СКИТИ (The Scythians) 1.

СКИТИ (The Scythians) I

Везе Руса и Срба у раној историји

Срби и Руси на палеогенетској карти

Срби и Руси припадају, учешћем од 38 процената, хаплогрупи (1) означеној са И2a1б (M423, Л178). На територији Далмације, Херцеговине, Босне и Херцеговине, Македоније и Србије, некадашње Илирије, ову хаплогрупу има преко 50 процената становништва. Међу онима који се национално изјашњавају као Срби присутна је са 38 одсто. Ова хаплогрупа означавана је до 2007. године као И1б, а са И2а2 од 2008. до 2010.г. Типична је за Балкан и базен Карпата, максимално учестала код Срба, такође присутна приближним процентом у Румунији и Молдавији. У нешто мањем проценту, присутна је у Албанији, северној Грчкој, североисточној Румунији, Бугарској, Словачкој, Украјини, Белорусији и југозападној Русији.

Група И2 се идентификује, по линији очевих потомака, почевши од палеолита, становништво западне, централне и југоисточне Европе, раширеног од северне Шпаније па до Карпата и, од Британије до Балкана. Претпоставља се да је становништво хаплогрупа И2 потекло из централне Европе и Балкана, или западне Азије, пре око 15000 година, развејавши своје гене у шест главних подгрупа / И2а1б1 (М26), И2а1б (М423), И22а (М233), I2а2б, I2б (Л416), I2ц (Л596)/. Поред ове, у Европи је преживела хаплогрупа И1 заузевши север Европе (Скандинавија и обала Балтика), као и група Н1ц1 проширивши се, од истока Финске и балтичких земаља, све до територије Сибира. Хаплогрупа Р1а која је, у два наврата, извршила инвазију на територије палеолитске Европе, нађена је у североисточној Европи, док је група Е1б1б1 учествовала у стварању већинске популације земаља Медитерана.

Филогенетско стабло (2) хаплогрупе И2 (Y-DNA), може се овако приказати: M423, И2а1б (Балкан и евроазијска степа), →Л412 (Динарске алпе), →И2а1б1→Л417.5 →I2а1б1а. Ови заједнички гени заправо прате ширење Кукутени-трипољске културе и њој изузетно блиске, амалгама и настављача, културе Осликане кардијум керамике. Кукутени- трипољска култура настала на територији Румуније и Украјине; обухватала је Карпате до Дњестра и Дњепра, распрострта на територији од 14000 квадратних километара. Имала је неолитско- енеолитски карактер, датирана у период од 4800.г. до 3000. године пре н.е.

Ова култура развила се у речним долинама, поглавито у долинама Прута, Сирета и Дњестра, обухватајући базен Подунавља и Црног мора. Култура осликане керамике односи се на декоративни стил осликавања керамике у доба неолита (5000 до 1500 г. пре наше ере). Керамика овог културног периода, пронађена је од Јадранског мора (Далмације и Албаније), преко југа Медитерана, до атлантских обала Португала. Oва култура настављач је винчанске, поникле у доњем току Дунава (време од 6500.г. до 5000.г. пре наше ере), где се налазе главни њени центри и налазишта Винча, Лепенски вир и Старчево; одавде се она ширила у свим правцима. Чланови ове велике културне групе припадали су седелачком становништву, узгајали су стоку, житарице, живину и бавили се ловом и риболовом. Имали су фетишистичко-тотемски облик религије. Део винчанске била је и тзв. Буг-Дњестар култура где су, на локалитетима Тартарије (Румунија) и Градишњице (Бугарска) откривени, као и у Винчи, трагови касног неолитског прото-писма. На три табле, румунски археолог Никола Власа је 1961.г. открио трагове пиктограма сличних писму Сумера. Градишњичке табле су важно сведочанство винчанског писма насталог око 5000 г. пре н.е.

