СКИТИ (The Scythians) II
Везе Руса и Срба у раној историји
Срби и Руси на палеогенетској карти Сеобе крећу са Балкана Из горе наведеног, неминовно следи да су Индоевропљани – то и јесте древни род Р1а1 – Аријевци. Онда све или, у сваком случају много тога, долази на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, те ширења људи истог рода по читавој Европи, а одатле и појављивање индоевропске групе језика, пошто је то заправо њихов, аријевски језик, или његова наречја и појављивање иранских језика индоевропске групе, пошто то и јесу аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, ирански језици појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – онда не после, већ су постали резултат доласка Аријеваца у другом миленијуму пре наше ере. Прикупио сам хаплотипове 25 маркера (1) рода Р1а1 из свих земаља Европе и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације и време када је тај предак живео. Испоставило се да је, у готово читавој Европи, од Исланда на северу, до Грчке на југу, заједнички предак био исти. Другим речима, потомци су своје хаплотипове, као штафету, преносили сопственим потомцима, по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине Индоевропљана и прапостојбине Аријеваца – испоставиће се да је то територија Балкана. И то не просто Балкан већ, конкретније: Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал распростирања најстаријих хаплотипова рода Р1а1, доба када је живео наш прапредак – на њега указују најстарији, највише мутирани хаплотипови од пре 12000 година. Тачније, пре 12200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности, у толикој давнини“. Прото-ирански језик припада народу Аријеваца, поменутог у рукописима Ригведе и Авести. Ригведа је настала у касно бронзано доба (1700- 1100 година п.н.е.) и представља колекцију химни. Писана је санскритом, најстаријем индоевропским језиком, организована у десет поглавља названих мандалама. Ригведа је повезана са културама Андроново и Синашита-Петровац (2200 – 1600 г. п.н.е.) Била је прва култура бронзаног доба Индоевропљана насељених на западу Урала. Они су успели, захваљујући примени борних и транспортних кола, утабати пут до пространих равница Централне Азије и њених пустиња, освојивши рудама богате планине Алтаја. Свети текстови зороастеризма своје корене имају у Синташта-Петровка култури (2100- 1750.г. п.н.е.), Простирала се од реке Волге и Самаре, све до севера данашњег Казахстана и западних делова Оренбурга. Припада раном и средњем бронзаном добу, са свим карактеристикама Јамна и Катакомба културе. Њен јужни крак претрпео је утицај Мајкопа распростртог од горњег тока река Дона и Волге, Урала и територије Полтавка културе, све до Сирије. Арапски путописац и историчар Ал Масуди, помиње планину Ел Ариј, између Меке и Медине, као део планинског масива Сирије. Аријевци су, за релативно кратко време, овладали Централном Азијом, од Каспијског мора до Сибира и Тиан Шана у Кини, организујући велике миграције, пљачкашке нападе, развијајући, успут, трговину. Ширили су се брзо, захваљујући употреби неколико врста кола на точковима (од борбених до транспортних), савршеном оружју и стратешко- тактички вођеним ратовима. Заузели су рударски регион Бактрије-Маргијане, простора на граници Туркменистана, Авганистана, Узбекистана и Таџикистана. Бакар је интензивно експлоатисан на Уралу, прото Индоиранци Синашта-Петровка културе, извозили су га, у огромним количинама, на Средњи Исток, Сумер и Месопотамију. Највећа налазишта и ресурси су били у долини реке Сарваш (Сарабшан), где су прве рударске колоније основане још у Тугају око 1900.г. пре н.е. где је вађен коситар у рудницима Карнаба и Мушистан. Коситар је био изузетно цењен током касног бронзаног доба јер је од њега прављено разноврсно оруђе и оружје, много квалитетније од дотадашњег, начињеног од арсенске бронзе. Први насељеници У XVII веку пре н.