, то није случај, јер у њему не недостаје ни један једини дан! Само, проблем је у томе што најмање види онај ко не жели да види. Оснивање великих западноевропских градова савремено је Тридентском сабору који је озаконио одузимање имовине некатолицима. До 14. века, католичка црква је темељно очистила православље у Западној Европи, а ти православци су нама данас познати под прикривеним именима ''патарени'' и ''катари'' како су полуверци звали православне. Чињенице говоре, да постоји само једно царство у Европи до 14 века и оно је сeрбско (Миленко Николић, Карло Велики није постојао, Београд, 2014.), али га зову ''Источно Ромејско'' и ''Византијско''. У 15. веку је постављен нови циљ, денационализација и римокатоличење Срба и Руса која траје до дана данашњег, а има различите видове у које се убраја претходно Латинско царство, затим, папске интеркалације календара, Вукова реформа језика… укључујући геополитику 20. века. 
Die Matrix der alten Geschichte: Analyse einer religiösen Geschichtserfindung, Аутор: Christoph Pfister
Historie und Kritik (einige kritische Bemerkungen), Аутор: Robert Baldauf
Das erfundene Mittelalter.: Die größte Zeitfälschung der Geschichte, Аутор: Heribert Illig
Die veraltete Vorzeit, Аутор: Illig, Heribert
Писани извори којима располаже владајућа наука, махом су преписи настали између 14-16 века, управо у време када је настала данашња званична историја. Домовина историјских фалсификата је Италија, а хуманисти су први фалсификовали раносредњевековну литературу, каже Р. Балдауф (Baldauf, Robert (1902): Historie und Kritik. Bd. IV C (Basel; University Press). Цела стара историја је циркус апсурдности и није вероватна пре 1600. године (Christoph Pfister - Die Matrix der alten Geschichte, Nordstedt, 200). Латински није тако стар, једва да има 1000 година (Габович, Евгений Яковлевич, История под знаком вопроса, СПб.: Нева, 2005.). Тек у 12. веку је уведен у католичку цркву као званични језик (Geise, Gernot L., Die Irrealität des Römischen Reiches - Wer waren die Römer wirklich?.., Efodon, Hohenpeißenberg, 2014.). Пре 11. века нису позната никаква писана сведочанства и нема оригиналних рукописа, докумената, нити литерарних дела пре 12. века (Uve Topper, Fälschungen der Geschichte, Heidelberg, 2003.). Од изворног (сербског) језика створен је такозвани латински, језик богослужења, трговине и међусобне комуникације (Peter Franz Joseph Müller, Meine Ansicht der Geschichte, Düsseldorf, 1814.). Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (Christoph Pfister - Die Matrix der alten Geschichte, Nordstedt, 2006.). Град Рим постоји тек од 15. века (Wilhelm Kammeier, Rom als Urheberin der Fälschungsaktion, Fälschung der deutschen Geschicht, Adolf Klein Derlag, Lajpcig 1935.), а звање ''Rex Germania'' постоји од 1508. године (Geise, Gernot L., Die Irrealität des Römischen Reiches - Wer waren die Römer wirklich?.., Efodon, Hohenpeißenberg, 2014). Мартин Лутер који је својевремено посетио Ватикан каже, да је све ''безобразна лаж'' јер он ''не зна и није ништа видео'' од онога што се причало! Сваки нови измишљени народ европског романтизма, хтео је одмах своју 1000 годишњу историју, спектакуларну, без сваке сумње убедљиву (Wilhelm Kammeier, Dogmentschriftentum Geschichtsfälschung, Leipzig, 1938.)
Нема латинских оригинала старијих од 12. века, а расенско и латинско писма су словно иста. Чињеница, да Колосеум или Латеран постоје не значи сама по себи да су ове грађевине ''римске'', а поготово да су грађене у време које наводи владајућа наука. Свакако, да се у фалсификовању историје морало поћи од нечег истинитог, али, једини прави одговор крију ''нестали'' оригинали.