Пре распростирања становништва са доминантним групама В12а1а и И2а1б, на територије Илирије, Италије, Сардиније и медитеранских обала Француске и Шпаније, региструјемо долазак људи хаплогрупе E13 и Г2 из Тесалије (Грчка), земљорадника и ловаца. Они шире Терамаре културу датирану у бронзано доба (1500 до 1000 година пре н.е.). Ова култура обухвата део изузетних технолошких знања рекогнистицираних археолошким налазима из централног дела долине реке По у северној Италији, датованој у средње и касно бронзано доба, у период од 1700. до 1150. године п.н.е. Носиоци ове културе су, у два наврата, извршили инвазију на север Италије из централне Европе (Подунавље), с краја каменог и почетка бронзаног доба. Поред градитељског и пољопривредног знања, досељеници доносе и индо-европске језике. Названи су Италицима, њихова култура је вилановска. Вилановска култура следи претходну културу Терамаре, трајући до VII века пре н.е. Била је доминантна у долини реке По и регионима Болоње, Тоскане и Кампаније, позната као цивилизација Етрураца-Расена. (3)

Келто-италски народ хаплогрупе Р1б је, како се сматра, прешао Алпе око 1000.г. пре Христа, освојивши италско полуострво доносећи већину, данас домаћих, гена хаплогрупа И2а1, Г2а и E-В13, нарочито на северној територији. Хаплогрупа И2а2, игром случаја је преживела, како рекосмо, две инвазије Индоевропљана. У северној Немачкој реинтегрисана је, инвазијом германских племена, за време касног романског периода. Данас је хаплогрупа И2а2 присутна још у траговима: популација централне и северне Немачке, Бенелукса и Шведске, поседује 10 до 15 процената, Данска, источна Енглеска и северна Француска од 3 до 10 процената.

Ширење Индоаријеваца

Хаплогрупа Р1а-З93 припада историјском народу Индо-Аријеваца. Чинила су их племена Меда, Митанаца, Персијанаца, Скита и Сармата. Њено филогенетско стабло овако можемо представити: Р1а(Y- ДНА)-З93 (распростире се од североисточне Европе до Азије), Р1а1а1б2 →З94 Р1а1а1б2а →Л342.2 (Средњи Исток) →Л657 (од Средњег Истока до Индије). Група Р1а се одвојила током последњег леденог доба пре 26500 година. За време последњег леденог глацијалног максимума (период од пре 26500-19000 година), ледена кора прекривала је већи део Северне Америке, северне Европе и Азије. Порекло Р1 зависи од распона генетског диверзитета, пронађеног у овим регионима. Сеобе из Азије у Европу су трајале пет миленијума; приликом сваког доласка новог становништва, стизали су нови варијетети хаплогрупе Р1а. Азија је тада имала знатно већу популацију од свих других насељених делова света; већа популација значи већу генетску разноврсност. Место порекла Р1а је централна Азија, са Иранском висоравни као средиштем, територија јужне Русије и Сибира, где је била доминантна хаплогрупа на северном и источном прото-индоевропском говорном подручју. Одатле је пенетрирала у области данашњег Пакистана, преко Авганистана и Балуџистана, до северозападне Индије и на Балкан, као место сеоба дугих пет миленијума, еволуирајући у индоиранску, трачку, балтичку и словенску језичку групу.

За Јамничку културу (око 3300 до 2500 година пре наше ере, везује се Р1б хаплогрупа и њене подргупе М269 и Л23 и у ископинама из тог периода она чини већину тадашње популацијекултура је касног бакарног и раног бронзаног доба, настала на југоистоку, у речним долинама Буга и Дњестра и региона уралских планина. По карактеру је била номадска са агрокултуром развијаном уз токове река. Одликује је препознатљива градња кургана (могиле, громиле, тулуми) и начин сахране. Јамна култури предходе две: Краљинска и Средње-Стошка. Краљинска се развила око петог миленијума пре наше ере, на реци Волги у области Саратова. Припада неолиту и бакарном добу, са специфичним тумулима (масовним гробницама) пропорција 30 пута 26 метара, прекривеним каменом. Овом кругу припадалe су следеће културе: Дњепро-Доњецка, Катакомбна и Срубна. Дњепродоњецка траје кроз пети и четврти миленијум, по карактеру ловачка, неолитска култура, новог каменог доба, распрострта на изузетно великом ареалу од северног дела Црног и Азовског мора, између Дњепра и Доњецка.

Катакомбна култура траје у рано бронзано доба од 2800 до 2200 година пре наше ере, обухватајући територију данашње Украјине. Погребна пракса обухвата спаљивање покојника уз уобичајену градњу громила/ могила. Овим културама блиска је лужичка, можда неоправдано приписана Словенима будући да, сем посредних веза, нема чврстих доказа да је њима припадала. Развијена је у касно бронзано доба (1800- 1200 г. пре н.е.), обухватајући просторе Црноморског базена, Каспијског мора и Урала. Ово је култура Скита, Сармата и Кимера у првом миленијуму пре Христа.