е. Аријевци су населили доњи ток реке Аму Дарје. Биле су то комуне фармера; ради бољих приноса, наводњавали су поља. У XVI веку пре Христа, древни утврђени градови Маргијана-Бактрије су напуштени, преплављени мигрантима са севера. Индо-иранске миграције напредовале су ка Хиндукушу, Пакистану и Балоџистану (југозападни део Пакистана). Век касније, настаниће се на индијском потконтиненту, на северозападу Индије. Ове сеобе потврђене су не само генетским истраживањем већ и бројним археолошким доказима, артефактима и писаним изворима. Услов без кога се не може, услов свих територијалних запоседања, биле су борне кочије, изврсно оружје и војна аристократија. Она ће основати потоње моћне државе и велике градове, попут хититске државе Митан у северној Сирији и југоисточној Анадолији, или субарску Асирију. У том времену, развијају се централно азијске култура, под доминантним утицајем Индо-иранаца знаних као Андоново видокруг. Трајаће до 800.г. пре не. Култура Андоново видокруга, била је у пуној расцветалости између 1800-1400 године пре Христа на просторима западне Азије и Сибира, захватајући и околни простор, у извесној мери. Подразумевала је две поткултуре: Алакул (1800. – 1400.г. п.н.е.) и Федорово (1700. – 1300.г. п.н.е.); ове културе одликује изузетно развијена металургија, израда оруђа, оружја и бројних уметничких предмета. Карактеристични су погребни обичаји и сахране у дрвеним гробовима (подземне просторије таваница подупртих гредама), честих у степи јужно од реке Пањ (Oксус). Меди, Парћани и Персијанци, баштиници андроновске културе, преселиће се на Ирански плато око 800.г. пре н.е. Они, који су остали у Централној Азији, биће запамћени у историји као Скити, док су потомци Јамна културе, насељени у понтско- каспијској степи, остали записани, у грчким и римским писаним изворима, као Сармати. Једно од сарматских племена носи сербско име. Индоиранске миграције резултирале су високом учесталошћу хаплогрупе Р1а у јужној Азији, Ирану и индијском потконтиненту. Најчешћа фрекфенција, око 65 одсто, пронађена је у кластерима из Киргистана, Таџикистана и северног Авганистана. У Индији и Пакистану, Р1а се креће, у популацији, између 15 и 50 посто, зависно од етничке групе, региона и касте; присутнија је на северозападу, док је занемарива на југу, дравидском говорном подручју. Преко 70 процената браманске популације (највиша каста хиндуизма) поседује ову хаплогрупу. Кад говоримо о Балкану, ниједан део Европе није доживео толико инвазија као он. Први Р1а насељеници појавили су се око 3200.г. пре н.е. и припадали су култури врпчасте керамике. Они су протерали из Подунавља припаднике Винча културе. Потом, у два века (XVI и XV столећу пре наше ере) долазе Микењани па Скити и Трачани. Око 1200.г. пре н.е. на Балкану су Сигини и Илири. Сармати продиру, у неколико таласа, од првог века пре н.е. до четвртог века нове ере мешајући се са домородим становништвом. У питању су племена Јазига, Анта, Алана и Роксолана. Након њих долазе Срби, Хуни, Авари и Бугари (око 600.г.) и, најпосле, Мађари. Мада, Срби долазе раније, номиновани као Илири и делови народа Сармата. Такође и са ранијим придошлицама, Сигинима, имају рођачке везе. Сви ови народи потичу из разних делова евроазијске степе, између источне Европе и централне Азије, те је томе узрок висока стопа СТР диверзитета пронађена у балканској хаплогрупи Р1а. Због тога није могуће, са сигурношћу, пронаћи етничко порекло сваког Р1а варијетета јер је, било који варијитет те хаплогрупе, повезан са неким од бројних племена из евроазијске степе, у једном одређеном историјском моменту. Поготово се то односи на Србе прво номиноване као Сурбе, Сурфе, Сорабе, Сармате, Споре (расејане) и, најпосле – Србе. Регија Бористена у данашњој Русији захвата огроман простор на коме је легендарни скитски краљ Колаксај, заједно са својим синовима, организовао своју владавину. Од старине, позната су два Бористена, према Птолемејевој Географији. Херодот, отац историје, овај предео описује крајње