Фото галерија
Источник: Слободан М. Филиповић
* Литература: 1. Слободан М. Филиповић, Речник сербско-аријски или архаично-сербски 2. Robert Baldauf, Historie und Kritik der Mönch von St. Gallen, Leipzig, 1903. 3. Fridrih Nice (alijas Robert Baldauf), 1902. : Historie und Kritik. Bd. IV C, Basel; University Press. 2. Geise, Gernot L., Die Irrealität des Römischen Reiches - Wer waren die Römer wirklich?.., Efodon, Hohenpeißenberg, 2014. 3. Габович, Евгений Яковлевич, История под знаком вопроса, СПб.: Нева 2005. 4. E. Gabovitsch, Die Geschichte auf dem Prüfstand, Peterburg 2005. 5. Wilhelm Kammeier, Rom als Urheberin der Fälschungsaktion, Fälschung der deutschen Geschicht, Adolf Klein Derlag, Lajpcig 1935. 6. Wilhelm Kammeier, Dogmentschriftentum Geschichtsfälschung, Leipzig 1938. 7. Peter Franz Joseph Müller, Meine Ansicht der Geschichte, Düsseldorf 1814. 6. Милош Милојевић, Одломци историје Срба, Београд 1872. 7. Миленко Николић, Карло Велики није постојао, Београд 2014. 8. Uve Topper, Fälschungen der Geschichte, Heidelberg 2003. 9. Christoph Pfister - Die Matrix der alten Geschichte, Nordstedt 2006. 10. Мария Гимбутас. Славяне. Сыны Перуна. М.: Центрполиграф 2007. 11. Heribert Illig, Das erfundene Mittelalter. Die größte Zeitfälschung der Geschichte, Econ 1996. 12. Gimbutas, Marija, The Balts. : Thames and Hudson, Ancient peoples and places 33., London 1963. 13. Радивоје Пешић, The Vincha script, Београд 2000., 2002., 2003. 14. Милан Будимир, Die Sprache als Schöpfung und Entwicklung, Жива антика, VII-2, Скопље 1957. 15. Милан Будимир, Pelasto-Slavica, Загреб 1956. 16. Малые римские историки, Веллей Патеркул, Анней Флор, Ладомир 1996. 17. Johann Gustav Droysen, Geschichte des Hellenismus: Vollständige Ausgabe, BoD – Books on Demand 2014. 18. Јован Деретић, Античка Србија, Београд 2000. 19. Милан Т. Стеванчевић, Београдска школа метерологије св. I-IV, Београд 2001., по сербском календару 7520. година. 20. Das erfundene Mittelalter.: Die größte Zeitfälschung der Geschichte, Heribert Illig, Econ 1996. 21. Die veraltete Vorzeit. Ein neuer chronologischer Aufriss der Prähistorie. Von Altamira, Alteuropa, Atlantis über Malta, Menhire, Mykene bis Stelen, Stonehenge, Zypern, Illig, Heribert, Frankfurt am Main, Eichborn 1988. * (I) Извор и назив дела: Наслов: The Balts Ancient peoples and places. Vol. 33 Аутор: Marija Gimbutas Издавач: Praeger, 1963 Дужина: 286 страница (II) Библиографски подаци: Rom als Urheberin der Fälschungsaktion Наслов: Rom als Urheberin der Fälschungsaktion: von Wilhelm Kammeier, стране : 169-241. Том 3 књиге : Fälschung der deutschen Geschichte / Wilhelm Kammeier Линк: https://archive.org/ Аутор: Wilhelm Kammeier Издавач: Adolf Klein Derlag, 1935.Lajpcig. (III) Извор и назив дела: Название: Славяне. Сыны Перуна Автор: Мария Гимбутас Жанр: Религия Перевод: Федор Сергеевич Капица Издательство: Центрполиграф (IV) Извор и назив дела: Наслов: Die Fälschung der Geschichte des Urchristentums 1989 von Wilhelm Kammeier (Autor) Taschenbuch: 340 Seiten Verlag: Verlag f. ganzheitl. Forschung u. Kultur (1989) Sprache: Deutsch ISBN-10: 3922314031 ISBN-13: 978-3922314035 (V) Извор и назив дела: Наслов: Малые римские историки Аутор: Веллей Патеркул Римская история, Анней Флор, Луций Ампелий Памятная книжица. Серия: Античная классика Издание подготовлено А.И.Немировским Переводы с латинского: Оформление В.Н.Белоногова М. НИЦ `Ладомир`. 1996г. 388 с. (VI) Извор и назив дела: Наслов: Речник сербско - аријски или архаично - сербски са коренима Аутор: Слободан М. Филиповић (VII) Извор и назив дела: Наслов: Die Irrealität des Römischen Reiches: wer waren die Römer wirklich? Том 103 књиге Edition MESON Аутор: Gernot L. Geise Издавач : EFODON, 2002 ISBN 3932539281, 9783932539282 Дужина: 286 страница (VIII) Извор и назив дела: Наслов: Die Matrix der alten Geschichte: Analyse einer religiösen Geschichtserfindung Аутор: Christoph Pfister Издање 2 Издавач: Dillum, 2005 ISBN 3833418265, 9783833418266 Дужина: 540 страница (IX) Извор и назив дела: Наслов: Historie und Kritik (einige kritische Bemerkungen). IV. Das Altertum (Römer und Griechen). C. Metrik und Prosa... Аутор: Robert Baldauf Издавач: F. Reinhardt, 1902 Линк: https://de.scribd.com/ (X) Извор и назив дела: Наслов: Das erfundene Mittelalter.: Die größte Zeitfälschung der Geschichte. Аутор: Heribert Illig Издање 2, поново одштампано издање Издавач: Econ, 1996 ISBN 3430149533, 9783430149532 Дужина : 431 страница (XI) Извор и назив дела: Наслов: Die veraltete Vorzeit. Ein neuer chronologischer Aufriss der Prähistorie. Von Altamira, Alteuropa, Atlantis über Malta, Menhire, Mykene bis Stelen, Stonehenge, Zypern. Аутор: Illig, Heribert Издање: Frankfurt am Main, Eichborn, 1988. *
Аутор: Слободан М. Филиповић
Уредио: Крсто Крцун Драговић, Стефан СРБСКИ |
|
RSS Feed