Лужичка култура настала је у касно бронзано доба (трајање од 1300. до 500 г. пре н.е.) на територији Пољске, Чешке, Словачке, Украјине и источне Немачке, повезана са утицајима са севера (Скандинавија), халштатском и Латенском културом. Спаљивање је доминантан погребни облик, пепео мртваца се одлаже у урне, сахрањивање се вршило у масовне гробнице (поља са урнама). Припадници лужичке културе баве се земљорадњом, сточарством, занатима и ловом. Преко Алпа мигрирали су у северну Италију. Носиоци ове културе били су Срби и Расени (Етрурци). Јержи Неуступни, археолог, доказује у својој књизи Преисторија света немогућност формирања ове културе од стране словенског етноса.


Прапостојбина Срба и Руса

Експанзија ових народа повезана је са вештом израдом бронзаног оруђа и оружја, употребом разних врста кола на точковима и дресуром коња за разне врсте активности. Таква врста друштвеног развоја доводи до стварања војне аристократије и брзих запоседања нових територија. У јужно-степским културама налазимо место богатог асортимана хаплогрупе Р1б1б док, шумско-степским пространствима, доминира Р1а и типична култура пругасте керамике. Трајала је од 2900 до 2350 г. пре нове ере, са почетком у касном неолиту и трајању кроз бакарно и бронзано доба. Назива се још културом борбених секира; оне, поред функције оружја, имају статусни симбол. Гробови су самачки, нема масовних гробница. Миграција Р1б, у централну и западну Европу, оставила је простор популацији са хаплогрупом Р1а, у јужној степи, за време трајања Катакомбне културе; уз културно прожимање, почиње процес језичке сатемизације индоевропских језика. Тако, Балто-словенска и индоиранска група језика користи исте сатемске изоглосе, присутне у Катакомбној култури; реч је о подели на кентум и сатемску групу индоевропских језика. У прву спадају италик, келтски, германски, хеленски и тохарски; сатемска се односи на балтски, словенски, јерменски и индоирански.

Бројна тестирања ДНА потврдила су постојање хаплогрупе Р1а1а у припадајућим узорцима Културе врпчасте керамике у Немачкој (2600 г. пре н.е.), тохарским мумијама (2000 г. пре н.е.) и, бројним узорцима узетих из насеља бронзаног доба насталих у Русији, Сибиру, Монголији и Централној Азији. Данас је Р1а најзаступљенија у европској Русији (45 до 65 одсто), Пољској (55 одсто), Бенелуксу (49 одсто), Украјини (43 одсто), Словачкој (42), Латвији (40), Литванији (38), Чешкој (34), Мађарској (32), Хрватској (29), Норвешкој (27), Аустрији (26), северноисточној Немачкој (23) и Шведској 19 одсто. Током времена, формирани су индо- европски народи чије стабло је подељено на германску, балтичку, словенску и индо-иранску грану.

Осврнимо се и на дело генетичара Анатолија Алексејевича Кљосева (4); свој обиман рад посветио је тражењу индоевропске прадомовине: „Одговор на питање прапостојбине Словена и Индоевропљана даје ДНК генеалогија. Помоћу ње, могуће је пратити кретања народа, следећи маркере у нашим ДНК. Ове маркере не могу асимиловати или прогутати други језици, културе или народи, како се то дешава хиљадама година, у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије… Чланови рода Р1а1 су са Балкана, настањивали су Полуострво пре 12000 година; после 200 и нешто покољења су избили на источноевропску равницу где се, пре 4500 година, појавио предак савремених Словена рода Р1а1, укључујући и аутора овога чланка.

Пет стотина година касније, пре 4000 година, они – Прасловени, стигли су до јужног Урала а, 400 година касније, су кренули у Индију, где сада живи око 100 милиона њихових потомака, чланови истрог тог рода Р1а1, рода Аријеваца. Аријеваца, зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци Праславена и њихових најближих сродника. (У њих Кљосев убраја Ските, Сармате и Србе.) Никакве асимилације хаплогрупе Р1а1 нити је било нити има, а малтене истоветни хаплотипови се лако откривају – идентични су словенским. Још један талас Аријеваца, с истим хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем хиљадулећу пре наше ере и, постали су ирански Аријевци.