негостољубивим, пустим, хладним и необично тешким за живот. Ово је територија где су се потомци древног скитског краља населили и широко распрострли у VII веку пре Христа, како пише Јорнанд, готски историчар. Њихов први долазак пада у годину 1514. пре наше ере, како бележи Херодот. Народи са Бористена Древни становници са обала Бористена, пра-становници данашње Русије, били су Келти и Кимери. Неколико векова касније, на ове територије долазе грчка племена: Бористени, Хализони, Агриколе и Калипиди. Они ће култивисати земљу и цивилизовати је, оснивајући колоније и правећи погодне луке, ангажујући се у трговини, развијајући живи поморски промет са матицом. О овим племенима детаљан извештај даје Диодор са Сицилије. Сармати тј. Срби, њихове комшије, подижу на ушћу реке Бох у Бористен, древни храм Цер, недалеко од насеља Бористен, коме Грци дају име Олвиополис. О честим чаркама и борбама грчких колониста са Сарматима, поред Апијана, пише и Диодор са Сицилије. Ипак, многи појединци и фамилије су опстали након ових сарматских револуција. Херодот наводи имена народа што напустише простор уз Дњепар, испод пустиње Геро, преко пута Кијева, где са својим стадима лутају номадска племена Скита. То су Антропофази, Меленхелени, са градом Черниговом, Гелони и Будини. Име Одина, бога-законодавца код Скандинаваца, произилази од назива Будина или Водина. Долазак словенских племена, у регију Бористена, пада у први век када почиње њихово мешање са староседеоцима и осталим народима. Као поданици Босфорског краљевства, плаћају данак Митридату. У њиховом суседству живе племена Алана, Острогота и Бугара. Словени подижу изузетно значајно утврђење Саркел које ће, 900. године, освојити Печењези о којима пише Дитмар у својој Хроници. Племе Пољана заузело је Малу Русију, одакле је кренуо њихов убрзани марш против Грка. O етимологији њиховог имена писао је Нестор, додавши да су пољски Косари и Пољани, оснивачи Кијева, пореклом били Сармати. Ово сарматско племе не треба бркати са Пољанима насељеним на обалама Дњепра; они су, старином Словени, суседи сербског племена Дрвљана (Древљана), чије име долази од речи дрво и означава становнике шумских предела. Дрвљани су име добили у Лужици, од стране тамношњих становника. Главни град им је био Дрвобан на чијем пепелу је, после сукоба Срба и Германа, никао данашњи Герлиц. Најоргиналније име Древљана се сачувало у називу града, недалеко од Луненбурга, по имену Drawehn; немачки извори га бележе и као: Drevener, Drawanen, Drewjanen. Домовина Дрвљана је био хановерски Wendland и сам град Хановер, данашњи центар СПЦ за Западноевропску епархију. Зборник Смиља Дабижова Василија из 1344.г. наводи три древљанска сербска племена која су, 641. године, дошла у данашњу Црну Гору, у област Плава, под Комовима. Овај зборник пронађен је у манастиру Ћићево крај Андријевице. Дрвљани су се граничили са кијевском облашћу. Главни град, управно и трговачко средиште, им је био Коростен или Новопољ. Друго, важно средиште, био је Овруш или Олег. Нестор нас извештава и о племену Дуљеба, пишући о етимологији њиховог имена, наводећи доказе тврдњи како је у питању једно од бројних словенских племена. Живели су у ареалу реке Буг и по њој добили име Бужани. 619.г. водили су рат са Аварским Каганатом. Племе Волињана, које је са Пољанима и Дрвљанима учествовало у каснијем настанку украјинске нације, у петом веку пре н.