Ромејски отров је убио Цара Душана

​СРБ:

Ромејски отров је убио Цара Душана

Рене Ристелхуeбер: ''Цар Душан је 1355. године, пре него што ће умрети, освојио Адријанопољ, данашње Једрене, водећи силесију од 80.000 ратника на Цариград.''
Ристелхуeбер такође наводи:
​''Да није случајно перфидни ромејски отров ''радио'' јер је Душан умро у походу на Цариград, исто као и Крум Страшни? Да су Срби освојили Цариград, не би ли историја кренула потпуно другачијим током? Да је један снажан народ заменио остарело и немоћно ромејско царство, не би ли зауставио Турке на њиховом походу?''

Ово је написао Рене Ристелхуeбер у својој књизи “Историја балканских народа” (Histoire des peuples balkaniques, Les Grandes études historiques Garnier Flammarion, Paris, Fayard, 1950. - (A History of the Balkan Peoples, edited and translated by Sherman David Spector, Ardent Media, New York 1971.) француски дипломата и писац Рене Ристелхуебер (René Ristelhueber (* 5. März 1881 in Peking; † 19. Februar 1960). Смрт га је прекинула, а ни ове додатке империји – нећете наћи ни на једној мапи, јер то никако не жели конвенционална владајућа наука. (Ускоро ћу презентовати књигу Ренеа Ристелхуебера, сам аудиторијум ће просудити о историјографској вредности саме књиге, због мог увида у исту, могу устврдити да је итекако вредна, а иначе да није, не би била под тешким ''западњачким'' кључем. Рене Ристелхуебер је био син конзула у Пекингу са миграционом позадином у Алзасу. Придружио се француском министарству спољних послова 1905. године као тумач за мандарински језик у Пекингу. Као дипломата био је стручњак за Блиски Исток, Далеки Исток, Европу и Северну Африку. Од 1908. до 1912. стациониран је у Леванту. Током Првог светског рата био је запослен у Солуну, Атини и касније у Високој комисији у Цариграду где је имао увиде у најрафинираније архиве османског царства, до којих је малтене немогуће доћи. Након Првог светског рата, водио је три године у француској колонији Тунису министарство унутрашњих послова. Од 1935. до 1937. био је амбасадор у Ослу, од 1. децембра 1937. до 3. маја 1939. амбасадор је у Софији и 1940-1942. амбасадор у Отави. 1942. године одлази у пензију. Ипак због свог огромног знања и искуства у дипломатији, седам година бива ангажован као професор дипломатске историје на универзитету у Монтреалу. У својој последњој публикацији обрађивао је Опијумске ратове између британског царства и кинеског царства, за коју многи светски историчари тврде да је одличан извор за проучавање те споменуте материје.

Текст у фокусу(серб.), страна 127:
​
»Није уопште било лоше што је аутор ове књиге био не само историчар, већ и врсни дипломата. Ништа на изглед није лако било аутору књиге, у ствари, имао је реалну главобољу, да прикаже редослед догађаја који су се десили на тзв. Балканском полуострву, али и историју људи који су живели на том простору.
Ко су ти људи, шта су они били? Бугари, Срби, Црногорци, Албанци, Грци и Турци. Хајде да додамо Румуне, иако нису стварни балканци. Њихова прича уопште не почиње у XIX веку, почиње далеко уназад. Већ су искусили период славе пре него што су подпали у пет векова отоманског јарма. Иако су повратили своју независност у току XIX века, имали су сав свој реконструисани оквир и индивидуалност, пред почетак избијања Првог великог светског рата. Поново, у улози историјског ''компресора'' - овог пута ту улогу има совјетска Русија – и потпуно је на свом нивоу.
Г. Ристелхуебер у свом делу прати, њихов рани развој, од самог постања, приказује их у времену турског угњетавања, до сведочанства њиховог васкрсења и њихове еволутивности у периоду од 1878. до 1908. године. Говори, пише, и о два балканска рата који су били припрема Првом светском рату од 1914. године, излаже нам њихове улоге током тих сукоба, и буран период између два светска рата. Последњи велики светски рат такође приказује, након њега, и тренутно стање балканског полуострва.
На пет стотина страница чврстог текста, са јасним, синтетизованим, интелигентним и симпатичним уводним резимеом. То је широко допуњена временска линија, која полази од битке на Саламини 486. године пре нове ере и завршава се 1908 године, са датумом проглашења независности Бугарске. Следи текућу хронологију од 1883. до 1949. године. Књига је згодна, једноставна за саветодавно учење, добро написана и пријатна за читање.«

Оливиер Маураулт, председник историјског друштва Монтреала.

Olivier Maurault (1886 - 1968)

(фра.)
​
»Il n'était pas mauvais que l'auteur de ce livre ne fût pas seulement un historien, mais aussi un diplomate. Rien n'est plus emmêlé, en effet, que le fil des événements qui se sont déroulés dans la péninsule dite balkanique, et, faire l'histoire des peuples qui y ont vécu est un véritable casse-tête.
Ces peuples, quels furent-ils ? Les Bulgares, les Serbes, les Monténégrins, les Albanais, les Grecs et les Turcs. Ajoutons les Roumains, bien qu'ils ne soient pas vraiment balkaniques. Leur histoire à tous ne commence pas au XIXe siècle, mais très loin en arrière. Ils avaient déjà connu une période de gloire avant de subir pendant cinq siècles le joug ottoman. Et s'ils n'ont recouvré leur indépendance qu'au cours du siècle dernier, ils avaient tous reconstitué leur cadre et leur individualité quand éclata la première grande guerre mondiale.

De nouveau, un rouleau compresseur — cette fois la Russie soviétique — est en train de les niveler.
M. Ristelhueber nous les présente à leur naissance, nous fait suivre leurs premiers développements, nous les montre sous l'oppression des Turcs, nous fait assister à leur résurrection, puis à leur évolution, de 1878 à 1908, nous raconte les deux guerres balkaniques qui préparèrent la guerre mondiale de 1914, nous expose leur rôle pendant ce conflit, et la période tumultueuse d'entre deux guerres, et la dernière grande guerre, et l'état actuel de la péninsule.
Ces cinq cents pages, d'un texte serré, ne sont encore qu'un résumé, clair, synthétique, intelligent et sympathique. Il se complète d'un tableau chronologique, qui part de la bataille de Salamine, en 486 avant Jésus-Christ, et s'arrête en 1908, date de la proclamation de l'indépendance de la Bulgarie. Suit une seconde chronologie courant de 1883 à 1949. Livre commode, facile à consulter, bien écrit et agréable à lire.«

Olivier MAURAULT, P.D., C.M.G. Président de la Société Historique de Montréal.

Извор и назив дела:
Наслов: Revue d'histoire de l'Amérique française, Volume 4, numéro 1, juin 1950
Страна: 127
Сарадник: Institut d'histoire de l'Amérique française
Издавач: Institut d'histoire de l'Amérique française
Оригинал из: Универзитет Калифорније

​Аутор: Крсто Крцун Драговић
Уредио: С. СРБСКИ