Најзад, још један талас представника рода Р1а1 кренуо је на југ, допревши до полуострва Арабије, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт, УАР… Тамношњи Арапи, добивши резултате тестирања ДНК, запрепаштено гледају сертификат тестирања са хаплотипом и хаплогрупом Р1а1 – аријевском, прасловенском, индоевропском – назовите како хоћете, суштина остаје иста. Ови сертификати одређују границе ареала похода древних Аријеваца. Прорачуни указују на време тих похода – пре 4000 година. Дакле, реч је о Словенима. У даљем истраживању ћемо имати у виду источне Словене, људе из рода Р1а1, у терминима ДНК генеалогије. Наука, све донедавно, није знала како да их, у научним терминима, означи. Који их објективан, мерљив параметар објашњава? Заправо, питање и није тако постављано. На основу огромне масе података, што их је прикупила лингвистика, упоредна анализа језика – то су извесни Индоевропљани, Аријевци, дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им бреза, јасен, буква, знају за вукове, медведе, употребу коња. Сада је постало познато да су то људи управо рода Р1а1 коме припада до 70 процената становништва савремене Русије. Даље, на запад, према Атлантику, удео аријевског рода Р1а1 стално опада и, код житеља Британских острва, износи свега 2 до 4 процента. То смо питање расправили. А Индоевропљани, ко су онда, они?

*

Одреднице:

(1) – У молекулској еволуцији, хаплогрупа (од грч. απλούς, хаплоûс, „једнострук, сам, једноставан“) је група сличних хаплотипа који имају заједничко порекло на шта указују исти једнонуклеотидни полиморфизами (СНП) у оба хаплотипа. Пошто се хаплогрупе састоје од сличних хаплотипова, могуће је предвидети хаплогрупу из хаплотипа. СНП тест се користи за потврђивање хаплогрупе. Оне се означавају словима алфабета. Ознаке подгрупа имају додатне алфанумеричке комбинације, на пример Р1б1. Хаплогрупе Y-хромозома и митохондријске ДНК имају различите ознаке.
У људској генетици, најчешће се изучавају Y-хромозомске (Y-ДНК) хаплогрупе и митохондријске ДНК (мтДНА) хаплогрупе. Оне се могу користити за дефинисање генетичких популација. Y-ДНК се преноси искључиво са оца на сина, док се мтДНА преноси мајчином линијом, са мајке на потомке оба пола. Ни једна од њих није подложна рекомбинији, тако да се Y-ДНК и мтДНК мењају једино услед случајних мутација у свакој генерацији, без комбиновања родитељског генетичког материјала.

(2) – Филогенетска стабла данас се граде углавном на анализи сегмената гена појединих врста. При томе се израчунавају дужине појединих сегмената истог гена (или евентуално истих гена) одређене врсте и користе се сличности и разлике за изградњу стабла.

(3) – Култура терамаре (terremare) добила је назив по црној боји земље насипа њихових насеобина које су служиле за пољопривреду, док је вилановска култура донела обраду метала на Апенинско полуострву, као и кремирање мртвих и њихово чување у земљаним посудама (урнама)

(4) – Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биологије Харвардског универзитета. У СССР је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Данас живи у Њутону, Масачусетсу.

*

Литература :

Миодраг Милановић: Везе Руса и Срба у раној историји

Фото галерија

(I)

Извор и назив дела :
СКИФЫ Строители степных пирамид
Автор: Райс Тамара Тэлбот
Жанр: История
Год: 2009
Язык книги: Русский
Название печатной книги: СКИФЫ Строители степных пирамид
Переводчик: Л. А. Карпова
Издатель: «Центрполиграф»
Город печати: Москва
ISBN: 5-9524-0450-2
Линк за књигу

(II)

Извор и назив дела :
Наслов : The Golden Deer of Eurasia: Scythian and Sarmatian Treasures from the Russian Steppes : the State Hermitage, Saint Petersburg, and the Archaeological Museum, Ufa
MMC (Series)
Аутор : Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.)
Уредник : Joan Aruz
Издање : илустровано
Издавач : Metropolitan Museum of Art, 2000
ISBN 0870999591, 9780870999598
Дужина : 303 страница
Линк за књигу

Аутор: Миодраг Милановић

СКИТИ (The Scythians) II
СКИТИ (The Scythians) III