е. насељавало је обале реке Неве, одакле су се проширили на мочваре Полезије, у северном делу Волиније. Древно име Волиније било је Олијум. Јорнанд помиње и име Овим. Њихово име не треба доводити у везу са бугарским, како истиче историчар Муратори у Историји Италије за годину 489. Ова област се називала Припјат или Трипјат, јер њоме тече више од 15 река што се уливају у једну. Племе Гота је пристигло у ове крајеве у другом веку, по налогу краља Филимера. Улфила, готски првосвештеник, са дозволом императора Константина ΙΙ, преводи на готски језик четири Јеванђеља, године 367. На Припјату ће Готи направити бројне прелазе преко река, половину на југу и исто толико на северу. Захваљујући овим прелазима, прешли су Припјат, поразили племе Спала и несметано наставили свој продор ка Азовском мору. Будини и Неури Племе Неура и Будина, индиректних предака данашњих Руса, носи сва обележја припадности словенском етнукуму. Херодот пише: „Неури имају скитске обичаје. За време једног поколења пре Дарија, морали су да напусте своју земљу због змија. Многи су се гмизавци појављивале из њихове земље, а још више их је упадало споља, из пустиње, док нису били присиљени да напусте земљу и населе се међу Будине. Изгледа да су сви ови људи чаробњаци јер Скити, па и Хелени, настањени у Скитији, причају да се сваки Неур једанпут годишње претвара у вука а затим поново добија свој првобитни облик. Мене нису могли у то да увере, али они упорно тврде да је то истина, па се чак и заклињу“. Древна, митолошка веза између вука и натприродних сила позната је и нарочито заступљена међу северним и балканским Индоевропљанима. Стога, постоји довољно разлога да се, у словенској језичкој групи, реч volhvi (од старије *ulqusu-), волхованије (волшебност, чаробњаштво), препозна као коренска именица са значењем род па би ова, идиоглотска сложеница, значила вучији род. На том путу треба тражити порекло прича испричаних оцу историје у Трипољу. Враџбинама и пророчанствима, бавили су се и кимеријски колонисти у Кампинији, познати као вешти рудари, пристигли на Апенинско полуострво преко Балкана, дунавским путем. Вук је тотемска животиња код Срба и Словена, божански симулакрум култа предака, териоморфна теологија древног сербско-словенског представљања божанских епифанија, како пише Веселин Чајкановић.(2) Занимљиво да вука, као тотемско божанство, налазимо и код древних Аинуа, првих белих насељеника на јапанским острвима. На вука, као тотемску животињу, подсећа и песник Вергилије: «Ове ми чаробне траве, у Понту сабране, Мерис је дао сам – у Понту голема множина их расте. Често Мериса видех где у шуми се крије, претворен травом у вука где душе из гробова зове и жито посејано на поља друга премешта». Симболика вука уграђена је у религију, очувана у оскудним и слабим цртама, док још увек постоји аутентичан мемофонд са веродостојним подацима у усменим предањима и фолклору. Име Будини потиче од словенског апелатива бити будан у смислу спреман. Херодот извештава о бројном племену народа веома плавих очију, риђе косе – подижу куће и граде храмове од дрвета. Староседеоци су, аутохтони, занимањем сточари; хране се хлебом и баве повртларством. Неури и Будини су гостољубиви, славе бога Диониса и вешти су у грађењу бродова и изради оружја од метала. Шафарик је њихово порекло сматрао виндским, односно сербским. Птолемеј, у Географији, пише: „Опет, између Пеукина и Бастарна су Капријани изнад којих су Гебини и Будини“. Помиње их и Помпоније Мела, наводећи како Будини настањују древне градове. Будине и суседна племена, набраја Плиније: „Од Тафриса се даље протежу, наслоњени на Аухете: Неури код Бористена (Дњепра), Гелони, Тусагети, Будини, Басилиде и Агатирси плавичасте косе“. Египатске, грчке и римске извештаје, допуњава Амијан Марцелин, делом Res gestae. Марцелин је био у служби код главнокомандујућег римског војсковође за југоисток, императора Јулијана Апостате, са средиштем у Сирмијуму, имаjући времена на претек за упознавање друштвено- политичке ситуације у том делу Царства. Марцелин, војник од двадесете године, рођен је око 330.г. Пратећи дугогодишњи поход свога цара, марљиво је бележио догађаје уз пригодне коментаре. Написао је Res gestae око 395. године, у миру своје римске виле, као поштован и врло уважен грађанин. О Неурима ће забележити: „Међу њима, Неури бораве у Средоземљу, окренути суседима ка северу. После њих су насеља веома срчаних Будина и Гелона; ови, врло ратоборни људи, кад заробе непријатеље своје, скидају им кожна одела и од њих удешавају хаљине за себе“.
