СРБИ - СЕМЕ НАРОДА

СРБИ - Спори / Σποροι

(Σποροι) Serb, (Σκλαβηνοι) Selavini (*Ανται)[1] Antes
(Семена) Србин, (Склавинија) Селави (Ант) Анти

Текст у фокусу, стране 54, 55, 56 :

"Укупно име Спори/Σποροι под којим Прокопије (Procop. III, 14.**)[2] подразумева Славене/Σκλαβηνοι и Анте/Ανται (Σκλαβηνοι και Ανται, οι υπερ ποταμον ιοτρον ον μαχραν τμς εχεινιη οχης ιδρυνται Ι,27), само по себи даје објашњење, и као такво схвата га и прихвата, како он, тако и неколико других научника.

Име Спори у сваком случају је идентично са славенским народом под именом Срб – Србин. Прокопије ово име узима као старо име, и као такво се користи за локална имена људи, али је и заједничко име за народ Срба (Triballi s. §. 9. ~ Σαυαροι ~ s. §, 14, Plin. VI, 7, Serbi*).[3] Ptolem. V, 9. **)[4]... Код Птоломеја стоји записано име Срби (Σερβοι) у азовској (Азовско море) Сарматији. Постоји и запис у минхенском манускрипту са краја I. века, из манастира Св. Емерама у Регенсбургу, где стоји записано име Зеривани – Срби (Zerivani (Serben), које је укупно име за све Славене***.[5]

О етимологији речи Срб неки научници нису у сагласности; међутим, изгледа да немамо било какве потешкоће у вези имена, речју Σποροι (то су вероватно Јорданесови "Спали"/ „Spali", [c. 4. припадници народа Спала\ који живе у средини, између Балтичког и Црног мора). Ово нас доводи до славенске речи "Сјевер/Sjewer" (Добровски Институције и т. д. Беч 1822. стр. 26 у. 295) "на северу/ der Norden." (Само се дијалектички разликује од литавског "сзауре/szaure)."(Метатеза.)

Корен речи СБР (Спори/Σποροι - Прокопије, Северани – Нестор, Саварои/Σαυαροι Птолемеј = Трибали) је затим трансформисан током времена у СРБ. Није моје да тражим тако нешто у устима Грка као што је то чинио Каспар Зеус/ Kaspar Zeuß, али, као што се види из горе наведеног, довољно показује да су све то сами Славени.

Добровски****)[6] је након што је стопу по стопу, проучио све славенске дијалекте, није успео пронаћи налазе за порекло речи Срб).

Каспар Зеус (Немци и њихова суседна племена, Минхен 1837.) кокетирао је у игри са својим хипотезама о речима Спори/Σποροι и СРБ. (страна. 67 види напомене), од Σποροι желео је да преузме Јорданесово корумпирано "Спали", а то је уствари идентификација са "Spol" која је у композицијама (на примеру са пољским "spólbrat" (ру. – собрат, серб. – сабрат, брат) итд, што није исто са "spolbrat"( Spólbrat, wsólbrat, m. собратЪ, сотоваритЪ, Dritbruder, m.; сведенный братЪ, salbruder, Stiefbruder, m : braterstwo, n. собратство, Dritbrüdeschaft, f. серб. – братство, сабратство, сабраћа (( како је Зеус мислио, па чак и "spol" (компа̀њо̄н m ‎(латински изговор kompànjōn, серб. – ортак, друг у неком послу; друг, пратилац, сарадник; konpanjon. (fr.) није исто што и "Spót" - место ) са "колективним" средством, (с.58) које је склоно имену "Σποροι"/Спори, суштинска је трансформација у изговору код Грка, из које произилази, коначни превод СРБ. 

Максималнo чудно, тако чудно и бесмислено је његово извођење речи "Срб" из готске речи "hvairban" (—„vandjan", „vertere") и изведено у "hvarbon" (—"вандалон", "вугари/"hvarbon" (—„vandalon", „vugari" = љутња", љутити борци – прим.прев. - Љутићи). Такође изведеница из грчке речи "τρεπο"(серб. - дозволити) за њу би свакако ишла и увек једна промена? Али шалу на страну, јер колико учености и поузданости његова књига одаје, и колико се у целоме мора ценити и поштовати као драгуљ, иако сад више лексиколошки, за немачку историју, толико са друге стране Зеус (?) у свом етимолозирању испада врло смешан.

Ромејци, као нпр. Constantinus: .De administrando imperio XXXII, изводе, као и понеки учењаци после њега, реч Срби, Serblii, Σερβλοι, из латинског " servi "; Антон; "Прве линије покушаја о старим Славенима", 1r Thl., хоће да изводи Срб из Серп; руски, (прим. прев. Овде се ради о дугом слову С) Ссерп: доњелужички, "Sserb": горњелужички, "Srb": бохемски, "sierp": пољски, "srp" (старослов. срп, серп, Добровски стр. 454), дакле прилично себри, прилично ПАОРИ.

О варијацијама речи Срб, Šafarik Slow. Starož. 1837. р. 14S, 149 ff"

(нем.)

(Σποροι) Serb, (Σκλαβηνοι) Selavini (*Ανται)[1] Antes

"Der Gesammtname Σποροι, unter welchem Procop. III, 14.**)[2] die Σκλαβηνοι und Ανται (Σκλαβηνοι και Ανται, οι υπερ ποταμον ιοτρον ον μαχραν τμς εχεινιη οχης ιδρυνται Ι,27) fafst, erklärt er selbst durch und nach ihm ebenso mehrere Gelehrte.