Фото галерија
Краљевски Сармати
Од Кијева се, између источних Карпата и Дњепра, протеже простор тзв. Трипољске цивилизације, неспорно словенске и потврђене археолошким налазима где, у првој половини X века, Порфирогенит смешта и део сербских племена. Понтско-карпатски Неури најстарији су Словени ове простране области; према разазнатим деноминацијама, ту спадају и старосербска племена. Са Трипољем, културно је повезана лужичка област, од XII века пре наше ере, као и Закавкаска, преко полихромне керамике. На овом простору Херодот, поред Неура, помиње Кимерце и Сигине, племе насељено преко Истера: „Једини, за које сам био у стању да дознам да станују преко Истера, јесу људи именом Сигини, што се одевају као Међани. Коњи истих, длакави су по целом телу и до пет прстију дугачке длаке, мали и тупоглави, одоздо извинуте њушке, не могу носити човека; кад су упрегнути у кола, брзи су те се, стога, зато и користе. Земље Сигина протежу се све до насеља Енета на Јадрану. Казују да су напустили Медију, а како то урадише, нисам у стању да објасним јер би све то могло да настане у дугом временском раздобљу. Племе тзв. краљевских Сармата, по изласку из Азије, у III и IV веку, влада племенима на Тауриди, у склопу вишенационалног Босфорског Краљевства. Један од најутицајнијих сарматских краљева био је Гришко Оровић; његова одлично организована коњица успешно се супростављала римским трупама, како извештава историчар Зосим.(7) Под сарматским владарима, ово краљевство ће, како-тако, одолевати све до велике војне Константина Великог од 319.г. до 322. године. Нешто касније, Краљевство Босфора ће задесити грађански рат, побуна племена на Херсонесу. Непријатељства и мир ће се смењивати све до 344.г. када Сауромата IV, у двобоју, побеђује Фарнака, вођу Херсонита. Победа је значила мир и пристанак побеђених да краљу плаћају редован годишњи данак. На политички статус није утицао пораз од Гота исте, 344. године. Да Готи потпуно не поразе Сармате, помогао је Константин Велики са својом војском од 300.000 ратника. Сам поглед на ову војну силу одвратио је Готе од саме помисли на борбу. Утеху побеђенима донело је републиканско уређење на Херсону и проглашење зависне републике Херсон. Касније ће, многе способне сарматске војсковође, предводити римске трупе: «Многобројне сарматске вође ставиће се на чело римских трупа», пише Еузебије у Константиновом житју. Сармати ће имати проблема са Квадима, на реци Март, мораће се тактички повући, препуштајући им пљачкање римских провинција. Сарматима су дуго времена владали Меленхелени, племе краљевских Сармата, наметнувши им своја веровања, обичаје и уметност. У уметности превладава тзв. скитски животињски стил; ово име је добио јер му је главна тема било приказивање животиња: лавова, јелена, медведа, дивокоза и коња. Њихов главни град био је Чернихов (Црнуће) удаљен око 700 врста од обале Азовског мора. О њима пише Херодот: „Један део њих станује око реке Дон. Ту су бројнији у односу на оне чији је дом у регији Северне Скитије. Осим Меленхелена, ту нема ниједног другог народа, јер је тамо крајолик мочваран и пустињски. Воде Медитерана удаљене су од народа Меленхелена чак 700 врста напорног марша“, казује Херодот. Нићифор Грегора, Чернихов назива главним градом црне Русије, алудирајући на његово име. Митридат, краљ Понта (Краљевство на Босфору), ујединио је племе сарматских Јазига са Аланима и Роксоланима, кренувши у Европу где је водио ратове против Скита и Рима 81.г. пре н.е. Јазиге или Језици у изворима се још именују јасима или Јашвингама, док су Алани себе називали Сербоима. Племе Меленхелена помиње Јован Рајић у својој Историји: „Када је на Западу царевао Хонорије, у његову земљу су упали варвари. Ко су они били и како се то збило, биће сада испричано. Раније је готских племена било много, а и сада их је много но, највећи и најзначајнији међу њима, били су Готи, Вандали, Визиготи и Гепиди. Раније су се, истина, називали Сауроматима и Меленхеленима. Неки су та племена именовали Гетима. Сви ти народи, како је речено, разликују се једни од других само по имену, но у свему осталоме они су слични. Сви они су беле пути, имају русе косе, високи су и лепог изгледа; код њих су исти закони и исповедају једну те исту веру. Сви су аријанци и говоре једним језиком, тзв. готским; како ми је речено, у древности су били једно племе, но потом су почели да се називају на разне начине: по именима оних који су им били вође. Тај народ је, од древних времена, живео на тој страни Истра. Затим су Гепиди заузели земљу око Сигидуна и Сирмијума, где они пребивају и у моје време“. Долазак Косара-Хазара Сарматско племе Косара (Хазара), долази и учвршћује се у Каспијском базену од године 212. до 375.г. Своја насеља прошириће дуж целе Црноморске области до 552.г. како пише Диодор са Сицилије. Главни градови постају Астрахан и Балангиар. Из Азије, где им је главни град био Амал, предузимаће европске походе све до осмог века; војно- политички ће потпуно нестати до 1016. године. О животу Косара и њиховим обичајима, између осталог,пише арапски географ из деветог века, Масуди. Његове белешке објавиће гроф Чаки у Паризу 1778.г. Наслов белешки је Извештај из Амала и чувају се у Паришкој библиотеци. О њима ће опширније писати и Константин Порфирогенит, ромејски цар. Као покорено становништво, живеће у Азији до XIII, XIV века. Косари из Азије, плаћаће данак Ромеји све до 701. године, када је са трона збачен Јустинијан II. У вазалном односу према Ромјеском царству остаће до 945.г. 318. године, судариће се са Хунима, на Црном мору. Један део Косара ће им се придружити, у грандиозном походу на Европу 375.г. Тада ће Косари стићи и до Србије. Покрајина Косово је по њима добила име. 448. године, савез многих племена, се учвршћује крунисањем Еле, једног од Атилиних синова за косарског краља. Косари ће, узнемиравани од суседних племена и из предострожности, подићи, на Кавказу, дугачак одбрамбени зид, чија ће се градња протегнути од 531. до 579.г. У свој највећи европски поход Хазари ће кренути 627.г. Исте године, склопиће савез са Ираклијем и, заједно са ромејским трупама, учествоваће у рату против Персије. Косари ће постати становници Берзилије, данашње Литваније. Изузетно војно организовани, шириће своја насеља, даље на југ, од године 624. Тек од 1320.г. Косари ће бити поданици војводе од Литваније, временом се претопивши у Литванце. Такође, постају савезници Авара и, са великим војним одредима, уз обећану плату и удео у пљачки, учествоваће у аварским паневропским походима. Окупираће Пољску и територије сербских племена Вјатића и Радимића, у земљи Венда, како пише Нестор. Године 680. племе Косара је на врхунцу – контролишу широке територије између Црног и Каспијског мора, и шире, на све четири стране света. На овој територији, имаће девет покрајинских савеза, организованих у жупаније. Успешна војна на Тауриду отпочеће 683. године; 720. године, када су били на врхунцу моћи, ромејски цар Леон тражи косарску принцезу за жену своме сину. Од 790. до 811.г. они ће свој утицај проширити на запад, како наводи Аноним, писар на двору мађарског краља Беле. Стратешки, изузетно важну тврђаву Саркел, поново ће обновити на Доњецку, између 860. и 864. године. Ово изузетно важно утврђење пашће у руске шаке 965.године. 1224. спалиће га и опљачкати Татари приликом инвазије на тзв. Малу Русију. Под краљем Иваном Васиљевићем, Козаци (Косари) ће обновити своје домове. Косари са Дона и они са Дњепра удружиће се у 16. веку под заједничким именом Козака. 858.г. Косари примају хришћанство. Крајем IX века, допустиће Угрима, њиховим вазалима, преузимање управе над Мађарском. 896.