Σποροι ist jedenfalls identisch mit dem Slawischen Volksnamen Serb, Srb., Procop. nimmt diesen Namen als einen alten το παλαιον… εχαλουν) an und als solchen bewährt er sich nicht allein in Lokal (Triballi s. §. 9. ~ Σαυαροι ~ s. §, 14, Plin. VI, 7, Serbi*)[3]. Ptoleiii. V, 9. **)[4] im asiatischen Sarmatieii Σερβοι),ja es nimmt das Münchner Manuseript (aus dem Kloster St. Emmeran zu Regensburg am Ende des 1 (ten Jahrhunderts) die "Zerivani" (Serben) für das Urvolk uller Slaven***).[5]

Über die Etymologie des Wortes "Srb" ist man gar nicht einig; mir scheinen jedoch alle Schwierigkeiten bei diesem Namen durch das Wort "Σποροι" (wahrscheinlich das Jornandische „Spali" [c. 4. ad gentem Spalorum\ in der Mitte zwischen der Ostsee und dem schwarzen Meere) wegzufallen. Dieses fübrt uns auf das slawische Wort "Sjewer" (Dobrowsky Institutiones etc. Wien 1822. p. 26 u. 295) „der Norden." (nur dialektisch von dem lithauischen szaure verschieden).(.Metathesis.)

Das Wurzelwort "Sbr" (Σποροι Procop. Sjewerane Nestor. Σαυαροι Ptolem. Triballi) hat sich dann mit der Zeit in "Srb" umgestaltet, nicht etwa wie Zeufs meinen möchte, p. 58 Anm. im Munde des Griechen, sondern, wie es aus Obigem hervorgeht, in dem der Slawen selbst.

Dobrowsky konnte, nachdem er alle slawischen Dialekte zu Rathe gezogen hatte, nicht den Ursprung des Wortes "Srb" finden**** ).[6]

Kaspar Zeufs (Die Deutschen u. ihre Nachbarstämme München 1837.) kokettirt spielend mit seinen Hypothesen über die Wörter "Σποροι" und Srb. Pag. 67 Anm. möchte er Σποροι für das corrumpirte "Spali" des Jornandes nehmen, und dieses mit "Spol" identificiren, welches in Zusammensetzungen (z.B. im Polnischen "spólbrat" etc., nicht aber "spolbrat" wie Zeufs meint, sowie auch nicht spol, sondern "Spót") „gemeinschaftlich" bedeute; p. 58 ist er geneigt "Σποροι"/ für eine Umgestaltung im Munde des Griechen oder eine Übersetzung des Wortes "Srb" zu halten. Höchst eigentümlich, ja komisch und nichtssagend ist seine Ableitung des Wortes "Srb" aus dem Gothischen "hvairban" (—„vandjan", „vertere") und dem daraus abgeleiteten "hvarbon" (—„vandalon", „vugari, ire"). Griechischen "τρεπο" abgeleitet habe; für ihn wäre es ja gewifs gegangen und immer doch eine Abwechselung? Doch Spafs bei Seite, so grofse Gelehrsamkeit und Gediegenheit sein Buch verräth, und so sehr man im Ganzen es als ein Kleinod, wenn auch nur mehr lexikalisches, für die deutsche Goschichte achten und ehren mufs, so erscheint auf anderer Seite Zeufs in seinem Etymologisiren höchst lächerlich. 
Die Biyzantiner, wie z. B. Constantinus: .De administrando imperio XXXII. leitot, sowie manche Gelehrte nach ihm, das Wort “ Srb, Serbli, Σερβλοι aus denn Lateinischen „servi’’ ab; Anton; „Erste Linien eines Versuchs über die Altenn Slawen. 1r Thl. 1783,” will Srb aus Serp’ Russ., Sserp/ Niederlaus.,_/Sserb Oberlaus., srb Böhm., sierp: Poln.,¬ „Sichel” (Altsluw. srp, serp, Dobrowsky р. 454) herleiten, also ohngefáhr = „Ackerleute.”

Über die Variationen des Wortes Srb s. Šafarik Slow. Starož. 1837. р. 14S, 149 ff."

*

Напомене :

(стр.54)

[1]*) Procop. II, 15.:

[2]**) Procop. III, стр 14.

(стр. 55)

[3]*) Plin. IV, 7.: A Cimеneriо accolunt Meotici, Vali, Serbi, Arrechi, Zingi, Psesii. 
[4]**) Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Ουαλοι και Σερβοι (Σιρβοι), auch Σιρβοι) – Између Кераунског горја и реке Ра /смештени су/ Оринеји и Вали и Срби (Сирби).

[5]***) Zerivani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant. – Зеривани то је народ, то је једно царство, из којег сви Славени вуку порекло, и они су као што сам рекао, преузели вођство.

[6]****) Dobrowsky p. 154 (Institutiones ling. Slav. veter. 1801.): Srb, Srbai', Srbin, Srbin', Siblin (Serb), „Serbus" . Significatum radicis „Srb" consultis etiam dialectis omnibus, nondum licuit eruere. - Срб, Срба, Србин, Србин, Сиблин (Србин), "Србија". Означени корен "срб" у консултацијама са свим дијалектима, нису нам довољно исказа пружили, о овој речи.

*

Извор и назив дела:

Наслов: Die Slawen in den ältesten Zeiten bis Samo (623)

Стране: 54, 55, 56

Издавач: Schroeder, 1842

Оригинал из: Аустријска национална библиотека

Дужина: 104 страница

*

Аутор: Крсто Крцун Драговић
​Уредио: Стефан СРБСКИ