г. за краља је, њиховом дозволом, изабран Арпад. Недуго затим, избила је побуна, предвођена племеном Кабара, против новоуспостављеног краљевства. Кабари, словенско племе са Кавказа, опколило је насеља Косара у том региону но, побуна ће бити брзо угушена. Ово племе било је присиљено да се исели и врати у Азију; њихова насеља преузели су Косари. У Мађарској ће се војно- политичка доминација Косара наставити све до 948.г. Сармати-Черкези Опадање њихове моћи, растегнуте на широком географском простору, кренуће поразом и њиховом окупацијом од стране блиског народа, Козака или Черкеза, све до времена када ће се формирати као јединствена нација. Сармати Керкети или Черкези преци су Козака са Дњепра, како увиђа Плиније: «Сармати, са врхова Кавказа, знани су као Керкети са Кубана». Страбон пише: «Више знани као Меоти, Керкети». Етимологија речи Козак (Казах) указује на племена скитских планинаца. По Казасима ће њихова земља добити име Казахстан. У Курску ће, 1282. године, бити основана велика колонија Черкеза. Њена изградња координирана је под палицом гувернера Канијева. Козаци са Дњепра и из Украјине биће под влашћу Руса до 1667. године са широким правима аутономије. Он ће основати и нови Черкеск, град на Дњепру. Први је био изграђен на реци Дон. У Пољској, у области Запорожја, број становника козарског порекла ће се повећавати. У пољској историографији улога Косара-Козака се проучава од 1515.г. Сигисмунд I, држећи до њихових војних услуга, доделио им је запорошку земљу, сам потичући њихово насељавање; били су одани, војници вични ратовању и ратним лукавствима. 1557. године, пољски принц Димитрије Вишњовечки, изабран је за козачког атамана – великог генерала. Он је, потицан од Сигисмунда, формирао јаку војску 1562. године. Идуће лето је прегазио Влашку, носећи се идејом да нападне Константинопољ и ослободи га турске власти. Армију Козака, у служби Пољске, прошириће и изврсно опремити краљ Етијен, ступивши на престо године 1576. Такође, дао им је земљу и град Тречимиров. Козаци ће вршити и један вид државне службе налик милицији, сличан служби Скита у античкој Грчкој. Овај вид организације, Козаци ће пренети у своју престоницу на Дњепру. На овој реци саградиће, 1572. године, трећи истоимени град, Черкеск-батај, на новој локацији и нешто вишем терену, у односу на стари. Изградњом новог града, њихови свештеници ће прихватити целибат, кога су се одрекли неколико столећа раније. Уз доста проблема, нова црква биће освећена тек 1811.г. Иако су имали под Русијом широку аутономију, Козаци ће често испољавати велико незадовољство; побуне ће пратити страшна разбојништва. Велика побуна водиће се против краља Петра Великог. Након победе над краљем Француске Шарлом XII, код Плтаве 1709. године, Петар ће побуну угушити до корена; главни организатор звани Мазепа и виновници ће побећи, ставивши се под заштиту Турске, на острву Олеш. Но, 1733. године, отпадницима ће бити опроштено и они ће се вратити под окриље мајчице Русије, за време владавине императорке Ане. У војевању против Турске, 1787. године, поново се исказују као ненадмашни борци; као награду, добиће острво Таман 1790.г.
Одреднице :
(1) – Маркери су дефинисани сегменти ДНК са познатим генетским особинама. (2) Веселин Чајкановић (Београд, 28. март/9. април 1881 — Београд, 6. август 1946) је био професор Универзитета у Београду и српски историчар религије. Литература : Миодраг Милановић: Везе Руса и Срба у раној историји (I) Извор и назив дела : Толочко П.П., Мурзін В.Ю. Золото степу. Археологія України (1991) Автор: Толочко П.П., Мурзін В.Ю. Видавництво: Інститут історії НАН України Кількість сторінок: 440 Линк за књигу (II) Извор и назив дела : Gold der Steppe: Archäologie der Ukraine Broschiert – Juli 1996 von Renate Rolle (Herausgeber), Michael Müller-Wille (Herausgeber), Kurt Schietzel (Herausgeber) • Broschiert: 439 Seiten • Verlag: Wachholtz; Auflage: Erste Auflage 1991 (Juli 1996) • ISBN-10: 3529018414 • ISBN-13: 978-3529018411
Аутор: Миодраг Милановић
|
|